ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ПЕТНАЕСТА
 
И зачуше глас Господа Бога који хођаше по рају по подне. (Пост. 3,8-19)
 
1. Мислим да смо се пре неки дан довољно, колико смо могли, позабавили тумачењем о дрвету, поучивши вашу љубав томе зашто га Божанствено Писмо назва дрветом познања добра и зла. Зато ми је жеља да данас пређем на оно што следи, да бисте познали неизрециво Божје човекољубље и коликом је снисхођењу Он прибегао из бриге према роду нашем. Он све створи и уреди да би ово словесно биће које Он сазда пребивало у свакој части и да то ни у чему не би било мање од живота ангеоског, него да и у телу стекне њихову бестрасност. А када виде да обоје [прародитеља] из небриге преступише Његове заповести и мимо тога што их је Он упозорио и осигурао претњом, Он опет не обуставља Своје човекољубље, него, веран Својој доброти, као чедољубиви отац који гледа своје дете где због немара чини оно што је недостојно његове племенитости и сурвава се из највише части у крајње понижење, па пламтећи родитељским милосрђем не подноси да га таквога гледа, него изнова показује своје старање желећи да га поступно избави из те срамоте и узведе га старој части – тако и благи Бог, жалећи човека због [последица] злога савета, које поднесе пострадавши заједно са женом и примивши преко змије ђаволов наговор, као лекар сместа одлази болеснику који се и мучи и лежи и коме су потребни много бриге и лекарска рука. Али и да бисте из ових речи познали неисказано Божје снисхођење, треба да чујете шта је прочитано. И зачуше, каже, глас Господа Бога који хођаше по рају по подне и сакрише се Адам и жена му од лица Господњег сред дрвећа рајског. Немојмо површно прећи, љубљени, преко онога што каза Божанствено Писмо, а немојмо се задржати ни на речима, него сматрајмо да се оно смирено изражава због наше слабости и да се све богодолично дешава ради нашега спасења. Па и реци ми, ако пожелимо да све сведемо на дословно значење и да не примимо богодолично, како нећемо много тога погрешно разумети? Ево, погледаћемо почетак овога што је читано. И зачуше, каже, Глас Господа Бога Који хођаше по рају по подне и сакрише се. Шта кажеш? Зар Бог да хода? Још ћемо Му и ноге приписати? И ни на шта високо нећемо помислити када то чујемо? Не хода Бог – далеко било. А и како би: Он Који је свугде и све испуњава, Чији је небо престо, а земља подножје – зар Он да хода по рају? Па ко би разуман то могао да каже? Шта онда значи: Зачуше глас Господа Бога који ходаше по рају по подне! Његова је жеља била да учини да они то и осете, како би им изазвао ужас – и би тако. Они су то у тој мери осетили, да су покушали да се сакрију од Бога Који се појави – јер уђоше грех и преступ и у њима се разли стид. Успротиви се непоткупљиви судија, савест, па јасним гласом вапијаше и осуђиваше, показиваше и предочаваше им величину сагрешења. Управо зато човекољубиви Владика, када је стварао човека, на самом почетку му уметну савест као неуморног тужиоца који се не да обманути. Макар грешник и злочинац и успео да се сакрије од свих људи – не може се сакрити од тога тужиоца, него га стално има у себи да га мучи, разбија, шиба, да никада не мирује, него је у њему и у кући и на тргу, и на сабрањима и за трпезом, и када спава и када устане, тражећи правду за сагрешење и предочавајући му и гнусност греха и казну која му следује, као врхунски лекар не престајући да му даје своје лекове, макар и видео да се овај отима – ни тада не одступа, него непрестану бригу показује.
2. То је управо њен задатак – да [грешника] стално подсећа и не допушта му да икада заборави шта је учинио, него му то држи пред очима да би тако изгубио вољу да понови исти грех. Ако и поред тога што имају у њој таквога савезника и помоћ и страшног обличитеља који притиска и шиба нашу савест, раздире срце и тишти горе од свакога крвника, многи од нас не одолевају немару – докле ли бисмо стигли без ње? Зато се и првоздани сада, осетивши то и помисливши на присуство Владичино, истога часа сакрива. А зашто, реци ми. Зато што је видео да се на њега подигао страшни изобличитељ – савест. Он ништа друго није имао да га проверава и да му сведочи о гресима, него само оно што је носио у себи. Уз то, уз осуду савести, и то што им је узета слава која их је претходно као светла хаљина одевала јављала им је голотињом величину греха који починише. Пошто се, дакле, после онога тешког греха обукоше у стид, они покушавају да се крију. И зачуше, каже, глас Господа Бога који хођаше по рају по подне и сакрише се Адам и жена му од лица Господа Бога сред дрвећа рајског. Ништа није горе од греха, љубљени. Када уђе, не само да нас испуњава стидом, него чини безумним нас који раније бејасмо разборити и преиспуњени мудрошћу. Помисли колико је безуман, дакле, постао онај који пре тога беше причастан мудрости, који је на делу показивао дату му мудрост и тако пророковао. Зачувши, каже, глас Господа Бога Који хођаше по рају по подне, сакрише се он и жена му од лица Господа Бога сред дрвећа рајског. Којега ли је лудило знак покушати сакрити се од Бога Који је свугде и Творца Који је све привео из небитија у битије, Који познаје тајне, Који посебно сазда срца људска, зна сва дела њихова, Који испитује срца и бубреге, Који познаје саме покрете нашега срца? Али немој се чудити, љубљени. То је обичај грешника. Мада не могу, свеједно настоје да се сакрију. Не подносећи стид у који су се након греха обукли, обнаживши се од оне непропадљиве славе, и [прародитељи] су то чинили, а замисли само где се крију. Посред раја. Као неваљале и незахвалне слуге које не могу да се сакрију од свога господара, па у грчу трче из угла у угао, док им страх потреса срце, тако и они, никакво прибежиште не налазећи, враћају се у саму кућу, односно – у рај. Није без разлога дато и време: Зачуше, каже, глас Господа Бога Који хођаше порају по подне, него да би ти спознао човекољубље Владичино и да није закаснио, него сместа видевши шта се догодило и колика је рана, похита на исцељење да се не би рана раширила и показала неизлечивом. Зато хита да то предупреди и одмах зауставља ширење и рану, доследан Својој благости, ни на кратко не оставља без надзора. Толику дрскост показа непријатељ нашега спасења, који увек завиди нашим добрима, да је на самом почетку дао зао и погубан савет и лишио их онога чудесног живота, али благоискусни Бог, Који све наше устројава по Својој премудрости, гледајући и ђаволов злочин и човеков немар због којега се он обуче у толики стид и пострада заједно са женом, приступа и као благи и човекољубиви судија седа у судилиште испуњено страхом и ужасом, па почиње са подробним испитивањем, учећи нас тиме да не осуђујемо своје ближње пре него што све добро не испитамо.
3. Чујмо онда, ако је угодно, шта пита Судија, а шта одговарају оптужени, коју казну примају, а којој се кривици подвргава онај који им толику подвалу нанесе. Него, молим вас, напрегните ум и са великим страхом пазите на то што вам се говори. Ако гледајући земаљског судију где седи на високом престолу и на средину изводи оптужене, па их бије и кажњава, са великим страхом стојимо желећи да чујемо шта он каже, а шта одговара кривац, много пре нам приличи да то сада чинимо, гледајући Творца природе како твори правду на онима који је Сам створио. Али будете ли пазили, видећете колика је разлика између Божјег човекољубља и строгости [самих] људи према онима чију природу деле. И позва Господ Бог Адама и рече му: Адаме, где си? Због овога питања достојно је задрхтати од превеликог човекољубља Божјег, не само зато што га је позвао, него што је то Сам учинио, а што људи никада не би допустили када је реч о њиховим ближњим са којима су једне природе. Знате, уосталом, да, када [судије] седећи на високом престолу творе правду према злочинцима, не удостојавају их ни сопственога одговора и тиме им показујући у колико су се бешчашће суновратили злочинећи, него судија одговара, а неко други ко стоји преноси од судије кривцу и његов одговор опет враћа судији. Такав се судијски обичај свугде може видети. Али Бог не [чини] тако, него шта ради? Сам позива. И позва, каже, Господ Бог Адама и рече му: Адаме, где си? Гледај колика сила лежи у ових неколико речи. И сам позив знак је великог и неизрецивог човекољубља према посрамљеном који се не усуђује ни уста да отвори, нити језик да покрене, и прилику дати за [одговор на] питање знак је велике благости. А рећи: Где си! осим што је знак човекољубља, носи и велику силу. Као да хоће да га пита: шта се догодило? На једном месту сам те оставио, на другом те сада налазим. Оставивши те обученог у другу славу, сада те нађох у наготи. Где си? Откуда ти се то деси? Ко ти је учинио да се толико промениш? Који ти је разбојник и крадљивац тако оробио целокупно твоје богато имање и до толике те сиротиње довео? Ко је крив што си остао без оне чудесне одеће у коју си био одевен? Каква је ово ненадана промена? Која бура тако страшна у трен потопи сав твој товар? Шта се то догодило те гледаш да се сакријеш од Онога Који ти толико добра учини и толикој те части узведе? Зашто сада у страху хиташ да се сакријеш? Зар је ту тужитељ? Зар су дошли сведоци? Откуда те обузеше толики кукавичлук и страх? Твој глас зачух, каже [Адам], док ходиш по рају и побојах се јер сам наг, и сакрих се. Откуда позна да си наг? Реци ми. Шта је то ново и необично? Ко је то уопште могао да ти јави, ако сам ниси кривац за свој стид? Да ниси од дрвета, од којега сам ти једино забранио да то чиниш, јео? Гледај човекољубље Божје и дуготрпљење. Мада је могао без околишања да онога који је толико сагрешио не удостоји ни одговора, него да га подвргне казни коју је раније одредио у случају преступа, Он трпи, подноси, пита и чека одговор, па понавља питање као да га позива на оправдање да би добио прилику да покаже према њему своје човекољубље и након толиког преступа – васпитавајући и нас тиме да се, када судимо кривцима, не понесемо сурово према њима и да не показујемо зверску свирепост, него велико дуготрпљење и милосрђе, као да судимо сопственим удовима и да, имајући на уму то да су они наши ближњи, казну блажимо човекољубљем. Није ни због чега друго Божанствено Писмо прибегло толиком снисхођењу, него да би нас грубошћу израза поучавало Божјем човекољубљу и да би навело на ревност да и ми, по мери људских моћи, подражавамо Владичиној благости. И рече му: ко ти јави да си наг, ако ниси од дрвета од којега ти забраних једино да једеш, јео? Откуда си могао, каже, то да познаш и толиким стидом да се покријеш, ако се ниси предао великој неуздржљивости и презрео моју заповест?
4. Гледај, љубљени, крајњу благост Божју и како са њим разговара као пријатељ са пријатељем, корећи га као преступника Његове заповести. Ко ти јави да си наг, ако ниси од дрвета, од којега ти једино забраних да једеш, јео? Немају мали значај ни речи од којега једино. Зар сам ти ограничио, каже, уживање? Нисам ли ти дао сву слободу, а давши ти власт над свим у рају заповедих ти да се једино њега клониш да би знао да си испод господара и јер си дужан да указујеш некакво послушање? Какав је то толики немар, да крај толиких задовољстава не успеваш да се уздржиш ни од њега једнога, него тако брзо газиш заповест коју ти дадох и сам себе толиким невољама подвргаваш? Шта си добро добио? Зар ти не рекох унапред? Нисам ли желео да те страхом од казне уздржим и осигурам? Не рекох ли шта ће вам се догодити? Нисам ли зато забранио кушање, да вас не би ово снашло? Ко би те удостојио опроштаја, тебе који се после толиких упозорења тако неразуман показа? Зар ти нисам све заповедио као отац законитом сину и поучио да од другога једеш, а овога се одвраћаш, како не би протраћио сва своја добра? Него може бити да си то учинио помисливши да је туђи савет добар и веродостојнији од Моје заповести, очекујући да ћеш се докопати чега већег, па си се, Моје заповести презревши, дрзнуо да једеш од дрвета. Ево, пострадавши – опитно си сазнао колико је погибељан онај савет. Видесте ли човекољубље судијино? Видесте ли кротост и дуготрпљење неизрециво и снисхођење које превасходи свако слово и разум? Видесте ли како питајући: Ко ти јави да си наг, ако ниси од дрвета од којега ти забраних једино да једеш, јео?! Он жели да му отвори двери покајања, како би и ономе који тако сагреши показао Своје човекољубље? Него чујмо и оптуженога шта на то одговара. И рече, каже, Адам: жена, коју ми даде да буде са мном, она ми даде од дрвета и једох. Жалосне су то речи – кадре да изазову велико сажаљење и привуку човекољубље Владике Који је тако кротак и благошћу побеђује наша сагрешења. Пошто [Господ] по дуготрпљењу потресе његов ум и показа му величину греха, [Адам], готово смишљајући оправдање, каже Му: Жена коју ми даде да буде са мном, она ми даде од дрвета и једох. Знам, каже, да сам сагрешио, али жена коју си ми дао да буде са мном, за коју Сам каза: Начинимо му помоћника према њему ~ она ми беше крива што посрнух. Жена коју ми даде да буде са мном. Па зар сам могао очекивати да ме она толиким стидом покрије, она коју си зато створио да би ми пружала утеху? Ти си ми је дао, Ти си је мени привео. Она ми, дакле, не знам откуда подстакнута, даде од дрвета и ја једох. То се чини као да носи неко оправдање, али свакога је опроштаја лишено. А и којега би опроштаја био достојан, каже, онај који је занемарио Моје заповести и који је претпоставио женин дар ономе што Ја казах? Нека је жена и дала [плод], али Моја заповест и страх од наказања беху довољни да вас предупреде да побегнете од кушања. Ниси ли то добро знао? То и рекох унапред старајући се за вас, да вас то не задеси, тако да, иако ти је жена послужила за преступ заповести, свеједно нећеш бити ослобођен од кривице. Твоје је било да веродостојнијом држиш Моју заповест и не само да се ти клониш јела, него и да жени укажеш на величину греха – јер ти си глава женина и она због тебе беше створена. А ти окренуо поредак и не само да ниси њу исправио, него си још заједно са њом пао. Тело је дужно да следи главу, а овде се догодило супротно, те глава пође за остатком тела и све се изокрену. Зато, пошто си обрнуо целокупни поредак, сада си ту где си, ти који си био пре тога обучен у толику славу. Ко би, онда, могао да достојно зарида над тобом који остаде без толикога блага? Али, ако ти се све то и догоди, не приписуј кривицу никоме другом до себи и своме немару. Да ниси хтео, не би жена могла у толику погибао да те уведе. Зар те је наговорила, зар је разговарала са тобом, зар те је обманула? Само ти је пружила и ти си се, не часећи часа, толико лако приклонио на кушање, ни на трен се не опоменувши Моје заповести, него си помислио да те Ја обманух и да ти зато не дозволих кушање, да ти не би достигао и нешто веће. Па какав бих имао разлог да те обманем Ја Који Сам ти толика доброчинства учинио? И само то што сам унапред одредио уздржање, да вас не би сада ово задесило – колико је доброчинство представљало. Него све то ни у шта не убројавши, ти си, ета, опитно познао величину свога греха. Дакле, не приписуј кривицу само жени, него и своме немару.
5. Пошто је, дакле, довољно поразговарао са Адамом, а он Му исповеди грехе, пребацивши, како је мислио, кривицу на жену, гледај благога Владику колико поново снисходи, те и њу удостојава одговора пред Собом. И рече, каже, Бог жени: шта то уради? Чула си, кажеш, мужа како на тебе пребацује кривицу и све приписује теби која си му дата на помоћ и зато беше саздана, да би му представљала утеху ти са којом је једнога рода и заједничке природе. Зашто си онда то урадила, жено? И због чега поста и себи и своме мужу виновница толиког стида? Каква ти је корист од толике неуздржљивости? Шта си то добила од обмане којом си својевољно обманута, а још и мужа учини заједничарем у обмани? А шта ће жена на то? Змија ме превари и једох. Гледај и њу како је престрављена и како се правда за грех. Као што је муж решио да свали кривицу [на њу], говорећи: жена ми донесе и даде, те једох, тако и она, не налазећи никакво прибежиште, исповеда шта се догодило и каже: Змија ме превари и једох. Она лукава зверина нам, каже, учини те падосмо, њен нас погубни савет у толики стид уведе – она ме превари и једох. Немојмо, љубљени, површно прећи преко ових речи, него их подробно испитајмо и извуцимо велику корист из њих. Суд је страшан и испуњен ужасом, те треба са пажњом саслушати све и од тога што је речено у разум одлагати велику ризницу. Ево и човека где каже: Жена коју си дао да буде са мном, она ми даде и једох. Ниоткуда присиле, него воља и одлука. Она је само дала – није принудила или приморала. И жена опет смишљајући оправдање не каза: “Змија ме натера и једох”. Него шта? Змија ме превари и једох, а над тим хоће ли бити преварена или не – она беше власна. Непријатељ нашега спасења, дејствујући кроз ону подмуклу звер, обмануо ју је саветом, али није је приморао нити присилио, него је наведе на дело погубним саветом, пошто нађе да жена лако може да прими превару која не заслужује никакав опроштај. Змија ме превари и једох. А гледај и благога Владику Који се задовољава њиховим речима и Који их не сили да ишта више говоре. Није Он ни питао зато што није знао – знао је Он и то веома добро – него да би јавио Своје човекољубље Он снисходи њиховим слабостима и позива их да исповеде сагрешења. Зато Он ништа више не пита. Требало је сазнати и како је обмана изгледала, али и да би нам показао да питање није било из незнања, Он се задовољава оним што је већ казано. Јер рекавши: змија ме превари и једох, [жена] је мислила на онај кобни савет који је примила од ђавола кроз змију, јер – бићете након кушања као богови. Видиш ли колико је одређено Адаму постављено питање? Са коликим је стрпљењем жена уведена у судилиште? Како су се обоје оправдали? Ту видите изобилно и неизрециво човекољубље Судијино. Пошто жена каза: Змија ме превари и једох, Он змију, дакле, више не удостојава одговора, нити јој даје прилику за оправдање, нити је испитује као мужа и жену, него, примивши од њих оправдање, диже се на њу као на виновницу свих зала. И као Бог знајући и неречено, знао је и да је она послужила ђаволовом лукавству и зависти коју он показа према човеку, а да би ти познао Његову благост и како, и знајући одговор, њега питаше: Где си? Ко ти јави да си наг?, а њој: Шта то учини? – са змијом ништа слично не чини, него шта? И рече Господ Бог змији – …јер то учини. Јеси ли видео разлику? Жени је говорио: Шта то учини?, а змији: …Јер то учини. Зато што си, каже, учинила зло, зато што си дала тај погубни савет, јер си толикој злоби послужила, јер си тако изоштрила [жало] зависти против онога кога Ја саздах, проклета си међу свим скотовима и међу свим зверима земним; на прсима и трбуху ићи ћеш и земљу ћеш јести у све дане живота свога. И непријатељство ћу ставити између тебе и жене и између семена твога и семена њенога. Оно ће ти стајати на главу и ти ћеш га у пету уједати.
6. Гледај овде поредак и след преиспуњен човекољубљем. Испитујући, почео је, дакле, од мужа, а потом је прешао на жену. Пошто она каза ко јој беше крив, [Господ], дошавши до змије и не удостојивши је више одговора, налаже јој казну и то толику да траје докле је времена и која би очигледношћу све потоње нараштаје трајно учила да не примају више онај погубни савет, нити да се прелашћују њеним коварствима. Него, могао би неко можда рећи: “Ако је ђаво и делујући кроз змију дао савет, зашто је зверина претрпела толику казну?” И то је било дело неисказаног Божјег човекољубља. Као што чедољубиви отац који кажњавајући онога који му је убио сина згроми и раскомада и нож и мач којима је убиство почињено, тако и благи Бог, када ова звер послужи ђаволовој подмуклости, подвргава је вечитој казни, да бисмо ми видљиво и јасно схватили којега је бешчашћа допала. А ако је она која је послужила [тек] као оруђе искусила толики гнев [Божји, какву казну доликује да прими онај? Управо то нам је већ и рекао Христос, говорећи у божанским Еванђељима онима који стоје са леве стране: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен ђаволу и ангелима његовим (Мт 25,41). Њему је то од давнине припремљено и чека га онај огањ неугасиви. Може ли ишта бити јадније од оних који из немара за своје спасење сами себе чине одговорнима за исту казну која је и њему припремљена? О томе да је нама, усхтемо ли да покажемо врлину и да следимо законе које Христос постави, припремљено царство, чуј Га где опет каже: Ходите, благословени Оца Мојега, наследите царство које вам је припремљено од оснивања света (Мт 25,34). Јеси ли видео како је ономе припремљен огањ неугасиви, а нама, уколико не будемо немарни, царство? Имајући, дакле, то на уму, водимо рачуна о животу, бежимо од зла и немојмо се ластити ђаволовим смицалицама. Него, ако хоћете и нисте се заморили, опет ћемо се позабавити казном која је змији наложена, да бисмо тако дошавши поступно до краја суђења сагледали величанство Божјег човекољубља. И ако људи често гледају судију где у име државе заседа и износи свој суд о окривљенима и по читаве дане остају и не одлазе док не виде да је судија устао, утолико пре нама приличи да са већом усрдношћу видимо благога Бога како страшну казну налаже змији, да би нам преко ове вештаствене звери, којом се као оруђем послужио онај лукави демон, дао да осетимо будућу казну која онога чека и како попустљиво жени и мужу одређује одмерену казну (την επιτιμησχν – опомену), која више има смисао умудрења, него мучења, да бисмо се ми, све добро сагледавши, задивили бризи Бога човекољупца коју он показује према нашем роду. Шта, дакле, каже Писмо: И рече Господ Бог змији: јер то учини, проклета си међу свим скотовима и међу свим зверима земним; на прсима и трбуху ићи ћеш и земљу ћеш јести све дане живота свога. И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њенога. Оно ће ти стајати на главу и ти ћеш га уједати за пету.
7. Велики је и страшан гнев, јер је огромна и превара, коју преко змије устроји лукави ђаво. И рече Господ змији: јер то учини… Пошто си, дакле, послужила толикој злоби и тако обману довела до остварења, давши кобан савет и смешавши им отров, јер си то учинила и пожелела да оне које Ја саздах лишиш Моје милости послуживши науму злога демона који је због зависти и крајње гордости вргнут са небеса на земљу, пошто си, дакле, послужила као средство за то – налажем ти вечну казну да би по ономе шта теби бива и он знао колика њега казна чека и да би се људи потоњих нараштаја васпитали да никада више не допусте да се приклањају његовим саветима, нити да се дају обманути, како их не би исто снашло. Зато си проклета међу свим зверима, јер се ниси долично послужила мудрошћу, него ти преимућство које си имала над свим зверима поста узрок свих зала која те постигоше. Јер змија, каже [Писмо], мудрија беше од свих звери које су на земљи (Пост 3,1). Зато ћеш постати проклета међу свим скотовима и зверима земним. Али будући да проклетство не беше чулно нити видљиво, [Господ] јој и налаже чулну казну, да бисмо ми непрестано имали пред очима сећање на њену казну. На прсима и трбуху ићи ћеш и земљу ћеш јести у сведане живота свога, пошто се, каже, ниси својим устројством послужила како ваља, него си се још дрзнула да ступиш у разговор са словесним бићем које сам Ја створио. Као што, дакле, ђаво, који је дејствовао кроз тебе и послужио се тобом као средством, умисливши [погордивши] се беше вргнут са небеса, тако ти Ја одређујем да узмеш други облик и да гмижеш по земљи и њу да имаш за храну, како не би убудуће могла да гледаш горе, него да стално будеш у овом стању и да се [једина] међу свим осталим зверима храниш земљом. И не само то, него и непријатељство ћу ставити између тебе и жене и између семена твога и семена њенога. И ни тиме се нећу задовољити што ћеш гмизати по земљи, него ћу ти од жене начинити непомирљивог крвника. И не само од ње, него ћу учинити да њено семе семену твоме буде вечити непријатељ. Оно ће ти стајати на главу, а ти ћеш га уједати за пету. Толику ћу му дати снагу, да ће стално насртати на твоју главу, а ти ћеш му под ногама лежати. Гледај, љубљени, по казни ове звери колико Он старање пројављује према људском роду. То је [речено] о чулној змији, а ко жели, може након тога да проникне у оно шта даље пише и да зна да, ако је то казано за чулну, утолико пре то треба приписати духовној змији. И њу понизивши, [Господ] је баци под наше ноге и даде да насрћемо на њену главу. Не дозначује ли нам то када каже: Стајте на змије и шкорпије! (Лк 10,19) А да не бисмо помислили да је то речено о чулним зверима, Он затим додаде: И на сву силу вражју. Видесте ли по казни којој је подвргнуто средство ђаволово преизобилно човекољубље Божје? Вратимо се, ако је угодно, на жену. Пошто је змија та која је навела на обману, зато је прва и примила казну; а пошто је прво обманула жену, и тада уједно срушила и мужа, зато прво жену кажњава казном која је преиспуњена умудрењем. И каза [Господ] жени: Силно ћу умножити жалости твоје и уздах твој; у мукама ћеш рађати децу и код мужа твога биће прибежиште твоје и он ће тобом господарити. Гледај благост Владичину, колику је кротост показао после овога преступа. Силно ћу умножити жалости твоје и уздах твој. Ја хтедох, каже, да ти имаш живот без бола и муке, лишен сваке жалости и страха и испуњен сваком радошћу и да, обучена у тело, не осећаш ништа телесно. А како толики спокој ниси искористила како треба, него те изобиље доведе до толике незахвалности, зато ти стављам узду, да се не би више отимала и осуђујем те на жалости и уздахе. Силно ћу умножити жалости твоје и уздах твој; у мукама ћеш рађати децу. Оно што је залог, каже, велике радости – добијање потомства – учинићу да ти почне жалошћу, да би се сама непрекидно опомињала сталним боловима и сваки пут порођајним мукама колика је величина овога греха и непослушања и да не би, како време пролази, забораву предала оно што се догодило, него да би знала како ти прелест поста виновница свега тога. Он овде наговештава болове и ону велику муку коју [жена] мора да трпи носећи као бреме плод током толиких месеци и појединачне муке које отуда потичу, черечење удова и оне неиздрживе болове које познају само оне које су их искусиле.
8. Човекољубиви Бог, међутим, са мукама дарова толику утеху, да радост што је рођено дете уравнотежује те болове који током толиких месеци кидају утробу. Оне које трпе толики бол и раздиру се њима толико да безмало губе вољу за животом, након порођаја и кушања радости од мука, поново се, као да су заборавиле све што се догодило, предају рађању деце, јер тако уреди човекољубиви Бог ради устројства (πρоσ συστασιν) спасења људи. Нада у будућа добра увек чини да се лакше подносе садашње муке. То може да се види и са трговцима који се муче и далека мора прелазе, трпе бродоломе и гусаре и после тих бројних опасности и често изневерених очекивања свеједно не одустају, него се поново пута прихватају. То се може рећи и за земљоделце. И они ће, када засеку дубоку бразду, велику бригу показати према земљи и изобилно је засејати, а често, ако се догоди суша, или поплава, или рђа која их снађе на самом крају [сазревања] жита, иако изиграних нада опет не одустају, него се поново, како прилику ухвате, лаћају земљоделства. То би се могло приметити код свакога занимања. А тако и жена – и она често, после оних дугих месеци, неподношљивих болова, ноћи без сна, черечења удова, ако услед неких околности пре одређеног времена дете побаци необликовано, или и обликовано али не сасвим, болесно или често и мртво, чим избегне опасност – као да заборави на све то, те се на исто то одважује и исте муке пролази. И зашто кажем – “исте”? Није се ретко догодило ни да умре заједно са рођеним чедом, па ни то остале није умудрило и убедило да беже од тога. Толиком је сладошћу и радошћу Бог прожео жалости. Зато и говораше: Силно ћу умножити жалости твоје и уздах твој; у мукама ћеш рађати децу. То и Христос говораше Својим ученицима и указујући на величину бола и изобиље радости: Жена када рађа жалост има, јер дође час њен (Јн 16,21), а затим, желећи да нам представи како жалост у трену мине и наследе је весеље и радост, каже: А када роди детенце, више се не сећа муке због радости што се роди човек у свет. Јеси ли видео крајње старање? Јеси ли видео казну пуну опомене? У мукама ћеш рађати децу. Затим, код мужа твога биће прибежиште твоје и он ће тобом господарити. Као да Се оправдава пред женом, човекољубиви Бог каже: Ја те на почетку створих равночасном и пожелех да ти, као истога достојанства, учествујеш у свему у чему и муж ти, и како и њему, тако и теби поверих власт над свим. Али пошто се ниси послужила равном чашћу како доликује, зато те потчињавам мужу и код мужа твога биће прибежиште твоје и он ће тобом господарити. Пошто си, оставивши онога који ти је исте части и заједничара исте ти природе и ради кога си саздана, пожелела да уђеш у разговор са лукавом звери, змијом, и од ње да примиш савет, зато те убудуће потчињавам њему и њега ти чиним господаром, да би његову власт признавала – па пошто ниси умела да началствујеш, научи да се тобом добро началствује. Код мужа твога биће прибежиште твоје и он ће тобом владати. Боље је да будеш под њим и да се налазиш под његовом влашћу, него да, уживајући у слободи и власти, срљаш у провалију, пошто је и коњу корисније да има узду и кротко ступа, него да без њега оде у пропаст. Гледајући, дакле, на твоје добро, желим да код њега буде прибежиште твоје и да, као што тело следи главу, са радошћу признајеш његово владичанство. Знам да сте се заморили од дужине беседе, али прените се мало, молим вас, да не бисмо суд оставили неокончан и да не бисмо отишли оставивши судију где још заседа – уосталом, приближили смо се самоме крају.
9. Погледајмо, дакле, шта после жене каже мужу и коју то њему казну налаже. А Адаму рече: јер си послушао глас жене своје и јео од дрвета од којега ти заповедих једино да не једеш, проклета је земља у делима твојим. У мукама ћеш је јести све дане живота свога. Трње и коров даваће ти и јешћеш траву пољску. У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу из које си узет; јер земља си и у земљу ћеш отићи. Велика је и неисказана Владичина брига према човеку и овде се пројављује. Него чујмо пажљиво сваку реч. А Адаму рече: јер си послушао глас жене своје и јео од дрвета, од којега ти једино забраних да једеш… Пошто си послушао, дакле, жену своју и јео од дрвета, те Мојој заповести претпоставио њен савет, не пожелевши да се уздржиш од дрвета за које ти једино заповедих да не једеш (да нисам можда заповедио да се уздржаваш од више?), само једнога – па се ни њега ниси клонио, него си заборавивши на Моје заповести поверовао жени, зато ћеш на делу увидети колико си зло учинио. Нека слушају мужеви! Нека слушају жене! Они да се клоне њих које саветују на зло, а оне да не дају такве савете. Ако се он, пребацивши кривицу на жену, није удостојио никаквога опроштаја, које би оправдање могао да има онај који каже: “Због жене сагреших то и то и учиних то и то”? Па она је зато и дошла под твоју власт и ти си јој се показао као господар, како би она ишла за тобом, а не глава за ногама. Могуће је, међутим, често видети где супротно бива и да онај који је дужан да представља главу не задржава ни чин ногу, а да она која треба да представља ноге, добија чин главе. Зато је блажени Павле, учитељ васељене, све то предвиђајући вапио: Јер шта знаш, жено, ако мужа спасеш? Или шта знаш, човече, ако жену спасеш? (1 Кор 7,16) Ипак, и муж нека показује велики опрез да би одбио њу која даје погубне савет и жена, имајући увек на уму казну коју прими Ева пришаптавајући мужу онај савет, нека се не усуђује да то саветује и нека не подражава Еви, него нека тим примером умудрена саветује оно што ће и њу и мужа избавити од свакога мучења и казне. Него, вратимо се на предмет. А Адаму, каже, рече Бог: јер си послушао глас жене своје и јео од дрвета од кога ти једино заповедих да не једеш… Пошто си се, каже, показао толико немаран за чување заповести коју ти Ја дадох и нити ти је помогао страх нити ишта друго од онога што унапред одредих да ће вам се догодити ако кушате, него си дошао до толиког зла да након таквог ужитка ниси могао да се уздржиш ни [оног] једног дрвета, проклета је земља у делима твојим. Гледај човекољубље Владичино – како кажњава змију, а како ово словесно биће. Јер њој каже: Проклета си од земље, а овде не тако. Него шта каже? Проклета је земља у делима твојим. И са правом. Пошто је ради човека створена, да би он могао да ужива у ономе што она даје, зато опет због човека који је сагрешио на њу баца проклетство. Пошто је проклетство на њу бачено опет [човека] лишавало спокоја и слободе – проклета, каже, да је земља у делима твојим. А да би ти сазнао шта значи проклета, [Господ] затим додаде: У мукама ћеш је јести све дане живота свога. Гледај како се свака казна протеже у векове, да не би имали користи само они, него како би се и потоњи нараштаји учили на њиховим делима откуда им је та казна. У мукама ћеш је, каже, јести све дане живота свога. Обавештавајући нас затим подробније и о врсти клетве и узроку муке, додаде: Трње и коров ће ти давати. Ето споменика проклетства! Трње ће, каже, дати и коров, а Ја ћу учинити да ти причине велики напор и муку и да у жалостима све време проводиш, да би те то обуздало да не машташ изнад своје вредности, него да непрестано имаш на уму сопствену природу и да никада не дозволиш да те то опсени. И јешћеш траву пољску; у зноју лица свога јешћеш хлеб свој. Гледај како му се након непослушања све догодило супротно пређашњем животу. А Ја, каже, када те приведох у овај свет, пожелех ти да обитаваш без жалости, невоља и мука, без зноја, у задовољству и благовању и да ниси подложан телесним потребама, него да си свега тога решен и да имаш сваку слободу. Пошто ти таква слобода није користила, зато ћу ти и земљу проклети, да ти не би, као раније, несејана и неорана давала плодове, него после много труда и муке и невоље, ставићу на тебе непрестане жалости и очај и уредићу да све у зноју постижеш, да би тиме тиштен имао непрестану поуку о умерености и да би познавао своју природу. А ?о неће бити на кратко време, него ће се продужити у током целога живота. У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу из које си узет; јер земља си и у земљу ћеш отићи. Дотле ћеш то трпети, док ти не дође крај живота и не одеш у њу од које си и саздан. Ако сам те и даровао телесном природом по човекољубљу Своме, само тело, будући да је од земље, земља ће поново бити. Земља си и у земљу ћеш отићи. А да се то не би догодило, зато и рекох да се не машиш дрвета: У дан у који будете јели од њега, смрћу ћете умрети. А Ја то не хтедох. Будући да све од Мене наста, а ти си то сам себи прибавио, ни на кога другог не сваљуј кривицу, него је приписуј сопственоме немару. Него, овде нам се намеће поново друго питање на које ћемо укратко одговорити, ако желите, и онда завршити беседу. Рече, каже [Писмо], Бог: У дан у који будете јели, смрћу ћете умрети, а показује се да су они поживели још много година након непослушања и кушања. То представља недоумицу само онима који се површно баве оним што лежи у Писмима, а ономе ко благоразумно слуша те су речи јасне и ономе који пази то ни у чему није спорно. Ако су и поживели много година, откако су чули: Земља си иу земљу ћеш отићи, они су примили смртну пресуду и постали смртни, па би се отада могло рећи да су умрли. На то, дакле, мислећи, и Писмо каза: У дан у који будете јели, смрћу ћете умрети, као да рече: “Примите пресуду да сте одсада смртни”. Као што је случај са људским судовима, када неко прими неопозиву пресуду на одрубљење главе, па затим буде бачен у тамницу, ако и остане тамо много година, неће живети ништа боље од мртваца, пресудом већ будући мртав, тако и они од онога дана у који примише пресуду о смртности, иако и протече много времена, по наредби већ беху умрли. Знам да смо много рекли и да нам се поука развукла, па, пошто вам благодаћу Божјом изложисмо све по мери својих моћи, окончасмо [тумачење данашњег] чтенија, овде ћемо стати са причом.
10. Могуће је, додуше, још нечим показати да опет иста та наложена казна и то што људи постадоше смртни сведочи о великом бездану човекољубља. Али да не бисмо превише оптеретили ваш ум, хајде да вас замолимо да, одавде изашавши, не идете на бесмислене скупове, нити да се упуштате у неприлична брбљања, него промишљајте и између себе сабирајте оно шта је речено, присећајте се шта одговори судија, а како се оправдаше кривци и како онај на њу свали кривицу, а ова на змију, па како [Господ] и њу казни и наложи да јој казна буде вечита, да се протегне у све векове и силно се разгневи на њу показујући и на томе бригу према прелашћенима. По томе што је казнио прелесницу јасно је да је она обманула оне који су Му били веома драги. Сетите се, затим, отуда женине казне и мучења, или боље, умудрења које јој је наметнуто, па тако запамтивши шта је речено Адаму и опоменувши се пресуде јер земља си и у земљу ћеш отићи, уздрхтите од неисказаног човекољубља Божјег јер обећа да се ми који смо из земље и који у земљу одлазимо, ако пожелимо да следимо врлину и уклонимо се од зла, удостојавамо оних неизглаголивих блага, спремљених онима који Га узљубише, које око не виде и ухо нечуиу срце човеково не узиђоше (1Кор2,9). Велику захвалност, дакле, дужни смо да исповедамо Владики за толика доброчинства и никада да их не препуштамо забораву, него треба да Га умилостивимо добрим делима и сваким уклањањем од зла и учинимо благонаклоним. Не би ли представљало знак савршене незахвалности да се, ако Он, Бог Сушти и бесмртни, није одбио да узме на Себе нашу смртну природу и земљану суштину и избави је од древнога мртвила, узведе је изнад неба, почасти седењем са Оцем и удостоји тога да јој се свака небеска војска клања – ми не посрамимо да Му узвратимо супротним, него да и бесмртну душу, такорећи, приљубимо плоти и учинимо је земном, мртвом и неделатном. Немојмо, молим вас, немојмо бити неблагодарни за толика добра која су нам учињена, него, следећи законима Његовим, чинимо оно што Му је прилично и угодно, како би нас показао достојнима вечних добара, чега нека се сви ми удостојимо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом [приличе] слава и част, сада и увек и у векове векова. Амин.

One Comment

  1. “душе немарне, које се не утврдише на духовној стени”…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори “укоренити се у Хришћанству” као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.