ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Литургија – наш дом
То је наслов закључног поглавља Гамберове студије о реформи мисе. Он користи немачки појам “Heimat” (дом, домовина, али и “завичај” – пре свега завичај). Гамбер вели:
“Heimat” је окружење које нам је познато од детињства, кућа у којој смо одрасли, природно окружење и људи са својим навикама и обичајима. За нас, “Heimat” је увек прекрасан макар да другима и не изгледа тако. Човекова чежња за домом је чежња за оним што је присно и познато. То је такође чежња за сигурношћу заснована на окружењу које припада личности. На крају, то је осећање сигурности које мало дете има кад је са својом мајком и које му недостаје када се, као одрасло, суочи с неизвесностима живота.
Религиозан човек у Цркви тражи сигурност код своје Матере. Ту се нада да ће наћи уточиште и помоћ својој узнемиреној души, одговор на сумњичава питања свог разума, али, изнад свега он тражи сигурност кад је реч о Коначним Истинама. Оно што тражи у Цркви је уравнотеженост и мир, мир који свет не може дати (Јн. 14,27).
У прошлости, личност је могла да нађе сигурност и уточиште у Цркви, мада она није била савршена. На човекова питања је одговарано на поуздан и прецизан начин, макар га одговори нису задовољавали у потпуности. Данас, уместо јасног одговора, добиће само опис проблема, одговор који не може да му помогне да нађе унутарњи мир. Последње, али не и најнебитније, религиозна личност тражи дом и прибежиште у упражњавању литургијског богослужења, у обредима и празницима познатим од детињства; то је интимно повезано с његовом вером. За човека, непроменљивост култа део је његовог Heimat”. По Гамберу, данашњи храмови су ваплоћење модернистичке безавичајности.
Тако је код свих људи, и у свим религијама. Немачки научник Курт Зисел је у својој књизи “Осећање добра”, показао да је рушење јапанске вере у цара, шинтоистичког култа предака и самурајске етике нанело страховит ударац Јапану од кога се ова земља никад није опоравила. Уместо старих обреда, јавила се свепрождирућа пустош.
Римокатолик који је охладнео према својој вери пре Другог ватиканског концила, а после тога се вратио, не би више могао да препозна ни свој храм, ни своју мису. Храм, ултрамодерно дизајниран, делује као ледено, туђе место, права протестантска молионица. Слике и статуе су ишчезле – остали су зидови. Нема мириса тамјана; нема исповедаонице.
Оно што, по Гамберу, литургијски реформатори нису схватили, јесте суштинско – иако није било све савршено у предконцилском храму, он је ипак био дом.
Они нису схватили ни то да ће уништење старих форми богослужења многе, нарочито мање образоване, отуђити од Цркве. Бројни локални литургијски обичаји, такође саставни део завичајности храма, били су разорени постконцилском унификацијом. Нестала је свечана миса за упокојене, која је спајала толика поколења римокатолика.
Наравно, ни укидање латинског као богослужбеног језика, који је уједињавао вернике широм света, није било неопходно у тако радикалној форми. Зар муслиманске хоџе и даље не изговарају молитве на сакралном арапском? Зар Јевреји не читају у синагогама молитве на хебрејском? Иако Индонежани нису Арапи, и њихови и арапски ислам има исти култни језик… Делови Литургије су могли да буду на народном, а делови на латинском, као и некад.
Наравно, у Цркви је увек било промена. Све се развија. Али, богослужбена реформа после Другог ватиканског концила није била постепена промена, него револуционарни раскид с црквеним Предањем. И зато су му последице страшне. Оно што се може очекивати, сматра Гамбер, још су празнији храмови, управо како се десило код реформисаних протестаната. Није проблем у неопходним богослужбеним променама него у основним пастирским начелима. Промене се нису смеле изводити тако да се верницима учини да у старој пракси ништа није вредело и да је све било погрешно. Вера се не може обновити спољашњом реформом богослужења и његових облика. Колико атеиста ће поверовати у Васкрсење Христово ако се рукотвори “нова васкршња миса”? Јер, вера је предуслов Литургије. А по Гамберу, “стално мењати обред да би се скоро сасвим укинули вековима поштовани обичаји и предања исто је што и пљачкање религиозног дома човековог и потресање темеља његове вере. Потпуно нов распоред црквеног календара, уведен усред литургијских реформи, сасвим беспотребна и радикална промена, служила је само да се верни отуђе од вере”.
Гамбер још озбиљније упозорава: “Лако је нешто укинути, али је веома тешко наћи нешто боље што ће га заменити. Кад се стари поредак, којије био дом вере за већину људи, разори, биће потребно много, много времена да се изгради нови”.
На крају, чују се Гамберове трезвене поруку:
“Велика је пометња! Ко и даље јасно може да види у тами? Где су вођи Цркве који нам могу показати праву стазу? Где су бискупи довољно храбри да одсеку туморозну израслину модернистичког богословља која се укоренила и разрасла чак и у богослужење најсветијих Тајни, пре но што се тумор прошири и нанесе још већу штету? Оно што нам данас треба јесу нови Атанасије, нови Василије, епископи попут оних који су се у четвртом веку храбро борили против аријанства када се скоро целокупно Хришћанство потчинило јереси. Нама су потребни Свеци који би данас могли да обједине оне чија је вера остала чврста да бисмо могли да се боримо против грешака и подижемо слабе и отупеле из стања њихове равнодушности.
Не смемо и не можемо препустити очување и васпостављање традиционалне литургијске мисе групици фанатика која одбацује чак и оне литургијске реформе које је усвојио Концил. Постоје реформе које су оправдане, као што је коришћење народног језика у извесним ситуацијама.
Можемо само да се молимо да ће се Римска црква вратити Предању, и да ће допустити служење литургијске мисе која је била ваљана преко хиљаду година. Зашто би било немогуће да имамо два обреда, традиционални и нови, који мирно сапостоје? /…/
Живимо у доба када је остало мало вере. Са свих страна се чују вапаји да очувамо оно што можемо. Колико год то чудно звучало, истински “модерне” снаге у нашој Цркви данас нису тзв. “прогресивци”, који желе да напусте вишевековне обичаје и замене их експериментима несигурне вредности, него пре “конзервативци” који признају вредност црквеног предања и осетљиви су на пастирске потребе”, закључује Гамбер.
Гамбер каже да повратак традиционалној миси не сме бити пуки уступак старом свештенству и лаикату, него да та миса мора опет постати “норма наше вере и символ католичког јединства широм света, стена постојаности у доба немира и сталних промена”.
