НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ПЕТА
 
И рече Бог: нека буду светила на своду небеском да светле на земљи и да деле дан од ноћи; и нека постану знаци временима и данима и годинама. (Пост. 1,14-19)
 
1. Хтео бих да се прихватим уобичајене поуке, али све се премишљам и оклевам. То се наднео и стао сипати облак унинија, те ми смути ум, а и не само унинија облак, него и гнева, па не знам шта ми је чинити – двојење ми овладава разумом. Када помислим да, тек што ђаво мало дуну, сви ви, предавши забораву сву ону нашу упорну поуку и свакодневно саветовање, похитасте на ону сатанску срамоту и посетисте коњске трке, са каквом ћу радошћу моћи опет да вам пренесем поуку, када је ово претходно тако брзо ишчезло? А оно што посебно моју малодушност већом чини и мој гнев страшнијим то је да уједно са нашим саветом из својих душа прогнасте и свештени стид од свете четрдесетнице и тако сами себе предадосте у мреже ђаволове. Како би ико могао, макар и камене душе био, спокојно да поднесе толики ваш немар? Стидим се, верујте, и црвеним када видим да се залуд трудимо и да сејемо по стењу. Али слушали ви мене или не, мене чека назначена плата, јер ја све своје испуних, сребро бацих и савет дадох. Бојим се, ипак, и бринем да не постанем тиме кривац за вашу већу осуду. Јер онај слуга, каже, који је знао жељу господара својега и не учини је, бијен ће бити много (Лк 12,47). Нико од вас не може да се изговори незнањем, када вам ми свакодневно исто оглашавамо, указујемо вам на ђаволове мреже и на то колико је врлина лака, само ако желимо да будемо трезвени. Или не знате да оне који тако не маре за сопствено спасење, па се једанпут овде појаве, а други пут сами себе предају у ђаволове мреже – Божанствено Писмо пореди са псима? Човек, каже, који се окрене од греха свога и опет му се врати сличан је псу који се враћа на сопствену бљувотину (Пр 26,11). Видиш ли коме се уподобише они који похиташе на онај безакони призор? Зар не чусте Христа где каже: Сваки који слуша ове речи Моје и не твори их уподобиће се мужу лудом који сагради кућу своју на песку и дођоше реке и дунуше ветрови и стропошта се кућа она и паде, а пад њен беше велик (Мт 7,26-27)? А они који похиташе на хиподром постадоше и гори од тога човека. Његова кућа пад претрпе тек након што се на њу навалила велика сила, а [Господ] помену реке и ветрове не мислећи на водену силу и силовитост ветрова, него на страшни напад искушења, а пад куће не да бисмо га повезали са вештаственом кућом – реч је о души која пада од напада невоља и не може да се одупре. А на вас нити је ветар кренуо, нити се реке провалише – тек дуну неки ђаволски ветрић и све вас раздува. Може ли ишта страшније бити од таквога безумља? Која ти је корист од поста, реци ми? Шта си добио од тога што долазиш овамо? Ко се не би заплакао над вама, а и нас саме пожалио? Над вама заплакао јер све што сабрасте расточисте у трену и двери разума свога отвористе лукавоме демону, да би ушао и без икакве муке изнео целокупно ваше духовно благо. А нас пожалио – јер оглашавамо мртвим ушима и толику штету трпимо свакога дана, јер сејемо, а никаквога плода не можемо да узмемо. Зар се зато трудимо да говоримо, како бисмо просто развеселили ваш слух или да бисмо се од вас похвале домогли? Ако не мислите да имате неку корист од овога што вам говоримо, боље нам је, коначно, да ућутимо. Ја не желим да вас подвргнем већој осуди. Као што трговац, када сабере велики товар и лађу испуни многим благом, па се изненада стушти олуја и силна ветрина потопи кораб скупа са људима који су на њему, свима буде сажаљења достојан призор појавивши се наг и након великог и неизрецивог богатства доспевши у крајњу беду – то и вама сада учини ђаво. Нашавши вашу духовну лађу где је испуњена многим благом и видевши непребројиву скривницу коју сте успели сабрати од поста и од сталне поуке, он као какву олују посла оно бескорисно и штетно такмичење коња, те вас њиме лиши и обнажи од свакога изобиља.
2. Знам да сам вас много укорио, али опростите ми, молим вас – толико ми је душа ојађена. Не говорим вам ја ово из мржње, него у бризи и из душе која вас нежно љуби, Стога, попустивши мало строгост, јер је спречено ширење саме ране, сада желим да вашу љубав приведем добрим надама, како не бисте пали у очајање или клонули. Овде не бива исто што и у вештаственим (επι των аισθητών – чулним) стварима. Тамо није могуће да се онај ко је од онога богатства пао у крајњу беду одмах опорави, а ми овде, човекољубљем Божјим, само уколико хоћемо да признамо оно што учинисмо и да се оканемо своје небриге, можемо брзо да се вратимо у претходно изобиље. Јер такав је наш Владика, тако штедар и дарежљив, па кличе кроз пророка: Не желим смрт 1решника, неш да се обрати и живи (Јез 18,23). Знам да, будући благоразумни, осећате свој грех, а није мала помоћ у враћању врлини бити свестан величине сагрешења. Али нека ми нико не наводи опет оне лукаве демонске речи, те да каже: „Па који је грех видети коње где трче?“ Пожелиш ли да благоразумно схватиш све што се тамо догодило, наћи ћеш да је све крцато сатанском енергијом. Не виде се тамо само тркаћи коњи, него се могу чути и урлање, хуле, небројене непристојне речи и видети развратне жене и женскасти младићи. Или ти се чини да је мало то што ти се заробљује душа? Ако често и обичан случај саплете и гурне у сами бездан погибли онога који не пази, шта је правда да снађе они који управо зато тамо и долазе да би наслађивали очи оним безаконим призорима, одлазећи отуда као савршени прељубочинци? Знајући за склоност наше природе према штетним утицајима и како је лукав и на све спреман злоумни ђаво, човекољубиви наш Владика, ограђујући нас од свега што је излишно и желећи да нас учини неприступачним за његове мреже, овај закон наложи, када каза: Који погледа на жену са жељом према њој, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт 5,28), прељубом називајући поглед са сувишним занимањем. Не говори ми зато: „Каква је штета у томе да се тамо проводи време“? Па само једно гледање трке коња довољно је да души донесе пропаст. Када време траћимо на бесмислице које не само да ништа добро души не домећу, него је и скврне, и када се препиремо и изговарамо силне пристојне и непристојне речи, које ће нам бити оправдање? А овде ето, ако само мало одужимо са поуком, многи гунђају и гневе се и изговарају се телесним болом и тегобама, мада је овај чудесни храм погодан да их утеши. Ни хладноћа не може да им засмета, нити кише или силни ветрови. А тамо – макар лила и страшна киша, и дувале ветрине или палило сунце, они не проводе један нити два сата, него већи део дана. И нити се старац срами седина, нити се младић стиди што иде на оно што седе главе распаљује. Али прелест је толика, да са уживањем примају тај мамац за душе и не размишљајући о кратковремености и привремености шкодљиве насладе, и о непролазности бола и о осуди савести. Гледам и сада лица неких међу вама, па настојим да оценим стање душе и колико им сада покајање наилази. Али како не бисте у исти грех пали и да не бисте након толике наше похвале опет похитали на она сатанска зборишта, треба вам запретити. Није увек добро прописивати пријатне лекове, него када је рана упорна, ваља јој принети и јаке и оне који пеку, како би се брзо исцелила.
3. Нека схвате, дакле, сви који су криви да се, ако и после овога нашег савета буду опет истрајавали у истом немару, нећемо либити да се послужимо законима (τоις νоμоις) Цркве и да их са великом строгошћу поучимо да не чине тај грех и да не слушају са таквим презиром божанствене изреке. А ово не говорим за све који се овде сабраше, него за оне који су криви за то што о чему је реч. Јер беседа је свима упућена, а свако ко слуша нека прима прикладан лек – ко је згрешио да би овде стао са немаром и да не би узнапредовао у злу, него се после овога пренуо и са ревношћу исправио шта је погрешио. А ?о није – да би још сигурније одолевао и да никада не би постао крив. Али како бисмо на делу уверили вашу љубав да смо били наведени да вам то кажемо из нежне љубави и јер нам душу мучи велика брига за ваше спасење, хајде да вам опет, сами себе хранећи добрим надама, понудимо поуку и покажемо очинску наклоност коју према вама имамо. Него, молим вас, добро пазите на ово што се говори, како бисте више плода понели и тако се дому вратили. Вашој љубави ваља рећи шта је то што је прочитано. И рече, вели, Бог: нека буду светила на своду небеском да светле на земљи и да деле дан од ноћ; и нека постану знак временима и данима и годинама, и нека постану светила на своду небеском, да би осветљавала земљу. И би тако. Будући да нас јуче блажени Мојсеј поучи да је земљину безобличност Творац свега украсио биљем и цветним шаренилом и израстањем семена, данас казује о украшавању неба. Као што земљу краси оно што из ње израста, тако је [Господ] ово видљиво небо начинио светлијим и блиставијим и тиме што га је осуо шаренилом звезда и створио два велика светила – сунце и месец. И начини, каже, Бог два светила велика, светило велико да влада даном и светило мање да влада ноћу, и звезде. Видиш ли премудрост Творчеву? Он само каза и та се чудесна стихија – сунце – јави. [Мојсеј] управо то назива великим светилом и каже да је настало да би владало дању. Оно, изблиставајући као муње своје зраке, дан чини светлијим, показујући свакога дана своју несравњиву красоту, појављујући се јутром и сав род људски будећи да иде на своје послове.
4. На ту красоту указујући, блажени пророк каже: И оно, као женик који излази из ложнице своје, весели се као исполин који хита својим путем. Са краја небеса је излазак његов и ход његов до краја небеса (Пс 18,67). Видиш ли како нам је овде представио и његову лепоту и брзину његовога дејства? Јер казавши: Од краја небеса је излазак његови ход његов до краја небеса, дозначио нам је како у једном магновеном трену оно оптрчава сву васељену и да излива своју светлост са краја накрај, много чиме доносећи корист. Јер оно не греје само, него и суши.И не суши само, него и сажиже. Велико је чудо ове стихије и то нико не би могао све достојно да изрекне. А ово говорим и речју је величам да се ти не би на њој зауставио, љубљени, него да би отуда похитао и дивљење пренео на њенога Творца. Колико се већом покаже стихија,толико се више види Творчево чудо.
5. Али јелинска деца, задививши се и поразивши стихијом не могаху да виде ишта испод њене површине и да прославе Саздатеља, негосе зауставише на стихији и њу обоготворише. Стога и каже блажени Павле: И више се поклонише и послужише твари пре него Творцу (Рим 1,25). Па шта би могло бити безумније од њих који не могоше по творевини да познају Творца, него су прелашћени толиком прелешћу да саздање и твар узведу на Творчев ступањ? Због тога нас и Божанствено Писмо, знајући колико су немарни људи склони прелести, унапред обавештава о томе да је ова стихија створена после три дана, након што је из земље израсло све семење и пошто је она добила свој украс,како нико не би могао после тога да говори да земља без сунчевога дејства не би могла да донесе плода. Зато ти [Писмо] и показује да је све било испуњено пре његовога стварања, како не би њему приписивао рађање плодова, него Творцу свега Који у почетку каза: Нека исклија земља биље травно. Кажу ли да и сунце доприноси сазревању плодова – ни ја не одричем. Као што када говорим да и земљоделац садејствује земљином дејству не приписујем све земљоделцу, него кажем да, ма колики труд он показао, ако не благоизволи Онај Који је Својом заповешћу од искони побудио земљу да се покрене на рађање плодова – никакве му користи од многих мука – тако кажем и да, макар земљоделцу помогли и сунце и месец и благорастворење ваздуха,свеједно неће бити успеха не косне ли се тога десница свише. А ако жели та крепка рука, и дејство стихија велику ће корист донети. Знајући то тврдо, затварајте уста онима који би још да се варају и не дозвољавајте да поштовање према Творцу преносе на творевину. Зато и Божанствено Писмо показује не само красоту, него и величанство и благотворност сунца тиме што каже: као женик и радује се као исполин који хита путем – али и слабост и ништавност. Јер чуј шта на другом месту каже: Шта је светлије од сунца? А и оно ишчезава (Сир 17,31). Нека те, каже, не превари призор: изволи ли да заповеди Онај Који га је Створио, сунце нестаје као да га није ни било. Да то знају деца јелинска, не би се толиком прелешћу преластила, него би добро знала да им од созерцавања творевине ваља усхитати Творцу. Зато Он сунце и створи у четврти дан, да ти не би помислио да оно чини дан. А и то што казасмо за семена, рећи ћемо и за дан – да је до стварања сунца прошло три дана. Владика је пожелео да овом стихијом светлост дана учини јаснијом. Исто бисмо могли да кажемо и за мање светило, за месец, јер и до његовога стварања беху три ноћи. Али и он нам, откако је створен, користи тиме што расејава ноћну таму и чини безмало све друго исто што и сунце. Јер сунце је одређено да влада дању, а он да влада ноћу. Шта значи ово: да влада дању и да влада ноћу! Сунце, каже, доби власт над даном, а месец над ноћу, како би оно својим зрацима чинило дан светлијим, а да би овај развејавао таму и људском роду својом светлошћу давао прилику да се неометано бави својим пословима. Јер тада се и путник осмељује на пут, и бродар порине лађу да сече мора и свако се са великом слободом прихвата свога посла. Када нас, дакле, поучи која је корист од њих, [Мојсеј] каже: … И звезде. И постави их Бог на своду небеском, да обасјавају земљу и да владају дању и ноћу и да деле светлост од таме.
6. Размисли и о томе како нам је показао колика је њихова благотворност. Постави их, каже, на своду небеском. Шта значи постави! Значи ли то као да је речено „утврдио“? Далеко од тога. Па ми видимо да оне често у само једном трену превале велико растојање и никада не стоје на једноме месту, него испуњавају свој ток који им је Владика назначио. Шта, дакле, значи постави! Он им је заповедио да буду на небу. Може се видети где Писмо касније и на другом месту каже: Постави Адама у рају (Пост2,8) – није га дакле тамо утврдио, него је заповедио да он у рају пребива. Тако бисмо могли и за звезде да кажемо да је [Господ] наредио да се оне налазе на своду небеском да би исијавале своје светло на земљу. Помисли, љубљени, колико је већа радост видети усред ноћи небо озвездано и као каквим цвећем украшено разноликим звездама што на земљу изливају моћну светлост, него лугове и вртове? За ту сврху Господ их је и назначио да светле на земљи и да началствују дању и ноћу, што је уопште казано и за велика светила. Јер када нас обавести о стварању оних двају светила и звезда, говорећи о свему уопштено, [Мојсеј] каже: … И да владају дању и ноћу и да деле светлост од таме. Као што није могуће по дану видети звезде где хитају небом, јер сунчева светлост својим силином скрива њихово дејство, тако се ни сунце никада не може појавити ноћу, јер је месец довољан да својом светлошћу озари ноћну тмину. Свака стихија остаје у сопственим границама и никада не прелази сопствену меру, него своје дејство савршава чувајући Владичин поредак. Ко би могао да укаже на све друго чиме користе људскоме роду ова светила и звезде? И нека постану, каже, знаци временима и данима и годинама. Шта значи: знаци временима и данима и годинама! Божанствено Писмо хоће да нам каже да нам њихово кретање пружа знање о временима и о смени доба, о броју дана и о току године и како по њима све можемо да распознајемо. И кормилар се прихвата пловидбе гледајући на њихово кретање и усредсређено мотрећи на небо, па све брижљиво испитујући пресеца дебела мора, а често, захваљујући тиме што у њих гледа, усред мркле ноћи успева да усмери лађу и да својом вештином осигура спасење онима који су на њој. И земљоделац ће, по њима се обавестивши, знати када ваља да засеје, а када плуг да повуче и пооре, када срп да наоштри и да пожње. И у уређењу живота знање времена, броја дана и годишњега круга немало нам помаже. Много би се тога корисног што те творевине чине људској добробити могло наћи, да се не би могло све тачно ни набројати. Зато по малом просуђујући треба да знамо колика је њихова корист и, задививши се творевини, поклонимо се њеном Творцу и прославимо га поражени неисказивом љубављу коју Он пројави према људскоме роду тиме што све то приведе у постојање ни због чега другог него ради човека, којега је намерио да убрзо потом постави као каквога цара или владара над свим што је саздао. И виде Бог, каже, да је добро. Видиш ли ти како Божанствено Писмо свакога дана дозначава како Му је творевина угодна, како би измакао свако упориште онима који се усуђују да се противе ономе што Он створи? То да управо због тога [Писмо] указује за сваку твар, види се по томе колико често то понавља – јер беше довољно након целокупног стварања једанпут рећи да је све што [Господ] начини добро веома. Али знајући крајњу слабост нашега разума – [Писмо] и то постепено чини, учећи нас да је све створено неком промислитељском Премудрошћу и човекољубљем неизрецивим. И би, каже, вене, и би јутро, дан четврти. Када је оделио небески свет, украсивши га звездама и створивши два велика светила, Он постави крај дану. И каже: Би вече, и би јутро, дан четврти. Примети како за сваки дан то каже, желећи да честом поуком божанске науке утврди у разуму.
7. Све то, дакле, имајући упечаћено у срцу и сваки немар стресавши, брижљиво држимо здрава учења и оне који су јелинском прелешћу савладани са сваком кротошћу поучавајмо да не нарушавају поредак и да се, оставивши Творца, не клањају твари која је настала ради нашега спасења и користи. Макар Јелини [своју лаж] до изнемоглости понављали, ја јасним гласом кличем да све то би створено ради људскога рода, пошто, као непотребитом, Творцу ништа од тога не беше потребно, него све то створи како би се показала љубав према нама и колико Он цени људски род, те да бисмо Му тога ради узносили долично поклоњење. Па колико би било безумље бити поражен лепотом творевине и крај ње седети, а не упирати око разума ка Саздатељу и не веровати блаженоме Павлу који каже: Јер невидљиво Његово од саздања света на творевини умом сагледавано види се (Рим1,20). Шта кажеш, човече? Видевши небо, дивиш се његовој красоти, шаренилу звезда, изобиљу светлости? Не стај на томе, него се пружи умом ка њиховом Творцу. Задивљује те, опет, сунчева светлост и док гледаш колико је велика његова корист сав трептиш у чуду и када видиш да његове зраке озарују твоје очи, поражава те лепота те стихије? Али ни ту немој стати, него помисли: ако је творевина тако чудесна и необична и превасходи сваки људски ум, какав би могао да буде Тај Који ју је само словом и заповешћу створио. Тако размишљај и о земљи – када је видиш украшену цветовима, као шарену хаљину прекривену растињем, не припиши њеној сили то што из ње рађа, нити садејству сунца или месеца, него благоразумно помисли како и пре стварања тога [Господ] рече само: Нека изведе земља биље травно – и цело се лице земље у мах озари. Ако о томе будемо свакога дана промишљали, и сами ћемо бити благоразумни и Владики ћемо успослати долично, а боље рећи – сходно нашој моћи, славословље. А прославићемо Га не само тиме, него и врлинским живљењем, ако не паднемо опет у исте грехе, него уколико, одбацивши ђаволска лукавства, пажњом која након тога уследи, великом ревношћу и строгим исповедањем привучемо вишњу благодат. Јер Њему је, због Његовог великог човекољубља, довољно да ми само одступимо од зла, а ако се око тога заложимо, лако ћемо се пренути и према чињењу добра. Немојте, онда, молим вас, да ми се неко појављује на коњским тркалиштима, а нека не траћи дан ни на неприличним збориштима. Нека се нико не одаје коцки и тамошњој галами и другим пошастима. Јер која је корист, реци ми, од поста, када гладан проведеш дан, а предајеш се коцки и безумном брбљању, а често га цео и у клетвама и хулама протраћиш? Немојмо, молим вас, немојмо бити тако немарно расположени према сопственом спасењу, него радије непрестано беседимо о духовном и нека свако, узевши божанску књигу и сазвавши ближње, напаја Божанственим беседама и свој разум и разум својим сажитеља, како бисмо тако могли и да избегнемо смицалице лукавога и велика добра да добијемо од поста и да окушамо Божје човекољубље, благодаћу и милосрђем једнороднога Сина Његовог, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом [припадају] слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *