ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Литургија и аскеза
 
Један од највећих савремених богослова Литургије, архимандрит Василије (Гондикакис), старешина манастира Ивирона на Светој Гори Атонској, у својој књизи „Входноје“ (односи се на песму која се пева за време литургијског входа) настојао је да покаже дубине теологије која извире из евхаристијског погледа на свет. Евхаристија је срце Цркве, и из тог срца истиче крв по целом Телу: догматика, аскетика кoјa je етика, канонско устројство – све је из Евхаристије и све води ка Евхаристији. И питање дијалога са инославнима, којим се Гондикакис бави, за њега је евхаристијско питање по преимућству.
Јединство у Цркви Христовој није спољашња организација, него дар Божје благодати. Теологија извире из Литургије, као и философија, духовност, црквена администрација, агиографија. Како се пева за Духове, у Цркви се говори „чудним догматима, чудним речима, чудним учењима о Светој Тројици“.
Литургијско богословље уочава, по архимандриту Василију, да „у Цркви ништа није самовољно, или одвојено, или туђе, или механички додато. Ништа нема неког свог закона, нити сопствене „воље“ у смислу побуњености. У Њу не улази ништа што јој је туђе, по природи, схватању или склоности. Све је просвећено благодаћу Тројице. Сваки део живи са осталим деловима у органском јединству и укључен је у целину“.
Све почиње крштењем у смрт Христову, да би живот засијао из гроба: „Прошавши кроз смрт, све ствари стичу друкчији начин постојања“, вели светогорски литургиософ. Смрт која побеђује смрт у Цркви се пројављује кроз богословље, чија је апофатичност распеће за ум; организацију, чијаје суштина саборност, отројиченост; Литургију, која возглашава „Твоја од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све“; икону, која сликовно разоткрива етос Литургије; духовност, која тежи смирењу, жртвовању свега и болном „самоиспразнењу“, а не пуком стицању врлина и, по оцу Василију, „тако, преко крста човековог, распећа индивидуалне воље, радост улази у целокупни свет Цркве“. Основно питање је у томе – како данашњи човек да испуни смисао своје литургијске природе и да премости јаз између богословља и живота. Уосталом, кад је богословље у питању, људи хоће да чују реч Божју, а не било чије „приватне“ ставове.
Отац Василије упозорава да је „књишки“ приступ Хришћанству потпуно погрешан: „Исус није после Себе оставио нови философски систем, нити је установио пуку религију. Он је оставио Своје Тело и послао Свога Духа. И Еванђеље се састоји из темељних елемената и искуства нове заједнице у Христу“ (Јов. 21, 25). У Јеванђељу није све речено, него само оно што је насушно Цркви и човеку.
У истом смислу, Еванђеље припада Цркви, и ако се изнесе ван ње, оно губи пуноту свог значења. Stoga, како каже светогорски богослов, они који мисле да знају Христа ван Цркве знају мало о Њему; они који припадају Цркви живе у Њему. Тако можемо рећи да је Еванђеље суштински „приватна“ (лична) књига. Она припада Цркви.Ван Цркве је Еванђеље запечаћена и неразумљива књига. Зато оно и стоји у олтару, одакле се свештенослужи. Догмати су формулисане истине откривене на Педесетницу. Па су, самим тим, „Еванђеље и догма изрази истог духа Цркве. Црква не ствара литературу када пише Еванђеље нити се бави философијом када уобличава догмат; него у оба случаја изражава пуноту живота скривеног у себи. Зато Еванђеље не може бити схваћено ван Цркве, нити догмат ван богослужења“. Уосталом, догмат је најдубљи израз мистичног живота Цркве; он се уобличава у Духу Светоме и плод је тројичног искуства у које се читав човек кроз Цркву крштава. Богословље није питање само стручњака, него је упутство за живот. Све мора да се живи и доживљава, јер догмати нису пуке разумске формулације, него могућност „да се и наши животи мењају и обнављају истином и препорађајућом силом присутном у тим појмовима“. Литургија и богослужбени типик управо о томе сведоче; и зато, „ако се догмат кривотвори, с намером или не, еклисиологија, пастирска или управна, изобличава се, духовни живот се фалсификује и човек пати“. Пошто су и еклисиологија и духовност засновани на истом темељу, догмату, и пошто Црква, као Тело Христово, живи у историји, обитавајући у сваком од верних, који су Црква у малом, онда лична свест сваког верног има црквену димензију, и сваки проблем за Цркву је лични проблем спасења сваког њеног верног. И јерес није шала: јеретик, насрнувши на предањску веру, насрће на живот верних, њихов raison d’etrе.
Зато је, јерес у исти мах и хула на Бога и проклетство за човека“. Због тога се здрав црквени организам увек борио против „разорне заразе јереси“.
То је разлог због кога су за православне Свети Оци прозори кроз које нам долази светлост Тројичног живота. Њихово богословље које је, по Гондикакису, велико „Да“ и“Амин“ вечности, извире из чињенице да су Оци „литургијске личности које се сабирају око небеског олтара са блаженим дусима“, због чега су увек савремени (=савечни). Богословље и духовност увек су чврсто повезани, јер, ако није тако, духовни живот постаје прелест, слична несторијанству. Богословље, литургијски схваћено, није ствар „експерата“, него свих верника; по оцу Василију, „сваки верни је призван да постане „богословска душа“. Крстом Христовим, разбојник је дошао у познање покајањем и постао богослов: „Радуј се, Крсте, кроз тебе се у трену разбојник као богослов препозна, вапијући: ‘Помени ме, Господе, у Царству Твоме'“. Подвижништво је неопходно, јер је „делање подвижника тајноводствено, док је делање богослова свештено“. Самопожртвовање и љубав су пут ка вери, а не разум, јер „Бога знаш вером, а не разумски; то јест, битијно и читавим својим физичким бићем“. Због тога је неопходно да се „наша“ истина пројављује као љубав – да не би постала лаж, и да наша љубав извире из истине, да би била трајна“. У области истине, јерес је грех, а у области духовног живота је лаж (прелест); зато се не може ни живети, нити се може изразити здравље у животу без истина вере. Пошто је јерес плод греха гордости, у њој нема правог богословља.
Богословље, оно литургијско, пројављује се у „тихости и савршеном миру Духа“. Кад год су се Оци укључивали у неку полемику, они су то чинили из љубави према човечанству; изражавајући љубав, предавали су људима мир и познање. Пошто извире из најдубљег увида у тајну Богочовештва, њихова реч је моћна: и кад говоре једноставно, попут пустињских отаца, и кад се изражавају на интелектуално сложен начин (попут Светих Григорија Нисијског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле), речи су им пуне благодати и живота. Истина и самосвојност освештали су њихово целокупно биће; они никад нису говорили празне речи, него су записали оно што су видели, попут Светог Јована Богослова. Ништа друго не би ни могли да забележе, као ни Свети Јован Богослов што није могао. Сва виђења Светог Јована нису могла да се запишу јер је он био „преплављен животом од кога су се његови земни сасуди преливали на све стране“. По архимандриту Василију, ово преизобиље живота и јесте богословље. Због тога, „свако ко следи Апостола, напредује с њим у неизразиве и неизрециве тајне живота и нетрулежности“. Они који немају додира с искуством апостола, постављају питања без везе са животом и тајном која преображава твар. Живот свечев заснива се на новој каквоти, каквоти рођења кроз смрт, које „служи, сија, воли и кажњава на други начин, пошто има ауторитет љубави, а не као књижевници“. Та нова каквота је „богословско просветљење Духа Светога“. Рани хришћани су живели у целини богословски, и душом и телом крштени у нови живот. Њихова литургијска сабрања била су посвећење у тајну богословља, јер њима све беше заједничко, пошто су и саме себе приносили на жртву. Отворених срца, они су све исповедали пред браћом, стављајући и свој живот и своје имање пред ноге апостола. Тако су доказивали да су у Христу, чије су Тело били.
За разлику од ране Цркве, у којој је богословље било живот, данашња теологија је академска, индивидуалистичка, неповезана са органским животом. Философија може да изрази „индивидуално мишљење“, али богословље није философија, него сведочење. Господ није водио „теолошке дискусије“. Кад су га питали: „Хоће ли бити мало спасених?“ одговорио је: „Гледајте да уђете на тесна врата“ (Лк. 13,2324); кад му је Самарјанка рекла да се Јудеји и Самарјани не друже, он не расправља о томе него јој одмах каже: „Иди, зови свог мужа“ (Јов. 14, 6), и тиме је буди на покајање. Разговор увек преводи у област личног живота, истинског богословља. Њега увек занима личност, а не теолошка расправа. Богословље тражи личност и њено спасење, по речи Светог Павла: „Нећу оно што је ваше, него вас“ (2. Кор. 12, 14). Богословље се не може стварати узимањем папира и бележењем својих идеја, макар биле терминолошки прецизне и друштвено корисне. Човек целог себе треба да пружи богословљу. Само у доба мртве, апстрактне теологије, могло је да се јави питање „интеркомуније“, давања причешћа инославнима, без њиховог крштавања у смрт Исусову. Архимандрит Василије каже да „дати чашу живота инославном, без јединства у вери и заједнице у Духу Светоме, јесте пуки механички чин, магијски чин“.
Савремено богословље често приступа Светим Оцима на површан начин. То је „талмудистички“ приступ. Јер, светоотачким текстовима се приступа као иконама или моштима светаца, са страхом Божјим, због чега и добијамо нарочиту благодат. Погрузивши се читавим својим бићем у текстове Отаца и наоружани стрпљењем, добијамо просветљујући увид у дубине истине који нам помаже да ствари видимо другачије, на прави начин. Живој отачкој речи се не прилази ни механички, ни археолошки, ни историографски. Реч Отаца се предаје с колена на колено, преко живих сасуда, нових Светих Отаца, који су отачку реч учинили својом, и тако непроменљиво слово Божје путује кроз време, увек исто и увек другачије. Прави теолог не прича о животу, него га даје. Уместо Хлеба надсуштног и небеског, академска теологија човеку нуди камење. Речи које нису постале тело, не значе ништа.
Литургија и аскеза дубински су повезане сведочи нам отац Василије. Велики део литургијског богословља Византије (Свети: Дионисије Ареопагит, Максим Исповедник, Герман Цариградски, Симеон Солунски, Никола Кавасила) не да се разумети без исихастичког подвижништва. Јер, мистагошка тумачења византијских светих нису била произвољна, него непосредан плод њихових мистичких увида. И зато су остала трајна: чак и један од најновијих Отаца, Свети Јован Кронштатски се на њих ослањао управо зато што их је егзистенцијално доживљавао као и претходни Свети Литургичари. Из његовог „Необјављеног дневника“, као и из других списа, видимо да је пред нама свештеник – исихаста који живи у свету подвизавајући се до крви у борби против својих страсти и слабости. Он у дневнику стално бележи о искушењима која има: „Спокојно и свечано сам читао канон, а затим одслужио Литургију. Негде при средини ђаво се трудио да поколеба мој мир пристрашћем према блиставој трулежи (митри), уплашио сам се да се не надими (од свећа и кандила што горе) и још тескобом и немоћи у срцу, али вером, тајном молитвом и топлим покајањем оживевши, савладао сам ђаволско наитије и умирио сам се“. Свети Јован се кајао што у строго постан дан узме рибу („чиме сам дао велики попуст својој плоти“), што је искушавао свог анђела чувара спавајући преко дана, што му је било жао чаше меда раствореног у води коју је, уместо њега, попио његов сапутник, због снова са ђаволским искушењима, итд. Такав свети служитељ Литургије могао је да буде и њен тумач – сасвим у континуитету са византијским литургичарима. Њему није сметао тобож „неесхатолошки“ символизам византијских мистагога: он се свим својим бићем погружавао у исти („Зашто се на Литургији савршава Велики вход? Ради сећања на одлазак Спаситељев са крстом на Голготу, изван градских врата, јер је Христос изволео, како каже Апостол (Јевр. 13,12), да пострада изван Јерусалима, заједносаразбојницима /…/ такође, савршава се ради сећања на распеће Његово на крсту и на то како су га Јосиф и Никодим скинули са крста /…/ Свету Тајну у олтару савршавају свештенослужитељи који представљају Исуса Христа. Ако служи свештеник, а не архијереј, Царске двери су затворене – јер ту Свету Тајну је првобитно савршио Исус Христос у нарочито украшеној горњој одаји, где су били присутни само Његови ученици – како би велика Тајна била сачувана од очију недостојних и ради веће побожности верних: јер људско срце и око због своје нечистоте нису достојни да посматрају Тајну на коју и Анђели гледају са страхом“.) По ко зна који пут схватамо: разумећеш само ако волиш, само ако живиш тиме што треба да појмиш. Тако је разумео Свети Јован Кронштатски, за разлику од савремених реконструкциониста, који се осећају тесно у старомодној византијској символици.
Наслањајући се на духовне увиде православних мистагога, какав је архимандрит Василие, и савремени римокатолички богослови, попут Дејвида Фагерберга, настоје да створе литургијско богословље које би евхаристијски поглед на свет уједињавало са аскетиком. На крају своје студије „Theologia Prima / What is Liturgical Theology?“. Фагерберг даје низ занимљивих теза о односу Литургије и духовног живота. Ево неких:
1. Литургија је вера Цркве у покрету, као што је слушање другогпријатељство у покрету, или заједнички ручак породица у покрету.
2. Литургијско богословље није исто што и литургиологија, са својим историјским методом, литерарном теоријом, текстуалним студијама, вишом и нижом критиком, компаративном религиологијом, као што ни вожња аутомобила није исто што и петљање око мотора.
3. То, по Фагербергу, између осталог значи да „академско знање није исто што и практично знање, а Литургија је пракса; сличности у архитектури, грађи молитвених књига и музичким формама не доказују истоветност у значењу;теорија и пракса јесу саодносне, али нису синонимне; религиозни обред не може да се сведе на оно што се да научити, нити неко може да дедукује одговарајући обред из онога што се проучава /…/“
4. Као што се, кад се слуша изговорена реченица, мора пазити на њену граматику, тако се мора пазити и на значење символа, а не само на његово присуство. Неки тврде да су древни литургијски символи истрошени и испражњени од смисла. Али, проблем је у нама: ако нам уље у храму више не значи исто што и некад, поставља се питање да ли ми верујемо да свето уље може да лечи, миропомазује владаре на царство, итд. Фагерберг каже: „Моћ нашег језика не зависи од прављења нових речи, него од употребе речи са влашћу“. Реформа литургијских символа требало би да почне од реформе литургичареве вере, то јест од њеног ојачања.
5. Литургије имају историју, и могу се разумети само у свом развоју. Свете Тајне се не смеју одвајати од њиховог литургијског живота да би се „одржавале у животу на апаратима научника“, вели Фагерберг. Жаба која скаче није исто што и сецирана жаба, мада се приликом сецирања може доћи до информација о њеном организму.
6. Академска теологија не сме да насрће на богословље сабрања. То што богословље Литургије није академско не значи да није богословље уопште.
7. Литургијско богословље није област естетике, него извор и утока сваког богословља.
8. Свештеник и верници не смеју Литургију претварати у индивидуалистички чин, јер је Литургија саборно дело. Зато је и свештенику и верницима потребно смирење.
9. Литургијско богословље није изражавање приватних мишљења, него указује на дубље нивое црквене вере; то што је за служење Литургије потребан простор, време и твар (храмови, празници, иконе, мошти, тамјан), указује на то да ће Царство Божје преобразити, а не поништити творевину.
10. Ако се под Литургијом подразумева само обредна етикеција, нибогословље ни подвижништво неће бити потребни за њено разумевање.
11. Литургија се не сме свести на протокол обреда, јер тада символ постаје пуки знак, икона обична слика, Света Тајна сентиментална успомена, а Црква јуридичка установа.
12. Литургија, богословље и подвижништво нестали су и из академске теологије и из живота верника. То се не сме дозволити.
13. Литургијско подвижништво је ту да обнови памћење. Човек је створен дасе сећа Бога (мнезис), али Га је заборавио (амнезија), па га мора обновити да бисе за евхаристијском трпезом обавила анамнеза (воспоминаније) славних дела Божјих.
14. Разликује се Литургија и леитоургиа; постојати литургијски не значи бити фанатик правила.
15. То разликовање помаже да се схвати шта је литургијска обнова. Она није у измени олтарског намештаја, преношењу Часне Трпезе, редизајнирању храма, давања лаицима свештеничких дужности. Леитоургиа је дело којим једна група људи постаје нешто саборно што није била као група индивидуа.
16-7. Цркви су потребни људи који живе литургијски – литургичари. Они треба да су дубоко верујући људи, који на миси одговарају, певају моле се и приносе жртву.
18. Литургија није дело типикара, ни комитета изучавалаца Литургије, ни аранжера цвећа, ни музичара, ни научника, ни председавајућег сабрања. То је синергијско дело обожених који кроз пасхалну мистерију улазе у Осми дан постојања. Она треба да створи ново небо и нову земљу, а не нову форму литургијских одежди.
19. Ако је Литургија пуко самоизражавање, падамо у еклисијални нарцизам:заљубљујемо се у сопствену обредну слику.
20-21. Неки пут је све у једном слову; чак не у речи (омоусиос – омиусиос). И овде је тако: Литургија треба да буде ефективна, а не само афективна.
22. Реч Божја није никад пасивна, нити пуко дидактична. Она је делатна истваралачка.
23. Литургијски језик није исто што и језик магије; али, Литургија је сличнија ономе: „Сезаме, отвори се!“ него: „Хајде да испржимо кромпире!“ Кад се изговоре литургијске речи, очекујемо небеса отворена.
24. Ако је Литургија богословски утемељена, то значи да је она вођена,обликована, предањска.
25. У складу са дефиницијом Светог Атанасија Великог, предање је начин на који се нешто предаје, као и садржај оног што се предаје. Предавати (глагол) предање (именица): делање које носи одређени садржај.
26. Предање је оно што нам је Христос послао преко апостола: удео у вечном животу. Дванаесторица су нам предала оно што су видели и чули, али не да бисмо знали шта су они видели и чули, него да уђемо у заједницу коју су они имали са Оцем кроз Сина.
27. То означава преношење и учешће у апостолском искуству.
28. Постоји „преседанско“ схватање предања: ако се ствар довољно дуго понавља, она постаје предање. По овом схватању, све је непредањско кад се први пут учини.
29. Али, постоји и дубље схватање предања: латински сакраментаријум, иконостас, готска архитектура, Велики канон Св. Андреје Критског, појам, једносуштан“ били су предањски чим су се појавили. Какво је то предање?
30. То је литургијско предање, јер Дух Свети чини могућим учешће у тајнама Сина.
31. Фагерберг наводи старца Василија (Гондикакиса), Светогорца, који је рекао да је Св. Јован Богослов пренео само оно што је видео, јер није могао пренети ништа друго. Он је био преплављен божанским животом – и богословље је управо то преизобиље живота. Први хришћани су богословски живели читавим својим бићем, и њихова литургијска сабрања била су посвећење у тајну богословља. Сваки верник је, како смо већ истакли позван да буде „богословска душа“.
32. „Леитоургиа „ треба да ствара више богослова – то је истинско ојачање лаиката.
33. Поједностављено речено, богословље је одговор на питање: „Шта се десило?“ Шта се десило кад је Бог позвао Авраама из Ура Халдејског; шта се десило у неопалимој купини на Синају; шта се десило у Витлејему? „Литургија је богословље зато што се верни диве ономе што се њима десило“, вели Фагерберг.
34. Празници у литургијском кругу године имају за циљ не само да нас подсете на историју, него да помогну рађању Христа у нама.
35. Свето Писмо је извор богословља, али једино у Литургији, у оквиру lex orandi.
36. Највећа је трагедија читати Библију само историјски, а не и литургијски.Јер, као што је рекао Чарлс Виљемс, „сви догађаји из живота Господњег, који сусе збили у Јудеји, збивају се и у нашој души“.
38. Христос је први од свих литургичара, Прворођени међу многима.
39. На светотајинској литургијској оси, све што се десило Христу, дешава сеи нама. Свако тумачење тога (lex credendi) зависи од онога што нам се десило (lexorandi.)
40. „Закон молитве“ (lex orandi) тражи учење по коме је твар саздана да би била Света Тајна; есхатологију која претпоставља да је све саздано за славу; антропологију која исповеда да лик Божји може постати подобије Божје (обожење); христологију која почиње од тога да се власт Божја односи на сиромахе, заточене, одбачене, којима треба помоћ; захвата и еклисиологију која јавља Цркву што пројављује потенцијале света.
43. Литургија актуализује, визуализује, символизује царство Божје, као што пољубац изражава љубав коју символизује.
44. Литургија је учешће у животу Божјем. Ако религија човека доводи достајања пред Богом, Литургија га уводи у унутарје Тројице. Литургијски живот је обожење, јер се у њему вернима дарује Божји живот; а обожење је циљ подвижништва.
45. Христос није створио религију, него Цркву.
46. Литургијско предање није скуп учења о Христу, нити одредница ослужењу мисе:оно треба да јесте обожење нас самих. Учешће у Предању је морална делатност: означава већу осетљивост за Господа, и већу сличност са Господом.
47. Литургија саздава народ Божји, призван да настави дело Христово.Хришћанска Литургија зато није религиозни ритуал, него дело Христово које постаје наше. Пре но што се вазнео на небо, Христос је оставио Своја богатства и благослове Цркви која и данас почива на синовској вези Христа са Оцем у Духу Светом.
48. Логос је узео људску природу – и то је Христос. Зато је Христос саздао савршену људску религију: „Литургија је настављање Његове религије, а нестварање наше. Свештено човештво Сина и савршена религија је темељ сваког црквеног чина“.
49. Литургија је обнова човештва васкрсном силом, и та се обнова збива сваког осмог дана.
54. Фагерберг: „Ако је богословље граматика, онда учење теологије није циљ по себи./…/ Хришћани уче граматику Царства да би свету рекли истину о себи /…/ Циљ подвижништва је да живот врати његовом извору“.
63. Као што је намена часовника да показује време, намена сечива да сече, тако је циљ творевине да постане Света Тајна, а циљ човека да постане савршени литург. Фагерберг цитира Павла Евдокимова који каже: „Све је намењено да добије своје литургијско испуњење… Коначна сврха воде је да учествује у тајни Богојављења; дрвета – да постане Крст; тла – да прими Тело Господње током Његовог суботњег покоја… Маслиново уље и вода стичу своју пуноту као елементи који предају благодат обновљеном човеку. Пшеница и вино добијају свој коначни raison d’etre у евхаристијској чаши. Део битија постаје јерофанија, епифанија свештеног.“
68. Платон је био у праву кад је видео постојање напетости између духа и тела, али није био у праву кад је сву кривицу свалио на тело. Свети Оци пустиње користили су речи сличне Платоновим, чак речима дуалиста, али су те речи коришћене у другом граматичком контексту.
71. Доживети свет као Свету Тајну може се само ако се умање људски апетити – и то је подвиг. Ајдан Каванах дефинише Литургију као начин да се свет учини онаквим какав је требало да буде – а то захтева подвижничко самоумртвљење. Како правилно да користим храну ако сам прождрљив или да гледам с љубављу свог ближњег ако сам пожудан?
75. Литургијски аскетизам значи вођење подвижничке битке да би се остварио надзор над страстима и да би се свет сагледао на исправан начин и стекла заједница с Богом кроз молитву срца.
79-80. Свети Јован Лествичник упозорава оног ко се није ослободио страсти да се не игра теологијом јер може да пострада као неко ко плива у оделу. Фагерберг каже: „Постоји једна вештина која се упражњава у академској средини под именом „теологије“, и која је, по некима, имуна на Лествичниково упозорење. Они мисле да је ово интелектуално координисање информацијама толико рационално да страсти не утичу на њега /…/ Али, зар је могуће да се страсти уклоне из рада меморије, имагинације, интелекта, увида, разума, спекулације и виспрености? /…/ Да би се упражњавало литургијско подвижништво, човек мора да постане подвижник, макар и не био монах. Да би се упражњавало литургијско богословље, човек мора да постане богослов, макар не био академски теолог“.
81. Јован Лествичник препоручује човеку да надзире своје прохтеве пре него што они почну да контролишу њега. Ако је Литургија начин да свет функционише онако како треба, онда се морају надзирати сопствени прохтеви. Литургичар је увек подвижник.
83. Циљ хришћанске аскезе је оно што девојчица Хвин каже у Луисовомроману, Коњ и његов дечак“ (из циклуса „Нарнијанске хронике“) кад први путсретне лава Аслана, који је символ Христа: „Тако си леп. Ако хоћеш, можеш мепојести. Више бих волела да ме ти поједеш него да ме било ко други храни“.
84. Блажени Августин наводи речи којима се Христос обраћа причаснику: „Ја сам ти храна, али уместо да Ја будем претворен у тебе, ти се претвараш у Мене“. Фагерберг вели: „У нормалном систему за варење људског тела, парче хлеба се претвара у мене, моју енергију, моје мишиће и кости. У светотајинском систему за варење, који припада Телу Христовом, хлеб који смо појели претвара нас у Његово Тело. Мама је била у праву кад је говорила да смо оно што једемо“.
90. Генадије Лимурис је рекао да је икона – лице: „Икона је Христос, Бог који је постао лице“. Иконе су лица преображених људи, подвижника.
91. Платон је Лепоту назвао сијањем Истине, али Лепота може да сија неапстрактно, него само ако је личносна. Фагерберг каже: „Сијање Божје истине је лепота Исусова, а Црква је икона Исусовог сијања која се понавља на сваком прослављеном лицу“.
99. Литургијско подвижништво проистиче из виђења света у есхатолошкој светлости, која блиста и из Литургије и са Таворске горе…
Читајући Фагерберга, видимо да, савремени римокатолици схватају неопходност поновног спајања литургијског са подвижничким. Колико ће у томе успети, остаје да се види. Њихова аскетика, заснована на прелесним чулним маштаријама (Фрања Асишки, Тереза Авилска, Игнације Лојола), нема битијну дубину православног подвижништва. Па ипак, размишљања људи попут Фагерберга указују нам да ми, православни, имамо ризнице које треба чувати; најважнија наша ризница је нераскидива повезаност исихастичке аскезе и евхаристијског живота.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *