ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Стратегија завођења: модернисти освајају власт
 
Традиционалисти римокатоличке вере (многи од њих следбеници кардинала Лефевра, који је, после покушаја помирења, ипак ушао у сукоб с папским троном и одвојио се) и даље се придржавају мисе Папе Пија V. Свештеник служи окренут лицем олтару, а леђима народу, као кормилар лађе која плови ка Царству Небеском.
Свештеници који су остали верни папском трону – служе леђима окренути старом олтару, а лицем народу, за часном трпезом коју сви могу да виде.
Гамбер запажа да су се и Ватикану одани традиционалисти срели с великим оспоравањима од стране црквених ауторитета, док модернисти, који уносе у своје храмове и нове, хришћанству туђе, догматске садржаје, немају никаквих проблема.
Велика невоља наших дана је и ишчезавање страха Божјег. Потрошач постмодерне епохе, ушавши у Цркву хоће само Бога као “Пријатеља”, који ће задовољити његове, потрошачеве, “религиозне потребе”.
А то није била намерна бискупа сабраних на Концилу шездесетих година XX века у Ватикану. У докумешу “Sancrosanctum Concillium” било је само речи о већој употреби народног језика и више читања из Св. Писма на миси, а не о потпуном уништењу римског обреда. Међутим, промењен је распоред светаца у Светачнику распоред читања из Светог Писма, промењене су речи свештеничког посвећења. Измењен је мисал (служебник).
Гамбер се пита да ли је то учињено због добра верног народа или због уношења новог духа у цркву и онемогућавање повратка предањској миси и предањској побожности. На крају, само старим свештеницима остављено је право да служе “по старом”, а новима је наређено да служе у складу с реформом. Концилски бискупи су тражили мису која ће одговарати вернима, али је уведена миса која раскида са предањском и по садржају и по форми. А циљ је промена духа вере: “Лшургија и вера су узајамно зависне. Зато је и створен нови обред, обред који одражава ставове нове (модернистичке) теологије.
Више није смело да се дозволи да постоји традиционална миса, јер је била испуњена садржајима предањске вере и древним облицима побожности. Само из тог разлога, много шта је било одстрањено, и нови обреди, молитве и химне су уведени, као и нова читања из Светог Писма, која углавном пропуштају одломке који се не поклапају с учењем нове теологије – на пример, оно што се односи на Бога Који суди и кажњава.
У исто време, свештеницима и верницима се говори да је нова Литургија, настала после Другог ватиканског концила, по суштини идентична са Литургијом која је била у употреби у Римокатоличкој цркви све до сада, и да су промене које су се десиле само оживљавање извесних ранијих литургијских форми и уклањање одређених понављања, али надасве ослобађање од непотребних елемената.
Већина свештеника је прихватила ова уверавања која су говорила о континуитету литургијских форми богослужења и усвојила нови обред са истом неупитном послушношћу с којом је прихватила незнатне обредне промене што их је Рим с времена на време уводио у прошлости, а које су почеле променама Божанског Обреда и литургијског појања које је увео папа Пије X.
Користећи се овом стратегијом, група која је наметала реформе била је у могућности да стиче предност и да у исто време злоупотребљава осећај послушности међу старијим свештенством, и добру вољу међу многим, верницима, мада су сами реформатори у већини случајева одбијали послушност.
Пастирске предности за које су се многи верници надали да ће их нова Литургија донети, нису се јавиле. Наши храмови празне се упркос новој литургији (или можда управо захваљујући истој?), и верници настављају да отпадају од Цркве у масама.
Мада је наша омладина буквално била заведена да подржи нове форме литургијске службе, она је, у суштини, све отуђенија од вере. Привлаче их све више верске секте – хришћанске и нехришћанске – јер их све мањи број свештеника поучава о богатствима католичке вере и правилима хришћанског морала. Старијим људима радикалне промене унете у Литургију одузеле су осећање сигурности у њиховом религиозном дому. Данас се многи међу нама питају: да ли је ово оно Пролеће за које смо се надали да ће наступити после Другог ватиканског концила? Уместо праве обнове Цркве свуда видимо само новачења. Уместо да религиозни живот улази у период новог жара, како се збивало у прошлости, оно што сад видимо је Хришћанство које се окренуло свету.
Увучени смо у Литургију у чијем средишту више није Бог. Данас очи верних више не гледају Сина Божјег Који је постао Човек, распет на Крсту, или на слике Његових светих, него на заједницу људи сабраних на комеморативну трпезу. Сабрање људи седи, лицем у лице са “председавајућим”, очекујући од њега, у складу са “савременим” духом Цркве, не толико раздавање благодати Божје, него пре свега неколико добрих идеја и савета како да се носе са свакодневним животом и његовим изазовима.
Остало је мало оних који о Светој Миси говоре као о Новозаветној Жртви коју приносимо Богу Оцу кроз Исуса Христа, или о светотајинском сјединењу с Христом, које искусимо након Светог Причешћа. Данас се срећемо са “евхаристијским сабрањем и слављем”, и “светим хлебом” који узајамно делимо као знак нашег братства са Исусом.
Истинско разарање предањске мисе, традиционалног Римског обреда који има историју дугу хиљаду година у целини је разарање вере на којој је исти био заснован, вере која је била извор наше побожности и храбрости да сведочимо Христа и Цркву Његову, надахнуће безбројних католика током столећа. Хоће ли неко, било када, то моћи да каже о новој миси?”, закључује Гамбер.
Гамбер уочава да многи верници очајавају због таквог стања ствари, али и да велики број свештеника и верних ипак није заражен духом модернизма и да су новачења усвојили само због послушности папи. Немогуће је вратити се на старо, али је могуће држати се онога што су захтевали учесници Другог ватиканског концила: реформи римског обреда у одређеним границама, при чему традиционална миса не сме бити разорена.

Comments are closed.