НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ДЕВЕТА
 
Савет онима који се стиде да након трпезе учествују на вечерњој служби и на наставак стиха: Начинимо човека по слици нашој и по подобију и: И створи Бог човека; по слици Божјој створи га; мушко и женско створи их. (Пост. 1,26-2,3)
 
1. Мање нам је данас сабрање. Откуда то? Може бити да су се неки постидели да се после вештаствене трпезе појаве на овој духовној гозби, па то им беше узрок изостанка. Али нека ти слушају онога мудраца где каже: Постоји стид који наводи на грех и постоји стид – слава и благодат (Сир 4,21). Није зазорно да онај који је учествовао на телесној трпези дође на духовни пир. Духовне ствари нису као људске назначене за строго одређено време, јер за разговор о духовном сваки део дана је погодан. И зашто само дана? И ноћ нека падне, па то опет није препрека духовној поуци. Зато и Павле говораше Тимотеју, пишући: Настој у право време и у невреме; изобличи, запрети, замоли (2 Тим4,2). Слушај опет и блаженога Луку: Намеравајући да изађе сутрадан из Троаде, каже, Павле разговараше са њима и продужи беседу до поноћи (Дап 20,7). Је ли време омело, реци ми, или прекинуло беседу? Будан слушалац, макар и обедовао, може бити достојан овога духовног сабрања, као што, опет, немаран и духом клонуо, макар остао и гладан, никакву корист одавде неће понети. А ?о говорим не да бих ублажио строгост поста, далеко било, него и хвалећи оне које посте и дајући им за право, а желећи да вас поучим да следите духовно трезвено расуђујући, а не следећи обичају. Није срамота да онај који је узео храну учествује у овој духовној поуци, него бити немарнога ума, скољен страстима и не смиривати киптаје плоти. Није јести зло, далеко било, него је штетно преједати се и оптерећивати стомак, што уништава и насладу од хране, као што, коначно, није зло ни узимати умерено вина, него предати се пијанству и због неумерености изгубити расуђивање. А ако услед телесне слабости, љубљени, не можеш гладан да проведеш дан, нико благоразуман неће моћи да ти приговори због тога. Ми имамо Владику благог и човекољубивог Који не захтева ништа од нас преко наше снаге. Он не тражи без разлога да се уздржавамо од јела и да постимо, нити је то зато да бисмо тек остајали гладни, него да бисмо, одвраћајући се од житејских ствари, сваку прилику посветили духовним стварима. То значи да, када бисмо трезвенога разума устројавали свој живот и свако старање показивали према духовном, а храни приступали само да бисмо испунили нужду и у добрим делима сав живот проводили, никакву потребу не бисмо имали за помоћи од поста. Али како је људска природа немарна и више се предаЈе распусности и раскоши, човекољубиви Владика као чедољубиви отац изуми нам лек поста, и како би нас одвојио од раскоши, и да бисмо ми бригу о житејском пренели на делање духовног. Ако има, дакле, неких међу онима који овамо долазе а да их телесна слабост спречава да гладују, њима саветујем и да крепе телесну слабост и да се не лишавају ове духовне поуке, него да штавише управо у њој показују већу ревност.
2. Има, има путева који су умногоме бољи од уздржавања од јела, а могу да нам отворе врата смелости пред Богом. Онај, дакле, који једе и не може да пости, нека показује штедрије милосрђе, усрдније се моли, нека више поревнује за слушање Божанствених изрека. Ништа нам ту не смета телесна слабост. Нека се са непријатељима мири, свако злопамћење нека изгони из своје душе. Уколико то добро жели да твори, показаће истински пост и онај који највише од свега тражи од нас Владика, јер и само уздржање од хране Он зато заповеда да бисмо, зауздавајући киптаје плоти, чинили је кротком за испуњавање заповести. А ако не будемо користили због телесне слабости ни помоћ од поста, а будемо већи немар показивали, себи, ни не знајући, највише шкодимо. Ако нам и уз пост ништа не користи уколико нема поменутих добродетељи, много већи ћемо немар показати ако ни лек поста не можемо да користимо. Када су то од нас чули, молим вас да они који сами могу да посте, по мери својих моћи, појачају ову добру и похвалну ревност. Јер колико се спољашњи човек распада, толико се унутрашњи обнавља (2 Кор 4,16). Пост обуздава тело и сапиње разуздане жеље, а душу облистава, даје јој крила и чини је високом и лаком. А браћу своју, која не могу да посте због телесне слабости, храбрите да не остављају ову духовну храну, поучавајући их тиме што ћете им носити наше гласове и показивати им да онај који умерено једе и пије није недостојан овога слушања, него који је немаран и предат задовољствима. Казујте им и ону апостолску изреку, да који једе Господу једе и који не једе, Господу не једе и благодари Богу (Рим 14,6). И онај који пости, дакле, благодари Богу, јер имаше силу да савлада напор поста; и који једе опет благодари Богу, јер, ако жели, ништа од тога не може да га омете у спасењу душе. Толике нам неизбројиве путеве размакну човекољубиви Бог, којима нам је могуће да идући, хоћемо ли, стекнемо највећу смелост. О овоме смо, дакле, довољно рекли због одсутних, одбацисмо стид као изговор и показасмо да се не треба због тога стидети. Нама не доноси срамоту једење, него грешење. Велика је срамота грех. Ако њега чинимо, не само да треба да се стидимо, него и да се покривамо и да јадикујемо над собом као да нас је неко увредио. А још је боље ни тада не клонути духом, него хитати на исповест и умудрење. Јер таквога Владику имамо Који ништа друго од нас не тражи пошто починимо грех, ако неки пут због немара будемо свладани, осим да га исповедимо, на томе да се зауставимо и да никада више не паднемо у исто. А ако са мером узимамо храну, немојмо се никада стидети, јер нас је Владика сплео таквим телом које не може другачије да опстаје, осим ако њу не узима – само нека се одсеца неумереност. Управо то највише и доприноси његовом здрављу и добробити. Зар не видите како раскошне трпезе и преједање свакодневно изазивају силне болести? Откуда је бол у ногама? Откуда тежина у глави? Откуда мноштво покварених сокова? Откуда остале бројне болести? Зар не од неумерености и прекомерног наливања јаким вином? Као што се претоварена лађа брзо потопи и нађе под водом, тако и човек, када се преда преједању и пијанству, пада у понор и дави свој разум и, коначно, лежи као живи мртвац који, додуше, може да чини многа зла, али за сва добра ништа боље од мртваца није способан.
3. Молим вас зато, како каза блажени Павле, старање о телу не претварајте у похоте (Рим 13,14), него [се брините] да будете неокрњени и да можете да показујете већу ревност у духовном делању. Све то говорећи браћи својој, убеђујте их да се никако не лишавају ове духовне хране, него да долазе, макар и после обеда, са свом усрдношћу, како би, примивши овдашњу поуку, могли да се срчано супротставе смицалицама ђаволовим. А ми, дакле, хајде да вам понудимо уобичајену трпезу, узвратимо вашој љубави за ревност у слушању и исплатимо дуг према вама. Знате, уосталом, и памтите да, почевши да говоримо о стварању човека, због ограниченог времена не могасмо протумачити све чтеније, него поуку окончасмо код стиха о зверима, показујући да је власти коју је у почетку над њима имао човек лишен због онога греха непослушања. Зато желимо да вас одавде отпустимо одуживши вам данас и преостало. Али да би вам наша беседа била јасна, потребно је да се сетите где смо онда прекинули поуку, да бисмо почевши отуда испунили остатак. Где смо, дакле, прекинули са причом? Рекавши [шта смо имали] у вези са стихом: Начинимо човека по слици нашој и по подобију; и нека владају рибама морским и птицама небеским, будући да се беседа много одужила и како нам се родило читаво море мисли, не могасмо даље наставити, па се, зауставивши се ту, нисмо дотакли овога што следи. Зато је сада потребно да се вашој љубави прочита оно што следи, да бисте знали шта је то што намеравамо да вам кажемо. Божанствено Писмо, дакле, одмах додаје: И створи Бог човека; по слици Божјој створи га; мушко и женско створи их. И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом. И владајте рибама морским и птицама небеским и свом стоком и целом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи. Мало речи, али у то мало речи велико благо лежи. Јер Духом говорећи блажени овај пророк жели сада да нас поучи нечем неизрецивом. Када Творац свега каза: Начинимо човека, то беху, да тако кажем, савет и расуђивање, и он је тиме указивао на то колико цени онога који је имао да буде створен, те нас и пре стварања обавести и о величанству власти коју намераваше да му повери. Рекавши, дакле, начинимо човека по слици нашој и по подобију, додаде: И нека владају рибама морским. Гледај како нам на почетку открива скривену ризницу, јер, Духом Божанственим вођен, пророк види и оно што чега још нема као да јесте и да је било. Реци ми, онда, зашто рекавши: Начинимо човека, сада каже: И нека владају! Биће да нам већ овде открива неку скривену тајну. Ко то нека владају! Није ли јасно да то би казано наговештавајући стварање жене? Видиш како ништа од онога у Божанственом Писму није написано без разлога и тек тако, него се и у незнатној речи чува велико благо.
4. Немој се чудити, љубљени, због тога што је речено. Такав је обичај свих пророка – да о ономе што се још није догодило говоре као да јесте. Будући да оно што је имало да се догоди тек након доста година гледаху – духовним очима, због тога све и говораху гледајући га као да већ лежи пред њиховим очима. А да би се сасвим у то уверио, слушај блаженога Давида који говори и толико нараштаја унапред пророкује и вапије о крсту Христовом: Ископаше руке моје и ноге моје; и опет: Разделише хаљине моје себи (Пс 21,17.19). Видиш ли како о ономе што има да се збуде након много времена унапред говори као о већ би/ва/ лом? Тако и овај блажени пророк, већ нам наговештавајући стварање жене, у загонетки каже: И нека владају рибама морским. Затим даље опет јасније : И створи БОГ човека; по слици Божјој створи ш; мушко и женско створи их. Гледај колико се тачно изразио више пута исто говорећи, како би то могло да се утврди у разуму слушалаца. А да му није то била намера, довољно би било да је рекао: И створи Бог човека. Али, он додаје: По слици Божјој створи га. Поучивши нас претходно у вези са чиме беше казано: по слици, овде исто то понављајући каже: По слици Божјој створи га. А да онима који би да ратују са догматима Цркве не би преостало никакво бестидно оправдање, мало даље поново исто то учи – како се [Господ] послужио појмом слике у вези са господовањем [човековим] над творевином и њеном потчињеношћу [њему]. Да видимо, дакле, шта каже: И створи Бог човека; по слици Божјој створи га; мушко и женско створи их. Оно што је горе наговештавао, рекавши: И нека владају, овде каза јасније, али и о томе нас, ипак, скривено поучава. Још нас не обавестивши о стварању [човека и жене] и не казавши откуда жена би саздана, каже: Мушко и женско створи их. Јеси ли видео како је исприповедао о ономе што се још није догодило као да јесте? Јер такве су духовне очи: ни телесне очи не могу тако да гледају видљиво, колико очи духа [могу] невидљиво и непостојеће. Рекавши, дакле, мушко и женско створи их, обоје их благосиља и каже: И благослови их Бог говорећи: растите и множите се и напуните земљу и загосподарите њом и владајте рибама морским. Гле дивнога благослова! Ово растите и множите се и напуните земљу зна се да је казано и за бесловесне животиње и за гмизавце; а загосподарите и владајте – за човека и жену. Гледај само човекољубље Владичино. И пре него што ју је створио, чини је учесницом у власти и удостојава је благослова. И владајте, каже, рибама морским и птицама небеским и свом стоком и целом земљом и свим гмизавцима који гмижу по земљи.
5. Виде ли ти власт неизрециву, виде ли величанство началствовања и како му целокупна творевина беше потчињена? Немој, дакле, да потцењујеш то словесно биће, него мисли на величанство части и наклоност Владичину према њему, нека те порази неизрециво Његово човекољубље. И рече Бог: гле, дадох вам сваку траву семену која сеје семе, које је поврх целе земље; и свако дрво које има у себи плод семена семеног – то ће вам бити за храну; и свим зверима земаљским и свим птицама небеским и сваком гмизавцу који гмиже по земљи, који има у себи душу живота – и сваку траву зелену за храну. И би тако (Пост 1,29,30). Обрати пажњу, љубљени, на то колико се тачно изразио, и на неизрециво човекољубље Божје, па немој тек површно претрчати ни преко чега што је речено. И рече, каже, Бог: гле, дадох вам сваку траву семену. Он као да говори двома – и то још док жена није створена. Потом да би познао несравњиву Његову доброту, гледај како човекољубље и изобилно милосрђе пројављује не само према човеку и још нествореној жени, него и према самим бесловесним [животињама]. Јер рекавши: То ће вам бити за храну, додаде: и свим зверима земаљским. Гледај опет други бездан човекољубља. Није Се побринуо само за питоме животиње и оне које су нам погодне за храну и да нам служе, него и за звери. Па ко би могао достојно да досегне ту бесконачну благост? Биће вам за храну, каже; и свим птицама небеским и сваком гмизавцу који гмиже по земљи који има у себи душу живота – и свака трава зелена за храну. Велику бригу показује Владика о човеку којега створи. Када га приведе и у руке му предаде сваку власт над творевином, да он не би могао да на самоме почетку, гледајући мноштво бесловесних, очајава што не може да задовољи храном толике животиње, а пре него што је и примио такву помисао, добри га Владика унапред тешећи и, такорећи, показујући како ће и он и све бесловесно уживати свако изобиље, јер, по заповести Владичиној, земља служи за исхрану њихову, Он речима: Вама ће бити зајело, сместа додаде: И зверима земаљским и птицама небеским и сваком гмизавцу који има у себи душу живота и свака трава зелена за јело. И би тако. Све што Творац заповеди, каже, у дело се обрати и све дође у долични поредак. Зато и додаде одмах [Писмо]: И виде све што створи и, гле, добро беше веома.
6. Ко би достојно прославио тачност Божанственога Писма? И овде, ето, рекавши само: И виде Бог све што створи, оно запуши уста свима који настоје да после тога супротно говоре. И виде Бог све што створи, каже, и гле, добро беше веома. И би вече, и би јутро, дан шести. Како за сваку твар говораше: и виде Бог да је добро, сада, када се све саврши и окончаше се дела шестога дана, и када би створен онај који има да ужива у целокупној творевини, [Мојсеј] каже: И виде Бог све што створи и, гле, добро беше веома. Гледај како, обухвативши целокупну творевину овом речју све, сву је и похвали. А није се задовољио да каже само све, него додаде: што створи. И ни ту не стаде, него каже: И, гле, добро и то веома добро беше, односно – сасвим добро. Када, дакле, Владика Који је приведе из небитија у битије каже да је творевина добра и то сасвим добра, ко би се дрзнуо, макар и помућенога ума, да отвори уста и прозбори нешто супротно томе што Бог каза? Пошто у видљивом не беше створена само светлост него и тама као супротност светлости, и не само дан него и ноћ као супротност дану, и од семена која даје земља [рађаху се] не само корисне, него и штетне биљке, и дрвеће не само плодоносно него и бесплодно, и животиње не само питоме, него и дивље и непокорне, па од онога што проврве из вода не само рибе, него и китови и друге звери морске, [пошто беше створена] не само насељена него и ненасељена земља, и не само равнице, него и брда и долине, а код птица не само питоме и нама погодне за храну, него и дивље и нечисте животиње – копци, јастреби и којекакве друге сличне, а од онога што земља даде не само питоме животиње, него и [разне] змије, љутице, дракони, лавови и леопарди, па ваздух [не даде] не само кише и добре ветрове, него и град и снег – и ако ко буде хтео да подробно испита, код сваке ће твари наћи много тога што не само да нам [није] корисно, него се сматра и штетним – и да, дакле, после тога нико од оних који гледају творевину не би могао да се диже на њу и да се пита: зашто ово? чему оно? и да каже: ово беше добро, а оно не – зато Божанствено Писмо, да тако кажем, затварајући уста свима који се усуђују да буду неразумни, шестога дана, након целокупног стварања, каже: И виде Бог све што је створио и, гле, добро беше веома. Шта би могло да буде равно таквој потврди, када сами Творац свега одобрава све што је настало и каже да је добро – и то веома добро? Када, дакле, видиш некога ко се поводи за сопственим умовањем и хоће да се противи Божанственом Писму, одврати се од њега као од безумника или, боље, ни то немој учинити, него, милостив будући према његовом незнању, наведи му што говори Божанствено Писмо да виде Бог све што створи и да каза да је веома добро и можда ћеш моћи да уздржиш његов необуздани језик. Па ако се када су људске ствари у питању не супротстављамо, ако видимо да их одобравају угледни људи, него се саглашавамо и често сопственим расуђивањима претпостављамо њихов суд, утолико пре тако треба да чинимо у вези са Богом свега, Творцем свега видљивог, и да познавши Његов суд – успављујемо своје помисли и ни на шта се више не осмељујемо, него да знамо и будемо уверени да све наста са неким разлогом и Његовим човекољубљем и да ништа не поста без разлога и узалуд. Али макар ми, по слабости својих умова, и не знали сврху тога што наста, [знајмо да] Он све сазда Својом премудрошћу и промислитељским човекољубљем.
7. И би, каже, вече, и би јутро, дан шести. На крају шестога дана он положи крај и целокупном стварању, те зато и додаде: И довршише се небо и земља и сва спрема (κόσμоς – украс) њихова (Пост2,2). Гледај ненаметљивост и простоту Божанственога Писма. Поменувши најважније стихије, оно више не говори појединачно о остатку [творевине], него рекавши: Довршише се небо и земља, каже: И сва спрема њихова, указујући тиме на све што је на земљи и небу. Земљина је спрема то што она даје, биље, род, плодови дрвећа и све друго чиме је Творац украси. А спрема небеска су, опет, сунце, месец, шаренило звезда и сва творевина међу њима. Због тога Божанствено Писмо, поменувши небо и земљу, овим стихијама обухвати целокупно стварање. И оконча, каже, Бог у шести дан дела Своја која учини. Гледај како више пута исто понавља, да бисмо видели да је целокупно стварање трајало до шестога дана. Јер оконча, каже, Богу шести дан дела Своја која учини и почину у седми дан од свих дела Својих која учини. Шта значи: и почину у седми дан од свих дела Својих која учини! Гледај како нам Божанствено Писмо све казује са људском мером и снисходећи нам – јер ми, иначе, ништа не бисмо схватили од тога што се говори, да нисмо удостојени толикога снисхођења. И почину, каже, Бог у дан седми од свих дела Својих која учини. Престаде, каже, да ствара и да приводи из небитија у битије, јер створи све што је требало, укључујући и онога који је у томе требало да ужива. И благослови, каже, Бог дан седми и освети га, јер у њему почину Бог од свих дела Својих која поче да твори. Пошто престаде са стварањем и све што хтеде по Своме човекољубљу сазда сопственом заповешћу, па положи крај стварању у шести дан, а ништа друго не жељаше да приведе у седми дан, јер све што хтеде би испуњено, а да би и овај дан имао неко преимућство и да се не би сматрао мањим зато што у њему ништа не би створено – Он га удостојава благослова. И благослови, каже, Бог дан седми и освети га. А зашто то? Зар остали нису били благословени? Јесу, каже, али њима уместо свакога благослова беше довољно то што у сваки од њих наста [понека] твар. Зато за њих не каза благослови, него, рекавши то само за седми дан, додаде: и освети га. Шта значи: и освети га? Издвоји га. Потом Божанствено Писмо, упућујући нас и разлогу из којега каза и освети га, додаде: Јер у њему почину Бог од свих дела Својих која поче да твори. Већ овде, на почетку, Бог нам, одгонетајући, пружа поуку, упућујући нас да један дан у седмичном кругу цео намењујемо и одвајамо духовном делању. Због тога Владика, испунивши у шест дана целокупно стварање, и седми освети, удостојивши га благослова, јер у тај дан почину Бог од свих дела Својих која поче да твори. Него видим да нам се овде опет рађа неизмерно море мисли и желим да га не прођемо просто, него да и вас узмем за учеснике у овом духовном благу. Које нам се то, дакле, питање ту намеће? Док овде Божанствено Писмо каже да Бог почину од дела Својих, у Евангелијима Христос каже: Отац Мој до сада дела и Ја делам (Јн5,17). Не чини ли се из ових речи да ту постоји нека противречност? Далеко било! Никаквих опречности у ономе што лежи у Божанственом Писму нема. Рекавши овде да почину Бог од дела Својих, Писмо нас учи да је Он престао у седми дан са стварањем и привођењем од небитија у битије. А Христос говорећи: Отац Мој до сада дела и Ја делам, објављује нам Његов непрестани промисао, а делањем назива Његово одржавање постојећег, то што их дарова трајношћу и што управља њима целим током времена. Јер да није тако, како би постојала ова васколикост, ако свим видљивим и људским родом не управља и господари рука свише? А буде ли неко хтео да, са великим благоразумијем, сагледа све што Творац свега, ради добробити наше, саврши свакога дана појединце, наићи ће на бездан човекољубља. Па који ће разум или дух моћи да докучи неизрециву доброту коју [Господ] указује према људском роду, дајући да сунце излази и на зле и на добре и шаљући кишу праведним и неправедним (Мт 5,45) и сваковрсним другим обиљем снабдевајући? Може бити да смо преко потребног развукли беседу, али не без разлога, него да би они који су изостали захваљујући вама схватили колику штету сами себи нанесоше тиме што се због телесне хране лишише духовне поуке. Али да се не би увећала њихова малодушност, покажите им братску бригу, преневши им оно што ми казасмо. То је, управо, знак истинске љубави. Ако они који тако поступају са чулним јелима и који својим познаницима чувају од трпезе пројављују највећи знак љубави, много пре ће нама то донети похвалу, а и корист, када је реч о духовном. Који ревнује да ближњега поучава, не чини добро толико њему, колико себи самоме прибавља плату и двоструки добитак убира – тиме што добија већу награду од Бога, а и самог себе тиме чиме брата настоји да упути, подсећа се и обнавља сопствено памћење на то што је речено.
8. Мислећи, дакле, на своју добит, не ускратите [је ни] браћи својој, него нека и они чују оно што вам ми сада казујемо. А како не би морали да се томе уче од вас уместо [да примају пуноту] благодати[1], привлачите их нама, уверавајући их да узимање телесне хране није никаква препрека за духовну поуку, него да сваки тренутак треба сматрати погодним за размену духовних речи. Ако то схватимо како треба, моћи ћемо да, и остајући код куће, и после јела, и пре јела, узевши у руке Божанствене књиге захватамо корист из њих и да души дајемо духовну храну. А као што је телу потребна чулна храна, тако и душа захтева свакодневно опомињање и духовну храну, како би, укрепљивана, могла да се супротставља насртајима плоти и вечитом рату који се против нас води и душу нам плени, пожелимо ли и на кратко да ленствујемо. Зато и пророк Давид блаженим назва онога који се у закону Господњем поучава дан и ноћ (Пс1,2). А и блажени Мојсеј, васпитавајући јудејски народ, говори: Једући и пијући и наситивши се, сети се Господа Бога свога (Понз 8,10). Видиш ли како и посебно тада, после јела, треба да себи поставимо духовну трпезу, да не би, разлењена након засићења телесном храном, душа пала у пропаст и дала простора смицалицама ђавола који сваку прилику вреба да нам зада смртну рану. А опет и на другом месту исти тај пророк говораше: Када лежете и када устајете опомињите се Господа Бога својега (исто,6,7). Јеси ли видео како то сећање никада не треба да истиснемо из душе, него да га приљубимо савести, непрестано да се боримо и никада одмора себи не дајемо, него да, знајући помаму непријатеља који се на нас подиже, будемо трезвени и бодри, да му онемогућујемо приступ и никада да не пренебрегавамо духовну храну. Управо то је наше спасење, то је духовно благо, то је сигурност. Будемо ли се тако свакодневно ограђивали – и читањем, и слушањем, и духовном беседом, и сами ћемо моћи да будемо неприступачни, и да смицалице лукавога демона обеснажимо и да царство небеско стекнемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом [припадају] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. у храму

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *