ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Протојереј ВАЛЕНТИН Асмус
Архиепископ Марсел Лефевр и римокатолицизам 20. века
 
Раскол. Ова реч толико позната Русима, реч која значи толико специфичну појаву руске црквене историје, последњих година све се чешће чује у сасвим другом делу хришћанског света – у римокатолицизму. Тамо је током последња два десетлећа настао и канонски се уобличио раскол „интегриста“ (ову реч која значи оне који хоће да сачувају традицију у целости и неприкосновености, употребљавају непомирљиви непријатељи тог покрета), или „традиционалиста“ (блажи израз који се појавио на страницама римокатоличке штампе када је из Ватикана уследила одлука да се умери критика на рачун присталица овог покрета).
Покрет римокатоличких традиционалиста нераскидиво је повезан са именом архиепископа Марсела Лефевра који је умро 25. марта 1991. године, на дан Благовести по грегоријанском календару, на римокатолички Велики понедељак.
Овај човек је проживео дуг живот. Лефевр се родио 1905. године у породици текстилних занатлија. Имао је седам браће и сестара. Један од браће је постао свештеник, три сестре су отишле у манастир. На навршивши 24 године, будући архиепископ је већ рукоположен у чин свештеника. Године 1930. упућују га као мисионара у Габон где ће радити 15 година. Ту дубоко доживљава несклад између својих убеђења и оног духа који све више захвата савремени свет. Мисионар Лефевр себе доживљава не само као весника Еванђеља Христовог, него као носиоца свих истинских вредности хришћанске европске културе, у време када су француске колонијалне власти пружале заштиту исламу који почиње да прави велике успехе у црној Африци. Године 1947. Лефевр је рукоположен за епископа и постављен у Дакар. У време када Европа капитулира пред захтевима Америке и у безумно кратком року спроводи деколонизацију, монсињор Лефевр се супротставља африканизацији римокатоличког клира у Сенегалу. То доводи до сукоба с председником „младе републике“ Сенгором, и на његов захтев 1962. године Ватикан смењује епископа.
Исте године почиње Други ватикански концил. Током четири године концил је имао четири заседања; он је постао један од најважнијих догађај у вишевековној историји римокатолицизма. Сазван од стране папе Јована Двадесеттрећег и настављен под његовим наследником Павлом Шестим, концил је имао најбоље намере – да превазиђе окоштавање цркве, да је зближи са савременим светом, да преиспита односе римокатолицизма с другим хришћанским вероисповестима, па чак и с нехришћанским религијама, једном речју, да обнови цркву. „Ађорнаменто“ (обнова) – била је званичан парола Јована Двадесеттрећег. Али код нас речи „обнова“, „обновљенаштво“ изазивају најтужније успомене. На основу одлука сабора била је извршена литургијска реформа која се састојала не само у укидању латинског као литургијског језика, него и у замени старих богослужбених текстова новосачињеним. Касније је Лефевр недвосмислено одредио концил и све што је из њега проистекло као „црквену сиду“. На самом концилу он се активно залагао за чување традиционалног учења, против свих заблуда у цркви и у савременом свету.
Разумљив је трагизам положаја тог епископа. Као римокатолик он је био обавезан да верује у папску „непогрешивост“. Али његова хришћанска савест не може да се помири са оним што почиње да се догађа у цркви после сабора. Мало по мало Лефевр почиње да се одваја. Уклоњен 1968. године од Ватикана са сваке званичне дужности, он 1970. године оснива „Братство св. Пија Десетог“. Име овог папе означава протеклу епоху: 1907. године он је издао познату енциклику против црквених модерниста, која садржи обимну критику обновљенаштва као философије, као стила религиозног живота, као богословља, као критичког правца у истраживању Библије и црквене историје (видети руски превод у књизи: Целовито знање, зборник, 1. Савремене струје религиозне-философске мислиу Француској, Петроград, 1915). Године 1974. Лефевр је иступио са својеврсним манифестом у којем је осудио „неомодернистичку и неопротестантску“ позицију Рима после Другог ватиканског концила. Последица тога било је то да црквене власти забрањују делатност „Братства св. Пија Десетог“ у чијим оквирима је Лефевр руководио васпитањем будућих свештеника. Архиепископ одбија да се покори и у јуну 1976. године врши прва „незаконита“ свештеничка рукоположења. Следећег месеца Павле Шести му забрањује свештенослужење. Али до потпуног раскида још није дошло. У септембру исте године Павле Шести се среће с Лефевром али тај сусрет није довео до помирења. Нови папа Јован Павле Други убрзо после свог избора позива код себе Лефевра, чиме се рађа нада да ће се конзервативни папа Пољак договорити с Лефевром. Папа обећава уступке присталицама старог богослужења и изјашњава се против крајности модернизма а Лефевр потврђује своју верност папи. Али римокатоличка црква је увучена у такав светски процес у којем и сам папа ништа не може да учини, ма какви били његови лични ставови. У јекује екуменизам а на хоризонту се све јасније помаљају обриси хиперекуменизма, то јест, организоване тежње ка обједињавању свих религија уопште. Године 1983. папа посећује римску синагогу а 1986. учествује у молитви представника свих религија у Асизију. Сви ови поступци изазивају врло оштру Лефеврову критику. Контакти с Ватиканом се ипак настављају. У мају 1988. године монсињор Лефевр води преговоре с кардиналом Рацингером чији је резултат било потписивање протокола: Лефевр изјављује да признаје власт папе, учитељски ауторитет цркве, као и стварност мисе која се служи по реформисаном обреду и обавезује се да ће обуставити своју оштру критику Другог ватиканског концила; представник Ватикана је, са своје стране, обећао дозволу рада Лефевровог Братства на територији целе римокатоличке цркве. Али након ноћи проведене у молитви архиепископ Лефевр повлачи свој потпис и ускоро даје званичну изјаву о својој намери да рукоположи неколико бискупа. 30. јуна 1988. године, заједно с једним бразилским бискупом, рукополаже четири бискупа. С гледишта римокатоличког канонског права ова рукоположења су била важећа иако су била незаконита. Одлучни корак је направљен. Осећајући да му се ближи смрт, Лефевр обезбеђује даље постојање свог покрета а у јулу папа проглашава архиепископа Марсела Лефевра одлученим од римокатоличке цркве. Тим чином Ватикан се надао да ће изазвати масовно дезертерство из редова Лефеврових присталица. Али ништа од тога се није догодило. У годинама након објављивања схизме број богослова у семинаријама које је организовало „Братство св. Пија Десетог“ стално је растао док у богословијама верним апостолској столици тај број стално опада. Истина, многи свештеници које је васпитао и рукоположио Лефевр дали су изјаву о свом помирењу с папском столицом. Али изгледа да Лефевр није имао ништа против тога: ни он сам није хтео тај раскид с Римом. Ватикан је морао да прави уступке овим свештеницима: њима не само што је дозвољено да служе по старим богослужбеним књигама, него им је чак и пружена могућност да буду канонски независни од локалних бискупа. Тако после раскида постоје два лефевровска покрета: један је потпуно независан од папе а други делује унутар Римокатоличке цркве.
Када је саопштено о смрти архиепископа Марсела Лефевра на вратима париске парохије традиционалиста, цркве Св. Николе (због које париски архиепископ води дугогодишњу парницу с Лефевровим следбеницима) била је истакнута његова фотографија а испод ње је нечија рука написала речи св. ап. Павла: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру очувах“.
У чему је био Лефевров подвиг, какво је наслеђе оставио? Током свих година свог свештенослужења он се највише бавио васпитањем омладине, у првом реду, будућих свештеника. Он није био ни велики богослов, ни сјајан проповедник, ни плодан писац. Но његова реч је одисала искреношћу, у њој је била велика морална снага и истинска горљивост вере. Али ствар није само у његовим несумњивим личним вредностима и даровима. У његовој речи многе чисте душе су чуле одговор на покушај да се Црква Христова помеша са стихијама овога света. Управо је зато Лефеврово име постало застава под којом су се окупљале и настављају да се окупљају многе хиљаде можда најбољих синова и кћери римокатоличке цркве. Нека је то и незнатна мањина у римокатоличком свету, али то је утицајна мањина у којој је много представника културне и друштвене елите.
Наравно, Лефевр је био ултракатолик. Многи правци његове борбе имају римокатоличку специфику. Али главни фронтрата којије објавио јесте фронт против модернизма и екуменизма, и ту се он врло често слаже с православним светом који такође, преко најдостојнијих својих представника, иступа против тих двају непријатеља истине Христове.
Бранећи традиционална учења о папству, Лефевр истовремено брани слободу епископа, коју хоће да спутају колегијалним установама. „Колегијалност, која одговара термину ‘једнакост’ француске револуције, јесте рушење личне власти; демократија је рушење ауторитета Божијег, ауторитета папе, ауторитета епископа“. Лефевр оцењује савремено стање као изузетно озбиљно. У његовим проповедима често се може чути есхатолошки мотив. „Сатана је сада одвезан, можда се води једна од његових последњих битака, главна битка. Он напада са свих страна“.
Прва богоборачка криза наступила је у доба Реформације. Ауторитет Бога и Цркве био је замењен личном свешћу и личном савешћу.
Још драматичнија, још трагичнија криза је француска револуција. „Онекоји су нама заповедали и нама управљали у име Господа нашег Исуса Христа, у име Божије, заменили су онима који су почели да владају у име Богиње разума… Откако су нас предали под власт људи који се више нису обраћали Богу ми смо постали робови тих људи… ви знате историју свих ратова који су након тога уследили, свих драма које је доживела Француска током два века, све крви која је била проливена услед заборава Бога, услед тога што је Он замењен сазнањем и разумом“. Али још увек није било све изгубљено. У неким местима је долазило до позитивне реакције, препорађала се Црква, препорађале су се хришћанске монархије. Истина, у 19. веку су и у самој римокатоличкој цркви настајале либералне струје које су хтеле да помире хришћанску традицију са учењима протестантизма и „просветитељства“, са идеологијом француске револуције. Али такве струје је одмах и строго осуђивао Магистеријум (то јест, дидактичка власт Цркве).
Трећа велика криза је избила за време понтификата Јована Двадесеттрећег када је почео сабор на којем је с доста успеха предузет покушај да се уведу елементи протестантизма и масонског „просветитељства“ у само учење Цркве. На концилу је деловала прилично добро организована либерална мањина која је на све могуће начине наметала своју вољу већини епископа и самоме папи. Иза кулиса, у експертским комисијама концила радили су највећи идеолози модернисти. (Једноме од њих, Хансу Кингу, папа Јован Павле Други је био приморан да пре неколико година забрани да предаје на римокатоличким универзитетима). На крају је сабор испао адогматски. Саме папе су то истицале, изјављујући да Други ватикански концил није такав какав су били други, да он има чисто пастирски карактер. Из тога Лефевр закључује да концил нема карактер непогрешивости, њему се не треба у свему повиновати, о његовим одлукама се може расправљати и оне се могу критиковати. Папа Павле Шести је, напротив, у писму Лефевру изјавио да је Други ватикански концил важнији од Првог васељенског сабора у Никеји!
Значај концила се нипошто не своди на формални смисао укупности свих његових бројних одлука. Концил је изазвао на историјски мегдан силе које су се до тада скривале, извршио је најдубљу револуцију целокупног црквеног живота, усталасао је цео римокатолички свет: с једне стране, многи су одговорили на концил ванредним ентузијазмом, а с друге стране, његова последица било је масовно одлажење из цркве и смањење религиозне активности.
Концил је усвојио идеологију прогреса. У његовим се документима историјски живот народа – независно од њиховог односа према Христу и према цркви приказује као пут ка све већем добру. Нису случајно залагања неколико стотина (!) епископа који су на иницијативу примаса Пољске, кардинала Вишинског, предлагали да концил осуди комунизам, била „одбачена“. Прогрес се проглашава за духовну вредност. Култивише се концепција „одрасле“ човекове личности којој нису потребни никакви ауторитети и која стиче Христа у личном избору, по цену раскида с прошлошћу. Тиме се умањује, па чак и сасвим пориче Богом дат утицај породице, средине и осталих ауторитета. На тај начин, сваком вернику се покушава да наметне психологија интелектуалца којег је одгајила савремена цивилизација. Лефевр убедљиво критикује овакву „интелигенцију“. „Ако бисмо морали да чекамо када ће се појавити разумевање религиозне истине да бисмо поверовали и обратили се, хришћана би било врло мало… Наш Господ није тражио разумевање, већ веру. Само жива вера даје разумевање“.
Концил проглашава религиозну слободу. С Лефевровог гледишта то је смртни ударац црквеном учитељству које је по својој природи неспојиво са слободом. „Магистеријум нуди Истину, морално обавезује личност да је прихвати, то јест, лишава личност моралне слободе. Наравно, личности је дата психолошка слобода али могућност одбацивања учења не даје права да се оно одбаци. Човек мора да верује под претњом (вечне) осуде… Концепција религиозне слободе још може да дозволи дијалог на једнаким начелима, информацију, али је неспојива с ватреном проповеђу о неопходности обраћења да бисмо се спасли, о претњи вечне осуде која лебди над онима који одбијају да верују и истрајавају у својим гресима… Смисао постојања Магистеријума је увереност у поседовање Истине. А Истина је по својој природи нетрпељива према заблуди, као што је здравље супротно болести. Магистеријум не може да дозволи право на религиозну слободу, чак и када је приморан да је трпи. Јер Бог није дао човеку да бира религију. Он му је оставио само могућност која јесте слабост људске слободе, и може бити несрећна. Цркви пребацују да захтева религиозну слободу када је у мањини, и пориче је се када се нађе у већини. Одговор није тешко дати. Истина је извор добра, врлине, правде и мира. Тамо где је Истина испољава се њен благотворан утицај на друштво. Црква захтева признање чињенице да она носи добро драгоцено за државе и, као последица тога, давање права Цркви да шири та добра… Када је Црква у већини она је дужна да ради Истине и ради добра народа предаје истинско учење и да шири на тај начин међу грађанима сва добра дела и врлине које проистичу из Истине, чувајући их од заблуде и порока. Само онај ко живи у апстракцији, у иреалности, расправља о Истини потпуно независно од оног добра које је с њом нераскидиво повезано, као и од оног зла и порока који су неодвојиви од заблуде. Боље је прихватити да само добро има права а да их зло нема. А оно што се говори о добру, такође мора бити потврђено и за Истину… Али сада се уместо црквене Истине појављује нова догма о достојанству човекове личности и о врховном добру слободе… Слобода коју желе они који од слободе праве апсолутно добро, химерична је. Често је слобода ограничена на моралном плану, па је тим више ограничена у интелектуалном избору. Бог се на изванредан начин побринуо о помоћи немоћној људској природи посредством породице којом смо окружени: оне породице која нам је дала живот и мора да нам да васпитање; отаџбине чији владари морају да олакшају нормални развитак породице у правцу савршенства материјалног, моралног и духовног; Цркве кроз њене епархије, где је епископ отац а парохије оне религиозне ћелије у којима се душе рађају за божански живот и ради тог живота се хране Св. Тајнама. Одређивати слободу као одсуство принуде и подстицаја значи разарати све ауторитете које је Бог ставио у центар тих породица ради олакшања добре употребе слободе, дате човеку ради непрестаног тражења Добра као и ради подстицања на добро оних који су ти поверени“.
Сада је у цркву продрла „нова свестрана концепција, концепција живота, света, Цркве која се у потпуности и савршено разликује од истинске концепције Цркве. Нова концепција се заснива на масонским принципима који се своде на чувене три речи: слобода, једнакост, братство; све то може бити врло добро, али такође може значити врло лоше ствари. Ако је слобода потпуна, то јест, све се препушта личној свести и личној савести и укидају се сви закони то значи рушење сваког ауторитета, јер управо је против ауторитета и уперена трочлана парола.
Слобода моје савести значи да ја чиним шта хоћу, не знајући ни за закон, ни за лични ауторитет.
Једнакост значи да смо сви једнаки и да не желимо ауторитет. Братство – али без оца. Без Оца може бити само братство руље… али како се може замислити братство без отаџбине, без оца. Ето чему су хтели да нас науче: рушењу ауторитета, насрћући самим тим и на ауторитет Бога. То је отворени напад на Бога јер сваки ауторитет потиче од Бога и учествује у ауторитету Божијем“.
Проглашење начела религиозне слободе непосредно је повезано са одрицањем од догматизма. Испоставља се да догма није вечно богооткривено учење, него резултат човекових трагања која се стално мењају и еволуирају. Непрестана трагања се проглашавају за норматив догматске свести. Радикално се мења однос према другим религијама. Мисионари добијају савет: не тежите да направите, рецимо, од муслимана хришћанина; добро ј е ако нам пође за руком да направимо до њих добре муслимане. Хришћанска мисија се претвара само у служење социјалноекономском прогресу. Последица тога је да се многи мисионари разочаравају у свој позив и напуштају га.
Насупрот модерном мишљењу како свака религија на овај или онај начин води човека спасењу, Лефевр износи традиционалнија гледишта о могућности спасења у другим религијама. „Црква је једина Заједница коју је основао Христос ради нашег спасења: Црква није просто корисна. Она је неопходна за наше спасење. Без Цркве се не можемо спасти… Па онда, рећи ће неки, ниједан протестант, ниједан муслиман, ниједан будиста, ниједан анимиста се неће спасти? Ја то нисам рекао: али говорим и тврдим… да се нико, баш нико од муслимана, ни од протестаната, ни од анимиста, не може спасти осим благодаћу Цркве, благодаћу Крста Господа нашега Исуса Христа… Човек се не може спасти кроз ислам, кроз будизам, кроз протестантизам; кроз заблуду се човек не може спасти. На небесима нема будистичке, ни протестантске цркве, на небесима је само једна Црква – Црква Христова… Човек се може спасти у тим религијама, али не кроз њих“.
Лефевр показује да екуменизам који је прогласио Други ватикански концил значи зближавање с протестантским вероисповестима, значи уступке протестантизму на широком фронту. За разлику од претходних времена када римокатоличка црква није дозвољавала да мирјани читају Библију сада се на све могуће начине подржава и поздравља то да сви верници проучавају Свето Писмо. Рекло би се да је дошло до повратка древној норми која је изгубљена у римокатолицизму. Али Лефевр упозорава против протестантске тенденције која ту избија. Истичући у први план Библију, умањује се значај Светог Предања, као да оно не разоткрива истински смисао Библије, као да Библија, одвојена од предања, може бити схваћена непогрешиво. Чује се отворени позив да се људи ограниче само на Писмо. На пример, познати „Речник библијског богословља“ у редакцији Ксавера Леон-Дифура, који је такође преведен и на руски језик, излаже богословље без икаквог обраћања двехиљадугодишњој хришћанској традицији. Лефевр разобличава оне који, позивајући нас да се држимо само Еванђеља, истовремено руше црквену веру у богонадахнутост Писма. На концилу се отворено говорило да богонадахнутим у Еванђељу треба сматрати „само истине које су неопходне за наше спасење“.
Утицај протестантизма или, што је исто, тражење компромиса с њим, осећа се и у литургијским реформама које су извршене на подстицај концила. Дошло је до упадљивог смањења поштовања Богородице и светих, чије су слике удаљене из многих цркава, богослужење се „хуманизује“, нагласак се не ставља на богоопштење, већ на људско општење чланова црквене заједнице. Некада је у римокатоличким црквама свети престо стајао крај олтарског зида и мису је свештеник служио окренут лицем према престолу, а леђима према парохијанима, као у православним храмовима. Сада се престо помера напред, и свештеник служи мису стојећи између престола и олтарског зида, окренут лицем према народу. Истиче се ново схватање мисе као „вечере“, „трпезе“, „успомене на Христа“. Забашурује се, а понекад се и директно одриче, вера у присуство Христа у евхаристији. У том случају се ни сама тајна се не врши. По схоластичком учењу, којег се, наравно, придржава Лефевр, за вршење Тајне потребна су три услова: „материја“, „форма“ и „неопходна намера“, то јест, намера свештеника да врши Тајну по вери Цркве. Ако свештеник не признаје веру Цркве, онда су и Тајне које врши неважеће.
Лефевр се не буни против богослужбеног читања Писма на националним језицима. Али он је одлучно против превода других литургијских текстова с латинског који је „ризница јединства и универзалности, тајна коју никакав људски језик не може да изрази и опише“. Треба рећи да проблем сакралног језика није чисто римокатолички проблем. Грци се никада неће одрећи језика Новог Завета, језика Јована Златоустог и Василија Великог. Црквенословенски језик, у оквирима словенског света, не само што нас повезује с целокупном традицијом, него остварује и јединство у литургијском животу свих православних Словена.
Али богослужбена реформа се код римокатолика није сводила само на замену латинског савременим језицима. У Риму су усвојена четири нова канона савремене мисе, при чему само један од њих одговара мање или више претходном римском канону док су остали резултат савременог стваралаштва. И то је био тек почетак. Дошло је до експлозије стваралачке активности у области литургијског живота. Само је у Француској ушло у употребу више од сто (!) канона мисе, одобрених на разним нивоима. Како сматра Лефевр, „већ сама та варијативност, анархична могућност да се из огромног мноштва тих текстова бира оно што се човеку највише свиђа“, руши побожан однос према богослужењу као према установи Божијој. Немогуће је дубоко променити „закон молитве“, не реформишући упоредо с тим и „закон вере“. „Новој миси одговара нови катихизис, ново свештенство, нове семинарије, Црква харизматичка, педесетничка, све оно што је супротно ортодоксији и учењу свих времена“. У тој новој Цркви дозвољено је врло много тога а забрањено је само једно: држати се претходног учења и вршити богослужење старог времена. Строгост ове забране Лефевр је доживео у потпуности.
„Главни напор сатане – говорио је Лефевр – састоји се у томе да нас уведе у непослушност Предању кроз сам принцип послушности“. Савремени римокатолик (да ли само он?) налази се „пред мучном дилемом: или послушност уз ризик губљења вере, или непослушност уз очување вере неокрњеном; или послушност и сарадња у раду на рушењу Цркве, или непослушност и рад на очувању и продужењу Цркве“.
Лефевр је са својим следбеницима одлучно изабрао припадност Цркви свих времена уз одбијање да припада Цркви реформисаној и либералној. У својој храброј борби он се надахњивао примерима древних Светих Отаца који се понекад нису бојали да се супротставе целом свету (један римски прелат је викао на њега: „Не изигравајте Атанасија Великог!“). Надахњивао се он и примером мученика Вандеје који су пали у борби против револуционарне Француске ради поновног стварања хришћанске Француске. „Нова хришћанска цивилизација“ којој нас воде модернисти јесте антихристова обмана, говорио је. Јер „већ је постојала хришћанска цивилизација и нема никаквог разлога да се она поново измишља“.
Након промена које су се догодиле последњих година у Европи струја традиционалиста је стекла нове могућности у бившим земљама „народне демократије“. Час овде, час тамо, од Балтика до Дунава, појављују се проповеднициинтегристи, на зидовама градова и села лепе се огласи с позивима на „мису св. Пија Петог“. Црквена ситуација у земљама Источне Европе је различита, али је у целини настројена конзервативније, него на Западу. Будућност ће показати колико је јак римокатолички традицонализам, али већ се сада види даје он виталан, те смрт монсињора Лефевра нипошто не значи крај покрета који је он основао.
 
са руског:
Зоран Буљугић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *