НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА – О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ У ЦРКВИ

 

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

 

 
ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР
 
I
 
Непрекидна полемика о црквеном календару може да се претвори у таутологију: свака страна ће варирати једне те исте мисли и аргументе. Због тога сматрамо да је за сваку културну и сврсисходну дискусију потребан одређени план дискусије. Присталицама реформе црквеног календара предлажемо да одговоре на низ принципијелних питања која су по нашем мишљењу била заобиђена ћутањем, односно свесно игнорисана.
Наши противници говоре о прогресу и цивилизацији, о потреби за контактима и сарадњом, и, због нечега, као један од услова за то захтевају интеграцију културних и историјских традиција. Остаје нам несхватљиво да наши поштовани опоненти-научници не знају тако очигледне чињенице да у савременом свету, укључујући и земље које они сматрају примером ефикасног функционисања друштвених организација и структура, постоје и делују десетине култних и ритуалних календара, који су под заштитом закона, као и јавног мњења? То је прво питање на које бисмо желели да добијемо одговор. Да ли је противницима предањског црквеног календара познато да у Сједињеним Државама има неколико хиљада религијских организација, конфесија и секти, при чему свака конфесија и заједница има право на свој ритуални календар? Тако на пример у Америци постоји велика заједница присталица Заратустре – маздеиста, са центром у Чикагу која користи староперсијски календар. У овој земљи се као реликвија чувају ритуални календари Индијанаца-староседелаца. У низ мистичких секти уведени су староиндијски календари; у неким ашрамима (хиндуистичким „манастирима“) се користе староиндијски календари. Када би у Сједињеним Државама било која друштвена организација или група људи почела да захтева укидање култног календара, то би се сматрало за нарушавање религијске слободе – једног од основних човекових права, и ствар би морала да се поднесе суду, јер би се на то гледало као на дискриминацију религијског ритуала и психичко насиље.
Неки од противника црквеног календара постојање два календара сматрају опасношћу за пољопривреду и индустрију, неким фактором дестабилизације. Да ли је њима познато да је супер-технолошка држава – Јапан, седамдесетих година нашег века одлуком парламента изједначила грађански и шинтоистички календар са шездесетогодишњим циклусима и епохама царских династија? Од тада државни и цивилни документи морају да имају оба датума. Да ли је ова одлука довела до дестабилицације привредног живота у Јапану?
Противници црквеног календара говоре да постојање црквеног календара представља препреку или непожељан фактор у успостављању веза са развијеним државама. Да ли је њима познато да је у држави Израел обновљен старозаветни календар веома сложен по својој структури, а по просечној дужини године близак јулијанском календару? Зар то смета Израелу да буде у најтеснијим везама са америчко-европским светом?
Противници црквеног календара изражавају бојазан да календар који није везан за годишње доба може да изазове грешку у времену сетве различитих пољопривредних култура. Муслимански месечев календар уопште није везан за годишња доба и иде испред григоријанског за 11 дана. Предлажемо противницима црквеног, јулијанског календара да се својим очима увере да муслимани добијају поприличан усев, а за то није обавезно да човек иде на пијаце у Истамбулу или Багдаду, довољно је отићи на нашу пијацу и видети како присталице месечевог (лунарног) календара жустро тргују поврћем и зеленишем, не повлачећи се у овом смислу пред пристаницама сезонског сунчевог (соларног) календара. По овом питању као експерти могу да послуже жене противника црквеног календара.
Противници црквеног календара због нечега понављају очигледну грешку, сматрајући да Рођење Христово пада у најкраћи дан у години и овом грешком покушавају да докажу преимућство григоријанског („новог“, западног, световног) календара над црквеним („старим“). Међутим, дан је најкраћи 22. децембра, тако да је за потврђивање њиховог мишљења потребна још једна, сада већ литургијска реформа: да се анулира Божић 25. децембра и премести на 22. децембар. Нама се чини да је то ехо анти-библијске школе, такозване митолошке: Христа су покушавали да представе као соларно божанство заједно са Амоном и Митром. Можда противници црквеног календара сматрају да древни астрономи, који су већ, пре Христа, израчунали дужину звездане године са грешком од 20 секунди, нису знали тачан датум најкраћег дана у години?
Противници црквеног календара се позивају на одлуку Константинопољског црквеног скупа из 1923. године, за време патријарха Мелетија, који је прописао да се у Цркви уведе „нови календар“. Да ли они знају да се овај скуп састојао од свега девет људи: патријарха, пет архијереја, једног архимандрита и два мирјанина? Због тога он није био ни свеправославна конференција како се називао, ни помесни Сабор како га називају противници црквеног календара.
На који начин би овај састанак могао да доноси одлуке у име свецеле пуноте Православља? Ко је изабрао и послао делегате на овај састанак, какве пуномоћи су им биле дате? На Сабору обично присуствују сви архијереји помесне Цркве и мирјани – представници епархија. На основу чега су наши опоненти назвали Сабором састанак и одлуку групе од неколико људи која је малобројнија од Синода Константинопољске Цркве? Да ли је противницима црквеног календара познато да су, осим календарског питања, на том скупу биле донете одлуке о томе да свештеници могу по други пут да ступа у брак, о ступању клирика у брак после рукополагања и томе сличне „одлуке“?
Наши опоненти прећуткују чињеницу да 1923. године патријарх Мелетије није позвао у Константинопољ представнике Грузијске Цркве ради учествовања у разматрању календарске реформе. Због тога је по нашем мишљењу неспојиво са достојанством аутокефалне Цркве да прихвата одредбе и препоруке црквеног скупа који је игнорисао њено историјско постојање.
Противници црквеног календара се позивају на Тбилиски Помесни Сабор Грузијски Цркве, који је одржан 1928. године. Овај Сабор је изабрао Католикоса – Патријарха целе Грузије Христофора. На седници којом је председавао новоизабрани Патријарх, архијереји су донели одлуку да се у Грузијској Цркви уведе „нови“ календар. На овом документу су се потписали Патријарх и неколико архијереја. Питање остаје нејасно: да ли је то била одлука Сабора или архијерејско саветовање? Претпоставимо да је била одлука Сабора, али зар противници црквеног календара не знају да саборне одлуке треба да прођу кроз проверу времена и испитивање самом црквеном праксом – да њих треба да прихвати сав црквени народ? А шта се догодило? „Реформа“, пошто ју је одбацио народ и већина свештеника, у потпуности је пропала и након неколико месеци је била укинута. Овај експеримент је још једном убедљиво показао да православни народ јулијански, црквени календар сматра органским делом црквеног живота и литургијског Предања.
У уставу Грузијске Цркве, донесеном за време патријарха Калистрата и, са незнатним изменама, за време патријарха Мелхиседека III, садржи се одредба да Грузијска Црква користи такозвани „стари“ календар. Међутим, противници црквеног календара изјављују да реформа није била укинута, већ одложена на неодређено време. Међутим, помесни сабор није надлежан да решава питања и утврђује правила за далеку и неодређену будућност; он решава текуће проблеме Цркве. Од свих помесних Сабора Православне Цркве само десет је ушло у Црквени устав и названо канонским. Предлажемо противницима црквеног календара да нађу макар један случај у црквеној историји и црквеном праву када је помесни Сабор доносио одлуке 70 година унапред.
Указали смо на то да су Цркве које су прихватиле нови календар принуђене да користе два календара: григоријански – за непрелазне празника и јулијански – за Васкрс и празнике који су за њега везани. Један од противника црквеног календара изјавио је да се пасхалија израчунава по звездама, мимо икаквог календарског система. Скренућемо му пажњу на следећу чињеницу: недеља која је обавезна за Васкрс и седмица немају никакве везе са астрономијом и звезданом картом; недеља је условни исечак календара.
Неки од противника црквеног календара су склони да у постојећој ситуацији код новокалендараца виде само прелазни период према григоријанској пасхалији. Подсетићемо их на то да одлука Првог Васељенског Сабора о дану празновања Васкрса није испоштована у систему григоријанског календара. Право да укине одлуку Васељенског Сабора нема никаква инстанција ни власт, јер је Васељенски Сабор највиши законодавни орган Цркве. Одлука Првог Васељенског Сабора је, такође, била потврђена на следећим Васељенским Саборима. Њено нарушавање ће увек остати антиканонско дејство, а покушај укидања, не само еклесиолошка „реформа“, него и еклесиолошка револуција, која руши саме основе црквеног права.
Дакле, календарска реформа је довела до стварања календарског хибрида. Бићемо захвални присталицама реформе уколико изволе да нам одговоре на наша питања не по свом избору, већ по редоследу којим су постављена.
 
II
 
Постављено ми је питање због чега сам јулијански календар назвао „космичком поемом“, а григоријански календар „сувим књиговодством“? Неки људи сматрају да је поређење календара са поезијом или прозом неразумљиво и неумесно.
Мислим да су се у питању о црквеном календару сударила два погледа на свет: мистички и рационалистички. За мистички је време тајна бића, којој човек може да се приближи преко символа, поређења, асоцијативних доживљаја; за рационалистички поглед време је само фактичност, објективан услов постојања, спољашња датост, над којом човек нема због чега да се замишља; чињеницу треба израчунати, измерити, искористити и онда је „све у реду“, док је остало – област маште, недостојне трезвеног и пословног човека. Ова два схватања света не могу да се усагласе, јер њихови корени иду у ону дубину срца где се одређује сама људска личност. Рационалистичко мишљење ограничава средства за сазнање, на разумску анализу, игноришући остале сазнајне силе и способности душе. Мистичко мишљење има друге антрополошке основе: оно је окренуто ка скривеним знањима душе и ка њеним потенцијалним могућностима као „честице неба“, „даха Божијег“, ка знањима која су древни мислиоци називали урођеним идејама, тајанственим присекањем, а хришћански мистици – сећањем срца, унутрашњим логосом. Ум је за древне Хришћане био већи од разума, као што је целина већа од свог дела.
Сада ћемо прећи на конкретно питање: у чему је сличност јулијанског (црквеног, „старог“) календара са поезијом?
Главна својства поезије, по којима се она разликује од прозе јесу ритмика (доследно смењивање слогова под акцентом) и цикличност строфа. Јулијански календар поседује непревазиђену ритмику – строго понављање свих својих бројних карактеристика; он у себи садржи завршене и истовремено сједињене строго одређене циклусе. Основни циклус јесу 4 године (спој три просте и једне преступне године), који се може упоредити са строфом од четири стиха – најраспрострањенијом песничким строфом. За поезију су карактеристични ритам и рефрен; аналогија рефрена је преступна година која затвара сваке четири године, 20 година, 100 година, 1000 година. За поезију су карактеристични симетријски паралелизми. У јулијанском, црквеном календару су паралелизми – фазе месеца и дана у месецу, који су симетрични у 19-годишњем метоновом циклусу – подударност дана у недељи и бројева у месецу, у 28-годишњем циклусу.
У григоријанском („новом“, западном, световном, грађанском) календару су периоди, ритмови и циклуси нарушени и деформисани и пасхални циклус (Велики индикт) – венац православног литургијског круга је потпуно уништен. Због тога григоријански календар личи на прозу. А проза бројева је књиговодство.
Јулијански, црквени календар сам назвао космичком поемом, јер он има космичке оријентире, наведене у Библији, и његова парадигма излази ван граница сунчевог система. Јулијански календар је одразио у себи пројекцију три сфере: звезда, сунца и месеца као цртеж вишеспратног здања Васељене.
Говорио сам о мистици и рационализму као о два различита облика мишљења. Међутим, треба истаћи да су рационалисти древних векова изгубивши мистичко осећање још чували способност за екстатички доживљај света, а рационализам новог времена се све више слива са утилитаризмом. Нису научна открића 16. века, већ утилитаризам, изазвали рађање григоријанског (западног, грађанског, „новог“) календара и створили широко поље за његово ширење.
Остаје споран још један проблем, а то је – да ли рационализам помаже развој науке или само осиромашује интелектуалне човекове могућности и духовни живот.
Ајнштајн је сматрао да је за научника најдрагоценија способност умећа чуђења. Кад човек почне да мисли да му је све постало јасно, он престаје да буде истински научник и претвара се у научног занатлију. Ајнштајн је за себе говорио да се стално чудио феноменима простора и времена (ономе што су други од детињства навикли да доживљавају као нешто што се разуме само по себи), и да је због тога могао да дође до теорије релативитета. Тим пре је за побожног човека карактеристично да стално осећа трепетно поштовање пред непојамном тајном постојања. Тамо где очи рационалисте виде само земаљске реалије, поглед мистика проналази нове дубине и мере, увиђа у материјалном символе духовног и сазрцава свет у његовом односу према вечности, као у својеврсној „светлосној димензији“.
Јулијански, црквени календар је био и остаје генијално дело истинске науке и уметности, дрзнућу се да кажем, и мистичке философије. По завршетку радова на изради календара, цар Јулије Цезар је изговорио речи које су се показале као пророчанске: „Мој календар никада неће бити превазиђен (буквално: „побеђен“). Знамо за нарочите случајеве када је Господ откривао Свој Промисао преко паганских царева (фараонов сан, визија Навуходоносора, итд.). Али, главно је да су јулијански календар изабрали и оцрковили Оци Цркве; на њему је саграђена пасхалија и њени канони су утврђени Саборима; његови периоди и циклуси су се органски слили са православном литургиком; по његовим ритмовима Црква живи ево већ две хиљаде година; он сам је ушао у црквено Предање; због тога је јулијански календар златна карика која нас спаја са читавом историјом Цркве. То је наше драгоцено духовно благо.
 
* * *
 
Већ смо истакли да сваки број и циклус јулијанског, црквеног календара имају строгу аналогију и да су у хармонији са етапама Великог индикта (532 године), како са претходним, тако и са прошлима. Древни философи и мистичари су кружницу сматрали за најсавршенији геометријски облик. Због тога је цикличност јулијанског, црквеног календара, а нарочито Велики пасхални круг – символ вечности, којој нема краја. Осим тога сваке 532 године (Велики Пасхални круг) сви бројчани елементи се понављају, стварајући јединствену хармоничну целину. Због тога се јулијански, црквени календар метафорички може назвати симфонијом времена и поемом коју је написао највећи Песник – Бог.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *