ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
О кризи у римокатолицизму данас
 
Подела у постконцилском римокатолицизму тема је огледа „Криза евхаристијске вере“ америчког свештеника Брајана Харсона. Он каже да су ствари одавно превазишле причу о „традиционалистима“ и „модернистима“. У питању је сама „онтологија“ црквености: „Сада имамо феминисткиње које се осећају увређено и бесно јер су због свог пола, лишене могућности да председавају евхаристијском сабрању; такође, имамо нефеминисткиње – и мноштво мушкараца! – који су гневни јер је Ватикан одобрио увођење жена прислужитељки у олтар.
Неким католицима се као сува, хладна и механичка чини свака литургија у којој свештеник до бескраја не прича вицеве у току службе, настојавајући на узајамном упознавању верника у клупама пре почетка мисе, на држању за руке у току Оченаша, и на бар пет минута грљења и љубљења у току „целива мира“. Али, многи други католици мисле да је ова извештачена блискост својеврсно досадно и неумесно застрањење које посету миси чини неподношљивом – или, у најмању руку, претвара мису у сурову недељну казну уместо часа духовне радости и освежења“.
Поделе се настављају и у канонском смислу: низ група које не признају реформу прогласили су своје антипапе; сурове оптужбе за јерес и расколе дижу се и у Риму (против традиционалиста) и међу традиционалистима (против Рима).
Када је папа Иван Павао II 1984. године покренуо питање могућностиограничене употребе латинског мисала из 1962, то је изазвало гнев међу „прогресивцима“. Неки литургичари новог правца то су назвали „најгором издајом још од Јудиног доба“. Брајан Харсон каже да су, изгледа, и традиционалисти и модернисти заборавили на речи Томе Аквинског да је „Евхаристија Света тајна јединства Цркве“. Ако је, по Римском катихизису, Евхаристија ту да би „обновила, оснажила и продубила“ јединство Цркве, шта онда рећи за реформу која је изазвала више подела међу римокатолицима него било шта друго у њиховој историји?
Шта је остало од увода у концилску Конституцију о Литургији, у коме се изјављује да се жели дати подстицај дубљем хришћанском животу верних; да треба прилагодити духу времена оне установе које су подложне промени; да треба унапредити хришћанско јединство; да треба оснажити све што човечанство може привести стаду Христовом?
То су разлози због којих је требало реформисати и унапредити Литургију, а не због раскољавања верних. Харсон каже да је протестантима сад сигурно ближа католичка миса, али су се зато сами католици разделили. Концилски оци су се надали да ће „литургијске промене помоћи протестантима да постану католичкији у свом мишљењу; али се десило да су католици очито постали протестантскији у свом мишљењу!“
Уместо да све више људи прилази римокатоличкој заједници, конверзије у римокатолицизам мањег су обима но икад, свештеници и монаштво одбацују своје завете у десетинама хиљада, многи католици напуштају веру… А што се тиче учешћа у миси и примања хостије, према истраживању спроведеном међу римокатолицима САД (старих између 18 и 44 године, дакле рођенима после концила), преко 70% њих не верује у реалност Евхаристије – као ни протестанти! – и за њих је све то само „подсећање“. Чак ни секундарни циљ – веће учешће лаика у Литургији – није постигнут. Посете недељним мисама мање су него икад.
Уместо духовног учешћа у Литургији, дошло је до „клерикализације“ лаиката. Сад лаици држе у рукама свештене сасуде; узимају хостију у руку причешћују себе; стоје, а не клече, кад примају хостију; читају Свето Писмо, шетају се по олтарском простору, деле хостије као „помоћници свештеника“. Наглашавање „братског“ сабрања и трпезе као нечег уобичајеног допринело је губитку вере у Причешће као светињу. „Демистификација“ свештеничке службе довелаје до страховитог опадања занимања младих за овај узвишени позив.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *