ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Кардинал Лустиже о литургијским реформама
Један од најпознатијих кардинала друге половине ХХ века, Жан Мари Лустиже, поглавар француских римокатолика (крштени Јеврејин), човек изузетног образовања (умро 2007.), у књизи интервјуа “Божји избор” изложио је свој поглед на реформе богослужења после концила: “У литургијској реформи смо попустили под утицајем модернизма, елиминишући много природнији симболизам, јер смо га сматрали више паганским, јер смо мислили да он ништа не објашњава и треба да препусти место новом говору, који још није био формулисан, поготову за младе. Али тај нови речник може бити веома неубедљив јер нема историјску и есхатолошку димензију. Имали смо јаку тенденцију да мислимо да реформисати, у ствари, значи /…/ изменити све из почетка.”
Рационализација литургијског искуства бременитаје озбиљним искушењима. Тако је и у области културе. Чак и претензија да се једна Бодлерова песма објасни од А до Ш није ништа друго до неозбиљна. Кад би то било могуће, не би било ни другог читања, ни тајне коју песма носи – а самим тим, ни лепоте. Јер, по Лустижеу, “Литургија је конкретан чин који призива симболичко и историјско наслеђе и чији смисао није сводив на оно што мисли онај који је служи. Обред носи Тајну чије је симболичко богатство по мери речи Господње и историјске тајне. Свести литургију на оно што само једна генерација може разумети, значи направити церемонијал Олимпијских игара или дефиле 14. јуна. Значи, остаје само да узмете коментатора пријатног и топлог гласа, и он ће вам објаснити све што треба да се разуме”.
Латински језик, такође, каже Лустиже, јесте културно богатство Запада, и не треба бити против њега. Као што црквенословенски јесте знак јединства православних Словена, тако је и латински наслеђе романских народа: “Литургијски језик није догматско питање, али то не значи да, када свештенослужитељ говори службеним језиком једне земље и народа, он боље општи с присутном заједницом”.
Иако је “реконструкција” западне литургије требало да римокатолике врати моделу IV и V века, много шта је, ипак, чињено непромишљено: “То је било интелигентно, али зар није сигурнија спорија еволуција, мање волунтаристичка, са више поштовања и стрпљења, у континуитету, која би самим верницима била мање трауматична!? Да смо боље мерили домете обреда као историјска сећања утканог у токове генерација, онда бисмо, вероватно, спорије напредовали у литургијској реформи”.
Промене на Другом ватиканском концилу биле су превише радикалне “насупрот жељи већине верника”; “највећи део људи је желео тишину, музику, обред укотвљен у сећању”. Иако је концил препоручио да сви присутни на миси приме хостију (римокатоличко причешће), као знак учешћа на служби, ни са тим није требало журити. Лустиже пита:, Да ли је требало трчати за тим циљем у стилу Маове културне револуције која је подразумевала обавезно учествовање или је било боље руководити се с много више спорости?”
Иако је било извесних разлога за тврдњу да су литургијски обреди постали “неразумљиви” савременицима, није се смело ићи у “разумљивост” на површан начин. Уместо симбола, добили смо коментаре – сматра Лустиже. Символи морају имати историјску носивост и универзалност: “Не може један свештеник, или група људи, да измисли символ”. Револуције, попут француске, хтеле су да измисле нове символе, али су се они претворили у прах и пепео.
Лустиже се у потпуности слаже с тврдњом кардинала Рацингера (садашњег папе): “За католике, литургија је заједничка домовина. Она је извор њиховог идентитета, и зато она треба да буде предоминантна, непроменљива, да би се кроз богослужење пројавила Божанска светост”. Уметник је онај који се изражава субјективно, вели Лустиже, али свештеник то није. Он је носилац “значења које њему не припада и које не зависи од његовог субјективитета”. Свештеник служи у име Христово, а не у своје име, и људи не долазе у храм због њега, него због Христа.
Тежња реформатора мисе била је да се смањи разлика између свакодневице и места и времена за молитву Али, разлика мора да постоји. Многи свештеници су ишли у процес десакрализације, са паролама: “Доле архаизам обреда!” То је, по Лустижеу, била “грешка једне заједнице у конфузији” која је тиме ризиковала самоуништење.
