ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? – ЛИТУРГИЈСКА РЕФОРМА И КРИЗА РИМОКАТОЛИЦИЗМА

 

ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?

 
О олтару на Истоку
 
У другом делу своје студије, „Facing the Lord“, Гамбер се бави проблемом места олтара и часне трпезе у Раној Цркви (опет поводом окретања свештеника лицем народу, а леђима старом олтарском простору римокатоличке цркве.)
Гамбер у уводу студије вели: „Олтар – Жртвеник је увек био повезан са жртвом коју приноси свештеник. Олтар, свештеник и жртва су узајамно повезани, како каже Свети Јован Златоусти: „Нико не може бити свештеник без приношења жртве“ (PG 63,111). У најужем смислу речи, можемо рећи да, пошто протестантски хришћани одлучно одбијају жртву мисе и свештенство, немају ни потребу за олтаром.
У свим древним религијама, свештеник, док приноси жртву, стоји издвојен од народа (Јев. 5,1), испред Жртвеника, испред Светиње над светињама, лика Божанства. Током жртвеног обреда, учесници прилазе Жртвенику да би примили удео од онога што је свештеник принео на жртву. Како пише Свети Павле: „Који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника?“ (1. Кор. 10,18).
Гамбер сматра да изношење жртвеника пред народ и окретање свештеника народу представља много озбиљнији богословски проблем него измена текста мисе: „Богословље „евхаристијске заједнице око Трпезе“ почиње да надвладава доскорашњу идеју мисе као „обожавања и поклонења Богу“, скупа са жртвеним карактером прослављања које се сматра мистичким представљањем и оприсутнењем смрти и Васкрсења Господа нашег“.
И старозаветни и новозаветни верник у храм улазе са искреном жељом да од Жртвеника Господњег виде силу и славу (Пс. 62, 3).
Господ се јавља у Литургији и ту се открива Његова сила и слава, под видом ехваристијских дарова. У Литургији су небеска и земаљска Црква једно: „Сабрања верних прате војске ангела, као и сила Господа нашег и Спаса, као и духови Светих“, говорио је Ориген. Вековима су људи, који су живели углавном у убогим уџерицама, подизали и украшавали величанствене храмове, трудећи се да ти домови Божји и њихови, макар мало, подсећају на славу и величину небеских станишта.
После Другог светског рата, кад је човечанство Запада подигло највише храмова у својој историји, и кад су огромне паре дате за унутрашње уређење у складу са захтевима савременог грађевинарства, испоставило се да је реч о модернистичким карикатурама, а не правим храмовима. То су велике „гараже за народ“, каже Гамбер, у које нико не улази осим кад је миса, јер у њима нема никакве лепоте. Неки их зову „Оче наш гараже“. Почело је са капелом коју је радио Ле Корбизије, ремек-делом уметности које нема никакве везе са храмом Божјим.
У постконцилским црквама жртвеник је го камен, често и без крста, често неукрашен, који стоји што ближе верницима. За разлику садашњег стања код римокатолика, Гамбер уочава величанствени украс православног Истока иконостас, иза кога се савршава Евхаристијско Жртвоприношење.
И на Истоку и на Западу Олтар је био одвојен од верујућег народа, управо као што је у Старом Завету била одвојена Светиња над светињама. Чим је, око 300. године после Христа, почео масован прилив верних, олтарски простор био је одвојен завесама.
У доба цара Јустинијана развија се иконостас управо у храму Свете Софије. Његов развој почиње да се креће у данашњем правцу.
Олтару је, и у Старом и Новом Завету, указивано нарочито поштовање (Изл. 29, 37; Мт. 5, 23). Олтар је, по Златоусту, страшни Престо Божји, пред којим се дрхти (PG 61, 313). У олтару су свагда стајали Часни Дарови за болесне и самртнике, смештени у украшене ковчежиће – Дарохранилице, које и данас постоје у Православљу.
Олтарске апсиде се од најранијих дана украшавају изображењем Крста, Христа, Мајке Божије, Апостола. Зид апсиде, без ичега, у рано доба био је незамислив. Свештенослужитељ је, приносећи Жртву свагда гледао Лик Господњи. Гамбер се с најдубљим поштовањем изражавао о Православној Цркви, у којој до данас свештена уметност не стреми модернистичкој оригиналности, него сведочењу Предања.
Гамбер упозорава и на све чешћа служења мисе под отвореним небом, уз инсистирање на масовном причешћивању, и подсећа да Христос јесте проповедао хиљадама на отвореном, али да је причестио само Апостоле у Сионској Горници. И жртвено јагње Старог Завета смело се јести само у кући (Изл. 12, 46). Место за причешће је, пре свега, храм Господњи, а не улица. Неки пут хостије треба поделити хиљадама људи. Практично решење било би, вели Гамбер, не чинити то масовно, али, с обзиром на ново, „трпезно“ богословље, сматра се да човек није ни био на миси ако се није причестио!, Да бисмо славили Тајну Вере, вели Гамбер, „треба да уђемо међу заштитне зидове наших храмова где је Mysterium на сигурном. Свештени карактер за то одређеног места у нама може да створи исправно настројење према оном што је свето – осећање које може да постоји само у личности која светињи приступа с великим поштовањем“.
Према посланици Св. Павла Јеврејима, Јерусалимски храм био је дом Господњи на земљи, и олтар у њему изображење Небеског Светилишта, у које је Христос ушао као Првосвештеник (Јев. 9, 24). Небеска и земаљска Литургија спајају се уједно. У Откривењу Јовановом видимо ангела који стоји пред Небеским Жртвеником, са кадионицом од злата, у којој су тамјан молитве светих (Отк. 8, 3). Идеја да земни Олтар одражава небески увек је опредељивала и место Олтара у храму, и положај свештеника (јер ангео стоји испред Олтара, окренут ка њему, а не ка народу).
У наставку свог огледа Гамбер кроз низ питања и одговора јасно излаже своје ставове.
 
1. Тврди се да стајање свештеника иза Трпезе, са верницима наоколо, представља изображење Тајне Вечере.
 
То није тачно. Лутер је Тајну Вечеру замислио у складу са ренесансним сликарским представама. Да је Христос седео тако, то не би било у складу са старојеврејском етикецијом везаном за трпезу.
У Христово доба није било округлих, ни полуокруглих столова. Страна са које би учесник трпезе гледао у нас остајала је празна – одатле су доносили храну. Људи за трпезом су седели или полулежали на софама или полукружној клупи. Почасно место није било у средини трпезе, него с десне стране. Најстарије представе Тајне Вечере то и наглашавају: Христос је с десне стране. Али, у XIII веку, сликари представљају Господа с оне стране стола, у центру, окруженог апостолима. То је Лутер имао у виду.
 
2. Да ли су у раној Цркви верни седели за Трпезом са својим предстојатељем ?
 
Треба раздвојити трпезу љубави-агапу од евхаристијске Трпезе. Само кратко време је у Цркви Евхаристија била у наставку агапе; веома брзо, она је постављена пре агапе.
Верници су били смештени за неколико трпеза, подељени по полу, а епископ је седео за једном до њих у току агапе; али, за време Евхаристије стајали су иза свога епископа, који је приносио Жртву. УIV веку агапе као сакрални обеди коначно ишчезавају. Остаје само Евхаристија.
 
3. Како је могуће бити против служења окренутог народу кад је то била одлука једног концила?
 
То није била непосредна одлука концила, него плод једног од праваца литургијске реформе у римокатолицизму. Поводом таквих тежњи, папа Пије XII је строго упозорио, у енциклици Mediator Dei, да је „онај ко жели да Олтар промени у стари облик Mensa (трпезе) на погрешном путу“. У Немачкој је окретање народу почело са тзв. Jugendbewegung, омладинским покретом који је тражио служење мисе у малим групама. Пионир нове праксе био је Романо Гвардини, који је тако служио у тврђави Ротхенфелс. Пијус Парш, авангардиста реформе, служио је тако у малом храму Св. Гертруде у Клостернојбургу близу Беча, само за своју „литургијску заједницу“. Процес, који уопште није био масован, озакоњен је документом Inter Oecumenici, који је издала Конгрегација за свете обреде 1964. године.
Источни Хришћани, православни, Копти, Јермени, Сиријци, међутим, и даље служе како се служило – свештеник и народ окренути су ка Богу. Олтар је одувек био светиња, и на свој начин одвојен од народа.
На Истоку, иконостас није само инструмент „клерикализације“, наглашавања да су свештеници corpus separatum. Напротив – он је окно у други свет, и упућује верне да созерцавају своје јединство с Небеском Црквом. Иако иконостас не постоји код Јермена, постоје две завесе – мања и већа – које свештени простор одвајају од верних. Завесе се навлаче у појединим тренуцима Литургије.
Извлачење Часне Трпезе пред народ указује на губљење страха Божјег, на пренаглашавање „човека Исуса“ и протестантски доживљај Тајне Спасења.
 
4. Зар није боље да свештеник буде окренут народу, а не зиду?
 
Свештеник се не моли зиду, него стоји пред Господом скупа са својим народом. Блажени Августин вели: „Кад уздижемо срце у молитви, окрећемо се Истоку (ad orientem convertimur), где се небеса уздижу. То не значи да се Бог може наћи само на тој страни и да је Он оставио остале стране света /…/ у ствари, ми се окрећемо Истоку да бисмо себе подсетили да се морамо окренути ка натприродном стању, то јест, да се морамо окренути Богу“. Дакле, народ је слушао проповед окренут Западу, а затим се, скупа са свештеником окретао Истоку ради приношења Евхаристије. Гамбер вели: „У раној Цркви, окренути лице Господу и окренути се ка Истоку значило је једно исто“. Већ у петом веку Свети Павлин Нолански каже да је изградња олтара на Истоку у то доба уобичајена ствар. Само су у доба цара Константина базилике које је он градио имале олтар на Западу зато да би светлост кроз улаз падала у храм. У томе је цар Константин подражавао старозаветни храм (Јез. 8, 16).
Када је ту свештеник служио, стајао је иза Часне Трпезе, да би био окренут Истоку; кад је олтар подигнут на Истоку, свештеник је стао између Часне Трпезе, и народа. Врата на Истоку у храму означавали су могућност Христовог Другог Доласка, повезаног са литургијским сабрањем, каква су била јављања Господња после Васкрсења (Лк. 24, 3649); Јн. 21; Дела 1, 4). Али, та пракса (олтар на Западу) изобичајила се већ у петом веку. Луј Бује идеју да су рани Хришћани имали ситуацију свештеник versus populum назива чистом бесмислицом.
Страхопоштовање пред Светињом сасвим је изгубљено. Оно се може развити „само у окружењу у коме се сматра да је долично понашање битно, чак и ако се то понашање подвргава забранама и ограничењима које треба да спрече профанацију“ (Гамбер). Кад би црквењак ставио столицу на Часну Трпезу, то би било богохулно. Православни Исток је, по Гамберу, сачувао много више осећаја са Светињу од Запада. Већ поменути социолог Зибел указује на то: „Померање олтара међу верне такође означава да је простор између свештеног средишта и верних изгубљен“. Теолог Алфред Лоренцер уочио је греховни неукус у новом типу мисе, у коме се симболичко вулгаризује до крајњих граница – верници гледају сваки детаљ примања хостије, јер свештеник то чини пред њима: „Без обзира да ли то волите или не, приморани сте да гледате начин на који особа жваће – што није баш увек лепо да се гледа“. Да се и не говори о томе да олтарска Трпеза личи на трпезу постављену за породични ручак – једна ваза с цвећем и дветри свеће. Свештеник ту изгледа као отац савремене породице који не приноси жртву Богу, него руча са укућанима. Човеку није довољно само да прича како је миса величанствена: он то хоће и да види. А у убогим, неопротестантским, условима, то му је немогуће.
Гамбер је запазио и везе између римокатоличких модерниста и „православних“ обновљенаца у Русији 20их година XX века, којима се оштро супротставио патријарх Тихон. Гамбер одлучно каже: „Време је показало да је Патријарх био у праву. Чињеница да Руска Православна Црква још увек постоји, и да заиста цвета, плод је пре свега верног држања и неговања предањске Литургије“.
Литургија није само „заједничка трпеза“, него пре свега, Богочовечанска Жртва за спасење света.
У додатку овој својој студији, Гамбер се обрачунава са преводом речи Христових приликом освештања дарова са латинског „pro vobis et pro multis“ (реч је о Крви Христовој која се, за апостоле и за многе, излива на отпуштање греха (Мт. 26,28) у израз – „за вас и за све излива за отпуштање греха“. Гамбер тврди да је реч о оригеновској апокатастази, чије се учење, лажним преводом, приписује Господу. Јер, Свети Јован Златоусти, тумачећи посланицу Јеврејима, вели: „Мада је Христос, што се Њега самог тиче, умро да би све спасао /…/ ипак није уклонио грехе свију, јер неки нису желели да Он то учини“ (PG 63, 129).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *