ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ЈЕДАНАЕСТА
 
И насади Господ Бог рај у Едему према истоку и постави тамо човека кога сазда. (Пост. 2,8-14)
 
1. Гледајући вашу неугасиву жеђ и велику жељу, будан разум и све вас како упијате [моје речи] и усхићујете се духовном поуком, иако свестан колико сам сам убог, једнако се свакога дана трудим да пред вас постављам ову оскудну и просту трпезу, тврдо верујући да ћете, распаљени жељом, са наклоношћу примити то што се казује, као што се може видети да се дешава и са чулним јелима. Када су гости расположени за јело, макар и трпеза била сиромашна и домаћин био прост, они са великим задовољством једу то што је стављено пред њих. А када им није до јела, макар и раскошна била трпеза и на њој се налазила различита јестива, слаба је корист када они не могу да поједу то што је припремљено. А овде, будући да је благодати ради Божје и ваша усрдност будна, а и трпеза је духовна, и сами говоримо са великом жељом, знајући да ове божанствене поуке предајемо трезвеним ушима. Као што и земљоделац, када нађе масну и плодну ораницу, својски јој се посвети, па избраздавши је, пооравши и почупавши трње изобилно је засеје и већ храњен добрим надама свакога дана очекује клијање семена, меркајући плодност земље и спреман да прими жетву која је многоструко већа него што је семе – тако и ми, гледајући како се ваша ревност из дана у дан разгорева, а жеља расте и усрдност увећава, у вези са вама имамо добре наде, те и сами са већом радошћу и ревношћу хитамо да, по мери својих моћи, допринесемо назидавању ваше љубави, на славу Божју и на понос Цркве Божје. Хајде, онда, ако је угодно, да поновивши мало оно што је раније казано вратимо се на оно што је по реду данас прочитано. Треба да кажемо шта смо раније испитивали и докле смо дошли са поуком када прекинусмо беседу. И начини, каже, Бог човека, прах узевши од земље и дуну у лице његово дах животни и поста човек душа жива. То што сам тада говорио и сада ћу рећи, и нећу престати да понављам – да је велика и неисказана љубав заједничког Владике свега према роду нашем. Он Се ради нашега спасења послужио великим снисхођењем и велике части удостоји баш ово биће – човека, речју и делом сведочећи да од свега видљивог највеће старање за њега показује. А ништа не смета да и данас исто испитамо пред вашом љубављу. Као што тамјан, што се више премеће под нашим прстима, одаје веће благоухање, тако може да се види и код Божанственога Писма: што више неко настоји да му се приближи, то боље може да сагледа скривено богатство и да отуда захвати велико и неисказано благо. И начини, каже, Бог човека, прах узевши од земље. Примети одмах разлику која постоји у самом начину на који почиње да беседи. Говорећи о начину стварања свега другог, блажени Мојсеј нас поучи како каза Бог: нека буде светлост, и би светлост; Нека буде свод и Нека се саберу воде; Нека буду светила; Нека исклија земља биљку травну; Нека изведу воде гмизавце душа живих; Нека изведе земља душу живу. Виде ли како све би речју створено? Али погледајмо, дакле, шта каже [блажени Мојсеј] у вези са стварањем човека. И начини Бог човека. Гледај како снисхођењем у изразу, којем је прибегао због наше слабости, уједно учи и о начину стварања, и показује [човека] где се мења и, да кажем људским језиком, где се рукама Божјим обликује, као што и други пророк каже: Руке твоје створише ме и саздаше ме (Јов 10,8). А реци ми, уосталом, и да је заповедио тек тако да земља да човека, зар се заповеђено не би остварило? Али да би нам начин стварања послужио као вечита поука, како не бисмо умишљали нешто више о себи, он тако подробно приповеда и каже: Начини Бог човека, прах узевши од земље.
2. Гледај управо у томе [колика је] част [указана човеку]. Он, наиме, не узима просто земљу, него прах – оно што је, такорећи, најништавније од земље и сами тај земаљски прах Својом заповешћу преиначује у телесну природу. Управо као што створи саму суштину земље, која није постојала, тако и сада, када пожеле, земљин прах претвори у тело. Овде је умесно ускликнути оно што и блажени Давид: Ко ће изговорити силе Господње, учинити да се чују све похвале Његове! Јер он направи од праха ово биће и толикој га части узведе и толика му добра од самога почетка чини, јављајући кроз све Своје човекољубље. И дуну, каже, у лице његово дах животни и поста човек душа жива. Овде се неки безумници, поводећи се за сопственим расуђивањима и ништа богодолично не мислећи и не узимајући у обзир ни снисхођење у језику, усуђују да тврде да душа [потиче] из суштине Божје. О, безумља! О, лудости! Колике је путеве погибли ђаво оставио онима који хоће да му служе! А да би се уверио, гледај како они иду путевима који су међусобно супротстављени. Неки од њих, намеривши се на реч дуну, кажу да су душе из суштине Божје, а други, опет, кажу да се оне преиначују у суштину и најбешчаснијих бесловесних [животиња и биљака].[1] Зар би ишта могло бити горе од тога безумља? Будући да им се расуђивање помрачило и не познадоше истинити смисао Писма, као они који остадоше без ока разума хрле са супротних страна ка [истом] понору, једни [душу] прецењујући, а други је потцењујући. А ако науме да из онога што Писмо говори: Дуну у лице његово – и уста припишу Богу, онда му треба доделити и руке – па [Писмо] каже: Начини човека. Него, да не бисмо, желећи да изобличимо њихову клевету, били принуђени и сами да више него што треба говоримо, хајде да се коначно отклонимо и од њиховога безумља и безглавости, а да пођемо за сврхом Божанственога Писма које само себе тумачи, једино ако не обраћамо пажњу на грубост израза, него мислимо на то да је узрок томе наша слабост. Другачије, уосталом, не би било могуће људском слуху да прими што се казује, да [Писмо] није прибегло толиком снисхођењу. Имајући на уму, дакле, и нашу слабост и да је ту реч о Богу, примајмо то што је речено како доликује да се о Богу говори, не сводећи Божанство на телесну спољашњост и састав (συνθεσιν) удова, него о свему богодолично мислећи. Бог је прост, несложен и без облика. А ако намеравамо да самовољно Богу припишемо и састав удова, неприметно падамо у јелинско бешчашће. Када чујеш Писмо где каже: Начини Бог човека, мисли као да је казано нека буде; и опет када чујеш да дуну у лице његово дах животни, то опет схвати како је изволео да, као што је створио бестелесне силе, и ово тело које је од праха има словесну душу која може да се користи телесним удовима. То тело, створено по заповести Владичиној, лежаше као оруђе коме је потребан покретач или, боље, као лира која тражи некога ко може да својом вештином и мудрошћу, а удовима као терзијаном, Владики узноси доличан слаткопој. Дуну, каже, у лице његово дах животни. Шта значи: дуну дах животни! Да је Он усхтео и заповедио да ово створено тело има животну силу, којом то биће поста душа жива, односно делатна и кадра да своју вештину јавља покретањем удова.
3. И гледај управо на томе разлику у стварању ове чудесне словесне животиње и стварања бесловесних. У вези са њима каже [Господ]: Нека изведу воде гмизавце душа живих, и тога часа воде дадоше животиње са душом. Исто тако, опет, [каза] и у вези са земљом: Нека изведе земља душу живу. А у вези са човеком не беше тако, него се прво од праха ствара тело, а након тога даје му се животна сила, која је управо суштина душе. Због тога је говорио Мојсеј о бесловесним: крв његова душа је његова (Лев 17,11). Код човека суштина је бестелесна и бесмртна и много је претежнија у односу на тело и то у мери у којој то доликује бестелесном над телесним. Али упитаће можда неко и зашто се, ако је душа часнија од тела, прво ствара оно што је мање, а онда веће и претежније. Зар не видиш, љубљени, да се исто то збило и са стварањем [остатка света]? Као што беху створени небо, земља, сунце, месец и све остало, па бесловесне животиње и после свега тога човек, коме је имала да буде поверена власт над свим тим, тако се приликом самога саздавања човека прво ствара тело, а потом душа која је часнија. Као што се животиње које су намењене да буду у покорности и на корист човеку стварају уочи стварања човека, да би онај који ће од њих уживати корист имао спремну службу, тако се и тело ствара пре душе, да би она када, по неисказаној Његовој премудрости, буде створена, могла да показује своје дејство кретањем тела. И насади, каже, Бог рај у Едему према истоку, и постави тамо човека ?о?а сазда. Пошто Владика свега показа своју љубав према човеку и ради њега све видљиво створи и приведе у постојање, Он одмах почиње да му чини добра. И насади Бог, каже, рај у Едему према истоку. Гледај и на овоме, љубљени, како се, ако не примамо речи богодолично, нужно суновраћујемо у огромни бездан. А шта би имали да кажу и у вези са овим они који се усуђују да о свему што се говори о Богу суде на људски начин? И насади Бог, каже, рај. И шта? Реци ми, да му нису можда били потребни ашов и земљоделство и други труд да би га улепшао? Далеко било. И овде опет реч засади треба разумевати у смислу да Бог заповеди да на земљи постоји рај, како би у њему пребивао створени човек. А да је тога ради рај створен, чуј где Писмо каже: И засади Бог рај у Едему према истоку и постави тамо човека кога сазда. Зато блажени Мојсеј и ставља име места у Писмима, да они који воле да у празно брбљају не би могли да обмањују простије и да баснослове да рај није на земљи, него на небу. А ако, и поред тога што се Божанствено Писмо тако тачно изразило, неки од оних који високо мисле о красноречивости и спољашњој мудрости не престадоше да говоре супротно записаном, па кажу да рај није на земљи и тврде којешта друго од онога што се прича, тако да не мисле како је написано, него све обрнуто и оно што је речено за земљу мисле да је речено за небо – да се блажени Мојсеј није тако смирено изразио и прибегао снисхођењу, а док му је Свети Дух покретао језик, докле ли би стигли, мада Свето Писмо, када жели нечем таквом да нас поучи, само себе тумачи и не допушта да се слушалац опсењује? Али будући да многи слушају ово што се излаже не да би нешто добили из Божанствених Писама, него ради разоноде, они не хитају ономе што користи, него радије томе што може да их развесели. Молим вас зато да, заградивши слух према свима таквима, следујемо правилу Светога Писма. Па када чујеш, љубљени, да засади Бог рај у Едему према истоку, ово засади схватај богодолично – да Бог то заповеди. А за остало веруј да и рај настаде и то на оном месту где и Писмо назначи, јер не веровати у оно што стоји у Божанственом Писму, него дометати сопствена расуђивања, сматрам да доноси велику опасност онима који се усуђују да тако чине. И постави, каже, тамо човека кога сазда.
4. Гледај само колику му част [Господ] указује. Створивши га изван раја, одмах га уведе, како би му даровао да опитно осети [Његово] доброчинство и да би на делу познао част која му се указује – па постави тамо човека ?о?а сазда. И ово постави схватајмо опет као да је речено да му је [Господ] заповедио да тамо живи, како би му и [тамошњи] призор и обитавање чинили велику радост и побуђивали га да одаје захвалност при помисли колико му се добро чини, а да сам ништа никада не показа. Нека те зато не збуњује реч постави. Обичај је Писма да се људским речима послужи ради нас и наше користи. И да би се уверио, гледај како је и раније, у вези са стварањем звезда, употребило исту реч, рекавши: И постави их на своду небеском, не да бисмо помислили да су оне приковане за небо (јер свака од њих преваљује сопствени пут мењајући место), него да би поучило да је [Господ] заповедио да оне буду на небу, као и да човек пребива у рају. И израсте, каже, Бог још из земље свако дрво лепо за гледање и добро за јело и дрво живота посред раја и дрво познања добра и зла. Ево и друге врсте доброчинства на част сазданоме. Када изволе да он пребива у рају, [Господ] заповеди да земља да различито дрвеће, које може да својим изгледом пружи радост, а погодно за јело. Свако дрво, каже, лепо за гледање, односно пријатно оку. И добро за јело, то јест таква [дрвета] која могу и да расвеселе када се погледа на њих, и која укусом дарују велику насладу, а мноштвом и изобиљем причињавају велику радост ономе који је назначен да их користи. [Господ] учини да израсте свако, каже, дрво које може да се наведе. Јеси ли видео битовање без муке? Јеси ли видео чудесни живот? Као какав ангел – тако човек на земљи обитаваше, одевен у тело, а без телесних потреба, и као да је украшен багреницом и дијадемом, а огрнут порфиром, спокојно се наслађивао пребивањем у рају, уживајући у сваком изобиљу. И дрво, каже, живота посред раја и дрво познања добра и зла. Поучивши нас како земља свако дрво даде по заповести Владичиној и лепо за гледање и добро за јело, [Писмо] каже: И дрво живота посред раја и дрво познања добра и зла. Знајући унапред да ће се временом због велике слободе изродити поквареност, човекољубиви Владика је, као Творац, израстао и дрво живота посред раја и дрво познања добра и зла, од кога ће убрзо да човеку заповеди уздржање, како би знао да у свему ужива благодаћу и човекољубљем и да је Он Владика и Творац његове природе и свега видљивог. Због тога [Писмо] већ и помену дрво, па нам даље приповеда о именима река, о њиховом дељењу и о томе како се крајеви земље деле тако што су се од оне која напаја рај одвојиле друге и разделиле се у четири почетка. Него може бити да они који воле да говоре по сопственој мудрости опет не допуштају ни да су реке реке, нити воде воде, него уверавају оне који трпе да их слушају да се [под тиме] мисли на нешто друго. Али молим вас да их ми не слушамо, него затискујмо уши за њихове приче и слушајмо Божанствено Писмо, па следећи што оно каже настојмо да у своје душе полажемо здрава учења и да уз њих показујемо и добар живот, како би и живот сведо чио о учењима и учења веродостојније јављала живот. Јер ако немамо ни правилне догмате, а и небрижно живимо, која ће нам бити корист? Но ако, живећи како ваља, не водимо рачуна о правилним учењима, ништа корисно нећемо моћи да стекнемо за своје спасење. Ми треба да се, ако желимо и геене да се ослободимо и Царства да се домогнемо, са обеју страна да се украшавамо – и исправношћу учења и старањем о животу. Јер која је корист, реци ми, ако се дрво и пружа у велику висину и ако је лишћем окићено, ако је без плода? Тако ни хришћанину ништа не користе правилна учења, ако га није брига за то како живи. Зато је Христос онакве блажио говорећи: Блажен је који учини и поучи (Мт 5,19). Од поуке речима много је драгоценија и веродостојнија поука делима. Такав и када ћути и када га не виде неке може да васпитава призором, а ове друге тиме што слушају о њему, и многе ће окушати од Бога милости не само због себе самога, него и због оних који гледају на њега, јер доприноси да се прослави [његов] сопствени Владика. Такав ће небројеним језицима и многим устима узнети благодарења и славопоје Богу свега, јер неће се само они који га знају, него и сведоци његовога живота задивити и њему и његовоме Владики, него и који га не знају а слушају о томе од других, и који далеко живе, и неће се само пријатељи него и непријатељи постидети његове велике врлине. Јер толика је њена снага, да и непријатељима затвара уста. И као што слабовиди не подносе да гледају у сунчеве зраке, тако ни зло никада неће моћи да погледа ка врлини, него ће уступити и утећи и признати пораз. То схвативши, држимо се врлине и са пажњом свој живот устројимо, настојећи да се клонимо и оних греха који нам се чине и малим и незнатним, било да су на речима или делима. А ако се од малих уздржимо, никада нећемо упасти ни у веће грехе и временом ћемо моћи, примајући милост свише, да се домогнемо и највише врлине и да избегнемо припремљену казну и вечна добра да добијемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем са Оцем, заједно са Светим Духом, [приличе] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Јован мисли, по свој прилици, на питагорејско учење о преваплоћењу.

One Comment

  1. “душе немарне, које се не утврдише на духовној стени”…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори “укоренити се у Хришћанству” као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.