ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ДРУГА
 
На остатак стиха: На почетку створи Бог небо и земљу, до: И би вече, и би јутро, дан један.
 
1. Читање Божанственога Писма налик је ризници. Као што онај ко оданде успе и зрнце да узме стекне велико богатство, тако је и са Божанственим Писмом – и у краткој речи могуће је наћи велику силу смисла и неизрециво богатство. И нису божанске изреке сличне само ризници, него и бујном извору који обилне потоке избризгава. У то смо се сви јуче на делу уверили, јер, започевши увод у књигу стварања, целу смо поуку посветили речима: У почетку створи Бог небо и земљу, а опет не могасмо све да разумемо. Велико је богатство те ризнице и обилан је тај духовни извор. И немој се чудити што смо тако прошли. И они који су живели пре нас црпели су, по мери својих моћи, из тих источника, и они после нас поново ће покушавати да то учине, али опет неће моћи сасвим да их испразне. Напротив, воде ће се само умножавати и бујати – јер таква је природа духовних извора. Што неко више жели да у изобиљу исцрпи овдашње воде, толико се више точи и домеће благодат духовна. Зато и говораше Христос: Ако је ко жедан, нека долази Мени и нека пије. Који у Мене верује, како каза Писмо, из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн 7,3738), указујући нам на богатство тих извора. Када је таква природа духовних вода, хајде да сада свако од нас донесе многе сасуде разума, како бисмо се, њих напунивши, вратили [кућама], јер када благодат Духа види пламену жељу и пробуђени разум, богату милост своју дарује. Одвојивши се сада од свега житејског и од брига које су кадре да нас попут трња угуше, своју помисао одсецајући, сав свој разум окренимо у жељу ка духовном, како бисмо изашли примивши отуда велику корист и добили нешто велико и благородно. Али да би вам беседа била јаснија, подсетићемо вашу љубав мало на оно што је јуче казано, да бисмо тако као у једно тело оно што ће данас бити речено сјединили са јуче казаним. Јер, као што памтите, јуче показасмо како блажени Мојсеј, приповедајући нам о стварању ових видљивих стихија, говораше: У почетку створи Бог небо и земљу; а земља беше невидљива и неустројена. Уз то смо објаснили због чега [Господ] земљу створи тако безобличном и неустројеном – и верујем да сте све то ви добро разумели. Данас, дакле, ваља да пређемо на оно што је казано даље. Када рече [Мојсеј]: Земља беше невидљива и неустројена, он тачно објашњава зашто беше невидљива и необделана, те каже: И тама беше над безданом и Дух Божји надношаше се над водом. Гледај како се блажени пророк овде једноставно изражава и како не казује појединачно о целокупном стварању, него, обавестивши нас о најзначајнијим стихијама и поменувши и небо и земљу, остало оставља по страни. Нигде не поменувши стварање вода, он каже: И тама беше над безданом и Дух Божји надношаше се над водом. Управо то беше покривало земљино лице – тама и водени бездан. Отуда сазнадосмо да све видљиво беше бездан покривен воденом тамом и да беше потребан премудри Творац Који би свој тој безобличности поставио крај и све привео у неко благоустројство. И тама, каже, беше над безданом и Дух Божји надношаше се над водом. Који је смисао овога? Дух, каже, Божји надношаше се над водом. Мени се чини да ово значи да водама беше својствена некаква животна енергија и да вода не беше просто стајаћа и непокретна, него покретна и да имађаше извесну животну силу. Јер оно што је непокретно у свему је некорисно, а покретно је употребљиво за много шта.
2. Како би нам, дакле, показао да та незамисливо велика вода има некакву силу животну, [Мојсеј] каже: И Дух Божји надношаше се над водом. Не казује Божанствено Писмо о томе на почетку без разлога, него, будући да жели да нам у наставку приповеда о томе како су из тих вода створене и животиње по заповести Творца свега, оно већ овде слушаоцу назначује да вода не беше тек тако стајаћа, него да се кретала, текла и све напајала. Будући, дакле, да се велико безобразије прострло над свим видљивим, првоуметник Бог заповеди – и сва се безобличност расточи и јави се ова недомислива лепота видљиве светлости која прогна чулну таму и све озари. И рече, каже, Бог нека буде светлост; и би светлост. Рече – и би. Заповеди – и тама се изагна, а створи се светлост. Виде ли ти ту силу неизрециву? Али они које обузе обмана, не марећи за след којим се приповеда и не слушајући блаженога Мојсеја који каже: Упочетку створи Бог небо и земљу и који тада додаје: А земља беше невидљива и неустројена, будући да беше покривена тамом и водама – јер Владики тако би угодно да је створи на почетку – кажу да су и вештаство и тама претпостојали. Може ли ишта бити горе од овога безумља? Чујеш да у почетку створи Бо! небо и земљу и да из небитија поста битије, а кажеш да је вештаство претпостојало? Би ли ико разуман допустио такву несувислост? Та није човек Тај Који ствара, па да би му било потребно нешто претпостојеће да би тако показао своју вештину – него Бог Кога све слуша и Који твори речју и заповешћу. Гле, Он само каза – и појави се светлост, а мину тама. И растави Бог светлост и таму. Шта значи растави! Свакоме одреди сопствено место и назначи одговарајуће време. И пошто се то заврши, тада коначно даје сваком прикладно име. Јер назва, каже, Бог светлост дан и таму назва ноћ. Јеси ли видео како се ово неупоредиво раздељење и чудесно стварање које превасходи сваки разум – савршава само речју и заповешћу? Виде ли ти коликом је снисхођењу прибегао овај блажени пророк – или, тачније, човекољубиви Бог васпитавајући кроз језик пророков човечански род – да би он знао који је поредак стварања, Ко је творац свега и како све беше приведено у постојање? Будући да човечански род још беше несавршен и не могаше да досегне смисао савршенијих ствари, Дух нам Свети, покренувши језик пророков, о свему тако казује због слабости слушалаца. А да би се уверио да се овим снисхођењем приликом приповедања послужио због несавршености нашега разума, гледај сина грома како, када је човечански род напредовао у врлини, више не поступа тако, него слушаоце узводи вишој науци. Рекавши: Од искони беше Слово (Логос) и Слово беше у Бога и Бог беше Слово, он додаде: Беше светлост истинита која просветљује свакош човека који долази у свет (Јн 1,1.9). Као што овде та чувствена светлост, појавивши се по заповести Владичиној, одагна ову видљиву таму, тако и умна светлост одагна таму обмане и заблуделе приведе истини.
3. Примимо, стога, поуке Божанственога Писма са великом захвалношћу и не пркосимо истини, не остајмо у тами, него хитајмо ка светлости и творимо дела достојна светлости и дана, као што и Павле умудрује говорећи: Као по дану блашпристојно ходимо и не чинимо дела таме (Рим 13,13). И назва, каже, Бог светлост дан и таму назва ноћ. Него, умало не пропустисмо нешто – ваља нам се вратити. Када каза [Писмо]: нека буде светлост; и би светлост, додаде: И виде Бог светлост да је добра. Гледај, љубљени, колико се снисхођење очитује у овим речима. Шта, зар Господ није знао да је она добра и пре него што је настала, него је тек након што се појавила призор Творцу показао красоту створенога? Па ко би разуман могао то да каже? Бави ли се човек неком уметношћу, он и пре него што оконча своју творевину и уобличи је – зна сврху у коју је ствара, а утолико пре је Творац свега, Који све речју приведе из небитија у битије, знао и пре но што је створи да је светлост добра. Зашто се, онда, [Мојсеј] овако изразио? Овај блажени пророк говори снисходећи људском обичају – и као што људи, када са великим старањем нешто створе и положе крај својим напорима, па пошто осмотре дело својих руку и похвалу му узнесу, тако и Божанствено Писмо, прилагодивши се сада слабости нашега слуха, каже: И виде Бог светлост да је добра, па додаде: И растави Бог светлост и таму; и назва Бог светлост дан и таму назва ноћ. И једном и другом назначи сопствени простор и обома на самоме почетку утврди некакве међе, да би их непрекидно чували непреступне. А ?о свако разуман може да види – како до данас ни светлост није преступила своје границе, нити је тама свој поредак ма како нарушила. И само ово довољно је да оне који одбијају да буду благоразумни узведе кротости и послушању ономе што говори Божанствено Писмо, како би се угледали макар на поредак стихија које се држе постојанога тока и не прелазе своју меру, него познају сопствену природу. Затим, пошто сваком нарече име и обоје сједини, [Господ] каже: И би вече, и би јутро, дан један. Крај дана и крај ноћи назва једним [даном], да би положио известан поредак и след у видљиво и да не би било никаквог мешања. Имали смо, дакле, да видимо, кроз језик овог блаженог пророка поучавани Духом Светим, шта беше створено у први дан, а шта у остале. И то је управо знак снисхођења човекољубивога Бога. Није свемогућој руци Његовој и бесконачној премудрости било немогуће и у једном дану све да створи. И што кажем: у једном дану? Ма и у магновеном трену. Али како ништа од онога што постоји није створио ради сопствене користи, јер Сушти Непотребити нема потребу ни за чим, него све сазда по човекољубљу и доброти, Он због тога ствара део по део и јасно нас обавештава, језиком блаженога пророка, о ономе што настаде, како нас не би, пошто сазнасмо истину, поразили они које се поводе за људским расуђивањима. А ако, и поред тога што је то тако било, има неких који кажу да је све постојеће настало само од себе, и да [Писмо] није посегло за таквим снисхођењем и поуком – шта би се онда дрзнули и да зборе и да творе они који раде против свога спасења?
4. Шта би, заиста, могло да буде бедније и неразумније од оних који се усуђују да то кажу и тврде да је све постојеће настало само од себе, чиме целокупно стварање лишавају Божјега Промисла? И, реци ми, какав би смисао могло да има то да се толиким стихијама и толиким поретком управља без Некога Ко влада и Ко све држи? Ни лађа никада не би могла без кормилара да сече морске таласе, нити војник да чини ишта благородно ако га војсковођа не надзире, ни дом не опстаје без домаћина – а зар су ова бесконачна васељена и поредак ових стихија могли тек тако да се крећу, а да не постоји Неко Ко може свим да управља и Ко по Својој премудрости на окупу држи и размерава све видљиво? Зашто, уосталом, упорно настојимо око тога да им покажемо оно што је, како каза пословица, већ и слепима очигледно? Али не престајмо, ипак, да им представљамо учења из Писма и да сваки напор улажемо како бисмо их спасили прелести и приволели истини. Јер ако су и још увек опхрвани прелешћу, ипак су једнога рода са нама и треба да се много старамо око њих и никада не посустајемо, него да им са великом бригом пружамо оно што је до нас и дајемо одговарајући лек, како би се, макар и касно, вратили истинском здрављу. Па Бог ништа толико не жели као спасење душе. И Павле кличе: Он Који жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1Тим2,4), и Сам Бог опет каже: Не желим смрт грешника, него да се обрати и жив буде (Јез 18,23). Он зато и приведе у постојање целокупну ову творевину, и нас сазда – не да бисмо погинули нити да би нас у пакао отправио, него да би нас спасао и, ослободивши нас прелести, даровао нам да се Царством наслађујемо. То нам је припремио не после, него пре стварања света, како и Сам каже: Ходите, благословени Оца ?ога, наследите царство које вам је припремљено од стварања света (Мт 25,34). Гледај колико је човекољубље Владичино – како и пре стварања и пре него што човека приведе у постојање, небројена му блага уготови, показавши колику бригу за род наши има и како жели да се сви спасу. Таквога, дакле, Владику имајући, тако човекољубивог, тако благог и кротког, поревнујмо и за сопствено спасење и за спасење своје браће. И нама ће то бити залог спасења када се не старамо само за себе саме, него када користимо и ближњем и усмеравамо га ка путу истине. А да би се уверио колико је добро, сам се спасавајући, и другоме моћи користити, чуј пророка где говори од лица Божјега: Који изводи часнош од недостојно! као уста ће Ми бити (Јер 15,19). А шта то значи? Онај који, каже, руководи ближњега из заблуде према истини или путеводи ближњега из зла ка врлини, по мери људских моћи – Мени подражава. Ни Он, Бог Сушти, ни због чега другог не одену се у нашу плот и ради спасења рода људског поста човек. И што само кажем – сиђе у нашу плот и све друго људско поднесе, када и крст прими, како би нас који се предадосмо греху, ослободио проклетства? И о томе кличе Павле говорећи: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал 3,13). Ако, дакле, Он, као Бог Сушти и имајући суштину неприступну, због неизрецивога човекољубља прими све то нас ради и нашега ради спасења, има ли ишта што не бисмо ми сами били дужни да покажемо за оне који су нашега рода и за удове своје, како бисмо их уграбили из чељусти ђаволових и усмерили на пут врлине? Колико је душа превасходнија од тела, толико се већих награда него они који новцем помажу потребитима удостојавају они који опоменом и непрестаном поуком узводе лењиве и клонуле духом на прави пут и који показују грдобу зла, а велику лепоту врлине по Богу.
5. Све то, дакле, имајући на уму, разговарајмо са ближњима пре свега другог житејског о душевном спасењу, наводећи их на старање о томе. А добро би, добро било да душа може, непрестано то слушајући, да се узнесе из бездана зла које нас окружује и да одоли насртајима страсти које без престанка опседају нашу душу. Стога нам је потребно да много бдимо, јер наш рат не стаје и не зна за примирје. И Павле зато каже: Није наша борба против крви и плоти, него против началстава, власти, господара таме о?о?а века, против духова злобе у поднебесју (?ф 6,12). Не мислите, каже, да нам предстоји незнатан бој – није то борба са онима који су наше природе и није ни равноправна. Нама, телом сапетим, заповеђено је да са бестелесним силама војујемо. Али не бојте се. Ако је битка и неравноправна – велика је сила нашега оружја. Апостол као да је додао: будући да упознасте природу непријатеља, не падните и не малакшите у борби, него: Зато узмите на себе свеоружје Божје, како бисте могли да противстанете лукавствима ђавољим (Еф 6,11). Јер многа су његова лукавства, односно средства којима се користи како би уловио немарне и треба их добро познавати, како би се избегле мреже његове и да му се не би допустио икакав приступ. Али треба и показати и стражење над језиком, и обазривост очију, и чистоту помисли – и свакога часа ваља бити спреман за борбу, као да насрће некаква звер и гледа да нас сможди. Због тога је и небосежна она душа, учитељ незнабожаца, језик васељене, који је учинио све за спасење својих ученика, рекавши: Узмите свеоружје Божје – још додао, са свих страна нас ограђујући и чинећи нас недодирљивим: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп вере[1] и обувши се у приправност за Евангелије мира, изнад свега узевши штит вере у коме ћете моћи све стреле лукавога распаљене угасити, и шлем спасења примите и мач Духа, Који је реч Божја (Еф 6,14-17). Јеси ли видео како је све удове оградио и као неко ко је намеран да нас поведе у рат, прво нам је ставио појас како би нам пут био лак, па нам навукао оклоп да нас не би биле стреле и ноге осигурао и са свих нас страна опасао вером? Јер она ће, управо она, каже, моћи да угаси распаљене стреле лукавога. А шта су стреле ђаволове? Лукаве жеље, нечисте помисли, погубне страсти, гнев, клевета, завист, раздражљивост, мржња, жеља за стицањем и свака распуштеност. Све то, каже, моћи ће да угаси мач Духа. И зашто кажем да угаси? И саму главу непријатељеву моћи ће да одсече. Видиш ли како је [св. Апостол] укрепио своје ученике – како је оне који су били мекши од воска начинио чвршћим од гвожђа? Будући да наш рат није против крви и плоти, него против бестелесних сила, он нам зато и није доделио плотско оружје, него сваковрсно духовно и толико блиставо, да онај лукави демон не може да поднесе ни сјај његов.
6. У такво оружје, дакле, обучени, не бојмо се борбе и не бежимо од окршаја, али немојмо ни немарни бити. Јер као што када смо трезвени онај лукави демон никако не може да одоли сили оружја, желимо ли само да његове смицалице учинимо неделатним, тако ако смо небрижљиви ништа нам неће користити, док је непријатељ нашега спасења непрестано будан и све ради против нашега спасења. Оружајмо се, стога, са свих страна: клонимо се разговора, клонимо се од чињења онога што може да нам шкоди, а уз уздржање од јестива показујмо и друге врлине и богато милосрђе према сиромасима, знајући колико нас уздарје чека због старања о њима. Који је милостив, каже [Писмо], према сиромаху, Богу зајми (Пр 19,17). Гледај само како је необична природа те позајмице. Један је Онај Који је прима, а други онај који је зајмом самога себе дужником учинио. И није само то необично, него и то да је немогуће да поднесеш незахвалност због позајмице нити ма какав други губитак. Бог не обећава, као што овде бива, да ће дати само стоти део, него стопут више од тога колико Му је дато – и ни на томе Се не зауставља, него ово даје у садашњем, а у будућности даће нам живот вечни. И у садашњем животу ако би ко обећао да ће нам дати само двапут од онога што смо ми дали, са готовошћу бисмо понудили целокупно своје имање – ту где је толико честа незахвалност, где је толико користољубаца. Чак се и међу најближим сродницима не одужују дугови, из незахвалности или због сиромаштва. А о Владики свега ништа слично не може се ни помислити: не само да дуг остаје нетакнут, него Он још обећава и да ће узвратити устостручено, а и у будућности нам јемчи живот [вечни]. Какво, дакле, оправдање преостаје нама који не маримо и не хитамо да примимо наместо малог устостручено и уместо садашњег будуће и место привременог вечно, него са уживањем благо закључавамо иза врата и преворница, не желећи да њега, које сада без сврхе лежи, дамо потребитима, како бисмо у будућем веку имали користи од њиховога заступништва? Начините себи пријатеље од мамона[2] неправде да вас, када осиромашите, приме у вечне своје скиније (Лк 16,9). Знам ја да многи не само да не одобравају то што казујемо, него се и не осврћу на наше речи више него на бунцање и бајку. Зато се и раздирем и патим, што такве људе није могло да порази ни искуство, ни толико Божје обећање, ни страх од будућег, ни свакодневна наша умудравања – али свеједно не мислим да престанем да их тако саветујем, док не узмогнем да их упорношћу победим, да их приведем трезвености и избавим од обамрлости и опијености, до које их је довела жеља за богатством помрачивши им расуђивање. Јер знам, добро знам да ће, након благодати Божје, и наше упорне речи и старање око поста моћи да их, макар и не брзо, исцеле од ове тешке болести и да их врате савршеном здрављу, како би се и они ослободили, удаљивши се од казне која им прети, и да бисмо се и ми избавили од малодушности и за све славу успослали Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У словенском преводу овде стоји “оклоп правде”.
  2. Мамон је био арамејско божанство богатства.

One Comment

  1. “душе немарне, које се не утврдише на духовној стени”…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори “укоренити се у Хришћанству” као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.