NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA ČETVRTA
 
I reče Bog: neka se sabere voda pod nebom na jedno mesto i neka se pojavi kopno. (Post. 1,9-13)
 
1. Hajde da i danas vašoj ljubavi ponudimo gozbu od reči blaženoga Mojseja i da sa pažnjom razmotrimo ono što Vladika stvori u treći dan. Ako oni koji iskopavaju zlatonosnu zemlju ne odustaju sve dok vide žile sa zlatnim peskom, pa dok ne razgrnuvši zemlju i sišavši i u samu dubinu ne uberu veliko blago, utoliko pre priliči nama koji nismo dužni da tragamo za zlatnim peskom, nego koji očekujemo da nađemo neizmerno blago – da mu svakodnevno ulazimo u trag, kako bismo se vratili domu dobivši otuda veliko duhovno bogatstvo. Tamo često čulno bogatstvo i opasnosti pričini onima koji ga stekoše, a i pre opasnosti, nakratko pruživši nasladu, u tren mine jer ga ili napadoše varalice i kradljivci ili ga sluge ukradoše i utekoše. Ali ovde ništa takvo ne može da se dogodi. Ovo duhovno blago je neosvojivo i kada se smesti u skrivnice našega razuma postaje nedostupno za svakovrsna lukavstva, samo ukoliko mi svojim nemarom ne damo prostora onome koji žudi da ga ugrabi. Naš neprijatelj, lukavi đavo, kada vidi gde se sabira duhovno blago, pomahnita i škrguće zubima i ne drema tražeći pogodan trenutak kako bi ugrabio šta od onoga što čuva naša unutrašnjost. A ništa mu takvu priliku ne pruža kao naša lenjost. Zato nam valja neprestano bdeti i zagrađivati mu pristupe. Vidi li nas trezvene i sasvim bodre, kada jedanput i drugi put pristupivši vidi da zalud nastoji, on konačno odstupa posramljen, uvidevši da mu ništa više neće koristiti i da smo mi pokazali veliki oprez. Znajući tako da nam ceo život valja vojevati, naoružavajmo se kao da imamo pred sobom neprijatelja koji neprekidno pazi da nismo na čas zadremali i pružili mu priliku za napad. Ne vidiš li koliko se oni koji stekoše mnoga blaga staraju da ih sačuvaju kada očekuju upad neprijatelja? Neki ih zaključavaju iza vrata i prevornica, na svaki ih način osiguravajući, a drugi ih i u samu zemlju zakopavaju, kako niko ne bi mogao da ih nađe. Tako i mi treba da sabiramo bogatstvo, da ga čuvamo sa velikom pažnjom i ne izlažemo svačijim očima, nego da ga skrivamo u najsigurnijem smestištu razuma i zagradimo sve ulaze onome koji je porevnovao da ga ugrabi, kako bismo, sačuvavši ga nedohvatnim, uzmogli da, odvojivši se od života, imamo neku poputninu na tamošnjem putovanju (απoδημιιαν – stranstvovanju). Jer kao što se oni koji se zadese u tuđini, kada reše da se vrate u sopstvenu otadžbinu, dugo staraju i žure da malo pomalo saberu toliku poputninu koja će moći da im traje tokom celogaputa, kako ne bi sami sebe nemudro prepustili gladi, tako i mi kao da smo u tuđini (jer svi smo stranci i pridošlice), već ovde treba da mislimo i da unapred sebi duhovnom vrlinom na stranu odlažemo poputninu, kako bismo, kada Vladika naloži da se vratimo u svoju otadžbinu, bili pripravni i da bismo nešto poneli sa sobom, a nešto poslali unapred. Jer takva je priroda tih poputnina: ono što poželimo da sami sebi unapred odložimo činjenjem tih vrlinskih dela – stići će tamo pre nas, otvoriti nam dveri smelosti pred Vladikom i ulaz nam unapred pripremiti, kako bismo sa svakom slobodom ušli i veliku milost u Sudije obreli.
2. A da bi se uverio, ljubljeni, da je to tako, pomisli kako onaj koji tvori izobilnu milostinju i ovde prebiva hranjen dobrom savešću, kod Sudije nalazi veliko čovekoljublje, te da će, uz druge, začuti one blažene reči: Hodite, blagosloveni Oca Moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od stvaranja sveta; jer ogladneh i dadoste Mi da jedem (Mt 25,34,35). A isto to moglo bi se naći gde se dešava i sa drugim vrlinama. Tako će biti i sa ispovedanjem grehova i sa molitvama koje se sa usrdnošću savršavaju. Budemo li mogli da u ovom životu ispovedanjem omijemo ono što sagrešismo i da oproštaj obretemo od Vladike, tamo ćemo otići čisti od grehova i daće nam se velika smelost. Nikakvu utehu ne može da pronađe onde onaj koji u ovom životu nije sprao grehe, jer u adu, kaže [Pismo], ko će Ti se ispovediti (Ps 6,6)? I sa pravom je to kazano: ovo je prilika za trud, podvige i borbe, a ono za vence i plate i nagrade. Podvizavajmo se, dakle, dok smo još na trkalištu, kako ne bismo u času u kojem treba da ponesemo venac i platu za napore, bili među posramljenima, nego među onima koji venac na glavu sa smelošću primaju. Ovo na početku ne govorimo vašoj ljubavi bez razloga, nego želeći da vas svakoga dana podsećamo na dobra dela, kako biste, budući bez mane i savršeni i zareći vrlinskim životom, postali besprekorni i čisti, čeda Božja neporočna i da biste se javili kao svetila svetu, slovo života imajući, na pohvalu našu, u dan Hristov – kako biste, i samom pojavom, koristili onima koji sa vama žive i da bi oni sa kojima razgovarate pričestili se svojstvenom vam duhovnom blagouhanju i besprekornom životu. Upravo kao što drugovanje sa lošim ljudima obično šteti onima koji se mešaju sa njima, kao što i blaženi Pavle kaže: Zli razgovori kvare dobre običaje (1 Kor 15,33), tako i drugovanje sa dobrima veoma koristi njihovim bližnjim. Zato je i dopustio čovekoljubivi naš Vladika da se pomešaju dobri sa lukavima, kako bi ovi imali nekakvu korist od zajedničkoga života i da ne bi uporstvovali u lukavstvu, nego da bi, imajući ih neprestano pred očima, dobili nešto više od opštenja sa njima. Tolika je sila dobrodetelji – da je se i oni koji ne učestvuju u njoj silno stide i veliku joj pohvalu pletu. A na taj način, opet, i sami oni koji učestvuju u zlu neprestano ga podvrgavaju osudi. Ono je svima toliko očevidno, da nikoga nikada nećeš naći da se diči njime. Ali čudno je to da ono što nastoje da na delu ostvare, na rečima često ruže i pokušavaju da sakriju od mnogih. A i to je svedočanstvo ljubavi Božje, koju je projavio prema rodu ljudskom – što je u svakoga od nas položio nepotkupljivo sudilište – savest – koja tačno raspoznaje dobro i ono što nije takvo. Upravo to će moći da nas liši svakoga opravdanja kako u grehe padamo zbog neznanja, a ne zbog duševnog nemara i nestaranja za vrlinu.
3. U svakom času misleći na to pokažimo veliku brigu oko sopstvenoga spasenja, da ne bismo, kako vreme prolazi, neprimetno sami sebe naškodili. Nego, dosta je ovo za uvod. Čujmo, stoga, ako je ugodno, šta je ?o o čemu i danas želi da nas pouči blagodat Duha Mojsejevim jezikom. I reče, kaže, Bog: neka se sabere voda pod nebom na jedno mesto i neka se pojavi kopno. I bi tako (Post 1,2). Gledaj, ljubljeni, kakav besprekoran poredak i sled ovde vladaju. Rekavši u početku da zemlja beše nevidljiva i neustrojena, budući da je bila pokrivena tamom i vodama, a pošto zatim u drugi dan naredivši da nastane svod dade da se rastave vode, nazvavši svod nebom – sada nas [Pismo], eto, obaveštava o tome kako je u treći dan [Gospod] naredio da voda pod nebom, odnosno svodom, stekavši se na jedno mesto stvori prostor, te da se ukaže kopno. I bi tako. Pošto sve beše ispunjeno vodama, On zapoveda da mnoštvo voda dođe na jedno mesto, kako bi se videlo kopno. Gledaj kako nam malo-pomalo predstavlja ustrojstvo i blagoobrazije zemlje. I bi, kaže, tako. Kako? Kako Vladika zapovedi. Samo kaza i ostvarenje usledi. Upravo to je i svojstveno Bogu – da tvorevinom upravlja po Svojoj volji. I sabra se, kaže, voda pod nebom na mesto svoje i ukaza se kopno. Kao što je svetlosti, kada je svugde bila tama, zapovedio da se pojavi i razdelio je od tame, kako bi jednu naznačio za dan, a drugu za noć i kao što, opet, u vezi sa vodama stvorivši svod, zapovedi da jedne zauzimaju gornji prostor, a druge da budu ispod svoda – tako i sada zapoveda da se iste te vode koje su pod svodom steknu na jedno mesto kako bi se pojavilo kopno i da bi tada i njemu nadenuo posebno ime, kao i svetlosti i tami. I sabraše se, kaže, vode na svoja zborišta, pojavi se kopno i nazva Bog kopno zemljom. Vide li, ljubljeni, kako zemlja beše nevidljiva i neustrojena, sakrivena pod vodama kao pod kakvim pokrovom, a sada nam pokazuje njeno lice i daje joj njeno ime? I zborišta vodena, kaže, nazva morima. Eto, i vode dobiše sopstveno ime. Kao što neki vrsni umetnik, kada se nameri da izgradi neki sasud sopstvenom veštinom, ne nadene mu ime pre nego što položi kraj onome što stvara, tako i čovekoljubivi Vladika ne imenuje stihije dok ih Svojom zapovešću ne postavi na njihovo mesto. Kada, dakle, i zemlja dobi svoj naziv i dođe do svoga oblika, i sabrane se vode udostojiše sopstvenoga imena. I zborišta vodena, kaže, nazva morima, te ponovo dodade: i vide Bog da je dobro. Kako slaba ljudska priroda nije bila kadra da dostojno pohvali tvorevinu Božju, Božanstveno Pismo nas unapred obaveštava o tome kako je ona pohvalu primila od Samoga Tvorca.
4. Kada, dakle, shvatiš da se i Samome Sazdatelju tvorevina pokazala kao dobra, više ćeš se diviti, a opet nijednu reč više u pohvalu i slavu nećeš moći da dodaš. Jer ti imaš takvoga Vladiku – Koji stvara tako da to od nas ne može primiti pohvalu. Pa i kako bi mogao rod ljudski dostojno da pohvali dela Božja ili ikada da ih proslavi? Vidi, dakle, ovde po tome što sledi neizrecivu premudrost blagoga Boga promislitelja. Kada nam pokaza zemljino lice, sopstvenom zapovešću daruje je blagoobrazijem koje joj pripada, ukrašavajući njeno lice šarenilom semena. I reče, veli, Bog: neka isklija zemlja bilje travno, koje seje seme po rodu i po podobiju, i drvo plodovito koje po rodu nosi plod, u kojem je seme njegovo po podobiju na zemlji. I bi tako. Šta znači to: i bi tako! Zapovedi, kaže, Vladika i zemlja smesta pobudivši svoje trudove, samu sebe pripravi za izrastanje semena. I isklija, kaže, zemlja bilje travno, koje seje seme po rodu i po podobiju, i drvo plodovito koje po rodu nosi plod, u kojem je seme njegovo na zemlji. Razmisli ovde, ljubljeni, kako se sve na zemlji zbi rečju Vladičinom: ni čoveka ne beše da je obdelava, ni pluga, niti pomoći od volova, ni kakvoga drugog staranja o njoj, nego ona samo začu zapovest i u tren pokaza svoje. To nam je nauk da nam ni sada plodove ne daruje ni nastojanje zemljodelaca, niti uopšte trud koji je neizbežan u zemljodelstvu, nego pre svega toga reč Božja koja zemlji u početku bi upućena. Božanstveno Pismo, opet, ispravljajući i nakon toga nerazumnost ljudsku, sve nam podrobno izlaže po poretku događaja, kako bi se pobili oni koji zalud praznoslove povodeći se za sopstvenim rasuđivanjem i tvrde da je za dospevanje plodova dovoljno sadejstvo sunca. Ima i nekih koji čak nastoje da to pripišu nekim zvezdama. Zbog toga nas i poučava Duh Sveti da je zemlja pre stvaranja tih stihija rečju Njegovom i zapovešću svojevoljno iznela sva semena, a da joj ničije drugo sadejstvo ne beše potrebno. Njoj namesto svega dovoljno beše: Neka isklija zemlja bilje travno. Sledeći, dakle, Božanstveno Pismo, nikada ne dopuštajmo da slušamo one koji govore ono šta im prosto padne na um. Makar ljudi i obrađivali zemlju, makar imali pomoć od beslovesnih životinja i svakojako se starali oko zemlje, makar i vazduh bio blagorastvoren i stekli se svi drugi povoljni uslovi, nema li odobrenja Vladičinog, sve je zalud i nikakve koristi biti neće od silnih napora i muka, ukoliko se ruka sviše ne kosne ljudske i ne daruje prinos tome što raste. Ko ne bi uzdrhtao i zadivio se razmišljajući o tome kako reč Vladičina: Neka isklija zemlja bilje travno, sišavši u same tesnace zemljine, kao nekom čudesnom haljinom ukrasi lice zemlje cvetnim šarenilom? I gle nju, koja ranije beše bezoblična i neobdelana, gde projavljuje toliku krasotu da bezmalo može sa nebom da se nadmeće. Upravo kao što je ono, ne zadugo potom, trebalo da se ukrasi šarenilom zvezda, tako se i ona ukrasi tako raznolikim cvećem, da je i Tvorca navela na pohvalu: Vide, kaže, Bog da je dobro.
5. Jesi li video kako [Pismo] uz sve što se sazdaje pokazuje i Tvorca gde izriče pohvalu, kako bi posle toga i ljudski rod, poučen time, od tvorevine ushitao Stvoritelju? Jer, ako tvorevina, takva budući, prevashodi rod ljudski i niko ne bi mogao dostojno da je pohvali, šta bi iko mogao da kaže o samome Tvorcu? I vide, kaže, Bog da je dobro. I bi veče, i bi jutro, dan treći. Vidiš li kako stalnim ponavljanjem pouke [Pismo] želi da utvrdi u našem umu silu smisla onoga o čemu se besedi? Trebalo je, naime, kazati: „I bi dan treći“. Ali ti gledaj kako ono za svaki dan ovako kaže: I bi veče, i bi jutro, (dan treći), i to ne tek tako, nego da mi ne bismo mešali poredak, niti mislili da je dan okončan nastupanjem večeri, nego da bismo videli da je veče kraj svetlosti i početak noći, a da je jutro kraj noći i punota dana. Tome bi da nas pouči blaženi Mojsej govoreći: I bi veče, i bi jutro, dan treći. Nemoj se iznenaditi, ljubljeni, ako Božanstveno Pismo to često govori. Pa ukoliko, kamenosrdni i prelešću jednako ophrvani, Judeji i pored toga što im je to toliko ponavljano hoće da se spore i misle da je veče početak nastupajućega dana, sami sebe obmanjujući i još uvek sedeći u senci – dok je istina svima tako jasno objavila – uz svetiljku dok sunce pravde na sve strane svoje zrake izblistava – da se [Mojsej] nije poslužio tolikom i tako podrobnom poukom, ko bi podneo sporenje nezahvalnika? Nego, neka oni čekaju platu za svoje bezumlje, a mi se, udostojivši se da primimo luče sunca pravde, povinujmo učenju Božanstvenoga Pisma i sledeći njegovo pravilo, zdrava učenja odložimo u skrivnice svoga razuma, pa njih čuvajući dolično se postarajmo za svoje spasenje i bežimo od onoga što narušava naše duševno zdravlje kloneći se svega takvog kao od otrova. Ta je šteta mnogo veća i to u meri u kojoj je duša pretežnija od tela. Oni otrovi uzrokuju telesnu smrt, a ono što skvrni duševno zdravlje – našu večnu smrt. A šta je to što nam škodi? To su mnoge i raznovrsne stvari, a pogotovo priljubljivanje ljudskoj slavi i nesposobnost da se ona prezre. Nama to mnoga zla uzrokuje i imamo li kakvo duhovno blago, to nam ga pustoši i lišava nas njegove koristi. Šta bi, onda, moglo da bude pogubnije od te pogube, kada nam uzima i ono što mislimo da imamo? Tako je onaj farisej postao manji od carinika, jer ne mogaše da zadrži svoj jezik, nego njime, kao kroz kakva vratanca, rasu sve svoje bogatstvo.
6. Pa i reci mi, zašto stremiš ljudskoj pohvali? Ne znaš li da ona iščezava kao senka ili i nešto još ništavnije od nje, kao da pline vazduhom? Ljudska priroda ionako je prevrtljiva i nepostojana i isti ti koji sada hvale, sutra kude istoga čoveka. A sa Božjim sudom nikada se to ne može dogoditi. Ne budimo, dakle, nerazumni, i ne varajmo se uzalud. Činimo li šta dobro, ako nije samo zbog toga kako bismo ispunili zapovest svoga Vladike i da samo Njemu jedinome postanemo znani, ni zbog čega trud podnosimo i sami sebe lišavamo ploda. Onaj koji tvori nekakvo dobro kako bi ga lovila ljudska slava, uspeo on da je okuša ili ne – a često biva i da sve čineći radi nje ne uzmogne da je dostigne – domogao je se, dakle, ili ne, ovde je primio dovoljnu nagradu i tamo nikakvo uzdarje neće za to dobiti. Zašto? Zato što je unapred samoga sebe lišio slave Sudijine, pretpostavivši sadašnje budućem i slavu od ljudi sudu pravednoga Sudije. A ako činimo nešto duhovno samo zato da bismo ugodili jedino onom Nedremanom Oku, pred kojim je sve nago i otkriveno, i riznica će naša neprikosnovena ostati i nagrada netaknuta i dobra nada već ovde pružiće nam veliku utehu; a osim toga što se ta nagrada čuva u nepristupačnoj skrivnici, i ljudska bi mogla da usledi slava. Pa upravo tada je najviše i imamo, kada je preziremo, kada joj ne težimo, kada je ne gonimo. I zašto se čudiš ako se to događa kod onih koji slede duhovnu filosofiju, kada i kod onih koji teže svetskim stvarima većina se upravo gnuša onih koji žele dobar glas od ljudi i preziru ih, a pronaći ćeš da im se mnogi i podsmevaju zbog toga što streme praznoj slavi? Šta bi moglo da bude jadnije od nas koji sledimo duhovno, ako budemo, slično takvima, žudeli za dobrim glasom od ljudi, ne zadovoljavajući se samo pohvalom od Boga? Tako i Pavle kaže: Njegova pohvala nije od ljudi, nego od Boga (Rim 2,29). Zar ne vidiš, ljubljeni, da se ni na konjskim trkalištima oni koji gone konje ni ne osvrću dok svakakav narod sedi, izliva silne pohvale, a ovi im se ni ne raduju, nego na jedinoga cara gledaju koji u sredini sedi i paze samo na njegovo odobravanje, a preziru svu masu i preuznose se samo kad ih on ovenča? Na njih se ugledajući, ne drži mnogo do ljudske pohvale i ne stremi vrlini zbog nje, nego iščekuj sud od pravednoga Sudije i sav svoj život ustrojavaj pazeći na njegovo odobravanje, kako bi i ovde stalno hranjen bio dobrim nadama i tamo okušao večna dobra, što da i svi mi dobijemo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom, [priliče] slava, sila i čast sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *