НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ДВАНАЕСТА
 
И узе Господ Бог човека кога сазда и постави га у рај сладости да га обрађује и чува. (Пост. 2,15-20)
 
1. И данас ћемо се опет, ако желите, постарати да вам, дотакавши се онога што је јуче казано, изаткамо духовну поуку. Велика се сила крије у овоме што је сада прочитано и ваља нам да се спустимо у дубину и да, све подробно испитавши, узмемо плода. Па ако они који се реше да траже морско камење подносе толики напор и муку, својевољно се излажући сили воденој да би се домогли тога што желе, много пре нама приличи да напрегнемо ум и да се загледамо у дубину ових речи, како бисмо обрели то драго камење. Али немој се уплашити, љубљени, када чујеш реч „дубина“. Није овде реч о разузданој воденој сили, него о благодати Духа која облистава наш разум и даје нам да са лакоћом пронађемо то што тражимо, сваки напор олакшавајући. Проналазак онога камења не донесе нарочиту корист ономе ко их се домогао, а често му и нашкоди и покаже се кривим за бројне невоље, па тај ко га нађе није од тога толико осетио радост, колико касније осети неугодност јер привуче пажњу завидљиваца и побуди похлепнике да ратују против њега. Тако не само да, нађемо ли њих, ништа корисно у животу не стичемо, него нам то постаје и узрок многих непријатељстава. То је предмет похлепе и када распали ватру среброљубља, опседа душу оних који су њоме обузети. А када је реч о овим духовним драгоценостима – нема ничега таквог чега се треба бојати, него је и благо отуда сабрано неизмериво и сладост неувењива и увелико премашује сваку радост која отуда бива људима. А ?о чуј од Давида који каже: Жељени је су речи Твоје од злата и много камена драгог. Видиш ли како он, поменувши она вештаства која се сматрају веома драгоценим, не само да се није задовољио тим поређењем, него је додао и придев многог, показавши нам тиме и њихову драгоценост? Од злата, каже, и много камена драгог. И то не зато што су само толико жељене речи Божје, него јер виде да међу људима само та вештаства имају највеће преимућство, па их помену показавши тако њихову превасходност и како је пламенија жеља за изрекама Духа. А да бисте се уверили да Божанствено Писмо увек корист од овога упоређује са чулним стварима и да тиме показује предности [духовног], чуј и следеће: И слађе од меда из саћа (Пс 18,11). Ни овде [не каже] то зато што су само толико слађе, нити што толико задовољство могу да причине, него зато што ништа друго међу чулним стварима није имао да сравни са сладошћу божанских изрека., па их зато и помену и тако им поново даде првенство и предочи већу сладост духовних поука. Наћи ћеш да се истим правилом и Христос послужио у Еванђељима – када је разговарао са ученицима који су хтели да сазнају тумачење параволе о сејачу који поље засеја добрим семеном и о непријатељу који баци кукољ међу жито, Он подробно разложи целу параволу, рекавши ко је онај који сеје добро семе, шта је њива, шта је кукољ и ко га сеје, ко су жетеоци и шта је жетва, па када им све јасно откри, тада каза: Праведници ће засијати као сунце у царству Оца свога (Мт 13,24-30). [То не рече] јер ће сијање праведника бити само толико, него показа да ће бити и много веће, а толико каза јер у видљивим стварима не може се пронаћи већа икона од те. И када чујемо нешто такво, немојмо се зауставити на томе, него по чулном и видљивом размеримо колико је преимућство духовнога. А ако се, дакле, овде може пронаћи и већа радост и драгоценија наслада (јер то су божанствене и духовне изреке и могу да у души роде велику духовну радост), са великом жудњом и силном жељом предајмо се томе што се говори, како бисмо се дому вратили стекавши отуда истинско богатство и примивши много семена за философију по Богу.
2. Чујмо, дакле, шта је то што је данас прочитано, а ви напрегните ум и стресавши сваки немар и бригу житејску пазите на то што вам говоримо – јер то су божански закони који сиђоше свише, са небеса, ради нашега спасења. А ако влада велики мир док се чита царска грамата и нема ни галаме ни метежа док сви стоје напрегнутога слуха, желећи да чују шта је то што царска грамата објављује, а велика опасност прети ономе ко и зуцне и прекине ток читања – много пре овде треба стати са страхом и трепетом, сасвим се стишати и избегавати смутњу помисли, како бисте могли и да пратите што се говори и да би вас Цар небески, примивши послушање, удостојио већих дарова. Погледајмо, дакле, шта нас и сада учи блажени Мојсеј који ово не говори само својим језиком, него посвећиван благодаћу Духа. И узе, каже, Господ Бог човека ?о?а сазда. Лепо је он одмах на почетку и једно и друго навео – јер не рече Господ и ућута, него додаде „Бог“, дозначавајући нам отуда нешто тајно и скривено, да бисмо ми знали, чујемо ли Господ“ или „Бог“, како та имена не носе никакву разлику. То сада не поменух без разлога, него да ти, када чујеш Павла да каже: Један је Бог Отац, из Којега је све, иједан Господ Исус Христос, кроз Којега је све (1 Кор8,6), не би помислио да у тим изразима постоји разлика и да један показује нешто веће, а други мање. Због тога се Писмо и користи без разлике овим именима, да они који су препирачки настројени не би могли да правилности учења додају оно што је њихова лична недоумица. А да би увидео како Божанствено Писмо ништа од тога не помиње засебно и одвојено, размотри пажљиво на овим речима: И узе, каже, Господ Бог. За кога би јеретик желео да је то казано? Само за Оца? Слушај онда Павла где каже: Један је Бог Отац из Којега је све и један Господ Исус Христос кроз Којега је све. Видиш ли како је име Господ“ доделио Сину? Шта би, онда, рекли [јеретици] – да је назив Господ“ већи него „Бог“? Видите ли колико је то безумно и колико је страшна хула? Када неко одбија да се повинује да следи правило Божанственога Писма, него би да повлађује сопственим расуђивањима, тај смућује разум и у правилности учења уноси бесконачна прења. И узе, каже, Господ Бог човека ?о?а сазда и постави га у рај сладости да га обрађује и чува. Гледај колики је промисао показао о створеном човеку. Пошто нас јуче блажени Мојсеј поучи говорећи да насади Бог рај и постави тамо човека, јер пожеле да му тамо буде пребивалиште и да живи наслађујући се рајем, данас нам, опет, показује неизрециво човекољубље Божје и понављајући то, каже: И узе Господ Бог човека ?о?а сазда и постави га у рај сладости. Не каза просто у рај, него додаде: сладости, да би нам представио несравњиво задовољство које је он уживао пребивајући тамо. Па рекавши: постави га у рај сладости, каже: да га обрађује и чува. И то је знак велике бриге. Пошто обитавање на том месту обиловаше сваком насладом и пружаше призором радост и весеље кушањем, да човек не би био лишен превеликог спокоја (јер сваком злу научила је, каже, доконост [Сир..3.3,2.8.]), [Господ] заповеди да га он обрађује и чува. Шта, дакле, рећи ће неко, зар је рају било потребно старање? Не кажем то, него [Господ] је хтео да [човек] води макар неку малу и умерену бригу и око чувања и око обрађивања. Јер да је био далек свакој муци, он би се сместа одао лењости, уживајући велики спокој, а сада би, радећи неки посао лишен бола и напора, био целомудрије настројен. А рећи да чува не стоји случајно, него је то снисхођење израза, да би савршено знао да је претпостављен Владики Који му је дао толику насладу, а уз уживање, поверио му и чување. Бог све чини и дела на нашу корист, а са тиме дарује и уживање и спокој. Ако нам је због Свога великог човекољубља и пре него што нас је створио припремио она неизглагољива добра, како Сам каже: Ходите, благословени Оца Мога, наследите Царство које вам је припремљено пре стварања света (Мт 25,34), утолико ће пре све овдашње у изобиљу дати.
3. Када, дакле, толиким добрима дарова створенога, привевши га прво из небитија у битије и изволевши да од праха сазда тело и потом га дахом обдаривши оним претежнијим – бестелесном душом, а онда заповедивши да постане рај и одредивши му да тамо обитава, Бог Владика после тога, као што чедољубиви отац маломе детету које ужива у пуној слободи и спокојству, да не би без тога остало, смишља неку малу и примерену бригу, наложи опет Адаму да [рај] обделава и чува, како би крај велике насладе, слободе и спокојства ова два лака [задужења] могла да спречавају његове будуће [грешне] пориве. Нешто је, дакле, већ постојало ради створенога [човекај, а оно што потом настаје поново сведочи о великом и превасходном човекољубљу и снисхођењу, које [Господ] из сопствене благости пројављује. Јер шта каже Писмо: И заповеди Господ Бог Адаму. И овде се оно, ево, повело за својим обичајем, како бисмо ми кроз сажети израз примили пуну поуку и надаље се клонили оних који се усуђују да одвајају имена и да једно додељују Оцу, а друго Сину. Будући да Обојица имају једну суштину, налази се и да Божанствено Писмо без разлике исто име приписује час Оцу, час Сину. И заповеди, каже, Господ Бог Адаму, говорећи… Овде је достојно задрхтати од неизрецивог Божјег човекољубља које нам се јавља у овој краткој речи. И заповеди, каже. Гледај по томе како је започета реченица коликом је чашћу [Господ] даровао човека. Јер Он не каза „нареди“ (πρоσεταξεν) или „наложи“ (εκελευσεν), него шта? Заповеди.[1] Као што пријатељ разговара са пријатељем тражећи му нешто што је потребно, тако се и Бог обраћа Адаму, као да жели да га толиком чашћу придобије за послушање онога што му је заповеђено. И заповеди Господ Бог Адаму говорећи: од свакога дрвета у рају једи; а од дрвета познања добра и зла – не једите са њега. А у дан у који будете јели од њега, смрћу ћете умрети. Заповест је лака, али немар је оно што је страшно, љубљени. Као што он чини да нам се и лако чини тешким, тако нам ревност и бдење чине и тешко лаким. Па реци ми, шта је лакше од тога? Зар би ишта могло бити веће од те части? [Господ Адаму] даде да обитава у рају, да ужива у лепоти видљивог, да се развесељује тамошњим призором и да кушањем осети велику насладу. Помисли колика радост беше гледати дрвеће од плодова отежало, шаренило цвећа, разноликост трава, лишће и остало што је са правом у рају и то у рају који Бог насади. Зато горе Божанствено Писмо каза: Израсте [?о?] још из земље свако дрво лепо за гледање и добро за јело, да бисмо знали колико је изобиље кушао [Адам] када се због велике неуздржљивости и немара огрешио о дату му заповест. Помисли, љубљени, на високу част којом га [Господ] удостоји, наменивши му сопствену и одређену трпезу у рају, да [он] не би помислио да је иста храна бесловеснима и њему, него да би се, као цар проводећи у рају живот, наслађивао тамошњим милинама и као владика живео издвојено од оних који су му дати за службу. И заповеди, каже, Господ Бог Адаму, говорећи: од свакога дрвета које је у рају једи; а од дрвета познања добра и зла – не једите од њега; а у дан у који будете јели од њега, смрћу ћете умрети. Као да му говори: „Да не тражим од тебе нешто тешко и мучно? Јер дозвољавам ти кушање свега, само овога једног заповедам да се не такнеш, али одређујем и велику казну, да би и страхом умудриван сачувао заповест коју ти дадох.“ Као неки дарежљиви господар који је некоме поверио велику кућу, а да би му власт остала нетакнута, уредио да са своје стране даје неку малу плату, и човекољубиви наш Владика, даровавши га уживањем у свему што се налази у рају, наложи му да се уздржава само од једнога дрвета, да би знао да је под Владиком Коме ваља да се потчињава и Чијим заповестима да се повињава.
4. Ко би могао да се достојно надиви великодушности заједничког Владике свега? Ништа никада не показавши, [човек] се удостојава толиког добра! А [Господ] му не даде пола уживања, нити му заповеди да се уздржава од већине [плодова рајских], а да у осталом ужива, него пожелевши да човек куша све што је у рају, заповеда му да се уздржава само од једнога дрвета, показујући на делу да то не учини ни због чега другог, него да би човек познао узрок толиких доброчинстава. И гледај уз остало и овде доброту Божју – коликом је чашћу даровао и жену која је требало да буде саздана од човека. Док она још није била створена, као да обома даје заповест, говорећи: Не једите од њега и У који дан будете јели, смрћу ћете умрети, Он на самоме почетку показује да су муж и жена једно, како и Павле каже: Глава женина је муж (Еф 5,23). Зато, дакле, и говори као да говори обома, да би му, саздавши потом из њега жену, дао прилику да и њој омогући да позна оно што Он заповеди. Знам, додуше, да се многи баве овим питањем о дрвету и да многи површни покушавају да кривицу са човека пренесу на Бога и усуђују се да питају зашто му је [Он] дао заповест, ако је знао да ће бити преступљена, и, опет, зашто је заповедио да у рају буде дрво, и којешта друго. Него да не бисмо сада, пре тренутка преступа, прескочили на објашњење тога, потребно је да сачекамо повест блаженога Мојсеја, да бисмо тако дошавши дотле у прави час поведени оним што да благодат Божја, поучили вашу љубав истинитом смислу Писма, како бисте, знајући тачно шта је то написано, и Владики узносили долично славословље и да не бисте, занемаривши [улогу] онога који је сагрешио, преносили кривицу на невинога Бога. А дотле, ако је угодно, вратимо се у вези са овим на то што је даље прочитано. И рече, каже, Господ Бог: није добро да је човек сам. Ето, [Мојсеј] опет каза слично као и пре – Господ Бог – да, утврдивши то у уму, не бисмо мислили да су људска расуђивања важнија од Божанственога Писма. Гледај како се Бог не зауставља на томе, него добру домеће добро и, богат благошћу, жели да у сваку част обуче ово словесно биће и да га, уз част, дарује и лакоћом живљења. Рече, каже, Господ Бог: није добро да је човек сам. Начинимо му помоћника према њему. Ето, и овде поново [каза] начинимо. Као што на почетку говораше: Начинимо човека по слици нашој и по подобију, тако је и сада, намеравајући да ствара жену, употребио исту реч и каже: Начинимо. Коме Он то говори? Не никаквој створеној сили, него Ономе Који Се од Њега роди, Чудном Саветнику, Владару, Кнезу Света, Једнородном Свом Отроку. А да би Адам схватио да је биће које има да буде саздано једнаке части са њим, као што [Господ] у вези са њим говораше: Начинимо, тако и сада каже: Начинимо му помоћника према њему. Оба израза пуна су силе – и помоћника и према њему. Не желим, каже, да он буде сам, него да има неку утеху од сабивствовања и не само то, него треба и да му се створи одговарајући помоћник – жена. Зато каже: Начинимо му помоћника и додаде: према њему, да не би када убрзо будеш видео како [му] се приводе звери и све птице небеске помислио да је то за њих речено. Мада многе бесловесне животиње деле његове муке, ништа није равно словесној жени. Зато [Господ] и каза: Помоћника према њему и додаде: И сазда Бог још од земље све звериње пољско и све птице небеске и доведе их Адаму да види како ће их назвати; и како Адам назва душу живу, то јој је име. То се не дешава без смисла, него због онога што има да се збуде убрзо након тога, а Бог, знајући то унапред, показује нам велику мудрост којом је обдарио онога кога створи, да, када дође до преступа Богом дане заповести, ти не би помислио да је онај преступио због незнања, него да би знао да је грехопад [последица] немара.
5. А да је [Адам] био преиспуњен великом мудрошћу, увери се из онога што се сада збива. И доведе их Адаму да види како ће их назвати. То [Бог] чини желећи да нам покаже његову велику мудрост. И опет: Како је назва, каже, Адам, то јој је име. Не дешава се то само да бисмо се сасвим уверили у његову мудрост, него да би се именом показао символ његове власти. Уосталом, и код људи постоји обичај да, приликом куповине слугу, символишу власт тиме што им промене имена. Зато и [Господ] припрема Адама као господара да свим бесловесним надене имена. Немој површно прећи преко тих речи, љубљени, него помисли колике је мудрости знак именовати толике врсте птица, гмизаваца, звери, стоке и других бесловесних, питомих, дивљих, које обитавају у водама, које земља даде – и то им дати имена оправдана и сходна свакој врсти. И свв, каже, како назва Адам, то му је име. Јеси ли видео пуноту власти? Виде ли неограничено господство? Размишљај осим тога и о томе како и лавови, и леопарди, аспиде, шкорпије и змије и све друго и свирепије од овога, приведено њему као владици, са сваком кротошћу прими име, а Адам се не уплаши ниједне од тих звери. Нека, дакле, нико не оптужује Владику за то што се догодило и не оштри језик против Творца или, тачније, против сопствене главе и нека не постави безумно питање – зашто је [Господ] створио звери? То што све попут питомих [животиња] признадоше своју потчињеност и господство [Адамово] тачно нам показује њихово именовање. Она имена која им је он дао остају до сада. Тако их Бог потврди, да бисмо се ми непрекидно опомињали и части коју на почетку [човек] прими од Владике свега, тиме што је добио да му се све потчињава и да би смо кривицу за то што смо је сада лишени приписивали ономе ко због греха умањи власт. И нарече Адам, каже, имена свој стоци и свим птицама небеским и свим зверима земаљским. Већ по томе примети самовласност воље и његову високу мудрост и не говори како он није знао шта је добро, а шта лоше. Ако је могао да надене одговарајућа имена стоци и птицама и зверима, а да не наруши поредак тиме што би питомим животињама дао она која приличе дивљим, нити дивљим намени она која доликују питомим, него свима даде она која им одговарају, како не би био испуњен сваком мудрошћу и свешћу? Размери по томе колика беше сила Онога Даха и колика је мудрост бестелесне душе којом га Владика обдари, када састави из два суштаства то чудесно и словесно биће и телом сплете бестелесну суштину душе, врхунског уметника, као каквим оруђем. Када, дакле, помислиш на толику мудрост овога бића, задрхти од моћи Творчеве. Јер ако красота неба благоразумног посматрача понесе на славословље Творца, много пре ће ово словесно биће, промишљајући о чињеницама сопственога стварања и превасходству части која му је указана, о величанству дарова и неизрецивим доброчинствима, моћи да непрестано славопоје Онога Који га приведе у битије и да, по мери својих моћи, узноси славословље Владики. Желео сам да се дотакнем и онога што следи, али да вам не бисмо сувишном причом оптеретили памћење онога што је већ речено, овде ваља престати са поуком. То је зато што ми не тежимо само да просто много кажемо, него говоримо да бисте ово увек тврдо држали у својим умовима, како не бисте само ви сами знали шта лежи у Божанственим Писмима, него да бисте и другима постали учитељи који могу и друге да умудрују. Молим вас, дакле, да сваки од вас, када оде одавде, са ближњим обнавља сећање на то о чему је овде било речи и да, дајући своје, прима и оно што помене и други. И тако, сабирајући све и живо памтећи, пођите кући промишљајући ове божанске поуке, да бисте, сваку бригу показујући према њима и тиме забављајући свој разум, могли са лакоћом да одолите и тегобним страстима и да избегне те смицалице ђаволове. Јер када ту види онај лукави демон душу која се стара о Божјем и непрестано о томе размишља – и не усуди се да се приближи, него се брзо удаљава, као од какве ватре, гоњен дејством (υπо της ενεργείας) Духа. Да бисмо, дакле, и сами имали највише користи и да бисмо могли и да привучемо више наклоности Божје, забавимо свој разум тиме. Тако ће нам и све лако поћи за руком, и тешко ће постати лако, и оно што се сматра мучним повољно ће се окончати и ништа пролазно неће моћи да нас ожалости. Јер ако се ми старамо о оном што је Божје, Он ће се постарати за оно што је наше, те ћемо са великом смелошћу запловити морем садашњега живота и од великога Кормилара, над свим Бога, вођени, пристаћемо у луку човекољубља Онога Коме [приличе] слава и сила, сада и увек и у бесконачне векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Грчки глагол гласи „??????о?а?“, али српски са сличним значењем нема изричито ту семантичку нијансу о којој св. Јован овде говори.

Један коментар

  1. „душе немарне, које се не утврдише на духовној стени“…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори „укоренити се у Хришћанству“ као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *