ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА?
Одјеци расправа Другог ватиканског концила
у Православној Цркви
Расправе о богослужбеној реформи и прилагођавању Православне Цркве новим временима и околностима (својеврсном “ађорнаменту” на Истоку) биле су веома актуелне непосредно после окончања Другог ватиканског концила, када се неким православним хришћанима чинило да пред Римом стоје сјајне перспективе обнове и да само треба преузети готове моделе. Tако је 1972. године у Солуну (од 12. до 16. септембра) одржан међуправославни богословски симпосион, на коме се, расправљало и о литургијским реформама. Јеромонах (сада митрополит) Амфилохије присуствовао је овом скупу и, између осталог, у “Теолошким погледима” описао расправу о богослужењу у околностима савремености: “Последњи круг предавања се бавио питањем богослужења. О. Шмеман је говорио на тему: “Историјске стране православног богослужења и разлика међу монашким и мирским типиком” (или како је он сам формулисао: “Богослужење, Предање, Историја”); о. Благоје Чифљанов (Софијска Академија): “Певана служба и словенска култура у односу на савремену литургијску стварност”; проф. Стојан Гошевић: “Констатације прилагођавања богослужења савременој епохи”; и архим. Пантелејмон Родопулос (Солун): “Мишљења о посавремењењу богослужења у Јеладској цркви”.
По о. Шмеману богослужење у Православној Цркви (lex orandi), органски је део предања као живи продужетак и истоветност вере Цркве у месту и времену. Као такав, “закон молитве”, тј. Литургија као ново богослужење у “Духу и истини”, као место јединства Цркве, тј. као Предање, – не може се мењати, будући да представља присуство и израз непроменљивог у времену. Будући, међутим, да богослужење Цркве кроз историју пoстаје и израз “примања” од стране човека (његове културе, друштва) – Христових дарова, и будући да кроз то задобија неизбежну историјску димензију усвајајући језик, иконе, обичаје једног одређеног друштва, – богослужење има и свој променљиви део, чија вредност треба увек да буде процењивана на темељу тог основног lex orandi, тј. на темељу Литургије, Христовог дара.
Богослужбени “тип” (ordo), тј. унутрашња скулптура богослужења као целине и појединачних делова, кроз коју се открива “предано” и која је срж богословског смисла историје, – основа је разних типика. Само довођењем у везу разних слојева и фаза развоja богослужења са тим “типом”, могуће је оценити њихову праву вредност. То што Црква има данас “монашки” типик није случајно. Монаштво је извршило огроман утицај на богослужење. И, као што се за време гоњења сва Црква звала мученичком, иако нису сви били мученици, тако се Црква може звати и “монашком”, иако нису сви монаси. Монаштво чува есхатологију хришћанства, не дозвољава да се хришћанство раствори у натурализам, Литургија у ритуал, Црква у свет. Оно као такво није преживела установа, већ има и данас битну улогу у Цркви – да сведочи њену суштину. Улога манастира је била и остала: молитва и Литургија, а не социјални рад. Други суштински пол црквеног живота је парохија. У њој се остварује и кроз њу открива Црква, и као таква она није “заједница за потрошњу”, нити социјална јединица. У њој је Евхаристија почетак, али и средина и циљ. По својој природи она је у односу са светом, призвана да сведочи; и кад се одриче “свих брига животних” одриче се због света. Историјски посматрано сви типици су израз било “царске” Цркве, било монаштва: у једном је више наглашен однос према свету, у другом есхатолошка слобода од света. Управо у синтези тога двога треба тражити и “типове” литургијског парохијског живота. Уосталом “богословље парохије” је захтев времена, а исто тако и превазилажење “развода” између богословља и богослужења.
Сасвим другачији став према “монашком” типику заузима о. Чифљанов. Он доказује да су света браћа Ћирило и Методије превели не монашку већ такозвану “азматичку” (певану) службу, што значи световну, парохијску. Тек касније је преовладао монашки типик у словенским Црквама. Изводећи консеквенце из тог свог закључка, о. Чифљанов тражи повратак тој “азматичкој” служби, у којој је заступљен више библијски елеменат, уз то она је краћа и простија. Савремени хришћанин, по њему, нитије монах нити жели да буде монах, зато му треба дати оно што му одговара. За ту промену богослужења говоре и “екуменски разлози”: потребно је да и преко њега постанемо ближи западним хришћанима (по њему то је био разлог и за увођење новог календара у Бугарској Цркви!).
Проф. Гошевић у свом предавању подвлачи факат да многи верују да савремена техничка цивилизација штети религиозном животу. Има се утисак да се шири и расте област човековог дејства, а смањује се област дејства божанске силе. Морално и техничко безбожништво мења основне форме духовног живота. Из тога се рађа презир према црквеној организацији, питање промене језика; религиозни језик није више језик друштва. Савремени човек губи способност општења, поимања символа. Да би Црква успешно на све то одговорила треба да нађе своје пророчке димензије. То су били разлози да је последњих година дошло до покушаја “оживљавања” богослужења. У наставку проф. Гошевић је констатовао, без улажења у саму процену њихове вредности, разне промене у богослужењу. Нпр. код Словена покушај увођења народног језика, организација хорова; у Јеладској Цркви постоји читав низ извршених промена: читање молитава наглас, промена (избацивање) иконостаса, скраћивање Литургије итд. Тај покрет за реформом богослужења, који је у току у Јеладској Цркви, отац П. Родопулос доводи у свом предавању у вези са тзв. “литургичким покретом” на Западу, особито оним у Римској Цркви после Ватиканског Сабора. Последњих година, додао је он, у извесним црквеним круговима се препоручује чешће причешћивање, активније учешће мирјана у богослужењу, упрошћење и скраћење богослужења, читање молитава Литургије наглас, укидање иконостаса. Разлози који се наводе у прилог тога практичне су природе; важну улогу игра и “носталгија” за простотом првохришћанског богослужења. Он не одриче потребу у неким од тих промена (чешће причешће, учешће лаика у богослужењу), али истиче да приступ свему томе није богословски утемељен, није увек у складу са структуром православног богослужења и црквене архитектуре. Са канонске тачке гледишта није дозвољено да богослужења Цркве мењају приватне личности, будући да је оно израз вере. Зато сваку промену треба припремити кроз дубоко проучавање, сходно општем духу богослужења и пастирским потребама Цркве.
Дискусија која се водила на ова четири предавања, показала је исту поларизацију међу богословима као кад је била реч о Екуменском покрету. То се да видети и на разлици ставова о. Шмемана и о. Чифљанова. Покушај богословског и “евхаристијског” утемељења типика и богослужења од стране о. Шмемана као да је остао незапажен у дискусији. Само је епископ Врестенски Димитрије покушао да се удуби у Шмеманову основну мисао. Он је подвукао да је у Предању језик истине (lex credendi) – језик молитве (lex orandi), а не неки апстрактни језик. То доказује фактом да је библијски, новозаветни језик, “химничан”, као и уопште језик богослужења. Језик богослужења постаје језик истине, чак и језик дијалога. Све то значи да истина вере није нешто апстрактно, већ нешто што се живи, пева. Истина преко богослужења постаје поезија, музика. Остали дискутанти су се више освртали на могућност или немогућност реформе богослужења. Тако нпр. проф. Тахиаос сматра (и с правом) да је повратак на форме типика које су народу непознате – утопија. Што се тиче укидања иконостаса, или повратка на ранохришћански иконостас, то би уствари била декаденција. Превод текстова на модернијезик не решава проблем поимања богослужења. Тако нпр. Јованово “У почетку беше Логос”, остаје без тумачења неразумљиво на било којем језику Проф. Е. Теодору је за раздвајање “монашког” и “парохијанског” типика; то је по њему једно од питања које треба да реши свеправославни Сабор. По проф. о. Анастасију Јанулатосу (Атина) не поставља се избор између једнога и другога: обадвоје важи, а могуће је створити и нешто треће, сходно захтевима времена. Проф. Манзаридис (Солун) подвлачи да свакодневни живот и живот богослужења треба да постану једно. Тек је онда могуће стварати нешто ново. Свакој историјској промени претходи доживљавање Предања у свим његовим историјским димензијама, и поистовећење са њим. Отуда и необична важност богословља за сваки акт у Цркви. Што се тиче превођења на модерни језик то је и могуће и потребно. Атички владика Никодим увиђа да савремени човек нема додира са Предањем. То је једна од основних тешкоћа за проналажење нових форми нпр. у црквеној архитектури и сл. Отац Фериз Берки (Мађарска) изражава своју забринутост због укидања иконостаса у Јелади и избацивања икона. Када, додао је он у вези скраћивања богослужења, буде скраћена фудбалска утакмица на пола часа, тек онда нека говоре и о скраћивању Литургије. Други су опет бранили те промене и скраћивања тврдећи да се ту не ради о “модерном иконоборству”, како то неки карактеришу, већ само о упрошћавању и враћању првобитној простоти.
Као што и сам читалац може закључити из претходног радило се о једном мозаику ставова и мишљења, у којима се ипак јасно осећају две различите струје: једни су за живљење богослужења онакво какво је, сматрајући да само онај који на опиту доживи сву његову пуноту и спозна његову унутарњу структуру и смисао, у стању је, ако затреба, да изнедри из себе и нове форме; други пак, руковођени првенствено “потребама времена”, приступају богослужењу мањевише на спољашњи начин, превиђајући факат да је “закон молитве” у органској вези са “законом вере”, и да промена првога не може а да се не одрази и на другоме. Тај спољашњи приступ богослужењу, уствари је спољашњи приступ самом Предању Цркве и црквеној историји. А кад се не осети сва унутарња дубина, важност и димензије једне ствари, онда је лако одрицати се од ње и замењивати је другом. За Цркву, за њено Предање и њене Светитеље богослужење, тј. молитва је основни закон човековог постојања (“непрестано молите се”). Отуда на историјски развој богослужења не треба гледати као на декаденцију првобитног “простог” богослужења, већ као на све потпуније живљење и доживљавање тог првобитног “закона молитве” преданог од Христа и Његових Апостола. Кад молитва кроз веру постане вапај бића и основна потреба живота, онда хришћанин не хита да је скрати, него напротив, да погрузи сво биће своје и сав живот, и сав живот света у њу. Најбољи сведоци тога су Светитељи, који и у томе остају једино мерило нашег односа према богослужењу у Литургији Цркве”. Јеромонах Амфилохије је 1972. године, после скупа у Солуну, забележио и ово:, Није на одмет поменути да је ова “литургичка обнова” у Јеладској Цркви, о којој је било толико речи на Симпосиону, почела првенствено на иницијативу тзв. “религиозних братстава” (особито братства теолога “Зои”) почетком овог века. Данас је, међутим, укључена у званичну политику саме Цркве. Многи тврде, и не без разлога, да је та “обнова” постављена од самог почетка на нецрквене (ванцрквене) и непредањске основе, као уосталом целокупно духовно настројење тих братстава. Њихови оснивачи су осетили религиозну глад народне душе и потребе времена, али нису имали, нажалост, далековидост једног владике Николаја и његове духовне дубине. Наместо да као он скупљају народ око манастира и парохије, као вековних извора и суштинских полова духовног живота у Православној Цркви, они су почели да организују ванманастирско (световно) монаштво, и ванпарохијски (по “својим” салама) духовни живот, проповед и богослужење, често без, па чак и против, благослова епископа.”
