ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Папа Бенедикт XVI и „литургијска обнова“
 
Још као млади свештеник, а касније бискуп и кардинал, један од најзначајнијих теолога у новијој историји Ватикана, човек који је био „десна рука“ папе Ивана Павла II у области догматике, челник групе аутора званичног катихизиса, Јозеф Рацингер се озбиљно бавио питањем „литургијске обнове“. Написао је и низ текстова и књига на ту тему, од којих је свакако најзначајнија „Дух Литургије“ (The Spirit of the Liturgy, Ignatius, San Francisco, 2000. године). Трудићемо се да овде изнесемо његове најзначајније ставове.
У предговору за своју књигу „Дух Литургије“, кардинал Јозеф Рацингер каже да је, почетком XX века, миса била као стара фреска: очувана, али прекривена низом слојева и наноса потоњих поколења, скоро претворена у приватну молитву. Литургијски покрет и Други ватикански концил су фреску очистили од наноса. Она је привремено заблистала; али, од тада, миса је изложена опасности од атмосферских услова и угрожена новим рестаурацијама и реконструкцијама. Не треба је опет покривати малтером, али јој се треба окренути са новим поштовањем, изнова разумети њену поруку и стварност, да садашње откривање Литургије не би било „прва фаза ненадокнадивог губитка“. Кардинал је своју књигу назвао „Дух Литургије“ управо као што ју је назвао један од оснивача литургијског покрета, дон Романо Гвардини, који је своју истоимену књигу објавио 1918. Осамдесет година касније, кардинал се надао да ће његово дело допринети снажењу новог литургијског покрета, чији је циљ „реформа реформе“.
Шездесетих година ХХ века, као свештеник, Јозеф Рацингер је објавио књигу есеја о тек завршеном концилу и извесним сукобима на њему истичући да јесте добро да се Црква обнови у складу са захтевима времена, али да се при том не заборави да је Црква увек била и остала Црква. Упозорио је да се, зарад теолошких сукоба и акробација, не сме занемарити судбина оних „малих“ који верују у Христа: „У крајњем случају, Црква, и у тужно и у радосно доба, живи од вере оних који су смерна срца“. По њему, то је начин на који је Израиљ живео у доба када су фарисејски легализам и садукејски либерализам господарили народом Божјим. Он додаје: „Вера је опстајала живом у простосрдачнима. Они су бакљу наде предали Новом Завету. Њихова имена су у исти мах последња имена старог народа Божјег и прва имена новог народа – Захарија, Јелисавета, Јосиф, Марија. Вера простосрдачних је највеће благо Цркве. Служити тој вери и живети њоме је најплеменитији призив Цркве“.
Већ 1975, као свештеник Рацингер је упозоравао на катастрофалне последице неконтролисане реформе. Десет година касније, у књизи разговора са Виториом Месоријем, истакао да „Други ватикански концил није крив за такав развој, који је радикално супротан слову и духу концилских отаца“.
По њему, трагедија се није десила због концила, него због освајања централних позиција у Цркви од стране полемичких, центрифугалних снага, као и због културне револуције на Западу, која је водила тријумфу радикално либералистичке идеологије индивидуализма, рационализма и хедонизма. Рацингер је истакао да обнова као повратак на „старо“, није ни могућа, ни пожељна; али обнова као повратак пољуљане равнотеже је неопходна. Зашто? Зато што „ЛИТУРГИЈА МОЖЕ ОСТАТИ ЛИТУРГИЈА САМО ДОК ЈЕ НЕПОДЛОЖНА МАНИПУЛАЦИЈАМА ОНИХ КОЈИ ЈЕ СЛУЖЕ“. Нови мисали и богослужбена дела нашли су се под превеликим утицајем академских лица, „научних“ литургичара, па се стекао утисак да се литургијске књиге могу „правити“ попут других књига. С друге стране, он је прекорео „лефевристе“ због тврдњи да је миса Тридентског концила нешто мумифицирано, што се не сме мењати; ако је Црква жива, жива је и миса. Но, нови мисал, постконцилски, направљен је као „професорска књига“, насупрот законима литургијског развоја; у њему је пак добро што постоји више молитава него пре, и што је дозвољена употреба народног језика.
Цркве не смеју постати музеји, каже Рацингер: „Евхаристија је Бог као одговор, као једно присуство које се одазива“. Цела Црква се моли таквом Богу и то не дозвољава њену „музеизацију“.
Године 1998, кардинал Рацингер се у Риму обратио присутнима и подсетио да Литургија не може бити никаква самовољна компилација, производ пуке људске делатности: „Правоверне форме обреда су нове стварности, рођене из дијалога између Цркве и њеног Господа. Оне су изрази живота Цркве у којима је згуснута вера, молитва и сам живот многих поколења, и које су ваплоћене у конкретној форми – у исти мах и дело Божје и човеков одговор“.
Кардинал Рацингер се противио и забрани старих литургијских књига:
„Концил је наложио реформу литургичких књига, али оне старе није забранио“, говорио је.
Иако је концил тражио активно учешће верника у служењу мисе, литургичари – модернисти су то схватили као могућност умањења жртвеног карактера мисе, које доводи до ишчезавања светотајинског и свештеног. То је значило и даљу фрагментацију Литургије, пренаглашавањем њеног карактера „заједничког дела“ и дозвољавањем „сабрању“ да одређује како ће литургија бити служена.
Кардинал Рацингер се залагао за обнову храмовне лепоте и црквене музике, свештених слика и архитектуре; добре преводе литургијских текстова и већу употребу латинског; окретање народа на челу са свештеником према литургијском Истоку, итд.
Као папа, опрезно, али одлучно, кренуо је да спроводи своју идеју „реформе реформе“. Резултат је његова одлука да се дозволи редовно служење старе мисе, као легитимног израза евхаристијског живота Запада.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *