ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
Белешка о Клаусу Гамберу
 
Римокатолички научник монсињор Клаус Гамбер рођен је 23. априла 1919. у Лудвигшафену на Рајни. У Другом светском рату је, као војник, учествовао шест година. Свештеник је постао 29. јуна 1948. године. Због болести је морао да напусти пастирске дужности, а 1957. је постао саоснивач и управник Института за литургијску науку у Регенсбургу. Литургиком се бавио до смрти, 2. јуна 1989. Био је доктор теологије и имао почасни докторат философије. Био је дописни план Понтификалне литургијске академије у Риму, и папин капелан.
Објавио је низ значајних дела, међу којима су: Codices liturgici latini (Фрајбург, Швајцарска, 1963/1968.); Сведоци Господњи (о раним мученицима на основу судских списа Римске империје), Ајнсиделн, Швајцарска, 1962.; Литургија за прексутрашњи дан – размишљања о историји и будућности богослужења, Фрајбург-Базел-Беч, 1966; ” Missaromensis”: Прилози за изучавање ране римске Литургије и настанак римског Мисала, Регенсбург 1970; Ritus Modernus – Сабрани есеји о реформи Литургије, Регенсбург 1972; Sacrificium Missaе: Жртвено приношење и Литургија ране Цркве, Регенсбург, 1980, као и многе друге.
Веома уважен међу римокатоличким теолозима, Гамбер је био оштар критичар пренагљених и недовољно осмишљених литургијских реформи после Другог ватиканског концила, чему је нарочито посвећена његова студија Реформа римске Литургије: проблеми и позадина “. Пишући предговор за француско издање ове књиге, кардинал Јозеф Рацингер садашњи папа записао је о Гамберу и следеће:
,Довек не може да рукотвори литургијски покрет… али може допринети његовом развоју, трудећи се да усвоји дух Литургије и да јавно брани оно што је на тај начин примио. Таквом новом почетку потребни су “оци” који ће служити као узори… Они који такве “оце”‘ траже данас без сумње ће срести лик монсињора Клауса Гамбера, који је, нажалост, прерано узет од нас, али који је, управо зато што нас је напустио, много више истински међу нама присутан, са свом снагом перспектива које нам је отворио”.
Кардинал Рацингер је у Гамберу видео марљивог научника који је тврдио, као и познати римокатолички литургичар Јунгман, да Литургија јесте “плод историјског развоја”, али да смо, како кардинал каже, после Другог ватиканског концила добили не “Литургију која је плод развоја, него фабриковану Литургију”. Садашњи папа је забринуто упозоравао:, Допустили смо органски, живи процес раста и развоја кроз векове, и заменили га – као да је реч о фабричком послу – фабрикатом, баналним производом на лицу места”.
Старешина самостана Свете Мадлене у Лебарзу у Француској, Жерар Калве, који је писао предговор енглеском издању Гамберове студије, истакао је и ово: “Све више се говори ових дана о “реформи литургијске реформе”, да се изразимо прецизним изразом кардинала Јозефа Рацингера. Тридесет година после Другог концила показују нам свакодневно зашто нам је реформа потребна: ишчезава мистеријалност, губи се осећање свештеног, слаби догматски садржај, што окончава у Литургији у којој, пречесто, досаду превазилази једино медиокритетство, да и не помињем извесне савремене профанације”.
Међутим, захваљујући смелим, али тихим и ненаметљивим борцима, какав је био и Гамбер, папа Иван Павао II одобрио је, чак и у Француској, рукополагање свештеника за служење мисе по старом обреду. Као основне разлоге због којих треба размотрити литургијске реформе Другог ватиканског концила, Калве наводи следеће:
1. Постконцилски развој је значио раскид са Предањем и стварање “фабриковане” Литургије.
2. Литургија је, по својој природи, трансцендентна. Постојаност обреда треба да одражава вечну Литургију на Небесима, и мора да помогне савременом човеку да опстане у свету који се непрестано мења. Она треба да буде “завичај верних”.
3. Пошто је дошло до промене оријентације свештеника приликом служењамисе (од Бога, лицем ка народу), Калве каже да је и то настало као последицапогрешног разумевања праксе ране Цркве (што је Гамбер својом студијомдоказао.) Кардинал Рацингер је већ одавно упозорио на озбиљну теолошкугрешку у таквом окретању: “Ризикујемо да сабрање видимо као самозатворени круг, у име живота заједнице. Литургијско образовање се најодлучније мора борити против концепције аутономног, самодовољног сабрања. Сабрање не општи са собом самим, него се једногласно обраћа долазећем Господу /…/ Оријентација приликом молитве, заједничка и за свештеника и за верне – чија је симболичка форма уобичајено окретање ка Истоку, ка излазећем сунцу – подразумевала се као окретање Господу, истинитом Сунцу. У Литургији ми имамо предокушај Његовог Другог доласка; свештеници и верници иду Му у сусрет. Оријентација приликом молитве изражава богоцентричну природу Литургије; она је послушна возгласу: “Окренимо се Господу!””
Гамбер веома огорченим изразима описује неуспех постконцилске литургијске реформе: “Литургијска реформа која је дочекана са тако пуно идеализма и наде од стране многих свештеника и лаика, претворила се у разарање Литургије невиђених размера – дебакл који је сваке године све грђи. Уместо обнове Цркве и живота католика у коју се веровало, сада смо сведоци уништења предањских вредности и побожности на којима наша вера почива. Уместо плодоносне литургијске обнове, оно што видимо је растакање облика мисе који су се органски развијали вековима”.

Comments are closed.