ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ТРЕЋА
 
И рече Бог нека буде свод[1] посред воде и да раставља воду од воде. И би тако. (Пост. 1,6-8)
 
1. Гледајући, љубљени, како се овде свакодневно са ревношћу сабирате, много се радујем и не престајем да славим човекољубивога Бога због вашега преуспевања. Као што је глад знак телесног здравља, тако и хитање да се чују божанске поуке може да буде највеће сведочанство душевнога здравља. Зато је и Господ наш Исус Христос у оним блаженствима на гори беседио: Блажени су шадни и жедни правде, јер ће се ти наситити (Мт 5,6). Ко би онда могао достојно да похвали вас које је једном и Владика свега блажио и који очекујете од Њега небројена добра? Јер такав је наш Владика: када види да душа са великом жудњом и огњеном ревношћу стреми духовноме, штедро нам излива благодат и дарује нас богатим Својим даровима. Зато очекујем да ће и нама, ради вашега добра, [Господ] дати веће слово поуке за назидање ваше љубави. Управо ради вас и вашега напретка ми и подносимо сав овај труд, како бисте и ви узлетели до самога врха врлине и свима који вас гледају постали учитељима живота по Богу, а да бисмо и ми сами веће смелости окушали гледајући како се не трудимо залуд, него да се ово семе духовно из дана у дан разраста и да се не би и нама догодило оно што се збило у Еванђељу са сејачем. Тамо се један део сачува, а три пропадоше: једно семе, бачено крај пута, остало је бесплодно, друго трње угуши, треће које паде на стење и остаде на површини не могаше да донесе икаквога плода. А овде, благодати ради Божје, очекујемо да је свако семе бачено на добру земљу и да ће неко дати сто, друго шездесет, а треће тридесет. То увећава нашу усрдност, то нам разум чини бодријим – знати да не расипамо залуд своје речи, него да их ви примате трезвеним слухом и напрегнута ума. А ово не говорим ласкајући вашој љубави, него просуђујући о вашој усрдности по ономе што јуче рекосмо. Гледао сам како сте се сви предали поуци и како све чините да вам не промакне ни најмања појединост. Уз то, и то што сте често пљескали рукама био је знак да са уживањем примате моје речи. А ко са насладом слуша шта му се говори, јасно је и да то гнезди дубоко у разум и неизбрисивим га у срце слаже. Ко би, дакле, достојно могао вас да похвали, а нас да ублажи, јер говоримо у уши оних који слушају? Јер блажен је, каже, који говори у уши оних који слушају (Сир 25,9). То је постигнуће поста – тај је лек спасао душе наше. Ако је на самоме почетку показао толику силу, колику ли корист да очекујемо када протекне још неки дан? Само ви, молим вас, са страхом и трепетом своје спасење савршавајте (Фил2,12) и никаквога приступа не дајте непријатељу спасења свога. Гледајући сада ваше богатство духовно, он махнита и зверује и као лав ричући ходи тражећи кош да прождере (Пт 5,8). Али ако смо трезвени – благодаћу Божјом никога тај неће преодолети.
2. Такво је наше оружје духовно у које нас обуче благодат Духа, како јуче поучисмо вашу љубав. Будемо ли, дакле, њиме непрестано ограђивали све удове, ниједна од стрела које онај одашиље неће моћи да нас се косне, него ће му се бесилне вратити. Када бисмо ми то хтели, благодат Божја учинила би нас чвршћим од дијаманта и у свему непокоривим. Као што онај који бије у дијамант ни у чему му не штети, а сам се исцрпљује, и онај који гази по трњу само раскрвави ноге, тако ће бити и са нама и са непријатељем нашега спасења, будемо ли се без престанка опасивали оружјем датим нам од благодати Духа. Толика је његова снага, да непријатељ не може да издржи ни сам његов сјај, него му очи заслепљује светлост која отуда изблистава. Тим оружјем, молим вас, свагда се утврђујући, и на трг излазимо и са пријатељима се срећимо и бавимо се својим пословима. И зашто кажем на трг? Имајмо га на себи и у цркву када се упутимо, и кући када се враћамо, и када лежемо, и када устајемо – никада га, током целога свога живота, не одлажимо. Оно са нама одлази, а највећа нам је залога тамошње смелости. Оно не оптерећује тело попут вештаственога оружја, него га чак олакшава и чини лебдивим и крепким, али једино ако га свакога дана гладимо, како би оно својим блеском ослепљивало лукавога демона који свагда смишља лукавства против нашега спасења. Хајде, дакле, када смо вас прикладно наоружали, да вам поставимо и уобичајену трпезу и положимо пред вашу љубав оно што следи за оним што јуче рекосмо, предавши се поново на руковођење у овој доброј поуци чудесноме домаћину – блаженоме Мојсеју, великом пророку. Да видимо, дакле, шта је то чиме данас жели да нас поучи и пазимо на оно што нам казује. Он не говори сопственом силом, него поучавајући род људски, својим језиком произноси оно што му благодат Духа огласи. Окончавши, дакле, слово о првом дану и изговоривши након стварања светлости: Би вече и би јутро, дан један, опет каже: И рече Бог: нека буде свод посред воде и да раставља воду од воде. Обрати овде пажњу, љубљени, на след поуке. Када нам напред каза, после стварања неба и земље, да земља беше невидљива и неустројена, додао је и разлог зашто је била невидљива – управо јер беше покривена тамом и водама. Све је било вода и тама и ничега другог не беше. Затим се, када Владика нареди, појави светлост и дође до раздељења светлости и таме, те једно доби назив дана, а друго ноћи. Он поново хоће да нам да поуку о томе да, као што је таму разделио створивши светлост те обема нарекао прикладна имена, заповешћу раставља и мноштво вода.
3. Гле силу неизрециву која превасходи свако људско поимање: Он само заповеди и једна стихија приступи, а друга се удаљи. И рече, каже, Бог нека буде свод посред воде и да раставља воду од воде. Шта значи: нека буде свод! То је као да ко људским језиком каже: некакав зид и преграда чија је сврха да раставља. А да би ти појмио колико је послушање стихија и превасходна сила Творчева, [Писмо] каже: И би тако. Само каза – и остварење уследи. И створи, вели, Бог свод и растави Бог воде што беху под сводом од оних што беху над сводом. Када је, каже, настао свод, заповедио је да се неке воде налазе под сводом, а друге над њим. Али, могао би се неко упитати шта је свод: је ли то отврдла вода или некакав згуснути ваздух или каква друга твар? Нико благоразуман не би то просто потврдио. Наше је да са великом благодарношћу примамо што је речено и да не испитујемо оно што је изнад нас, превасходећи сопствену природу, него само да знамо и у себи да држимо да је по заповести Владичиној створен свод која раставља воде и који неке држи испод, а друге, уздигнуте, може да носи на сопственим плећима. И назва, каже, Бог свод небом. Гледај како се Божанствено Писмо и сада послужило истим поретком. Као што јуче каза: нека буде светлост, па када се она појави, додаде: да раставља светлост и таму (Пост 1,4,5), тако и данас рече: Нека буде свод посред вода. Затим као што је учинило у вези са светлошћу, тако нас је и овде обавестило о назначењу свода: да раставља, каже, воду од воде. И када нам је њену сврху објаснио, тада као што је светлости име наденуо, именова и свод. И назва, каже, свод небом – то је ово што видимо. А како, упитао би неко, има оних који тврде да је створено много небеса? Такви се у томе не уче од Божанственога Писма, него поводећи се за сопственим расуђивањима. Нас блажени Мојсеј ништа више од тога не обавештава, јер рекавши: У почетку створи Бог небо и земљу, и потом указавши на разлог из којега земља беше невидљива – јер била је скривена тамом и воденим безданом – након стварања светлости следећи извесни поредак, он каже: И рече Бог: нека буде свод. Објаснивши, потом, која је сврха самога свода и рекавши да он наста да би растављао воду од воде, сам тај свод чије је назначење да раздељује воде он назва небом. Ко би онда после тако подробне поуке стао на страну оних који би да говоре просто сходно сопственом расуђивању и који тврде, противно Божанственом Писму, да има много небеса? Ето, кажу, и блажени Давид узносећи похвалу Богу рече: Хвалите Га небеса небеса (Пс 148,4). Не смућуј се, љубљени, и немој помислити да Свештено Писмо икада само себи противречи, него познај истинити смисао тих речи и држећи њихово тачно учење, загради слух за оне који говоре супротно.
4. А шта је то што бих да кажем – послушајте са великом пажњом, како вас не би лако потресли они који воле да говоре шта им падне на памет. Све божанствене књиге Старога Завета биле су испрва састављене јеврејским језиком и у томе би се сви са нама сагласили. Не много година уочи Христовога доласка цар неки Птолемеј[2], веома поревновавши око сабирања књига и сакупивши разноврсне друге књиге, схвати да ваља сабрати и ове [свештене] књиге. Пославши, дакле, по неке јерусалимске Јудеје, заповеди им да их преведу на јелински језик и то му би учињено. То беше дело домостроја Божјег, како не би корист од њих имали само они који добро познају јеврејски језик, него и сви који настањују васељену. А оно што је дивно и чудесно је да ту ревност није показао неко од јудеомислећих, него човек одан идолима и нерасположен према [истинитој] вери. Све је то уредио наш Владика – Он увек (аει) преко противника шири заповести истине. А ово нисам вашој љубави поменуо тек тако, него да бисте знали да нису састављене на овом, нашем, језику, него на јеврејском. Кажу, дакле, они који тај језик добро познају да код Јевреја реч “небо” стоји у множини, а то уједно кажу и зналци сиријскога језика. Зато кажу да на њиховом језику нико не би рекао “небо” него “небеса”. Због тога је, дакле, блажени Давид рекао небеса небеса – не јер је небеса много, а тако нас није ни поучио блажени Мојсеј, него зато што у јеврејском језику није реткост да се реч којом се означава један појам користи у множини. Да су небеса многа, не би Дух Свети пропустио да нас, језиком тога блаженог пророка, обавести и о стварању других. Држите стално то на уму, молим вас, како бисте могли да затворите уста онима који би да уносе учења супротна Цркви, а и да бисте тврдо знали силу онога што лежи у Божанственом Писму. Управо се због тога ви и окупљате овде и ми вам чешће предајемо поуку, како бисте били спремни на одшвор свакоме који тражи од вас разлог [ваше наде] (1Пт З,15). Него ако је угодно, вратимо се на оно што следи. И назва Бог, каже, свод небом. И виде Бог да је добро. Гледај колико је, због слабости људске, снисхођење у изразу – као што за светлост рече: Виде да је добро, тако и сада за небо, односно свод каже: И виде Бог да је добро, дозначујући нам тиме његову несравњиву красоту. Кога не би поразило и задивило то да је током толикога времена он задржао врхунску красоту и што се, како време пролази, та красота само увећава? И шта би могло да буде лепше од онога што је примило похвалу од самога Творца? Јер ако се ми, разгледајући савршену човекову творевину, дивимо облику, ставу, красоти, сразмерности, складу и свему осталом, ко би могао достојно да похвали оно што је Бог створио, а посебно када је то примило похвалу од Самога Владике? То је, дакле, казано из снисхођења према нама, а видећеш Га где то каже за све што сазда, предупређујући тиме дрскост оних који се након тога намере да свој језик оштре против Божјега стварања, па питају: зашто се то и то догодило? Обуздавајући унапред, дакле, те који би да тако говоре, [Мојсеј] каже: И виде Бог да је добро. А када чујеш да је Бог видео и похвалио, ти о казаном мисли богодолично и како ваља. Творац је и пре стварања знао лепоту стваранога, али будући да нама људима не беше могуће да, опхрвани толиком слабошћу, другачије чујемо, Он је и побудио језик блаженога пророка да се послужи грубошћу ових речи на поуку људскога рода.
5. Када, дакле, подигнеш поглед и угледаш небеску лепоту, величанство и благотворност, ти отуда устеци Творцу, као што мудрац говораше: Сходно величанству и красоти саздања Творац се созерцава (Прем 13,5). Гледај и из стварања тих стихија колика је моћ Владике твога. Ко има благоразумну душу, уколико пожели да појединце испита све видљиво – ма и нека само сопствени склоп пожели подробно да сагледа – и у томе малом видеће неизглагољиву и необјашњиву силу Божју. А ако је видљиво довољно да се позна величанство силе Творчеве, уколико и дођеш до невидљивих сила и ум устремиш војскама ангела, архангела, вишњих сила, престола, господстава, начала, власти, херувима, серафима – који разум, која реч је довољна да изрекне Његово необјашњиво величанство? Јер ако Давид, блажени пророк, испитавши устројство видљивог, клицаше говорећи: Како се узвеличаше дела Твоја, Господе, све си Премудрошћу створио (Пс 103,24), он, човек удостојен толикога Духа и назначен да сазна непознато и тајно Премудрости Његове (Пс 50,8), шта бисмо могли да кажемо ми, који смо као земља и прах, и дужни да непрестано сагињемо главу и поражавамо се неизрецивим човекољубљем Владике свега? И зашто само да говорим о пророку? Па блажени Павле, небосежна она душа, који се обучен у тело надметаше са бестелесним силама, који је, по земљи газећи, и небо опходио (περιπόλων) ревношћу, проникнувши само у један део домостроја Божјег (мислим на онај о Јудејима и Јелинима и како једни беху избачени, а други примљени) и двојећи се и чудом пометен ускликну велегласно говорећи: О, дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови (Рим 11,33). Него, овде бих радо упитао оне који се усуђују да се занимају Рождеством Сина Божјег и настоје да понизе достојанство Светога Духа: откуда вам, реците ми, таква дрскост и непромишљеност? Од каквога сте пијанства пали у толико безумље? Јер ако Павле, такав и толики, каже да су судови Његови, то јест домострој и господарење, неиспитиви – а није рекао непостижни него неиспитиви, тако да не примају испитивање, и да су неистраживи путеви Његови, називајући опет путевима заповести и налоге – како се ви усуђујете да саму суштину Једнородног испитујете и да, колико је до вас, умањујете достојанство Светога Духа? Гледајте, љубљени, колико је зло не подавати се у потпуности ономе што лежи у Божанственом Писму. А да су такви људи са благоразумијем примили поуке из Божанственога Писма и да нису уносили сопствена умовања, не би се запутили у толико безумље. Али ми свеједно не престајмо да им оглашавамо садржај Божанственог Писма, заграђујући сопствени слух за њихова погубна учења.
6. Него не знам како се, понесени током беседе, удаљисмо од онога што је на реду. Зато опет треба да се вратимо на претходни стих. И назва, каже, Бог свод небом и виде Бог да је добро. И би вече, и би јутро, дан друш. Наденувши име своду и похваливши створено, [Господ] положи крај другом дану и каже: И би вече, и би јутро, дан други. Видиш ли како нас [Мојсеј] подробно поучава, називајући крај светлости вечером, а крај ноћи јутром и све именујући даном, како се не бисмо варали нити мислили да је вече крај дана, него да бисмо јасно знали да трајање и једнога и другог чини један дан? Вече би са правом могло да се назове и крајем светлости, а јутро, односно крај ноћи, испуњењем дана. Управо то и хоће да покаже Божанствено Писмо када каже: И би вече, и би јутро, дан други. Може бити да смо беседу много растегли, али не намерно, него, да тако кажем, под налетом тока речи, као понесени неком силном набујалом реком. А томе сте узрок и ви, који са радошћу слушате што вам се говори. Ништа управо не може тако да ободри онога који говори и да му наведе веће изобиље мисли, као усрдност слушалаца. И као што клонули духом и лењиви слушаоци несигурним чине и моћнога говорника, тако бисте и ви, благодаћу Божјом, да смо ми и од камења немуштији, могли да нас пренете из лењости, да поспаност стресете и нагнате нас да вам кажемо нешто корисно и на ваше назидање. Будући да сте богонаучени и способни, по блаженоме Павлу, и друге упућивати (Рим 15,14), хајде да вас замолимо, да ако икада друго, у време поста покажете велику по Богу бригу о врлини и да вам не буде досадна беседа, ако вам сваки дан о истом говоримо. Јер исто говорити мени није тешко, по блаженоме Павлу, а вама је укрепљење (Фил З,1). Нашој души, јер је лењива, потребно је непрестано подсећање: као што ово тело свакодневно захтева телесну храну, да не би, превише се раслабивши, лежало неупотребљиво, тако је и души потребна духовна храна и најбоље управљање, како би, навикнувши се на добро, убудуће постала недохватна смицалицама лукавога.
7. Свакога дана, дакле, испитујмо силу њену и не престајмо никада ни себе да истражујемо. Полажимо сами себи рачун и за то шта улази у нас и шта излази из нас, шта ли корисно казасмо, а коју празну реч изустисмо и опет, шта смо слухом на корист унели у душу, а шта од онога што може да шкоди. Одредимо и нека правила и међе језику, како би он реч прво одмерио и тек тада је изговорио. А разум васпитавајмо да ништа штетно не пусти, него ако се и унесе споља нешто такво, да се као излишно и способно да нанесе штету одбацује, а ако ли се унутра роди, да се тога часа благочестивом помишљу изгони. И не мислимо да нам је само неједење до вечери довољно за спасење. Ако је незахвалним Јудејима човекољубиви Владика говорио преко пророка: Гле, седамдесет година Мени ли пост отпостисте? И ако једете и пијете, не једете ли и не пијете ви сами? Тако говори Господ Сведржитељ: суд праведан судите и милост и милосрђе творите сваки ближњем своме, а удовицу и сироче и придошлицу и сиромаха не угњетавајте и нека нико не памти зло према брату своме у срцу своме (Зах 7,5-6,9-10). Ако, дакле, онима који седе у сенци и притиснути су мраком прелести ништа корисно не би само од поста када то нису постигли и зло из срца према ближњему нису изагнали, какво бисмо оправдање могли да имамо ми од којих се тражи веће и којима се заповеда не само то да чине, него и непријатеље да љубе и добро им творе? И зашто кажем – добро да им творе? Чак и да се моле за њих и траже од Владике и притичу Му да се стара о њима. Управо то ће нас у онај страшни дан више од свега заступати и биће највећи откуп наших сагрешења, уколико смо тако расположени према својим непријатељима. Макар била и превелика та заповест, помислиш ли на награду која чека оне који то испуне, она се уопште не чини толико великом. А каква је то награда? Ако то сатворите, [Писмо] каже, уподобићете се Оцу своме Који је на небесима. А да би нам то разјаснило, [Писмо] додаде: Јер сунцем Својим обасјава и лукаве и добре и дажди на праведне и неправедне (Мт5,45). Па ти подражавај, каже, по сили људској Богу. Као што Он не обасјава сунцем само праведне, него и оне који творе зло и не изводи кишу само добрима, него и лукавима, тако и ти, уколико не љубиш само оне који тебе љубе, него и оне који су непријатељски расположени према теби, по мери својих моћи подражаваш своме Владики. Јеси ли видео како је на највиши врх узвео онога који може да испуни ту добродетељ? А ти немој мислити само на то колико је то тешко, љубљени, него претходно види сам са собом колике желиш части да се удостојиш, па нека ти залог части тешко учини лаким. Не би ли, управо, требало да сматраш благодаћу то што чинећи добро непријатељу добијаш прилику да се теби самоме отворе двери смелости пред Богом и да се искупе твоја сагрешења? А ти можда жудиш да се осветиш непријатељу и да онога који је зло настројен према теби гурнеш у исту или већу беду? И шта ће тек отуда изаћи, када, савршено ништа не добивши, још будеш и рачун за то подносио на оном страшном судилишту, као нарушилац Богом прописанога закона? Па реци ми: када би неки земаљски цар наложио такав закон – да се води брига о непријатељима или да је казна смрт, не би ли из страха од телесне смрти сви похитали на испуњење закона? Које би осуде било достојно то што се на све пристаје због смрти телесне, која нас и без тога природном нужношћу свеједно чека, а да се ради оне смрти у којој се утеха наћи не може, мање брине за закон који је наложио Владика свега?
8. Него, ја заборавих да ово говорим онима који не показују једнаку љубав ни према онима који њих љубе. Ко ће нас, онда, избавити од онога мучења, када не само да смо од оне заповести далеко, него не творимо чак ни оно што творе митари? Јер ако узљубите оне који вас љубе, каже, шта велико чините? Не чине ли тако и цариници? (Мт 5,46) Када, дакле, ни то не чинимо, која нам је нада на спасење? Молим вас зато, не будимо немилосрдни, него укротимо своју помисао, а пре свега васпитајмо се да у љубави побеђујемо ближњега, по блаженом Павлу, чашћу један другога држећи већим од себе (Фил.2,3) и не допуштајмо да у томе другима уступамо него побеђујмо, и не преузносимо се него показујмо боље и топлије расположење према онима који нас љубе. То је оно што највише одржава и чини наш живот и то нас разликује од бесловесних и од звериња – што, пожелимо ли, можемо да одржавамо поредак који нам приличи, да показујемо велику слогу са ближњим, па да гушимо помисли и да ту зверину непокорну, гнев, сатремо, предочавајући му ужас страшнога судилишта и да га учимо да ће, пристане ли да се принесе непријатељима на жртву, великих блага стећи, а да ће, буде ли још волео да се спори, велику осуду поднети. Ми не смемо залуд да траћимо време, него свакога дана и часа треба да себи предочавамо суд Господњи и што је то што може да нам велику смелост дометне, а шта увећава казну. И тако, о томе промишљајући, победимо страсти, спутајмо киптаје своје плоти и, по блаженом Павлу, умртвимо своје удове на земљи, блуд, нечистоту, страст, похоту злу, лакомство (Кол 3,5), похлепу, сујету и завист. Уколико се умртвимо за те страсти, тако да не могу да делују на нас, моћи ћемо да примимо плод Духа који је – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5,22,23). Нека се у томе састоји разлика између хришћанина и неверника. Нека нас то препоручује, како нас не би само име красило и да се не бисмо гордили спољашњошћу, а камоли да се, далеко било, макар и стекли ово што сам горе набројао, икада преузнесемо, него и тада радије себе унижавајмо. Јер када извршите све што вам је заповеђено, каже [Господ], говорите: ми смо непотребне слуге (Лк 17,10). Ако се тако будемо старали око сопственога спасења, моћи ћемо и себи самима највише користити и отети се од будуће казне, а и онима који нас гледају постати учитељи у добру, како бисмо са пажњом окончавши садашњи живот удостојили се у будућем човекољубља, а то нека сви ми достигнемо, благодаћу и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, са Којим Оцу [приличе] слава, сила и част у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тачније – “тврдина” (грч. στερέωμа, лат. firmamentum, слов. твердь).
  2. Реч је о Птолемеју II Филаделфу (270-246. пре Христа).

One Comment

  1. “душе немарне, које се не утврдише на духовној стени”…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори “укоренити се у Хришћанству” као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.