НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ПРВА
 
О почетку стварања: У почетку створи Бог небо и земљу.[1]
 
1. Великом сам радошћу данас испуњен док гледам ваша мила лица. Управо се ни чедољубиви родитељи не радују и не веселе тако, када их са свих страна окруже деца те им љупкошћу и пажњом пруже велику радост, како се ја сада радујем и веселим док гледам ово ваше духовно сабрање, које се, силно жедно да чује божанске речи, са таквим благообразијем стече овамо, и вас који, презревши плотску храну, хитате духовној трпези делатно сведочећи о оним речима Господњим: Неће само о хлебу живети човек, него о свакој речи која исходи из уста Божјих (Мт 4,4). Хајде онда да се и ми угледамо на земљоделце: као што они, када виде да је ораница очишћена и ослобођена шкодљивога растиња, штедро разбацају семе, и ми, када се сада благодаћу Божјом и нама чисти ова духовна њива од тегобних страсти, када је далеко весеље и нигде нема смутње нити буре у мислима, него само тишина и пуни спокој ума који лети и безмало неба се дотиче, промишљајући о духовном пре него о плотском – прословимо нешто мало вашој љубави, осмелимо се данас на тананија размишљања – нудећи вам учења из Божанственога Писма. Ако то не учинимо сада, док траје пост, када је презрена утроба и влада толика тишина мисли, када ћемо моћи то да учинимо вашој љубави? Зар када царују разузданост, преједање и свака лакомисленост? Па тада нити ћемо ми сами то обавити како ваља, нити ћете ви, као погружени у те мрачне валове помисли, моћи примити ишта од онога што вам се говори. Него, ако икада – сада је добар час за такве поуке: када се слушкиња више не диже на господарицу, него питома поставши, показује велику кротост и послушање, укротивши плотске киптаје и стојећи где јој је место. Пост је успокојење наших душа, украс старих, васпитач младих и учитељ целомудрујућих који сваки узраст и природу украшава попут дијадеме. Нигде данас нема метежа ни галаме, не кида се месо, кувари се не врзмају – све је то далеко и наш град сада личи на неку благообразну, часну и целомудрену [ελευθερаν – слободну] жену. А када размислим о изненадној промени која се догодила, расудим о непостојаности јучерашњега дана, задивљен сам и поражен силом поста – како је, ушавши у свачију савест, пресаздао помисао, ишчистио разум, не само господара него и простих грађана, не само слободних него и слугу, не само мужева него и жена, не само богаташа него и сиромаха, не само оних који су јелински васпитани, него и варвара. А зашто кажем господара и простих? И савест онога који носи дијадему[2] приклонила се, попут осталих, овоме послушању. Данас се не може видети разлика међу трпезама богатог и сиромаха, него је свугде просто јело, лишено разметања и раскоши, и данас људи са већом насладом приступају простоти трпезе него када им се нуде којекакви умаци и много јаког вина.
2. Видесте ли, љубљени, из овога што рекох на почетку колика је сила поста? Зато се и ја сам са већом преданошћу него пре прихватам да вам беседим, када знам да сејем у масну и дубоку ораницу која нам брзо може узвратити умногостручене плодове тога што је засејано. Погледајмо, дакле, ако је угодно, који је смисао онога што смо данас прочитали из блаженога Мојсеја. Него припазите, молим вас, на оно што вам говоримо, јер не говоримо своје, него оно што на вашу корист дарује Божја благодат. Па шта значи: У почетку створи Бог небо и земљу? Овде је умесно упитати се због чега нам овај блажени пророк, који се родио много нараштаја потом, ово излаже. Не случајно, ни без разлога. Бог, на почетку саздавши човека, Сам је са људима разговарао онолико колико је људима било могуће да чују: тако је Он Адама походио, тако Каина наказа, тако је беседио са Нојем, тако Га и Авраам угости. А када се цео род људски сурвао у страшно зло, опет Се Творац свега не одврати савршено од њега, него када људи постадоше недостојни беседе с Њим, Он им, желећи да обнови пријатељство са њима, као далекима шаље писма, привлачећи Себи целокупну природу људску. Та писма посла Бог, а донесе их Мојсеј. И шта, дакле, кажу писма? У почетку створи Бог небо и земљу. Гледај, љубљени, колико је изузетан тај чудесни пророк и по овоме: сви други пророци говорили су или о ономе што ће бити након много времена или о томе што ће се догодити у њихово доба, а овај блажени, родивши се након много нараштаја[3] и вођен десницом свише, удостојен би да јави оно што створи Владика свега пре његовога рођења. Због тога и започе слово тако: У почетку створи Бог небо и земљу, као да свима нама кличе јасним гласом и говори: „Не јављам ово поучен од човека; Онај Који је из небитија у битије све ово привео – Он Сам и мој језик покрену да О томе приповедам.“ Молим вас, стога, да на ове речи пазимо као да то више не слушамо Мојсеја, него Самога Бога свега кроз језик Мојсејев, презревши сопствена расуђивања. Јер помисли, каже [Писмо], људске плахе су и непоуздана су расуђивања наша (Прем 9,14). Примајмо то што се казује са великом благоразумношћу, не прелазећи сопствену меру, нити испитујући оно што је изван наших моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској природи немогуће да испита творевину Божју. И зашто говорим творевину Божју? Та ми не можемо појмити ни вештину нама истороднога човека. Реци ми: како из металске вештине [топљењем] настаје природа (φύσις) злата? Или како се од песка добија чисто стакло? Тешко би на то могао да ми одговориш. Ако, дакле, не може да се схвати оно што нам је пред очима и што по Божанском човекољубљу људска мудрост ствара, зар да испитујеш, човече, оно што Бог сазда? Који би опроштај могао да нађеш и које оправдање ако си тако неразуман, те промишљаш о ономе што превазилази твоју природу? Рећи да је све што постоји настало из већ постојећега вештаства и не исповедати да је Творац свега то привео из небитија представљало би знак крајњег безумља. Затварајући, дакле, уста без умнима, овај блажени пророк, намеран да почне књигу, овако то учини: У почетку створи Бог небо и земљу. Када, дакле, чујеш реч створи, ништа друго не испитуј, него сагни главу и веруј реченом. Бог је Онај Који све ствара и пресаздаје и преображава све по Својој вољи. А гледај само крајње снисхођење: [Мојсеј] ништа не казује О невидљивим силама, нити каже како Бог у почетку створи ангеле или архангеле. И није нам без разлога одредио такав начин поуке. Будући да је он говорио Јудејима који су били привезани за садашње и нису могли да замисле ништа од онога што се умом постиже, он их од чувствених предмета узводи ка Творцу свега, како би се, спознавши из творевине Уметника свега, поклонили Саздатељу и да се не би зауставили на твари. А да и након тога нису престали да обоготворују творевину и указују поштовање и најбешчаснијим међу бесловесним [животињама], докле би пали у безумљу да Он није прибегао таквом снисхођењу?
3. Немој се чудити, љубљени, што Мојсеј иде таквим путем на самоме почетку обраћајући се огрубелим Јудејима, када и Павле у [доба] благодати, када се толико умножише проповеди, спремајући се да беседи међу Атињанима, даје поуку полазећи од видљивог, те овако говори: Бог Који створи свет и све што је у њему, Овај неба и земље Господ Сушти, не пребива у рукотвореним храмовима, нити Му служе руке људске (Дап 17,24-25). Знајући да је то учење које њима одговара, он тим путем крену. Јер саобразно онима који примају поуке од њега, он Духом вођен и поуку начини. А да би увидео да је разлог томе разлика у личностима слушалаца и њихова отупелост, чуј га како им се, када је упућивао посланицу Колошанима, више не обраћа тако, него другачије, те каже: Јер у Њему би саздано све на небесима и на земљи, видљиво и невидљиво, било престоли или господства, или началства, или власти, све кроз Њега и ради Њега би саздано (Кол 1,16). А Јован, син грома, клицаше говорећи: Све кроз Њега поста и без Њега ништа не поста (Јн 1,3). Али Мојсеј не [говораше] тако. И са правом. Јер не беше благословено да се онима који још треба да се хране млеком даје тврда храна. И као што учитељи, примајући децу од родитеља предају им основе, а они који од њих преузимају децу саопштавају им савршеније науке, тако поступише и блажени Мојсеј, и учитељ незнабожаца, и син грома. Онај који је узео на почетку род људски поучио је оне који га слушаху основама, а ови су им, примивши их од Мојсеја, даље предали савршеније. Тако смо, дакле, сазнали и који је узрок [Мојсејевог] снисхођења и то да је све Духом говорио, саображавајући се онима који га слушају и искоренивши заједно све јереси које попут плеве ничу у Цркви, тиме што каза: У почетку створи Бог небо и земљу. Па приђе ли ти манихејац говорећи како је вештаство претпостојало, или маркијанац, валентијанац или деца јелинска, ти им кажи: У почетку створи Бог небо и земљу. Не верује Писму? А ти се одврати од њега као од безумника. Који би опроштај икада могао да нађе онај који не верује Творцу свега, и лаж сматра истином? Такви под личином кротости крију у овчијој кожи вука. Али ти немој да се преластиш, него га зато утолико више узненавиди [омрзни] што се пред тобом, који си слуга као и он, претвара да је кротак, а на Бога и Владику свега подигао је рат и не види да ради против свога спасења. А ми се држимо стене несаломиве, те се вратимо на почетак. У почетку створи Бог небо и земљу. Види како и из самог начина стварања просијава божанска природа – како [Господ] ствара насупрот људском обичају, прво небо простревши, па онда земљу подастревши: прво кров, а потом темељ. Ко то негде још виде, ко још чу за то? Када човек ствара то никада не бива – а када Бог заповеда, све се потчињава и уступа вољи Његовој. Немојмо, дакле, испитивати људским умом Божја дела, него пратећи њих – дивимо се уметнику. Јер невидљиво Његово, каже, од саздања света на творевини умом сагледавано види се (Рим 1,20).
4. А ако непријатељи истине буду истрајавали на томе да је немогуће да се ишта приведе из небитија, упитаћемо их: да ли је први човек начињен из земље или однекле друго? Свакако да ће заједно са нама исповедити да је из земље. Па нека нам онда кажу како од земље наста природа плоти. Од земље би могли да настану глина или цреп. Али како поста природа плоти? Како кости, нерви, жиле и маст, кожа, нокти, длаке и из једног претпостојећег вештаства толико тога разноврсне каквоће? Тешко да би ишта могли да кажу о томе. И зашто говорим [само] о нашем телу? Нека нам кажу како се хлеб, којим се сваки дан хранимо и уједначенога је састава, претвара у крв, слуз, жуч и различите сокове. Он је често боје пшенице, а крв је боје ватре или црна. Ако, дакле, не могу савршено ништа да нам кажу о ономе што нам је свакодневно пред очима, утолико мање могу ишта да кажу о другим Божјим творевинама. Али ако се ни после толиког мноштва доказа не би одрицали своје љубави ка спорењу, ни тада не престајмо да им понављамо: У почетку створи Бог небо и земљу. Та једна реченица довољна је да обори све куле противника и да до темеља разруши сва људска умовања и, ако икада пожеле да се окану прења, могла би и њих да усмери на пут истине. Земља беше, каже, невидљива и неустројена. Зашто је, реци ми, [Господ] створио небо светлим и савршеним, а земљу безобличном? Он то није учинио без разлога, него да се ти, познавши по лепшем делу творевине Његово дело, не би даље ништа двоумио и да не би помислио да то беше због недостатка снаге. Осим тога, још је један разлог томе зашто је земљу начинио безобличном. Она је и наша хранитељка и мати, из ње се родисмо и хранимо се, и пошто нам је свима и отаџбина и гроб, опет јој се враћамо и кроз њу добијамо небројена добра; па да је род људски не би преценио, показује ти је као првобитно безобличну и неустројену, да ти не би добра која из ње происходе приписивао природи земље, него Ономе Који ју је привео из небитија у битије. Зато је казано: Земља беше невидљива и неустројена. Може бити да смо на самом почетку ваш ум напрегнули на тананија размишљања и стога је добро да овде станем са беседом, позивајући вашу љубав да се опомиње овога шта је речено, да то никада не губи из сећања, па када одавде изађете, заједно са чулном трпезом постављајте и трпезу духовну. Нека муж казује нешто од тога О чему је овде било речи, а жена нека слуша, нека и деца чују, нека се поуче и служинчад, те нека дом, дакле, црква постане, како би утекао ђаво, тај лукави демон и непријатељ нашега спасења, и како би тамо почивала благодат Светога Духа и сваки мир и слога ограђивали укућане. Држите ли оно што је већ раније речено у сећању, примаћете усрдније и оно што након тога буде засејано, а и ја ћу са већом радошћу и штедрошћу говорити О ономе што дарује Божја благодат када видим младице тога што већ посејах. И земљоделац када види како семе расте, са великом ревношћу прегледајући оранице, спремно хита да и друге засеје.
5. Да бисте нас, дакле, учинили усрднијим, покажите да брижљиво стражите над оним што је већ речено и колико можете постарајте се, осим О исправним учењима, и О животу. Нека засветли, каже, светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт 5,16). Нека живот буде сагласан учењима и нека учења јављају о томе какав је живот. Јер вера без дела мртва је (Јак 2,26) и дела без вере мртва су. Ако су нам учења здрава, а о животу не водимо бригу, никаква нам корист од учења бити неће. Опет, и ако о животу бринемо, а у учењима храмљемо, ни од тога неће бити ичега доброг. Зато ову духовну грађевину треба утврдити са обеју страна. Сваки, каже, који слуша ове речи Моје и твори их, уподобиће се мужу мудром (Мт 7,24). Гледај како [Господ] не жели само да слушамо, него и да творимо и делатно да показујемо послушање и како са правом назва мудрим онога који показује да дела прате речи, а лудим онога који се само речи држи (Мт7,127). Јер тај, каже, сагради кућу своју на песку и она зато не могаше ни удар ветрова да поднесе, него се брзо сруши. А такве су душе немарне, које се не утврдише на духовној стени. То сада није речено за [праву] градњу и кућу, него за душе које смути и незнатно искушење. Под ветром, кишом и реком говорио нам је о нападу искушења, јер стамен, бодар и трезвен човек од тога још јачи бива и колико се умножавају тегобе, толико се и мужаство увећава, а лењ и клонулога духа, макар да и лахор дуне – сместа се смућује и пада, не од природе искушења, него од слабости своје воље. Зато ваља бдети и бити трезвен и спреман на све, како бисмо и када смо спокојни били чврсти и бодри у мукама које наиђу, и да бисмо показали велико благоразумије, непрестано узносећи благодарност човекољубивом Богу. Ако тако устројимо оно што је до нас, велику ћемо наклоност окушати свише, те ћемо тако моћи и садашњи живот у спокоју да проводимо и да самима себи велику смелост за будући живот прибавимо, што сви ми нека стекнемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем и Светим Духом [приличе] слава, сила и част сада и увек и векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Наводи из Светога Писма Старог Завета превођени су по Седамдесеторици и црквенословенском тексту.
  2. Цара.
  3. Од постања света.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *