НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ЧЕТРНАЕСТА
 
О преступу првозданих: И беху обоје наги, и Адам и жена његова, и не беше их стид. (Пост. 2,25-3,7)
 
1. Данас бих, љубљени, да вам одшкринем врата духовне ризнице која се раздељује и никада не исцрпљује, која све богати и ни у чему се не умањује, него се још и увећава. Као што је случај са вештаственом ризницом, из које ако неко успе макар и незнатни трун да узме, па се опет много обогати, тако је и са Божанственим Писмом – и у краткој речи могу се срести сила и неизмерно богатство смисла. Таква је природа ове ризнице – богатећи оне који је примају, никада се не празни, јер кључа из извора Духа Светога. А ваше би, онда, било да брижљиво чувате оно што вам је поверено и да то тврдо памтите, како бисте могли да са лакоћом пратите шта се говори, а наше само да са ревношћу допринесемо оним што је до нас – јер благодат је спремна и тражи оне који је у изобиљу примају. Чујмо и оно што се данас читало, да бисмо познали неизрециво Божје човекољубље и то коликом је Он снисхођењу прибегао ради нашега спасења. И беху обоје наш, и Адам и жена његова, и не беше их стид. Замисли крајње блаженство [у којем су уживали], како су били изнад свега телесног, на земљи живели као на небу и како, мада у телу, нису трпели телесне потребе – не беху им потребни ни заклон, ни кров, ни одећа, нити шта слично, А то нам Божанствено Писмо није без разлога назначило, него да бисмо, знајући за то њихово битовање без жалости и бола, за то, безмало, ангеоско стање, када видимо да се касније свега тога лишише и од великога богатства падоше у крајњу беду све то приписали њиховом немару. Него, да чујемо шта је прочитано. Рекавши да беху наги, а да се нису стидели (јер нису ни знали да су наги, јер их је одевала неизрецива слава и украшавала боље од свакога одела), блажени Мојсеј каже: А змија беше мудрија од свих звери који су на земљи, које створи Господ Бог. И рече змија жени:је ли истина да каза Бог: не једите од свакога дрвета у рају! Обрати пажњу на то каква је то клевета и сплетка лукавога демона. Када је видео створенога човека где обитава у највишој части и да готово ништа мање нема од ангела, као што и блажени Давид каже: Учинио си га мало мањим од ангела (Пс 8,6), а и само то мало учинио је грех непослушања, јер пророк ово каза након преступа, гледајући, дакле, ангела земаљског на земљи па разједан завишћу, злоначални демон који, и сам пребивајући међу вишњим силама, због покварене воље и превеликога зла би вргнут за оне висине, великом се смицалицом послужио како би човека лишио наклоности Божје и да би га, учинивши га незахвалним, лишио толиких милина којима Божјим човекољубљем беше дарован. И шта чини? Нашавши ту звер – змију – која остале звери премашује мудрошћу, што и блажени Мојсеј посведочи када каза: А змија беше мудрија од свих звери које су на земљи, које створи Господ Бог, па послуживши се њом као неком врстом оруђа, кроз разговор мами на превару простији и слабији сасуд – жену. И рече, каже, змија жени. Закључи из овога, љубљени, како испрва ниједна од створених звери није била страшна ни мужу, ни жени, него су знале коме су потчињене и чија је власт и како су и дивље и неукротиве тада биле, као данас питоме, навикнуте на људску руку.
2. Него, можда би се неко овде могао наћи у недоумици и потражити да сазна да није можда и звер била словесна. Није, далеко било, него увек, сходно Писму, треба расуђивати да су то биле речи ђавола којега је завист побудила на ту превару, а који се послужио овом звери као погодним оруђем, како би могао, забацивши мамац своје преваре, да обмане прво жену, јер њу је увек могуће лакше преварити, а затим преко ње и првозданога. Послуживши се овом бесловесном животињом за остварење подвале, кроз њу се обраћа жени и каже: Је ли истина да каза Бог: не једите од сваког дрвета рајског? Гледајте само како је само то танано злодело. Оно што Бог није рекао она наводи као савет и питање, као да се брине за њих, јер на то управо указује [Писмо], када каже: Је ли истина да каза Бог: не једите од сваког дрвета рајског? Овај лукави демон као да пита: „Због чега вас је [Бог] лишио оволиког уживања? Зашто не допушта да учествујете у рајским милинама, него је дао да уживате у њиховом призору, а не допушта да их узмете и још већу радост осетите?“ Је ли истина да каза Бог? Чему то, каже. Која је корист од пребивања у рају, када неће моћи да се куша оно што је у њему, него да се тако још осећа велика мука јер се гледа, а нема радости од кушања? Јеси ли видео како речима, као мамцем, убризгава свој отров? Жена је требало да по том наступу позна крајње беснило [ђаволово] и да [он] кроз змију намерно, изигравајући забринутост, говори оно што није, да би могао да сазна шта им је Бог заповедио и тако их навео на преступ. Мада је могла, дакле, одмах да препозна демонску превару и да одбије да разговара са змијом као са оном која говори упразно (ωσ περιττά λέγоντα – излишно) и да не доведе саму себе до толикога понижења – она није хтела. Требало је, наиме, да ни отпочетка уопште не допусти разговор са њом, него да разговара са оним ради кога беше створена, коме поста заједничар достојанства и за помоћ коме би саздана. Будући да, не знам ни ја како, даде да се саблазни на беседу са змијом и стаде да прима погубне речи ђаволове кроз његово оруђе, требало је онда да се, видевши одмах противречност између онога што је Творац заповедио и што је сама змија рекла, окрене и побегне од разговора и да се узгнуша ње која се дрзнула да свој језик оштри против дате им заповести. Али због велике необазривости она не само да се није одвратила, него јој још и целу заповест открива и баца бисере пред свиње, испуњавајући оно што Христос каза: Не бацајте бисере своје пред свиње, да их не изгазе ногама својим и, окренувши се, растрту вас (Мт7,6). А управо то се сада и догодило. Ставила је пред свињу, ту лукаву зверину, односно ђавола који кроз њу дејствује, божанске бисере, а ова не само да их је згазила и успротивила се казаном, него, окренувши се, не само њу него са њоме и првозданога, суноврати у провалију непослушања. Толико је зло без расуђивања откривати свима божанске тајне. Нека чују и они који просто и без разлике говоре са свима. Ни Христос тамо не говори о вештаственој свињи, него мислећи на свињолике људе и оне који се, попут бесловесних животиња, ваљају у блату, учећи нас да разликујемо личности и да испитујемо како ко живи и када коме треба да откривамо шта од божанских речи, да не бисмо и њима и самима себи нашкодили. Такви [недостојни] не само да никакву корист немају од тога што им се говори, него често и оне који им без расуђивања дају ове добре бисере повуку у исти понор погибли какав је њихов. Зато треба добро пазити на то, да не бисмо трпели исто што и сада прелашћени [прародитељи], јер да је и сада жена пожелела да не положи пред свињу божанске бисере, нити би се сама суновратила у ту пропаст, нити би мужа повукла са собом.
3. Него чујмо шта жена одговара змији. Када ова упита: Је ли истина да рече Бог: од сваког дрвета рајског не једите! – каже јој жена: Од сваког дрвета рајског једемо; а од плода дрвета које је посред раја, рече Бог, не једите, нити га се дотичите, да не бисте умрли. Видиш ли лукавство? Змија је рекла оно што није, да би, изазвавши је на разговор, сазнала шта јесте. А жена, поверовавши јој јер се ова према њој показала љубазна, целу јој заповест открива и подробно јој је казује, па тиме што је одговорила лишава себе свакога оправдања. А шта би и имала да кажеш, жено? Рече Бог: не једите од сваког дрвета рајског. Твоје је било да се одвратиш од ње као од оне која је рекла оно што противречи [Господњој заповести] и да јој кажеш: „Иди од мене, ти си варалица, не знаш ни силу заповести која нам је дата, ни величину радости, ни богатство дарова. Ти си рекла да Бог каза да не кушамо ни са једног дрвета, а Владика и Творац због велике доброте, давши нам да се користимо и владамо над свим [дрветима], заповедио је да се само једнога уздржимо и то опет из велике бриге према нама, како не бисмо, узевши плода његовог, били свладани смрћу.“ Да је била благоразумна, требало је да јој каже ове речи, сасвим се окрене и ту престане са сваком причом, а не да послуша ишта од онога што ова говори. Али, откривши заповест и рекавши шта им Бог каза, она од ње прихвата погубни и смртоносни савет. Јер када жена рече: Од свакога дрвета рајског једемо, а од плода дрвета које је посред раја, рече Бог, не једите од њега нити га се дотичите, да не умрете, лукавац и непријатељ нашега спасења опет даје савет супротан Владикином. Пошто човекољубиви Бог, из велике бриге, забрани да се једе [од онога дрвета], да они не би због непослушања постали смртни, ова каже жени: Нећете умрети. Којега би се оправдања удостојила жена, када је тако дозволила да до краја саслуша ту која тако безочно говори? Јер док Бог рече: Не дотичите се, да не умрете, ова каже: Нећете умрети, а онда, не задовољивши се тиме што се супротставила Божјим речима, Творца још клевеће и као завидљивог, да би тако могла да је наведе на прелест и да, обманувши жену, испуни своју намеру. Нећете, каже, умрети. Јер знадијаше Бог да ће вам се у дан у који будете јели од њега отворити очи и бићете као богови[1] знајући добро и зло. Ето целога мамца – испунивши чашу отровом, предаде га жени која не хтеде да види колико је то смртоносно. А могла је, да је хтела, одмах то да схвати, али чувши од ове да им Бог забрани да једу [од онога дрвета], јер – знадијаше да ће се отворити очи ваше и бићете као богови, знајући добро и зло, па надахнута надом у то да ће бити равна Богу, умисли се. Таква су вражја лукавства. Када он обманом узведе на велику висину, тада гурне у дубоки бездан. Узмаштавши о равнобоштву она похита на кушање, па тамо пружи и срце и ум и ништа друго не гледаше, до како да испије чашу коју замеша лукави демон. А да би се уверио да је она томе хитала, пошто је примила онај погибељни отров по савету змијиним, слушај Писмо где каже: И виде жена да је добро дрво за јело и да ш је угодно очима видети и да је лепо ради знања; и узе од плода тога и једе. Зли разговори уистину кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Па зашто није тако пострадала пре савета тога лукавог демона – нити је помислила на дрво, нити је видела његову лепоту? Зато што се бојала Божје заповести и будуће казне која следи ако окуша [плод]. А сада, пошто је преласти та лукава зверина да не само да неће пострадати од тога, него ће још бити и равни Богу, нада у обећано подстакну је на кушање, па не суздржавајући се да остане где јој је место, него помисливши да је враг и непријатељ нашега спасења достојнији поверења од Божјих речи, убрзо је опитно почела да увиђа погубност савета и невољу која ће их због кушања стићи. Видевши, како каже [Мојсеј], да је добро дрво за јело и да га је угодно очима видети и да је лепо ради знања, она, разуме се – обманом ђаволовом на коју је он преко змије наведе, размисли: „Ако је дрво добро за јело и толико може да увесељава очи, и нека је неизрецива лепота у њему, а кушање нам даје и највишу част и достојанство равно Творчевом – зашто да га не пробамо?“
4. Јеси ли видео како је ђаво савлада, заведе, помете јој расуђивање и наведе је да преко мере умисли о своме достојанству, како би надахњивана празним надама остала и без онога што јој је већ дато? И узе, каже, од дрвета тога и једе. И даде и мужу своме једоше. И отворише се очи њихове и познадоше да су наш. Шта учини, жено? Не само што си, примивши тај погубни савет, прегазила закон и заповест од Бога ти дате и предала се таквој неумерености да се ниси задовољила толиким благовањем, него си се и јединога дрвета за које је Владика заповедио да га се не дотичете дрзнула да се дохватиш, поверовавши ономе што змија каже, помисливши да је њен савет веродостојнији од заповести коју Творац даде и толиком се прелешћу преластивши да ни опроштаја ниси достојна. Да можда није била твога рода та која ти даде савет? Била је једна од потчињених, од слугу који беху под твојом влашћу. Зашто си се тако осрамотила и оставивши онога ради кога си саздана, коме си на помоћ створена, којега си постала заједничар у достојанству и сасуштаствена, са којим си делила исти језик, зашто си прихватила да уђеш у разговор са змијом и кроз ту звер да примиш савет од ђавола и то такав који је очевидно био супротан закону Творчевом, па се опет ниси одвратила, него си се усудила на кушање, надајући се на обећано? Нека буде, дакле: саму себе у толики бездан си суновратила и лишила високе части – али зашто и мужа узимаш да ти буде друг у тој тешкој погибли и њему коме си намењена за помоћницу постајеш на зло саветник, па због малога залогаја и њега и себе чиниш туђим наклоности Божјој? Које те је то крајње безумље навело на такву дрскост? Није ли ти било довољно да проводиш без муке живот, да си обучена у тело а ништа телесно да ти не треба, да у свему рајском уживаш, осим у једном дрвету, да је све видљиво под вашом влашћу и да стекосте началство над свиме, него си, обманута надама, очекивала да ћеш доспети и до крајњега врха? Зато ћеш опитно увидети да не само да то нећеш достићи, него ћеш и свега што вам је већ дато лишити и саму себе и мужа, а толико ће вас кајање стићи да ће вам узалуд бити ако се и предомислите, а онај лукави демон који даде тај погубни савет подсмеваће вам се и ногом вам стајати за врат, јер сте коначно пали и пострадали исто као и он. Као што се он, узмаштавши о себи више него што му припада, лишио датога достојанства и са небеса беше вргнут на земљу, то је и вама пожелео да приреди, да вас, преступите ли заповест, подвргне смртној казни и да насити своју завист, као што и један мудрац каза: А завишћу ђаволовом смрт у свет уђе (Сол 2,24). И даде, каже, мужу своме. И једоше, и отворише им се очи. И мужевљев је немар велик. Мада [она] беше и једнога рода са њим, и жена [му усто] беше, требало је да као онај који добро памти заповест Божју њу претпостави жениној неприличној жељи и да не учествује у преступу, нити да се због краткотрајне насладе лиши толиких блага и завади са Оним Који му је толико добра учинио и толико човекољубље пројавио и даровао му тако живот далек сваком болу и невољи. Зар ти не беше, [Адаме], дозвољено да изобилно уживаш у свом другом дрвећу у рају? Зашто ни сам ниси хтео да сачуваш толико лаку заповест? Може бити да си од жене чуо обећање злога саветника, па си се, и сам понесен надом, спремно придружио јелу. Ето зашто обоје и наслеђујете казну, па ћете се искуством научити да не сматрате савет лукаве бесине достојнијим поверења од Божјег. И даде и мужу своме; и једоше, и отворише им се обома очи и познадоше да су наги.
5. Овде нам се рађа веома важно питање, [одговор на] које смо раније обећали вашој љубави. Са правом би неко упитао: коју је снагу имало то дрво, па да је једење од њега отворило њихове очи, и зашто се назива дрветом познања добра и зла? Стрпите се, ако је угодно, јер бих и о томе да вам мало прозборим и да поучим вашу љубав да нам се, уколико желимо да благоразумно примамо оно што каже Божанствено Писмо, ништа од тога не чини тешким. Није њима једење са дрвета отворило очи. Видели су они и пре једења. Али будући да је јело било претпоставка непослушања и преступа од Бога им дане заповести, па се због те кривице, дакле, лишише и славе у коју беху обучени и учинише себе недостојнима толике части, Писмо, сходно своме обичају, каже: Једоше, и отворише им се очи и познадоше да су наш. Обнажени због преступа заповести од вишње благодати, они осећају и чулну наготу, да би због стида који их је обузео тачно познали до коликога их посрнућа доведе то што су преступили Владикину заповест. А они, окушавши пре тога толику слободу, нису ни знали да су наги – јер ни не беху наги, сила с висине покривала их је боље од сваке хаљине – а након јела, односно пошто преступише заповеђено, падоше у толико понижење, да су, дакле, почели да траже покривало јер не подношаху стид. Преступ заповести скиде са њих ону нову и чудесну хаљину, хаљину славу и вишње благодати у коју су били одевени, даде им осећање наготе и обуче их у неизрециви стид. И сашише, каже, лишће смокве и начинише себи прегаче. Помисли, љубљени, са колике их висине у колики дубоки бездан сурва ђаволов савет: они који беху у толику славу обучени – сада шију смоквино лишће и праве себи прегаче. То је плод ђаволове обмане. Такво је лукавство онога савета, да не само да не даје више, него их открива нагим и лишеним и онога што постоји. Пошто, дакле, тај разлог, једење, доведе до непослушања, Писмо каже: И једоше, и отворише им се очи, не говорећи о чулним очима, него о чулу духовном. Пошто су преступили заповест, Владика је учинио да осећају оно што раније нису због благовољења које им је Он указивао. Када, дакле, чујеш да им се отворише очи, схватај под тим да је [Бог] учинио да они осете наготу и губитак славе у којој су пре кушања уживали. Да је такав обичај Писма, слушај га шта на другом месту каже. Када је служавка Сарина лутала [по вирсавејској пустињи], бежећи од господарице, и бацивши дете под једну јелу, издалека гледаше његов крај, [Писмо] каже: Отвори Бог очи Агарине (Пост 21,19) – не зато што пре тога она није видела, него јер [Он] разбуди њен ум. Видиш ли да израз отвори користи не у вези са телесним очима, него са духовним чулом? Исто бисмо могли да кажемо и о другом питању које се овде намеће: зашто се то дрво назива дрветом познања добра и зла? Многи расположени за спорење усуђују се да говоре да је,’ након једења од дрвета, Адам добио знање да разлучује добро и лоше, што је крајње безумно тврдити. Управо то предвиђајући и да нико не би могао то да говори, толико смо говорили о мудрости коју Бог даде човеку, доказујући је тиме што он даде имена свим зверима и птицама и бесловесним, а осим те неизрециве мудрости беше удостојен и пророчкога дара. Зар он који је и имена дао и изрекао тако чудесно пророштво о жени, како већ рекосмо, зар је он могао да не зна шта је добро, а шта зло? Допустимо ли то (а далеко било!), опет би се хуле пренеле на Творца – па како је Он и заповедао ономе који не зна да је преступ зло? Али није тако – добро је знао. Управо је због тога Он и створио на почетку то биће самовласним. А да није било тако, нити би га требало казнити за преступ заповести, нити га удостојити награде уколико је сачува. То да је кроз преступ постао смртан очевидно је и из саме заповести и из онога што се после тога догодило. Слушај шта сама жена говори змији: Од плода дрвета које је посред раја, рече Бог, не једите од њгга, да не умрете. То значи да су они пре кушања били бесмртни, јер да није било тако, не би им [Господ] после кушања у виду казне увео смрт.
6. Ко може да трпи оне који би да тврде да је човек после кушања добио знање добра и зла, када и пре тога беше преиспуњен толиком мудрошћу и, сем ње, удостојен и пророчкога духа? И како би могло да има смисла то да козе и овце и свака врста бесловесних зна која је трава погодна за исхрану, а која је смртоносна, па да се такве свим снагама клони, а оној да хита, а да човек, словесно биће, не зна шта је добро а шта зло? Али ето, кажу, дрветом познања добра и зла назвало га је Писмо. Знам то и ја, али ако пожелиш да упознаш особености Божанственога Писма, знаћеш зашто је оно тако назвало дрво. Није тако названо јер је пружало знање, него зато што је крај њега дошло до преступа заповести и од њега, дакле, уђе надаље познање греха и стид. Обичај је Божанственом Писму да места именује по догађају који се тамо савршио. Зато га, дакле, Божанствено Писмо и назва дрветом познања добра и зла, јер крај њега се налазило место [одлуке] о преступу или очувању заповести. А човекољубиви Владика, отпочетка васпитавајући човека и желећи да га поучи да Он има Саздатеља и Творца свега видљивог Који и њега створи, овом малом заповешћу намеравао је да покаже Своју власт над њиме. И као милостиви господар који да некоме на уживање велики и чудесни дом, а не жели да узме достојну плату, него тек неки њен мали део, како би и за себе сачувао власт и да онај [који је сада у њој] тачно зна да није господар од куће, него да је користи благодаћу и милошћу, тако је и наш Владика, поверивши човеку све видљиво, обитавање у рају и уживање у свему тамошњем, да он не би, саблазнивши се временом у срцу, помислио да је видљиво самобитно и умислио се, заповедио да се уздржавају једнога дрвета, страшну казну одредивши уколико је преступи, да би знао да је испод господара и да и у осталом учествује по милости Владичиној. Али пошто беше толико необазрив, те заједно са женом он паде у овај бездан преступивши заповест и окушавши од дрвета, [Писмо] ово дрво назва дрветом познања добра и зла. Не, дакле, зато што пре тога [Адам] није разазнавао добро и зло – он је сасвим добро знао да је жена разговарајући са змијом рекла: Рече Бог, не једите од њега да не умрете, тако да је знала да је, преступе ли заповест, казна смрт, али пошто се кушањем од њега обнажише и од вишње славе и искусише чулну наготу, [Писмо] га због тога назва дрветом познања добра и зла, јер то крај њега беше, такорећи, вежба у послушању или непослушању. Јесте ли разумели зашто је речено: Отворише им се очи и познадоше да су наш и зашто се дрво назива дрветом познања добра и зла? Помисли коликим се стидом они испунише када једењем преступише заповест Владичину: Сашише лишће смокве и начинише себи прегаче. Гледај из колике се славе у колико понижење сурваше. Они који су пре тога живели као земаљски ангели – смишљају себи покривало од лишћа. Толико је зло грех. Не само да нас одваја од вишње благодати, него нас уводи у стид и понижење и, лишивши нас већ постојећих блага, сваку нам слободу узима. Али да не би беседа била баш сасвим мрачна зато што се стално враћамо на грех који је обузео човека због кушања од дрвета и непослушности, хајде да, ако је угодно, са овога дрвета пређемо на друго, са овога на крсно дрво и да видимо која зла оно причини, а која добра ово донесе. Истини за вољу – није дрво донело зло, него немарна воља и презир показани према заповести. Оно дрво уведе смрт, јер након преступа она уђе. Али ово дарова бесмртност. Оно нас изагна из раја, ово нас узведе на небеса. Оно због једног преступа кривца Адама подвргну толикој казни, а ово нам затре небројена бремена грехова и дарова нас смелошћу према Владики. Јесте ли видели разлику међу њима? Видесте ли подвалу ђаволову и немар човеков и Владикино човекољубље? Молим вашу љубав, опашимо се зато оружјем овога животодавног дрвета и умртвимо његовом силом душегубне страсти, као што и апостол Павле каже: Који су Христови, плот разапеше са страстима и похотама (Гал5,24), што ће рећи: они који су се свецело посветили Христу умртвили су сваку неприличну жељу која настаје у плоти на штету свих душевних дејстава. На њих се угледајући, учинимо своје удове неделатним тиранији ђаволскога дејства која се подиже на нас, да бисмо и у садашњем животу спокојно пребродили ово бурно и опасно море и приставши у тихе луке Божјега човекољубља удостојили се да нађемо блага навештена онима који Га љубе, у Христу Исусу Господу нашем, Којем [приличе] слава, сила и част са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У јеврејском изворнику употребљена је реч Елохим (силе, власти – у множини), која представља једно од Божјих имена, а Седамдесеторица су је на грчки превела не мењајући број.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *