ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Џ. Р. Р. Толкин и дух реформи
Промене које су се збиле на Другом ватиканском концилу дубоко су потресле искрене вернике римокатоличког Запада. Један од њих био је и Џон Роналд Рејел Толкин, писац “Господара прстенова”, оксфордски професор, човек који је спадао у саме врхунце хришћанске интелигенције Енглеске (поред К. С. Луиса, Т. С. Елиота, Чарлса Виљемса, Евелин Во, Дороти Сајерс, итд.) Толкин је био човек чврсте вере и нису могле да га саблазне “уобичајене саблазни” у црквеној заједници. У писму сину Мајклу 2. новембра 1963., два месеца уочи свог 72. рођендана, Толкин га упозорава да се не препушта размишљањима о саблажњивом понашању појединих делатника римокатолицизма. Он му каже: “Искушење “неверја” (које у ствари значи одбијање Господа нашег и Његових захтева) увек је у нама присутно. Један део нашег бића чезне да оправдање за тако нешто пронађе ван нас самих. Што је јаче унутрашње искушење, то ћемо радије бити “саблажњени” понашањем других. Мислим да сам и ја, као и ти (као и сваки други хришћанин) исто тако осетљив на “саблазни”, подједнако и међу свештенством и код лаика. Тешко сам у животу пропатио од глупих, од свега уморних, смушених, чак лоших, свештеника, али сам знао сасвим довољно о себи да сам био свестан да не смем да напуштам Цркву (што би за мене лично значило напуштање оданости Господу нашем) због таквих разлога /…/”
Дакле, Толкин није престао да буде хришћанин због уобичајених саблазни. Али су га веома дубоко погађале литургијске реформе. Џорџ Сејер, који се с њим виђао шездесетих година XX века, бележи: “Толкин је био веома строг римокатолик. Био је јако ортодоксан и старомодан и супротстављао се већини нових праваца развоја Цркве у доба Другог ватиканског концила”.
Свештеник Џон, Толкинов син, истиче да је Толкин Старији, на првом месту и увек био хришћанин, и као такав супротстављао се новачењима, нарочито укидању латинског у служењу мисе. У писму сину Мајклу, сам Толкин вели: ,,’Трендови’ у Цркви су… озбиљни, нарочито за оне који су навикли да у њој нађу утеху и мир у временима смутње, а не још једну арену сукоба и промена.
Али, замисли искуство оних који су (попут мене) рођени у периоду између Златног и Дијамантског јубилеја краљице Викторије. И осећање и представе о сигурности су постепено бивали отргнути од нас. Нашли смо се наги, суочени с вољом Божјом, узнемирени собом и својим положајем у Времену… Знам јако добро да ти, као и ја, Цркву коју си својевремено доживљавао као уточиште, сада доживљаваш као замку. Али нема где да се оде!
Питам се да ли је ово очајничко осећање, последњи стадијум оданости који је преостао, било, много чешће но што је то записано у Еванђељу, присутно међу следбеницима Господњим за време Његовог земаљског живота? Ништа нам није преостало осим да се молимо, за Цркву, за Викара Христовог, и за нас саме; и да у међувремену упражњавамо врлину оданости, која постаје врлина само у доба кад смо под притиском даје напустимо “.
У истом том писму Толкин се обрушио на “литургијску обнову” римокатолицизма, под видом повратка “првобитности” апостолског доба. Свом сину он каже: ,,’Протестантско’ идење уназад у потрази за ‘једноставношћу’ и непосредношћу – мада у себи садржи извесне добре и, на крају крајева, схватљиве мотиве – је погрешка и узалудна ствар. Јер “првобитно Хришћанство” је сада и упркос свим “истраживањима” нешто што ће углавном остати непознаница; јер “првобитност” није никаква гаранција каквоте, и углавном је била и јесте највећим делом одраз незнања. Тешке злоупотребе биле су елеменат у хришћанском “литургијском” понашању од самог почетка. (Оштре примедбе Св. Павла везане за евхаристијско понашање довољно на то указују!) Нарочито и због тога што Господ није желео да Његова Црква буде статична или да остаје у вечитом детињству, него да буде живи организам (попут растиња), која се развија и мења у спољашњим елементима кроз узајамно преплитање свог Богом завештаног живота и саме историје – посебних околности света у коме се нашла. Нема сличности између “зрна горушичиног” и дрвета горушице које се сасвим разрасло. За оне који живе у доба разгранавања то Дрво је живо биће, јер је историја живог бића део живота истог, а историја живог бића Божанског порекла јесте свештена. Мудраци могу да знају да је све то почело од семенке, али узалуд је покушавати да се та семенка сад ископа, јер ње више нема, мада врлине и силе које је семенка поседовала сада почивају у Дрвету самом”.
Толкину се није свиђала идеја “ађорнамента”, модернизације римокатоличког учења и богослужења зарад прилагођавања духу овог света. Све га је то болело у највећој могућој мери, нарочито посао нових “литургичара” који су се бавили реформом без икакве побожности, и за које Евелин Во примећује: “Није, по мени, у питању никаква етимолошка збрка када већина људи који говоре енглески верују да “велечасни” (venerable) значи “стари” (old). У људском срцу постоји дубока веза која спаја поштовање и старост. Али нова мода је нешто сјајно, бучно и практично. Њу је створио чудан савез између археологауроњених у сопствене спекулације о обредима другог века, и модерниста који желе да Цркви наметну карактеристике наше сопствене убоге епохе. Удружени, они (археолози и модернисти, нап. В. Д.) себе називају ‘литургичарима'”.
Овај спој “првобитника” и “ађорнаментиста” донео је кобне последице римокатолицизму, од којих се исти ни до данас није опоравио. Али, очито је да гласови озбиљних верника и врхунских интелектуалаца, попут Толкина, нису могли да допру до “прогресивних” литургичара после Другог ватиканског концила.
