NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA – O PODVIŽNIČKOM ŽIVOTU U CRKVI

 

SA HRISTOM KA VISOTAMA OBOŽENJA
O podvižničkom životu u Crkvi

 

 
CRKVENI JEZIK
 
Crkveni jezik je bliži unutrašnjem logosu, jeziku duha, jeziku religijske intuicije i molitvenih sazrcanja nego što su savremeni jezici. To nije jezik razuma već srca, jezik neposrednih pronicanja, jezik napregnute duhovne energije i osobite dinamike. Drevni jezici u ljudskoj duši izazivaju nešto poput „podsećanja“ na čovekovu sposobnost neposrednog unutrašnjeg prenošenja misli, doživljaja sadržaja druge duše i ozarenja od Boga.
To je jezik logosa koji je dublji od spoljašnjeg jezika za koji je potrebna materijalna forma – reč.
Spoljašnje orijentisani, savremeni jezici se sve više udaljuju od svog centra – duhovnog logosa, sve se više diferenciraju i materijalizuju. Savremeni jezici su uglavnom usmereni na čovekov razum – analitičke sposobnosti njegovog razuma, koji je niži u poređenju sa duhovnom intuicijom. Oni su, takođe, u stanju da izraze emocionalno-čulna, strasna čovekova stanja, ali se ispostavlja da su za izražavanje pojava iz oblasti duha, koje se otkrivaju u molitvenom porivu, savremeni jezici tromi, nemoćni kao mišići oronulog starca.
Pristalice jezičke reforme bogosluženja tvrde da će na današnjem, savremenom jeziku Liturgija postati jasnija. Ali, Liturgija je sama po sebi tajna. Ona ne može biti shvatljiva na verbalno-semantičkom nivou, jer bi se inače mogla shvatiti i usvojiti, sedeći u fotelji sa knjigom u rukama ili za pisaćim stolom.
Liturgija nije pripovest koja se može podrobno objasniti, nije rebus koji se može odgonetnuti ili rešiti. Liturgija je čovekova uključenost u duhovnu realnost, a sredstvo za to je uticaj vascelog duhovnog polja na čoveka: uticaj arhitekture i unutašnjeg uređenja hrama, bogoslužbenih melodija, i, što je najvažnije, snage molitve sveštenoslužitelja i naroda, koji se nalazi u Crkvi. Za Svetog Jovana Kronštatskog se pričalo da su ljudi kada je on služio Svetu Liturgiju ili se ćutke molio na Proskomidiji, osećali snagu njegovih molitava i Božansku blagodat očigledno, gotovo fizički.
Drevni crkveni jezik je bliži unutrašnjem logosu, zbog toga ima jači uticaj na ljudsko srce. Čudna pojava je da ponekad rečenica na crkvenoslovenskom jeziku, mimoilazeći čovekov razum, kao bujica snažne svetlosti, ozaruje, kao da otvara njegovo srce i ono treperi poput duše putnika koji, posle dugog puta, ponovo vidi očev dom. Ovde se dešava ono što smo već nazvali, možda ne potpuno tačno – tajanstvenim „prisećanjem“. Čovek se seća izgubljenog Raja i onog jezika kojem su se povinovala sva živa bića, jezika na kojem je besedio sa Anđelima. Ovde je prisutna mistika jezika. Drevni svešteni jezik dotiče čovekovo srce, nagoneći skrivene strune duše da zatrepere. Modernisti ovo ne znaju i ne osećaju, oni žele da drevne jezike zamene novima, kako bi jasnija postala semantika reči, koja tajnu bogosluženja, ipak, ne čini jasnijom.
Osim toga, u Liturgiji postoji paralelni jezik slika i obreda, koji nije manje važan od jezika reči. Ovaj simvolički jezik je još manje shvatljiv, ali on služi uključivanju čoveka u živu realnost događaja koji se zbivaju tokom Liturgije. Ako želimo da bogosluženje učinimo dostupnim našem telesnom razumu treba da učinimo razumljivima obrede: ili da ih zamenimo verbalnim tumačenjem ili da ih prevedemo na jezik pozorišne pantomime, odnosno da obred od višedimenzionalnog sveštenog simvola pretvorimo u mimetički gest. Šta će onda ostati od Liturgije? Poučna predstava? Kada kažemo da je Liturgija sećanje na zemaljski život Hrista Spasitelja, mi tu nipošto nemamo u vidu da je Liturgija scenski prikaz Jevanđelja. Liturgija je mogućnost da čovek posredstvom sveštenih simvola i sveštenoradnji postane stvarni učesnik u biblijskim događajima, da iznutra doživi Golgotsku Žrtvu kao Žrtvu koja je prineta za njega lično, a Hristovo Vaskrsenje kao vaskrsenje svoje duše.
Rekli smo da je drevni jezik podsećanje ljudskog srca na njegovu drevnu otadžbinu – izgubljeni Raj. A savremeni jezik je jezik škole i univerziteta, jezik ulice i pijace, fabrike i železničke stanice. On čoveku ne pomaže da se otrgne iz porobljenosti svakodnevnim uobičajenim poslovima, brigama i interesovanjima. Svešteni jezik kao da svedoči da u hramu dolazimo u dodir sa nekim drugim svetom, sa drugom, za nas neuobičajenom realnošću.
Asocijativne veze ne postoje samo između sadržaja reči i osećanja, već takođe i između osećanja i same forme jezika. Forma nikada ne može biti potpuno apstrahovana od sadržaja.
Savremeni jezik, hteli mi to ili ne, nosi u sebi neki novi sadržaj, novu informaciju, novi emocionalni podtekst, koji naš logički razum ne može lako da definiše (ali koji deluju).
Bogosluženje se ne sme mešati sa propoveđu ili bogoslovljem. Propoved nam govori o duhovnom svetu, a molitva nas uključuje u taj svet; bogoslovlje pokazuje put, a molitva uzvodi tim putem.
Govorimo o lepoti drevnih jezika. Šta podrazumevamo pod tim? Mislimo da je to neka tajnstvena harmonija ritmova srca i ritmova drevnog jezika, i mi tu harmoniju doživljavamo kao naročitu lepotu jezika. Pročitajmo pažljivo psalme na savremenom i starom, crkvenom jeziku; kakvu razliku ćemo uvideti u svom unutrašnjem stanju? Savremeni jezik je nalik na vodu koja može da utoli žeđ, ali će dušu ostaviti hladnom, a drevni, crkveni jezik je vino koje veseli i raduje čovekovo srce.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *