НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ДЕСЕТА
 
На наставак стварања· Ово је књига постања неба и земље, када би; у тај дан створи Бог небо и земљу. (Пост, 2,47)
 
1. Хајде да данас испунимо своје обећање и да се прихватимо уобичајене поуке, па да ономе што раније рекосмо придружимо и оно што ће данас бити речено. Ви, уосталом, знате да није први пут да ми то настојимо да учинимо, али брига о нашој браћи језик нам је повела према њиховом саветовању. Јер час смо своју болесну браћу која због обичне предрасуде сама себе одвајају од овог духовног сабора и умањују радост свештеног празника, колико смо могли, позивали и саветовали и убеђивали да не одлучују сами себе од Христовога стада и да се не прелашћују изван овога духовног тора, да не буду са нама једно само речју и именом, а да заправо следују Јудејима који седе у сенци и држе се светиљке, пошто грану сунце правде – час смо оне који се овде сабирају, а још су непосвећени[1], звали да похрле ка духовном звању и да, сваку поспаност и лењост стресавши, огњеном жељом и силном ревношћу себе саме спреме за примање царскога дара и да похитају ка Ономе Који дарује отпуст сагрешења и изобилна и небројена блага. Када, дакле, и према онима који греше у вези са празником Пасхе[2] и сами себи силно штете чувајући овај ништавни обичај показасмо доличну бригу привијајући на њихове ране подесан лек и када непосвећенима дадосмо доличну поуку, био би онда ред да, пошто заустависмо најпрече болести и испунисмо оно што је до нас, пред све вас заједно поставимо духовну трпезу. Као што би нас, ако бисмо се пре него што се постарамо за своју браћу, оставивши савет, држали следа [тумачења], а занемарили њих који страдавају, са правом неко прекорео као оне који су пропустили погодно време, тако и сада, будући да ништа није заобиђено од онога што је од нас зависи, него и поучисмо, и сребро дадосмо, и засејасмо ову духовну земљу, ред је опет да вам предочимо оно што је читано од блаженога Мојсеја, како бисмо се са добитком вратили кућама. А шта је то – послушајмо. Ово је књига, каже, постања неба и земље, када би; у тај дан створи Бог небо и земљу и све зеленило пољско, пре него што се родило на земљи, и све биље пољско, пре него што је никло. Јер Бог не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу. ? извор излажаше из земље и напајаше цело лице земље (Пост 2,45). Гледај опет колика је мудрост овога чудесног пророка, тачније – поуку Светога Духа. Пошто нам је исприповедао подробно све о стварању, изложио дела шестога дана, стварање човека и власт која му је поверена над свим видљивим, он сада опет, укратко све понављајући, каже: Ово је књига постања неба и земље, када би. Овде је достојно пажње испитати зашто он ову књигу назива књигом неба и земље, мада она садржи и много другог и о много чему нас поучава – и о врлини праведника, и о човекољубљу Божјем, и о [Његовом] снисхођењу које показа према првозданоме и целом људском роду, и о многим другим стварима које сада није прилика набрајати. Немој се чудити, љубљени. То је обичај Божанственога Писма – да нам не приповеда о свему увек подробно, него да почев од најважнијег препушта да остало благоразумно разматрају сами они чијем је слуху то намењено. А да би се уверио да је то тако, разјаснићу то на примеру овога што се сада читало. Јер, ето, претходно нас подробно обавестивши о стварању света, Божанствено Писмо сада не помиње све, него каже: Ово је књига постања неба и земље, када би; у тај дан Бог створи небо и земљу, и тако даље.
2. Видиш ли како је целокупна беседа окренута небу и земљи и нама оставља да сами све остало по њима сагледамо? Када помене небо и земљу, [Писмо] уједно обухвати све што је на земљи и што је на небу. Као што када казује о стварању не помиње све редом, него помињући најважније више нам не приповеда о свему појединачно, тако и целу књигу, мада она и садржи много другог, назва књигом постања неба и земље, препуштајући нама, дакле, да сами, имајући то на уму, повежемо да у тој књизи треба да је садржано и све што се види на небу и на земљи. У тај дан, каже, створи Бог небо и земљу и све зеље пољско, пре него што се родило на земљи и сву траву пољску, пре него што је никла; јер Бог не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу. А извор излажаше из земље и напајаше цело лице земље. Велика се ризница крије у овим кратким речима. Зато нам ваља да са великом мудрошћу, вођени благодаћу Божјом, разоткријемо шта је то казано и да вас начинимо сувласницима овога духовног блага. Дух Свети, предзнајући будуће, како нико не би могао да се након тога спори и да догматима Цркве мимо Божанственога Писма додаје од сопствених умовања, и сада, након поуке о поретку стварања и о томе што прво би саздано, шта друго и како земља даде семе потчињавајући се слову и заповести Владичиној и побуди се на трудове, а не потребујући садејство сунца, (а и како би када оно још не би створено?), нити заливање кишом, нити човеково обделавање (јер ни он још не би саздан) – зато изнова све појединачно помиње како би запушио дрска уста оних који не обуздавају своју безочност. Јер шта каже: У тај дан створи Бог небо и земљу и све зеље пољско, пре него што се родило на земљи, и сву траву пољску, пре него што је никла; јер Бог не пусти дажда на земљу и човека не беше да ради земљу; а извор излажаше из земље и напајаше све лице земље. То значи да је Његовом речју и заповешћу оно што раније није постојало дошло у битије и да се оно чега не беше сместа појавило: трава, која расте из земље, а када каже „трава“ оно помиње сва семена.[3] И о кишама нас поучавајући, Божанствено Писмо опет додаде: Јер Бог не пусти дажда на земљу, односно још се ни кише нису свише спуштале. Након тога, оно нам, коначно, показује да она није потребовала ни човеково обделавање. Ни човека, каже, није било да ради земљу – као да тако кличе и говори свим потоњим нараштајима да, то слушајући, познају како на почетку би створено све што земља израста и да не приписују приносе и све остало старању оних који земљу обрађују, него слову и заповести коју јој на почетку даде Творац. Све је то зато да бисмо ми увидели да њој није било потребно садејство других стихија да би давала своје семење, него још беше довољна Творчева заповест, А ?о је дивно и чудесно: да је Онај Који је сада сопственим словом побуђује на рађање толико семења и Који показа сопствену силу која превасходи људско поимање, основао саму њу, толико тешку, и толики свет на водама, као што и пророк каже: Који утврди на водама земљу (Пс 135,6). Који ће људски разум моћи да досегне ово? Људи, када граде кућу и науме да поставе темеље, прво копају и силазе у дубину, па ако макар и незнатну влагу виде, све чине како би је сву извукли и тек тада поставили темеље. Зато и Творац свега све ствара супротно људској природи, како би ти познао по томе и Његову неизрециву силу и да би, када Он усхте, и саме стихије показивале оно што је противно њиховом дејству, потчињене заповести Творчевој.
3. А да би вам ово што говорим било јасније, прозборимо сада о овом предмету, а тада ћемо прећи на други. Управо то је супротно природи вода – да носе тешко тело. И земљи је опет противно да пребива на таквом темељу. А што се чудиш? Усхтеш ли да испиташ сваку од насталих ствари, открићеш безграничну силу Творчеву и то да Он сопственом жељом управља свим видљивим. То може да се види и са огњем, јер он има разорно дејство, све остало савлађује и свако вештаство – камено, дрвено, телесно и гвоздено – са лакоћом растаче, а када је заповедио Творац, он се не дотаче нежних и трошних тела, него усред пећи отроке сачува неповређеним. И не зачуди се ако се бесловесна стихија не косну њихових тела, него показа такву неизрециву покорност. Она им ни власи не оштети, него их само окружи и обујми и, као да испуњава послушање и покорава се заповести Владичиној, суштина огња сачува те чудесне отроке целим и неповређеним и као да ходају лугом и вртом – они су у пећи тако спокојни били. А да не би ко помислио да то што се видело не беше дејство огња, човекољубиви Владика због тога га није спречио, него оставивши његово сажижуће својство, саме [Своје] служитеље учини вишим од његове погубности. А да би познали и они који беху бачени [у огањ] колика је моћ Бога свега, огањ управо на њима показа своје дејство – њих обави, а оне који изван стајаху спали и сатре. Јеси ли видео како се, када Владика жели, свака стихија окрене против своје суштине – јер Он је Творац и Владика и све устројава према Својој вољи. Желите ли да видите како исто опет бива и са водом? Као што се огањ клонио оних који беху у њему и како је заборавио своје дејство, а на онима који се задесише напољу испуни оно што му је својствено, тако ћемо видети и воду где неке потапа, а пред другима се повлачи како би прошли неповређени. Сетите се сада фараона, Египћана и народа јеврејскога како по заповести Владичиној, док их је водио велики Мојсеј, као по сувом прохођаху Црвено море – а Египћани са фараоном, желећи да пођу истим путем као и они, беху потопљени. Тако се и стихије стиде оних који Владики служе и свој нагон затамљују у себи. Чујмо сви који смо гневљиви и раздражљиви, који свладани немаром и другим страстима сами издајемо сопствено спасење, и угледајмо се на ове бесловесне стихије у толиком послушању – ми који смо издвојени словесношћу. Јер ако је огањ, тако разоран и страшан, штедео пропадљива и тако нежна тела, који би опроштај могао да нађе човек који неће да, по Владичиној заповести, обузда сопствени гнев и да изагна јарост према ближњем? И што је још веће, огањ који има такву природу, дакле – да спаљује, не пројави сопствено дејство, а човек, кротко, словесно, благо биће – чини оно што је противно његовој природи и због немара самога себе уподобљује зверима. Зато и Божанствено Писмо онима који су обележени разумом због тегобних страсти даје имена и бесловесних бића, а на многим местима и звери. Неки пут назива их псима због бестидности и дрскости – они су пси, каже, неми, који не могу да лају (Ис 56,10); некада, због похоте, коњима – коњи похотни постадоше, сваки на жену ближњега рже (Јер5,8); а неки пут магарцима због тврдоглавости и безумља – приброји се, каже, стоци безумној и уподоби јој се (Пс 48,13); некада лавовима и леопардима због грабежљивости и похлепности, некада аспидама због лукавства – отров, каже, аспидски је под уснама њиховим (Пс 139,4); некада змијама и ехидама, због отровности и злобе, као што и блажени Јован вапијаше, говорећи: Змије, породе ехидин, ко вам каза да бежите од будућега гнева (Мт З,7). [Писмо] наводи и друга имена сходно њиховим страстима, да би, макар и тако постидевши се, коначно се вратили сопственој благородности, помирили се са својим ближњим и претпоставили Божје законе сопственим страстима, којима сами себе због лењости предадоше.
4. Него не знам како нас ток беседе довде доведе. Хајде, дакле, да се вратимо на предмет и да погледамо чему другом жели данас да нас поучи овај блажени пророк. Јер казавши: Ово је књига постања неба и земље, он напред опет подробније приповеда о стварању човека. А будући да горе укратко каза: И створи Бог човека, по слици Божјој створи га, сада каже: И начини Бог човека од праха земаљског и дуну у лице његово дах животни и поста човек душа жива (Пост 2,7). Величанствено је и поразно ово што је казано и људском уму непостижно. И начини, каже, Бог човека од праха земаљског. Као што сам вам говорио о свој видљивој твари – како Творац свега чини све супротно роду људском, да би се и кроз то пројавила Његова непојамна сила, тако ћемо и сада наћи да се збило у вези са саздавањем човека. А ти гледај: Он земљу на водама основа, што људски разум не успева да прими без вере, и чини да свако суштаство, када Он усхте, како показасмо, дејствује мимо онога што јој је својствено. Божанствено Писмо сада нам на исти начин открива да се то догодило и у вези са стварањем човека. Начини, каже, Бог човека, узевши прах са земље. Шта кажеш? „Створио је човека узевши прах са земље“? Да, каже, и не рече просто „земља“, него прах, то јест оно што је најмање и најништавније на овој земљи. Чини ти се да је ово што је казано велико и чудно? Али помислиш ли Ко је Творац, нећеш више сумњати у тај догађај, него ћеш се задивити [Његовој] сили и поклонити јој се. А ако се будеш намерио да то испитујеш по слабости својих расуђивања, по свој прилици примићеш у ум и оно да од земље тело никада не би могло да настане – опека или ћерпич да, али такво тело – не. Видиш ли да, уколико не узмемо у разматрање и моћ Творчеву и не умиримо своје немоћне помисли, не можемо да досегнемо висину тих речи. За то што се говори потребне су очи вере, а речено је са великим снисхођењем и услед наше слабости, јер рећи „Створи Бог човека и дуну“ – недостојно је Бога, али због нас и наше слабости Божанствено Писмо то тако приповеда, снисходећи нам, како бисмо ми, удостојивши се таквога снисхођења, успели да узиђемо на ону висину. И начини, каже, Бог човека, прах узевши са земље, Овде сада можемо, уколико желимо да будемо трезвени, да добијемо велику поуку о смирењу. Када помислимо где је био почетак постојања наше природе, ма колико лупали главу, повлачимо се, смиравамо, промишљајући о сопственој суштини – учимо се умерености. Управо због тога Бог, старајући се за наше спасење, и управи пророков језик да нас поучи. Када Божанствено Писмо каза напред како створи Бог човека, по слици Божјој створи га и предаде му сву власт над видљивим, да [човек] не би нешто умислио не знајући стање (συστασις = састав) своје природе, те и преступио своје границе – оно нас поново поучава и начину на који је настао и о почетку постојања и откуда и како први човек би приведен. А ако и након те поуке и сазнања да му је почетак постојања из земље, као и семењу, као и бесловесним животињама – иако му и [начин] стварања и бестелесна суштина душе дароваше преимућство због великога човекољубља Божјег, због кога доби и словесност и власт над свиме – ако, дакле, и то познавши, он који је саздан из земље, змијином преваром, умисли да је раван Богу – да се у првој повести овај блажени пророк задовољио и да нас није о свему обавестио тачно поновивши, у каквом бисмо ли безумљу завршили?
5. Тако нам је од највећега значаја за философску поуку (εις διδασκαλιαν φιλоσоφίας) откуда смо на почетка примили постојање природе. И начини, каже, Бог човека, прах узевши од земље и дуну у лице његово дах животни. Пошто је говорио људима који не могаху да чују другачије него што смо ми могли, [Мојсеј] се изразио тако грубо, а и да би нас поучио да човекољубље Божје пожеле да тај који је саздан из земље има словесну суштину душе која то биће и показује као савршено и без мане. И дуну, каже, у лице његово дах животни. Дах је, каже, сазданога из земље даровао животном енергијом и то му сазда суштину душе. А потом додаде: И поста човек душа жива. Онај који је начињен од праха, примивши дух и дах живота, поста, каже, душа жива. Шта значи то – душа жива? Делатна, она чији су телесни удови потчињени њеним дејствима и који следују њеној жељи. Него ја не знам како смо ми обрнули поредак и како се зло толико осилило, да је ми приморавамо да следи плотске жеље и, свргнувши са престола њу која као господарица треба да влада и заповеда, гонимо је да се покорава телесним насладама, несвесни њене благородности и њенога високог преимућства. Размисли о поретку стварања и о ономе што [човек] беше пре него што Владика дуну оно што му поста дах живота и пре него што поста душа жива – шта саздани беше. Просто кип бездихани, неделатни, неупотребљиви, тако да му је све и оно што га је узвело толикој части било дах од Бога му. А да би то схватио не само по томе што тада беше, него и по оном што се дешава свакога дана, сети се како ово тело изгледа непријатно и невесело након изласка душе. И што кажем непријатно и невесело? Како, испуњено злосмрадијем и савршеном безобличношћу, изазива жељу да се побегне од њега а како пре тога, када имађаше душу која њиме управљаше, беше светло, радосно, пуно свакога благообразија, преиспуњено мудрошћу и погодно за добра дела. Мислећи о свему томе и о племенитости своје душе, не чинимо ништа што је ње недостојно и не скврнимо је неприличним делима, срозавши је у покорност плоти и не будимо тако несаосетљиви и незахвални према њој тако благородној и удостојеној таквога преимућства. Кроз њену суштину ми, обавијени телом, моћи ћемо, усхтемо ли, када стекнемо наклоност од Бога, да се надмећемо са бестелесним силама и да, земљом ходајући, обитавамо као на небу и да ништа мање немамо него они, ако не и нешто више. А како – рећи ћу. Када се нађе неко ко, обучен у пропадљиво тело, живи једнако као и вишње силе, како се неће удостојити веће наклоности од Бога када и потчињен телесним нужностима сачува нетакнуто благородство душе? А зар би могао, кажеш, такав уопште да се нађе? Нама је, додуше, то немогуће да замислимо јер врлине скоро пресахнуше. А ако желиш да се увериш да то није нешто немогуће, помисли на оне који благоугодише Владики отпочетка до садашњега часа, онога великог Јована, сина неплодне, пустиножитеља, па на Павла, учитеља васељене и на низ светих, који имаху исту природу као и ми, беху потчињени истој телесности, па немој убудуће више мислити да је то немогуће и не сустани у врлини, када си од Владике примио толика средства за то да јој се са лакоћом приљубиш. Знајући човекољубиви наш Владика слабост наше воље и склоност паду, остави нам велике лекове – читање Писама – да бисмо, непрестано их себи привијајући и промишљајући о животима оних чудесних и великих људи, потицали себе на ревност и да не бисмо били немарни за добродетељ, него да бисмо бежали од зла и све чинили како се не бисмо показали недостојнима оних неизрецивих добара која нека сви ми стекнемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом [приличе] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. некрштени.
  2. Св Јован мисли на оне хришћане који Пасху светкују заједно са Јудејима, а које је корио у својим Беседама против Јудеја.
  3. Овде очевидно недостаје део текста.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *