ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Шта су сањали, а шта им се догодило?
 
Како је било могуће да се дотле дође? Јер, концилски документ “О свештеној литургији” (под називом “Sancrosanctum Concilium”) био је пун лепих жеља и добрих намера. Прво је истакнут значај мисе: “Свако литургијско служење, уколико је оно дело Христа Свештеника и Његовог Тела, које је Црква, јесте првостепено свештено дејство, с чијом делотворношћу се, ни по степену, ни по мери, не може поредити никакво друго дело Цркве”. Учествујући у земној Литургији, верни се спремају за небеску, у горњем Јерусалиму. Литургија је врх свих делања Цркве – и мисије и моралног поучавања, да би се сви крштени и верни сабрали у једно, учествовали у слављењу Бога, жртвоприношењу и причешћу.
Црква жели да њен народ, “царско свештенство” (1. Петр. 2,9), свесно буде у Литургији, и зато је учешће народа суштински важно. Због тога на богословским факултетима и семинаријама треба уложити све напоре да литургика постане један од главних предмета. И монашке заједнице треба да се у потпуности прожму литургијским духом. Свештеници такође морају да што дубље живе Литургијом, старајући се о својим вернима.
Да би се све ово постигло, у Литургији мора непромењено остати оно што је Бог установио, а треба мењати оно што је за промену, у складу с захтевима времена. Текстове и обреде мисе треба довести до пуног разумевања народа. Изменама у миси руководиће папа и бискупи, веома пажљиво, после “теолошког, историјског и пастирског истраживања”. Да би лаос активније учествовао, треба подстицати возгласе и одговоре присутних, појање псалама, антифоно појање, гестове и телесне покрете, а повремено и “побожно ћутање”. Све треба поједноставити. Други ватикански концил је тражио да “обреди блистају племенитом простотом, да буду јасни захваљујући својој краткоћи, да избегавају беспотребна понављања, и да одговарају способностима верних да их поимају”.
Треба унети додатна штива из Светог Писма; уз задржавање латинског, неопходно је да више делова мисе буде на народном језику. Преводе одобравају националне бискупске конференције.
Литургија не сме бити једнообразна: треба усвајати традиције народа који миси присуствује (ако нису у питању “сујеверја”). Нови типови мисе, на мисионарским територијама, могу се служити “експериментално”, ако папа то одобри.
Треба ојачати парохијски литургијски живот и његову везу са бискупом, а нарочито се старати о недељним литургијским сабрањима. У свакој бискупији мора се створити “Комисија за свету Литургију” којом ће руководити бискуп.
На први поглед, све је на месту: озбиљан рад, литургијске комисије, изучавање прошлости. Плус креативност. И спонтаност. Али, какви су били практични резултати?
По први пут у историји западног хришћанства, на челу промена се нису нашли свети људи једне хришћанске заједнице, него “професионални литургичари”, научници. И то се није могло превидети, нити је могло да остане без последица. Један такав литургичар, али не без осећања за стварност, Роберт Тафт, уочио је: “Кад професионални литургичари говоре о спонтаности, они мисле на СВОЈУ спонтаност, не на спонтаност заједнице”. Уочавајући да је преупрошћавање мисе ипак имало штетне последице, Тафт каже да је “показна једноставност просто досадна”, и да Литургији треба много символике, “много покрета и звукова, мириса и звончића”, а да јој нису потребни коментатори који све то тумаче: “Понављање је мајка обредног понашања. Мораћемо да тумачимо ствари само ако инсистирамо на томе да измишљамо точак на свакој Литургији”. Што се креативности у стварању нових литургијских облика тиче, Тафт упозорава да Литургија није дело индивидуалног генија, него нешто што настаје тек ако је заједница прими и усвоји: “Креативносту оквиру традиције је креативност вођена и ограничена нечим много важнијим него што је креатор”, каже он. Следити Предање не значи бити лишен креативности. Зар је некреативан оркестар који свира Бетовена, не убацујући своје мелодије у његову композицију? “Зар је глумац мање стваралац зато што није написао драму, и зар сопран није дива док не компонује арију? Зар су Шекспирове трагедије и сонети мање креативни зато што он није измишљао жанрове? Зар Елиот није песник зато што је писао на енглеском, а не на “уради сам” есперанту?”, пита се Тафт.
То је, у ствари, главни проблем који је настао после Другог ватиканског концила: фабриковање литургијског предања у име нечег “првобитног”. Тафт каже да се људима мора вратити Предање које није само својина научника, него је и баштина обичних верника, и додаје: “Оно што покушавам да кажем јесте да Литургија мора да говори за себе уместо да покушавам да је натерам да говори за мене, уместо даје користим као медијум за самоизражавање. Као и средњовековне катедрале, литургије нису саздане као пуки споменици људске стваралачке способности, него као чинови богослужења. Предмет богослужења није самоизражавање, па чак не ни самоиспуњење, него Бог. “Он треба да расте, а ја да се умањујем” (Јн. 3, 30), рекао је Јован Крститељ о Исусу, и то је одлично начело за служитеље Литургије /…/ Другим речима, Литургија је заједничко предање, идеал молитве до кога морам да узрастам, а не нека врста приватне игре коју сам слободан да сводим на ниво своје баналности. И ако обред садржи нешто што не разумем, нарочито нешто што хришћани скоро сваког предања, и на Истоку и на Западу чине преко хиљаду година, тада свој почетни инстинкт треба да повргнем сумњи кад је у питању моје сопствено разумевање, пре но што одмах кренем да уклањам оно што се дрзнуло да превазилази границе мог разумевања”…
Присуствујемо литургијском хаосу у савременом римокатолицизму И тај хаос, између осталог, последица је “професионализације” литургијских питања, експериментализма, површности маскиране у научност. Највећи број хришћанских верника рањен је у срце: они су веровали да је миса неприкосновена светиња, а испало је да се њоме можеш поигравати. Мали, они за које је Христос умро, били су саблажњени, а “научници” то нису приметили – они су упражњавали своју “креативност”.
Као што видесмо, све је почело лепо, жељом да народ више учествује у литургијском животу.
Тако се Други ватикански концил претворио у увод у дугу агонију савременог римокатолицизма, а садашњи папа, Бенедикт XVI, настоји да изврши обнову служења традиционалне, тридентске мисе, верујући да ће она помоћи и обнови “Novus ordo” Павла VI. Судбина римокатолицизма је, свакако, упозорење и за Православну цркву. Не треба журити путем у непознато, нити опасности на том путу заклањати помоћу реторске магле. Јер, како рече Бранко Миљковић, “опасности превазиђене метафором, на другом ће месту запевати опасније”.

Comments are closed.