НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ОСМА
 
На наставак стиха: Начинимо човека по слици нашој, и против оних који питају зашто су створене звери и каква је корист од њиховога стварања, и о томе да управо то сведочи и о части указаној човеку и о неизрецивом човекољубљу Божјем.
 
1. Трудољубиви земљоделци, када виде масну и плодну ораницу,обилно је сеју, па показују велику и непрестану бригу свакодневно је прегледајући није ли се где примило нешто некорисно и по семе шкодљиво, што би могло да им претекне узалудни труд. Тако се и ми, гледајући вашу духовну жеђ и жељу за слушањем, старамо да у ваш разум свакога дана сејемо мисли из Божанствених Списа, предочавајући вам и оно што може да штети овој духовној сетви, како не бисте били уловљени и да не би било оскврњено здраво учење догмата (διδασκαλίατων δоγμάτων) гадошћу оних који настоје да оно што је [плод] њиховога умовања уведу у догмате Цркве. Ваше би, дакле, требало да буде да брижљиво чувате оно што вам је поверено и да то не губите из памћења, како бисте могли и оно што следи лако да пратите. А ако не сиђемо у дубине смисла и ако ви не напрежете свој ум сада, када је време поста, када су вам удови окретни за пливање, око разума изоштреније и неометано лошим утицајем хране, а дух издржљивији да се не плане од беса, када ћемо моћи? Зар онда када [изобилују] храна, опијање и преједање и зла која се отуда рађају? Или зар не видите да и они којиби да нађу [драго] камење из мора не траже га тако што седе горе наобали и броје таласе, него оно чему теже налазе тек када се спусте у саму дубину и сиђу у, такорећи, сама недра бездана? Па опет, какву би нам нарочиту корист донело и да нађемо то камење? Камо среће дато још не повуче велику штету и губитак! Отуда се управо – од помаме за новцем – рађају небројена зла. А, опет, мада толику штету носе,они који се томе посветише ничега се не боје, него се и опасностима излажу, и велики напор подносе не би ли како могли да пронађу то што траже. А када су у питању Божанствена Писма и ово духовно и скупоцено камење, ту нити треба подозревати опасност, нити је напор велик, а добитак је неизрецив, само ако бисмо са ревношћу учинили све што од нас зависи. Благодат је спремна и тражи оне који је у изобиљу примају. Јер такав је Владика наш – када види бодру душу и огњену жеђ, Он је, по Својој дарежљивости, штедро дарује својим благом које превазилази и то што је тражено.
2. Знајући то, љубљени, очистивши ум свој од житејских ствари и раширивши разум, са великом усрдношћу примајте оно чиме вас Дух дарује, да бисте као земља масна и плодна умножили семе и донели један сто, други шездесет, а трећи тридесет. Чули сте претходних дана неизрециву премудрост Саздатеља свега видљивог и како све би створено тек речју и жељом. Он каза: Нека буде, и би у мах настадоше све стихије: довољна је била реч за постојање твари, не зато што то беше просто реч, него реч Божја. Сећате се онога што ономад упутисмо онима који уносе у догмате Цркве лична безумна учења, по којима је све настало из претпостојећег вештаства. Сазнали сте зашто је [Господ] небо створио савршеним, а земљу безобличном. Тада поменусмо два разлога: један – да се не бисмо, у бољој стихији познавши моћ Владичину, више двоумили мислећи да то би из недостатка силе; а други – да нам је земља и мајка и хранитељка, и из ње се и хранимо, и све друго уживамо, и њој ћемо се опет вратити, јер она нам је и отаџбина и гроб. А да не би, дакле, то што нам је толико неопходна учинило да се нешто велико о њој мисли, [Господ] је показује као на почетку безобличну, да бисмо се учили и тиме да више не приписујемо природи земље све раније казано, него моћи Творчевој. Научили сте, опет, како [Господ] раздели воде, заповедивши да настане овај видљиви свод. Видесте животиње са душом како их дају и вода и земља. Немам потребу да то сада понављам вашој љубави без разлога, него да би они који су раније већ слушали имали могућност да то додатно утврде у разуму, а онима који тада нису били присутни да то буде довољна поука и да ни у чему не буду оштећени што нису били ту. И чедољубиви отац одсутној деци чува остатке од трпезе, да би она, када се појаве, нашла у том чувању утеху због одсуства. Зато и ми, старајући се о свима који се овде стичу као о сопственим удовима и ваш напредак рачунајући у сопствену похвалу, желимо да сви савршени будете примљени у славу Божју, и на славу Цркве и на похвалу нама. И ако није досадно, хајде мало да се подсетимо и онога што јуче казасмо вашој љубави. Видели сте разлику у стварању [претходне] твари и саздавању човека. Чусте колике је части [Господ] удостојио началника нашега рода и како је, приликом самога саздавања, самим речима и снагом израза пројавио част према ономе кога је намерио да створи, говорећи: Начинимо човека по слици нашој и по подобију. Сазнали сте шта значи по слици – да се не ради о достојанству суштине, него о подобности по власти, и да то није рекао у вези са сликом [телеснога] образа, него у смислу власти, те да стога и додаде: И нека владају рибама морским и птицама небеским и зверима и гмизавцима на земљи.
3. Али овде се на нас дижу Јелини који кажу да те речи нису истините, јер не владамо ми зверима, како се тврди, него оне нама владају. А управо то није истина. Где год се човек појави, звери се сместа дају у бег. А ако неки пут, када их глад притисне или ако ми њих нападнемо, и пострадамо некако од њих, то не бива зато што оне владају нама, него нашом кривицом. Па и када нас и лопови нападну, ако се не опустимо него се наоружамо, то није знак њихове власти над нама, него нашега старања о сопственом спасењу. Него чујмо шта се даље каже. Начинимо, каже, човека по слици нашој и по подобију. Као што реч слика употреби за слику началствовања, тако и подобије за назначење да по људској моћи постанемо подобни Богу, односно да Му се уподобимо у кротости и благости, и [уопште] у смислу врлине, као што и Христос каже: Да будете синови Оца својега Који је на небесима (Мт 5,45). Као што су на овој пространој и великој земљи неке животиње више кротке, а друге дивље, тако су у нашој души неке помисли више благе (αλоγоτερоι – бесловесне) и питоме (κτηνώδεις – скотске[1]), а друге пре зверске (θηριωδέστερоι) и дивље (αγριωτερоι), па њих, дакле, треба држати, надвладати и предати разуму да он њима влада. А како неко може, питаш, да савлада зверску помисао? Шта то збориш, човече? Лавове побеђујемо и душе њихове питомимо, а ти сумњаш можеш ли зверство помисли у питомину обратити! Звери је ионако по природи својствена суровост, а благост јој је мимо природе. А код тебе је супротно – по природи благост, а против природе суровост и зверство. И ти који си из душе звери изагнао оно што јој је урођено, а испунио је оним што јој је мимо природе, не можеш ли сам да сачуваш оно што је теби самоме у природи? Колике је то осуде достојно! А и од тога још је чудније и необичније то да у вези са лавовском природом постоји још једна потешкоћа: звер је лишена разума, а ипак често видимо где их питоме воде по трговима, па многи власници продавница често и сребро баце власнику његовом као плату за умеће и мудрост којима је припитомио звер. А твојој су души својствени и расуђивање и страх Божји и сваковрсна велика помоћ. Не помињи, дакле, никакве изговоре, јер, уколико хоћеш, можеш ти и да будеш и питом и кротак и благ. Начинимо, каже, човека по слици нашој и по подобију.
4. Него, вратимо се поново претходном питању. Види се на основу тога што је казано да је човек првобитно имао савршену власт над зверима. Нека владају, каже, рибама морским и птицама небеским и зверима и гмизавцима на земљи. То да се ми сада бојимо звери и да смо власт над њима испустили – ја не поричем. Али то не сведочи о лажности обећања Божјег. У почетку, наиме, то не беше тако, него се звери бојаху и трептаху и сагињаху пред својим владиком. И пошто због непослушања [човек] изгуби смелост, оста без пуноте власти. А да све беше потчињено човеку, послушај Писмо где каже: Приведе, каже, звери и све бесловесне Адаму да види како ће их назвати (Пост 2,19). Гледајући звери како му прилазе, он не побеже, него свима надену имена као господар слугама које су му потчињене. И сваку како назва, каже, Адам, то јој беше име. То је, ето, символ господарења. Бог му зато и допусти давање имена, желећи управо да га и тиме поучи достојанству власти. Довољно је, дакле, и то да би се видело да човеку звери испрва не беху страшне. А има и нешто друго, не мање од тога, него и много јасније. Шта? Разговор змије са женом. Да су звери биле страшне човеку, жена, видевши змију, не би остала, не би примила савета, не би толико слободно са њом разговарала, него би се сместа ужаснула и побегла. А, ето, сада и разговара и не боји се, јер тога страха још нема. Али када уђе грех, одузеше се и част и власт. Као што међу слугама они који су угледни изазивају страхопоштовање и код својих другова, а они који су омрзнути боје се и својих саслужитеља, тако би и са човеком. Док имаше смелост пред Богом, страшан беше и зверима, а када паде у немилост, почео је да се убудуће боји и последњих својих слугу. А ако си уздржан према овоме што говоримо, докажи ми да су пре сагрешења човеку звери беху страшне. Али тешко да то можеш, Ако је и ушао после тога страх, и то је највећи знак човекољубља Божјег: да је, и пошто је човек преступио заповест, указана му част остала нетакнута, не би он лако устао од пада. Када непослушни људи окушају исту част као да су послушни, утврђују се више у лукавству и не удаљавају се брзо од зла. А ако ни сада, када прете страх, казне и мучења, не успевају да целомудрују, какви би били да ништа не страдају због својих страшних сагрешења? Тако се види да нас је [Господ] власти лишио из бриге према нама.
5. А ти, љубљени, и у томе гледај неизрециво Божје човекољубље – како је Адам сву заповест оборио и потпуно преступио закон, а човекољубиви Бог Који добротом побеђује наша сагрешења није га све части и потпуног владичанства лишио, него је само оне животиње оставио ван његове власти које му у животу не користе много, а дозволио да оне које су потребне и корисне остану потчињене и у покорности. Оставио је, дакле, стада воловска, да бисмо вукли плуг, орали земљу и сејали. Оставио је и друге врсте теглеће стоке, да би нас одмениле када носимо нешто тешко. Оставио је стада оваца, да бисмо имали довољно средстава за одело. Оставио је и друге врсте животиња које су нам од велике користи. Када је кажњавајући човека за непослушање рекао: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој (Пост З,19), да не би тај зној и мука били неподношљиви, Он их је олакшао великим бројем бесловесних које саучествују у нашем труду и невољи – учинио је исто, што би учинио и човекољубиви и брижни господар који, пошто ишиба свога слугу, привије на ране лек. Тако и Бог, казнивши грешника, на сваки начин жели да учини ту осуду подношљивијом, па осудивши нас на зној и на непрестану муку, уредио је да многе врсте бесловесних животиња учествују у нашој муци. Значи да је и то што је част дао, и што ју је опет одузео, и што је наметнуо страх од звери, и све друго, уколико се пажљиво и благоразумно испита – преиспуњено премудрошћу и великом бригом и човекољубљем. Више од свега другог благодаримо Ономе Који нам толико добра учини, јер Он од нас није тражио ништа тешко и неугодно, него само да толика доброчинства исповедамо и да за њих узносимо благодарење. Није то зато што је то Њему потребно – јер Он је непотребит – него да бисмо се ми учили да приклонимо себи Даваоца добара и да не будемо незахвални, него да показујемо врлину достојну доброчинстава и толике бриге. Тако ћемо Га позвати и на још већу бригу о нама. Немојмо, стога, да будемо немарни, молим вас, него нека сваки од вас, свакога часа, ако је могуће, расуђује не само о општим доброчинствима, него и о сопственим која му [Господ] указује, не само о исповеданим и свима очевидним, него и о многим за која само он зна и која су скривена од свих – јер тако ће моћи да непрестано благодарење узноси Владики. То је највећа жртва, то је савршени принос, то ће нам бити залог смелости. А како, рећи ћу. Онај ко о томе стално промишља, ко тачно зна сопствену ништавност (ευτελειαν – јефтиноћу), а мислећи на неизрециво и преизобилно Божје човекољубље и како Он устројава наш живот, не достојно нашим сагрешењима, него гледајући на сопствену доброту, ко смирава свој разум, скрушава своју помисао, сваку надменост и очајање успокојава, учи се умерености, презирању славе овога живота, исмевању свега видљивог, очекивању будућих добара и животу вечном и бесконачном – тај чија је душа тако расположена, истиниту и угодну жртву Богу узноси, као што пророк каже: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс 50,19). Благоразумне слуге не мењају толико муке и казне, колико доброчинства и свест о томе да нису кажњени достојно сагрешењима.
6. Скрушимо, онда, дух свој, молим вас, смиримо разум, а посебно сада када нам време поста у томе као савезник пружа велику помоћ. А уколико смо тако расположени, моћи ћемо и молитве да са великом трезвеношћу творимо и да, исповедајући сагрешења, себи привучемо свише велику благодат. И да бисте се уверили да су такве душе Владики угодне, чуј Га где каже: На кога ћу погледати, него на кротког и тихог и онога који трепти од речи Мојих (Ис 66,2)? Зато и Христос, беседећи [са ученицима], говораше: Научите се од Мене, јер сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама својим (Мт 11,29). Онај који самога себе истински смирава, никада не би могао у гнев да падне, нити да се разјари на ближњег, ако је душа умирена и у себе загледана. А ако је душа тако настројена, може ли шта бити блаженије од ње? Такав човек стално у луци седи, избављен од сваке буре и радујући се тишини помисли. Зато је и говорио Христос: И наћи ћете покој душама својим. Као што се онај који је те страсти умирио наслађује великим спокојем, тако је немарни и духом клонули, који није способан ваљано да заузда страсти које се у њему рађају, непрестано пометен, сам са собом ратује, смућен је и када никога нема и страда од велике буре. Зато када се подигну таласи и навали вихор злих духова, он често бива потопљен, јер му лађа потоне због кормиларевог неискуства. Стога треба бити трезвен и бодар и непрекидно се бринути за своје спасење. Хришћанину увек ваља ратовати са плотским страстима, он стално треба да се опомиње закона које нам је поставио заједнички Владика свега и њима да се ограђује, да се Његовим великим дуготрпљењем према нама користи како доликује и да не очекује искушење делима, па да се тек тада смири, да се не би и за нас говорило: Када их убијаше, тада Га тражаху (Пс 77,34). Имајући, дакле, љубљени, савезника у садашњем посту, сви хитајмо на исповедање сагрешења и клонимо се свакога зла, а следимо сваку врлину. Томе и блажени пророк Давид поучава када каже: Уклони се од зла и сатвори добро (Пс 36,27). Ако тако устројавамо оно што зависи од нас, са уздржавањем од јела покажемо и уздржавање од зла, моћи ћемо и сами велике да окушамо смелости, да се удостојимо штедрога од Бога човекољубља и у садашњем животу и у онај страшни будући дан, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме са Оцем, заједно са Светим Духом, [припадају] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Оба ова придева корист се само за домаће, питоме животиње, марву – насупрот дивљим.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *