ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Литургијске и социолошке последице служења окренутог народу
 
Још 1949. у свом делу „Упутства за изградњу Дома Божијег у складу са Римском Литургијом“ Т. Клаузер је записао да би било пожељно да свештеник све време служи мису окренут народу јер би то било „јасније изражавање идеје евхаристијског сабрања око Трпезе“. Гамбер каже да је, за веома кратко време, свега двадесет година, то постала општа пракса.
Први који је тражио увођење таквог служења био је Мартин Лутер. У свом делу „Германска миса и поредак богослужења“ (1526), у поглављу под насловом „Служба за народ“, он пише: „Нека све одежде, олтар, свеће остану док се користе, или док не одлучимо да их мењамо. А ако неко жели да другачије чини, нека чини. Али да би се служила истинска миса међу правим Хришћанима, олтар не треба да остане у својој садашњој форми, и свештеник увек треба да се окреће народу – као што је Христос, по нашој претпоставци која је несумњиво тачна, чинио за време Последње Вечере. Да, све ће то доћи у своје време“.
Међутим, сам Лутер није служио окренут народу, као што данас не служе ни многи конзервативни протестанти. Гамбер истиче верност Светом Предању коју је сачувала Црква од Истока: „У Источној Цркви, служење versus populum (према народу) никад није упражњавано; у ствари, тамо не постоји ни појам који би тако нешто описао. Најдубље поштовање се указује простору испред олтара: само свештеник и ђакон поред свештеника, смеју да стоје испред олтара. У Светињи, иза иконостаса, само служитељ сме да пролази испред Часне Трпезе. Такође ћемо уочити да у току саслуживања, које, као што знамо, има дуго предање у Источној Цркви, први међу служашчима стоји, као и увек, леђима окренут народу, док саслужитељи стоје с леве и десне стране. Нико никад не стоји на Истоку, иза Часне Трпезе“.
Гамбер истиче да је пракса служења мисе лицем према народу плод модернистичког римокатоличког омладинског покрета „Jugendbewegung“, током 20их година XX века, када је миса служена мањим групама. И покрет за обнову Литургије, који је водио Пијус Парш, такође се залагао за овакву праксу. Зато што су видели олтар окренут ка народу у неким старим римским базиликама, веровали су да је оваква пракса обнова старе традиције.
Међутим, олтарски простор и часна трпеза увек су били окренути Истоку, тврди Гамбер. Блажени Августин (De Sermone Domini in monte II, 18, PL 34, 1277) каже: „Када стајемо на молитву, окрећемо се Истоку где небеса почињу И то не чинимо зато што је Бог тамо, и као да не обитава на другим странама земље, него нам то помаже да уздигнемо умове своје ка вишњем поретку, то јест – ка Богу“. Августин своје проповеди увек завршава формулом: „Conversi ad Dominem“ („Господу се окренимо“), која значи да је проповед завршена и да се треба окренути Истоку ради наставка литургијске молитве.
Познати римокатолички литургичар Делгер (Dolger), у својој књизи „Sol salutis“, показује да је возглас „Ibpe имајмо срца!“, који изговара свештеник, био позив народу да се окрене ка Истоку, после чега је народ певао „Habemus ad Dominem“ („Имамо их пред Господом!“) Делгер је доказ за ову тврдњу нашао у коптским Литургијама, Василијевој и Марковој, на почетку њихове Анафоре. У првој, свештеник позива: „Приђите ближе, људи, стојте са страхопоштовањем и гледајте на Исток“; у другој свештеник вели „Гледајмо на Исток!“ и народ се окреће тамо.
И у кратком опису Литургије који се налази у другој књизи“Апостолских установа“ (IV век) среће се пракса устајања и окретања ка Истоку. Тамо се налази ђаконов возглас: „Стојте право, окренути Господу!“ Рана Црква је поистовећивала окретање Богу и окретање Истоку.
Делгер је показао да је окретање Истоку древна пракса и Јевреја и пагана. И Хришћани су тако наставили – Тертулијан у својој „Апологији“ помиње тај обичај (197 година после Христа) као „молитву у правцу излазећег сунца“. Сунце је било символ Господа вазнесеног на небо и Његовог другог доласка с небеса. У делу Е. Петерсена „Рана Црква, јудаизам и гноза“ (Рим, 1959.) пише да је крст на источној страни означавао правац молитве. Такав крст је нађен на источном зиду једне куће у Херкулануму.
У римским црквама IV и V века врата улаза била су на Истоку, камо су се верни окретали док их је сунце обасјавало. Свештеници су, као и народ, били окренути Истоку, и свештеници се нису окретали вернима. Жене и мушкарци су стајали одвојено једни од других.
Олтарски простор у тренуцима евхаристијске молитве верници нису могли да виде, јер је био одвојен завесом. Завеса је подизана тек када ђакон почне да произноси јектенију.
По Гамберу, римска базилика раног периода је изгледала овако: улазна врата на Истоку, олтарски простор у средишту храма, с десне стране олтарског простора мушкарци, с лева жене. Нити је свештеник служио лицем окренут присутнима, нити су верници било када окретали леђа олтару. Познати литургичар Бује у књизи „Човек и обред“ (1964.) вели: „Идеја даје базилика идеалан облик за хришћанску храмовну зграду због тога што су за време богослужења свештеник и народ стајали једно наспрам другог је чиста бесмислица. У суштини, то је последња ствар која је раним Хришћанима падала на памет“.
Свештеник и ђакон водили су верни народ ка Рају, који је био на Истоку (Пост. 2, 8); народ је чекао Онога Који се вазнео на Истоку (Пс. 67, 34) и који ће се вратити Знаком Крста што блиста са Истока (Дела 1, 11). Полукруг у коме су верни стајали око олтара, окренути светлости са Истока, означавао је припрему за долазак Најрадоснијег Госта, Који треба да се јави међу онима што чекају. Ево шта каже Свети Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере“ (III, 85): „Будући, дакле, да је „Бог светлост“ (1. Јн. 1, 5) умствена и „Сунце правде“ (Мал. 4, 2), а Христос је у Писму назван „Исток“ (Зах. 6,12), достојно је посветити Му Исток за поклонење; јер све што је добро ваља Богу да посвећујемо, од Кога свако добро бива добро /…/ Богу се, дакле, клањамо тражећи древну отаџбину и обазирући се ка њој. И шатор Мојсијев имао је завесу и очистилиште на источној страни“.
Римокатолички литурголог Нусбаум је уочио да Исток и сунце више немају ону символичку вредност коју су имали у древна времена. То је многима послужило као додатно оправдање за окретање свештеника ка народу.
Социолог Зибел у свом огледу „Литургија као предложење“ сматра да та промена свештениковог положаја најбоље одражава дух нове мисе. Он вели: „Пракса /…/ која је раније била у употреби давала је утисак да је свештеник предводник и представник верних, гласноговорник верних као Мојсије на гори Синају. Верни су слали поруку (молитву, поклонење, жртву); свештеник је делао као предводник који поруку предаје; Бог као прималац поруке /…/ (У новој улози, нап. В. Д.)свештеник тешко да наставља да игра улогу представника верних; он је сада глумац који има „улогу Бога“, макар у току средишњег дела мисе, слично ономе што се збива у религиозним драмама /…/ Преокрет догађаја у новом правцу претворио је свештеника у глумца од кога се очекује да глуми Христа на сцени, да би дочарао Тајну Вечеру, што доводи до тога да се личности Христа и свештеника мешају на начин који је донедавно био недопустив“.
Међутим, Зибел уочава да је већина свештеника све ово здушно прихватила. Постоје и психолошки разлози: „Известан ниво несигурности и усамљености који свештеник осећа природно доводи до потраге за новим емоционалним структурама подршке. Део ове подршке је подршка верних. Међутим, та подршка води новом виду зависности: зависности глумца од публике“.
К. Г. Реј у огледу „Знаци пубертета у Католичкој цркви „ запажа нешто слично: „Док је у прошлости свештеник био анонимни пролаз, први међу вернима, окренут Богу а не народу, представник свију, који је с њима заједно приносио Жртву, читајући молитве намењене њему самом – сада је он виђена личност, са наглашеним индивидуалним особинама, својим животним стилом, с лицем окренутим народу. За многе свештенике ово је искушење с којим се не могу изборити, својеврсно проституисање њихове личности. Неки свештеници су се поприлично навикли – други, пак, мање – да користе предност ситуације. Њихови гестови, изрази лица, покрети, њихово свеукупно понашање – све служи да привуче пажњу на њихову личност. Неки пажњу скрећу понављајући своје опсервације, дајући упутства, и, на крају, шаљући личне поруке добродошлице и растанка… За њих, ниво успеха представе коју изводе да се мерити личном моћи и то је показатељ њиховог осећања личне сигурности и самоуверености“.
Зибел сматра да тобожње јединство око Трпезе није ничим постигнуто само свештеник стоји крај исте, а остали верници и даље гледају. Ситуација Тајне Вечере не може се реконструисати – управо због дистанце која је несавладива. Али, ефекти извештачености увек остају: „Окренут народу, свештеник тешко може да избегне стварање утиска да хоће нешто да нам прода“. Још гора грешка настаје смештањем Трпезе међу народ: „… То значи да је размак између свештеног средишта и верника изгубљен. Свештени трепет који нас је обузимао кад смо улазили у храм где је Бог био заиста присутан, бива замењен убогим сентиментализмом, одговором на нешто што је једва више од уобичајеног“.
Глумац и трговац – то су, по Гамберу, утисци о свештенику за време нове мисе. Сасвим је друга ствар литургијско читање Еванђеља – оно захтева окретање народу јер се народу и објављује Реч Божја. Такође, верник се са свештеником среће лицем у лице кад прима Тело и Крв Христову. И додаје: „Промена свештениковог положаја за Трпезом док се служи миса има битно символичко и социолошко значење. Током молитве и жртвоприношења, свештеник се, скупа с народом, окреће Богу, као што се окреће народу кад благовести Реч Божју и причешћује. Све до сада, та идеја била је увек прихваћена, и на Истоку и на Западу, и у раној Цркви и у доба барока. Све до недавно, кад је Римска црква ово изменила, а та промена је заснована на погрешном погледу на историју, али је углавном утемељена на богословским претпоставкама. Будућност ће нам рећи какве последице свега тога наступају.“

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *