НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ШЕСТА
 
И рече Бог; нека изведу воде гмизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском; и би тако. И створи Бог китове велике и сваку душу животиња гмизавих, које изведоше воде по врстама њиховим. (Пост. 1,20-24)
 
1. Довољно смо јуче укорили оне који похиташе на хиподром и предочили им колика је штета коју су претрпели тиме што су у трен расточили духовно благо које су постом сакупили и што су од великога богатства сами себе довели у крајњу беду. Хајде, онда, да се данас послужимо пријатнијим леком и да своје душевне ране повежемо као да су у питању наши удови. А јуче привисмо љуће лекове, не просто да бисмо се намучили и продужили болове, него да би њихова јачина продрла до ране. И лекари и очеви имају обичај да тако чине – лекари прво налажу делотворније лекове и када се рана провали, онда дају оне који могу да ублаже [бол]. А очеви када виде децу своју да праве испаде, прво се послуже батинама, па онда саветима и молбама. Тако ћемо и ми, ако смо јуче и грубо говорили, данас посегнути за кроткијом беседом и исцелити вас као своје удове. Као што нам ваше преуспевање домеће већу смелост и наше је духовно богатство гледати вас где узрастате у духовном, у врлини се разблиставате и уздржавате се од онога што може да шкоди, тако се и када вас видимо да вас саплићу и заводе обмане ђаволске испуњавамо жалошћу и некакав се стид, ето, разлива нашом душом. Уосталом, и блажени Павле каза: тада ми живимо, ако ви стојите у Господу (1 Сол 3,8). Дакле, као савршени и испуњени разумом заборављајте оно што је прошло, а пружајте се ономе што следи и, сетивши се завета које сте дали Христу, убудуће их добро чувајте. А затворивши целомудреним разумом сваки приступ смицалицама ђавољим, ревношћу која томе следи омијте мрљу коју вам немар нанесе и победите неприличну и штетну навику, помисливши да није страшно само то што они који на хиподроме отидоше само себи причињавају велику штету, него што су криви и многима другим за саблазан. Јер када Јелини и Јудеји онога који сваки дан у цркви дањује и стално прима поуку виде да се одједном тамо појављује и са њима се меша, како не би помислили да је наше учење превара као и све наше? Или зар не чујеш блаженога Павла како јасним гласом саветује: Не будите камен спотицања (1 Кор 10,32). А да ти не би потом помислио да је он савет дао само у вези са нашим једноверницима, додао је: ни Јудејима и Јелинима, а онда – ни Цркви Божјој. Ништа управо тако не срамоти наше вероисповедање и наноси му штету као када невернима дајемо ма какву прилику за саблазан. Када они, дакле, виде неке међу нама где блистају врлином и савршено презиру све житејско, неки међу њима кипте од беса, а други се често задиве и поразе тиме што они који су исте природе са њима не живе као и они. А, опет, када виде неки ситни немар, одмах оштре језик против свих нас заједно и због немара једнога хришћанина дижу глас против целога рода хришћанског уопште. И ни ту не стају, него говорећи против сопствене главе, због немара слугу усуђују се да одмах хуле и на заједничкога Владику и сматрају да је туђа небрига изговор за њихову сопствену заблуду.
2. А да ово носи највећу опасност онима који таквима дају повода за хулу, чујмо пророка где вапије и говори у име Божје: Авај вама, јер се због вас име Моје хули међу незнабошцима (Ис 52,5). Страшно је и пуно трепета то што рече! Ово авај као да је од некога ко кука над онима који су назначени за ону неизбежну казну. А као што, дакле, онима који су због својега немара другима разлог за хулу, предстоји толика казна, тако, опет, оне који се старају око добродетељи чекају небројени венци. Исто то учећи и Христос говораше: Нека засија светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и да прославе Оиа вашега Који је на небесима (Мт 5,16). Јер као што они које саблазни небрига неког хришћанина оштре језик на Владику нашега, тако, каже, када следите добродетељ, људи који вас гледају не заустављају се на томе да само вас хвале, него видевши ваша дела где светле и ваше очи како блистају, покрену се на славословље Оца вашега Који је на небесима. А када они то чине, и нама је опет награда све извеснија и зато што нас они хвале и Владика нас дарује небројеним добрима: јер оне који Ме прослављају, прославићу (1 Цар 2,30). Зато све чинимо, љубљени, како би се прославио наш Владика и не пружајмо никоме повода за саблазан. Томе нас управо непрестано учи учитељ васељене, блажени Павле, говорећи на једном месту: Ако јело саблажњава брата мојега, нећу јести месо довека (1Кор 8,13). А другде опет каже: А тако грешећи према браћи, и рањавајући њихову немоћну савест, према Христу грешите (1 Кор 8,12). Страшна је то претња и носи велику осуду! Не помисли, каже, да то само ономе штети. Прелази то на самога Христа Који Се разапе. Ако, дакле, твој Владика није одбио да због њега буде разапет, зар ти онда да се не клониш свега што би могло да му пружи ма какав повод за саблазан? А свугде ћеш наћи да Он то саветује ученицима, јер то је оно што наш живот држи у поретку. Због тога и на другом месту пишући, [св. апостол Павле] говораше: Нека не гледа своје сваки од вас, него и другога (Фил 2,4). И опет: Све ми је власно, али не назиђује све (1Кор 10,23). Јеси ли видео мудрост апостолску? Ако ми је и дозвољено, каже, да учиним нешто што ми ни у чему не шкоди, а да томе не следи назидање ближњега, ја то себи не бих могао да дозволим. Видиш ли нежну душу, како ни у чему не гледа своје, него кроз све пројављује највећу добродетељ – велику бригу о назидавању ближњега? Све то имајући на уму, чувајмо се, молим вас, и уздржавајмо од онога што може да расточи богатство наше врлине и никада не чинимо ишта што доноси ма какву штету ближњему. Јер то и грех чини тежим и припрема нам страшнију казну. И не презиримо простога човека и не говоримо оне хладне речи: „Шта ме се тиче ако се тамо неки саблажњава?“ Шта то говориш, реци ми? Шта те се тиче? Христос је заповедио да твој живот тако блиста, да ти се не диве само они који гледају, него да Се и твој Владика прослави, а ти чиниш супротно и помажеш да се место славословља хуле на Њега узносе, и још те није брига? И где је ту душа благочестива, душа која добро познаје законе Божје?
3. Него ако је раније ко то, из навике, и изрекао равнодушно, сада,молим вас нека, примивши наш савет, престане да говори те неприличне речи и постара се да све тако чини, да му не би судило оно недременооко и осуђивала га савест и да се они који га гледају не би покренули нахулу на Владику. Уколико са толиком пажњом будемо устројили својеживоте, великога ћемо и Владичиног човекољубља окушати и избећићемо смицалице ђаволове. Јер када нас види трезвене и бодре, знајући да ће залуд покушавати, тај ће одступити покривши се [стидом].Него, доста је ово за увод. Хајде, дакле, да изложивши вашој љубавионо што је прочитано, поставимо пред вас духовну гозбу, те да видимочему то и данас блажени Мојсеј,а тачније Дух Свети његовим језиком, жели да нас поучи. Шта, дакле, вели? И рече Бог: нека изведу воде гмизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском. И би тако. Гле дај колико је човекољубље Владичино – како нас по некаквом поретку и следу обавештава о целокупном стварању. Прво нас поучи како је земљу на рађање плодова Сопственом заповешћу побудио. Потом, обавестивши остварању двају светила, додаде ишаренило звезда, којима красоту [небеску учини сјајнијом. Данас,дакле, прелази на воде и показује нам како оне Његовом речју и заповешћу дају животиње са душом (έμψυχα = о/душе/вљене). Нека изведу воде, каже, шизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском. Која ће реч моћи, реци ми, да досегне то чудо? Који ће језик бити довољан да прослави Творца? Он само каза: нека исклија земља – и у трен је побуди на трудове. Сада каже: нека изведу воде. Гледај како су заповести међусобно сагласне. Онде каже: нека исклија, а овде: нека изведу воде шизавцв душа живих. Као што за земљу каза само: нека исклија, и даде се шаренило цветно и биљно и семење и, речју, све створено беше, тако и овде рече: Нека изведу воде гмизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском – и сместа се створише толике врсте гмизаваца и толико шаренило птица да их није могуће набројати. Његова заповест беше кратка и само једанпут изговорена, а колико је животињских врста и какве су само. Али не чуди се, љубљени. То беше реч Божја и она све што постоји дарова постојањем. Видиш ли како [Господ] све из небитија у битије приводи? Јеси ли видео како је подробна поука, колико је снисхођење Владичино које Он показује према роду нашем? Јер откуда бисмо ми то могли да сазнамо тако тачно, да није Он из великога и неизрецивог човекољубља изволео да језиком пророковим поучи род људски? Како бисмо знали и који је био редослед стварања и сила Творчева, како реч Његова дело поста и да постојањем и уласком у битије дарова људе?
4. Али има и неких неразумних, те се и након толике поуке усуђују да не верују и не допуштају да видљиви свет има творца – једни говоре да видљиво постоји само од себе, а други да је настало из некаквог претпостојећег вештаства. Ето колика је превара ђаволова, како се послужио лакомисленошћу оних које је прелест заробила! Стога нас, управо, блажени Мојсеј толико подробно и обавештава, поучаван Божанственим Духом, да не бисмо пострадали од истога од чега и они, него да бисмо тачно знали и след стварања и појединачно како је све створено. Јер да није Бог тако водио језик пророков из бриге према нашем спасењу, довољно би било рећи да Бог створи небо и земљу, море и животиње, и не ставити ни редослед дана, нити шта беше прво, а шта после. Али да никакав изговор не би преостао онима који хоће да буду незахвални, [Мојсеј] разговетно раздваја и поредак настајања и број дана и о свему нас обавештава са великим снисхођењем, како познавши сву истину не бисмо више обраћали пажњу на оне који, прелашћени, све говоре по сопственом расуђивању, него да бисмо знали неизрециву силу свога Творца. И би, каже, тако. Он рече: Нека изведу воде шизавце душа живих и птице које лете над земљом по своду небеском – и стихија послуша Њега и послуша заповест. И би, каже, тако, како назначи Владика. И створи Бог китове велике и сваку душу
живошиња шизавих, које изведоше воде ио врсшама њиховим и сваку птицу пернату по роду. И виде Бог да је добро и блашслови их Бог, шворећи: растите и множите се и испуните воде које су у морима, и птице нека се умноже на земљи. Гледај и овде колика је премудрост Духа. Рекавши да би тако, блажени Мојсеј нас поступно поучава и каже: И створи Бог китове велике и сваку душу животиња Гмизавих које изведоше воде по врстама њиховим и сваку птицу пернату породу. И виде Богдаједобро. И овде [Мојсеј] опет предупређује дрскост оних који о свему говоре површно, да се не би још нашао неко да пита зашто настадоше китови и која нам је корист од њих и од њиховога стварања. Рекавши, зато: Створи Бог китове велике и сваку душу животиња шизавих и птице, одмах додаде: И виде Бог да је добро. Немој да се ако не знаш, каже, разлог зашто нешто постоји, усудиш да презиреш творевину. Чуо си Владику где даје суд и каже да је добро, а ти си сишао са ума и дрзнуо се да се питаш зашто шта поста, клевећући стварање тога као узалудно? А уколико си благоразуман, моћи ћеш и из њиховога стварања да спознаш и силу Владичину и неизрециво човекољубље – силу, јер речју и заповешћу учини да се толике животиње створе из вода, а човекољубље јер им, створивши их, одреди њихов сопствени простор и удели им неизмерни део мора, како никоме не би шкодиле, него живеле у водама и самом својом појавом сведочиле о превасходној сили Творчевој, а никакву штету не причињавајући роду људском. Или сматраш да је то мали знак љубави према човеку, што ти двострука корист од њих бива? То и богопознању приводи оне који желе да су благоразумни и да се задиве величином Његовога човекољубља, јер је људски род ослободио од штете коју могу да му причине. Није Он све створио само на нашу корист, него због велике Његове штедроте нешто је створено на корист, а друго зато да би јављало силу Творчеву. Када чујеш, дакле, да виде Бог да је добро, немој више да се усудиш да противречиш Божанственом Писму, нити да се занимаш трицама, да си одвише радознао, па да се питаш зашто ово или оно постаде. И благослови их Бог, каже, и рече: растите и множите се и испуните воде које су у морима и птице нека се умноже на земљи.
5. То је благослов да се оне умноже. Будући да су створене животиње имале душу, [Господ] је желео да оне не престану да постоје, те зато [Мојсеј] додаде: И благослови их Бог и рече:растите и множите се. И та их реч до сада држи. Толико времена протече и ниједан се сој њихов не умањи. Благослов од Бога и речи: Растите и множите се даровали су их постојањем и тиме што до данас не пролазе. И би, каже, вече, и би јутро, дан пети. Ето како нас Божанствено Писмо поучи и о живим бићима сазданим у пети дан. Него сачекај мало, те ћеш опет видети човекољубље Владике својега. Није Он само воде побудио на рађање живих бића, него још заповеди и да из земље изађу копнене животиње. Уопште није неумесно да се данас мало дотакнемо и онога што је настало у шести дан. И рече, каже, Бог: нека изведе земља душу живу по роду, четвороножне и гмизавце и звери на земљи, и стоку и све гмизавце земље по роду. И би тако. Гледај како и земља опет сугуби принос даје и како садејствује Владичиној заповести. Онда је дала да расте семење, а сада даде животиње са душом, четвороножне, гмизавце, звери и стоку. Ето, и сада се види оно о чему раније рекох – да није све створено само ради наше користи, него и да бисмо, гледајући изобилно богатство његове творевине, поразили се силом Творчевом и знали како све ово беше створено некаквом премудрошћу и неисказивим човекољубљем ради части човека који је тек требало да буде саздан. И створи, каже, БОГ звери земље по роду њиховом и скотове по роду њиховом и све гмизавце земље по роду њиховом. И виде Бог да је добро. Где су сада они који се усуђују да питају: „Чему звери? Чему гмизавци?“ Нека слушају Божанствено Писмо које каже: И виде Бог да је добро. Реци ми: сами Творац хвали творевину, а ти се усуђујеш да приговараш? Колико је то безумље! Земља даде, када смо код семења и биља, не само плодно него и бесплодно дрвеће, и не расту из ње само некорисне траве, него и нама непознате, а често и штетне, па се опет нико неће због тога дрзнути да укори творевину. Ништа се не зби узалуд и без разлога, нити би од Творца и добило похвалу да није створено на некакву корист. Као што, дакле, међу дрвећем нису сва плодна, него су многа и бесплодна, али нам и та не мање од плодних доносе задивљујућу корист и служе нашем задовољству. Ми од њих и куће градимо и на многе друге начине она служе нашој удобности, тако да уопште нема ничега а да није са неким разлогом створено, макар људска природа и не била кадра да поуздано позна сврху свега. Какав је, дакле, случај са дрвећем, тако је и са животињама: неке су нам погодне за храну, а друге да нам служе. И род звери и гмизаваца немало нам користи, па ако неко пожели да то благоразумно испита, налази да нам и сада, када смо власти над њима лишени због непослушања првозданога [Адама], велика је од њих корист. Узимајући много тога од њих, лекари припремају лекове на нашу телесну добробит. А и иначе, каква је штета од стварања звери, када је једнако као и питоме требало да буду подвлашћене ономе који је ускоро имао да буде створен? Толико ћу вам засада рећи.
6. Да би појмио крајњу љубав Владичину коју Он показује према роду нашем, [сети се како Он], пошто разапе небо, разастра земљу и створи свод који као нека преграда раздељује воде, те заповеди да се створе водена зборишта, назва их морима, а копно земљом, коју потом украси стварањем семена и разноврснога биља. Затим пређе на стварање двају великих светила и шаренила звезда, окитивши њима лепоту небеску. Створивши потом из вода животиње са душом и птице које лете над земљом по своду небеском и испунивши број од пет дана, а како беше потребно да се створе и животиње од земље, Он нареди да се роде и оне – неке погодне за храну, а друге корисне за службу – звери и гмизавци. Када, дакле, све украси и наложи доличан поредак и ред видљивој творевини, Он уготови и раскошну и богату трпезу испуњену шареним и сваковрсним јелима, и када, да тако кажем, царске дворе са свих страна дивно обасја, Он коначно ствара онога који ће у свему томе да ужива и предаје му власт над свим видљивим, те показује колико је живо биће које ће бити створено часније од целокупне творевине, када заповеда да целокупна творевина буде под његовом влашћу и надзором. Али да не бисмо сувише развукли беседу, задовољивши се овим што је речено одложићемо за сутра слово о стварању тога чудесног словесног и душевнога живог бића, човека, и сада вам уобичајен позив упућујући да памтите шта вам је казано и да кроз све видљиво саме себе побуђујете на славословље Владике. А ?о што не постижемо и не можемо да схватимо сврху свега што је створено – нека нам не буде разлог за безверје, него повод за славословље. Када разум изнемогне и расуђивање посустане, помисли колико је величанство Владичино управо по томе што је Његова моћ толика да ми не знамо ни тачну сврху свега што Он створи. То [схватати] знак је благоразумне и трезвене душе. И Јелини се управо у томе преластише што су у свему попуштали сопственим расуђивањима, те одбијајући да сагледају слабост сопствене природе, него умисливши превисоко о себи и преступивши сопствену меру, изгубише и част коју су још и имали. Удостојени разумом и добивши од Творца толико првенствовање, часнији од све видљиве твари – они се сурваше у толику бесловесност, да се клањаху и псима, мајмунима и крокодилима и којечему још недостојнијем од овога. И зашто говорим само о бесловесним животињама? Многи међу њима пали су у толико безумље и толику неосетљивост, да су поштовали и лук и још ништавније ствари од тога. На њих мислећи, пророк зато говораше: Приброји се стоци неразумној и уподоби јој се (Пс 48,21). Онај који је, каже, обдарен словесношћу и удостојен толике мудрости, уподоби се бесловеснима, а безмало поста и гори од њих. Јер као бесловесна она неће бити осуђена. А онај који је удостојен разума а који се суноврати у њихову бесловесност, са правом ће бити подвргнут великој казни јер беше неблагодаран за толико добро које му је учињено. Отуда су [јелински незнабошци] и камење и дрвене идоле коначно прогласили боговима и те видљиве стихије обоготворили. Једанпут скренувши са правога пута – пођоше по урвинама и сурваше се у сами бездан зла.
7. Али ми свеједно немојмо губити наду у њихово спасење, него доприносимо оним што зависи од нас и са сваким усрђем и дуготрпљењем разговарајмо са њима, указујући им и колика је бесмислица то [у шта верују] и колика је штета од тога, и никада се немојмо одрицати њиховога спасења. Вероватно је да ће се они временом уверити и то свакако уколико ми живимо тако да им не дајемо никакав повод [за саблазан]. Многи од њих, када виде да неки наши једноверни, који се само по имену зову хришћанима, слично њима самима грабе [туђе], похлепни су, клевећу, раде другима о злу, сплеткаре и чине којешта друго, предају се раскоши и прождрљивости – више ни савет не примају, сматрајући нашу [веру] обманом и све нас једнако кривима. Размисли колике ће се казне такви [хришћани] удостојити, када не само да себи самима огањ неугасиви нагрћу, него су криви и за то што се други утврђују у обмани и затварају уши за поуку о врлини и дајући тиме повод да се клевећу и они који следе добродетељ а, што је од свега најтеже – када се због њих и Владика хули? Видиш ли колика је штета од греха? Видиш ли како они који следе зло сами себе чине кривим не за незнатну, него и за најтежу казну, када буду за све рачун полагали – не само за сопствену погибао, него и за саблазан преварених и за то што се бешчасте они који следе добродетељ и хули се на Бога? Све то имајући на уму, не будимо немарни према своме спасењу и постарајмо се озбиљно да живимо по Богу, знајући да се управо овде или осуђујемо или удостојавамо Његовога човекољубља. Тако, дакле, све чинимо да бисмо и сами живели са добром савешћу и да бисмо оне који су још заблудели својим живљењем по Богу упутили према истини, како би због нас и сва друга наша браћа окушала добру похвалу, а пре тога свега да би Се прославио наш Владика и велику бригу за нас показао. Када људи који нас гледају имају користи и славу Богу узносе, и ми ћемо веће наклоности од Њега окушати. И шта би могло да буде блаженије од човека који живи тако да порази оне који га гледају, па да кажу: „Слава Ти, Боже! Какви су хришћани! Какво мудрољубље показују! Како презиру садашње! Како све сматрају сенком и сном и ни за шта видљиво не маре, него све чине као да у туђини живе, жудећи свакога дана да отпутују одавде!“ Шта мислиш, колику награду од Бога те речи спремају онима који овде тако живот проводе? И чудесно је и дивно то да ће и они који тако о нама суде брзо одступити од своје заблуде и приљубити се истини. А колику то смелост тамо даје, свакоме је јасно. Знајући, дакле, да смо одговорни и за корист и за штету ближњих, тако устројавајмо сопствени живот да не будемо само ми њиме задовољни, него да постане и пример за поуку другима, како бисмо и овде велику од Бога наклоност себи привукли и у будућем [веку] изобилно окуша-ли човекољубља Божјег, благодаћу и милосрђем једнороднога Сина Његовог, Којем са Оцем, заједно са Светим Духом [припадају] слава, сила и част сада и у векове векова. Амин.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *