NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Moleći se Bogu, treba sticati takvu čvrstu, nepokolebivu veru da bude teško posumnjati u bilo šta, čak nemoguće, a radi toga u srcu treba da budu napisane reči sve je moguće Bogu (Mk. 10, 27); treba još imati živu uverenost u to da Gospod sve ispunjava, da je biće Njegovo ljubav i dobrota; da je delo Njegovo i bit Njegova da stvara, daje, da bude milostiv, da preizobilno nagrađuje, da ispunjava molbe naše. I sve što ištete u molitvi, vjerujte da ćete primiti; i biće vam. (Mt. 21, 22; up. Mk. 11, 24). Još treba pomno osluškivati srce svoje kako ne bi lagalo, kako bi svaka reč izlazila iz dubine njegove, kao što je rečeno: iz dubine vičem Tebi, Gospode! (Ps. 129, 1). To jest, treba se izuzetno brinuti o istinitosti molitve, o onoj iskrenosti koja našima čini sve reči molitve koje je drugi sastavio, koja istinitom smatra svaku reč molitve.
* * *
Revnuj o ljubavi: sve će proći, a ljubav će ostati večno, kao Sam Bog Koji je Ljubav.
* * *
Život je velika iskustvena nauka. Nema ničeg težeg od učenja te nauke, idenja tesnim putem i na uska vrata. I ko se uz majku ili u školi nije navikao na veru i strah Božji i život blagočastivi, tome će naročito teško ići učenje u školi života. On kao đak može biti pametan, može mnogo znati i uživati veliki ugled zbog svojih sposobnosti, ali u školi života je neznalica, sem toga, ponekad se dešava da nije ni za šta, ni za porodični život, zbog svog neprilagodljivog karaktera ili zbog svog neobuzdanog srca, niti za društvenu delatnost. On se zlopati i često doživljava krah u životu kao brod na moru natovaren mnoštvom robe, pušten za vreme bure bez kormila, bez užadi i jedara.
* * *
Slovesno biće, pamti da je sve stvoreno Slovom i da Njime sve postoji, i imaj nesumnjivu veru u to da je tvorenje ili pretvaranje rečju usta tvojih, vlašću Božjom, najobičnija stvar; upravo zato imaj najveće poštovanje prema reči i nemoj je zalud trošiti, tim pre je nemoj upotrebljavati kao oruđe laži – osudiće Gospod one koji laž govore. O, Bože moj, svet duhova i svet veštastveni sazdani su i postoje Božjim Slovom Koje je sa Ocem i Duhom prosto Suštastvo, Duh, Jedinica koja se obožava u Trojici Ipostasnoj.
* * *
Tražeći od Boga različita dobra, veruj da je Bog sve za svakoga: tražiš li od Njega zdravlje, veruj da je On zdravlje tvoje; tražiš li veru, On je vera tvoja; ljubav, On je ljubav tvoja; mir i radost, On je mir i radost tvoja; pomoć protiv neprijatelja vidljivih i nevidljivih, On je pomoć tvoja svesilna; kakvo god dobro od Njega da zatražiš, On je upravo to dobro, kao i svako drugo, i ako smatra da je potrebno da ti to dobro daruje, onda će On i biti za tebe to dobro. Biće Bog sve u svemu (1. Kor. 15, 28).
* * *
Reč u ustima jednih je duh i život, a u ustima drugih mrtvo slovo (na primer, za vreme molitve i propovedi). Riječi koje vam Ja govorim duh su i život su (Jn. 6, 63). Takve treba da budu u stvari i naše reči, jer mi smo ikone Boga Slova.
* * *
Kao što telo živi od vazduha, tako duša živi od milosti Božjih. Kao što otac i majka smatraju običnim, prirodnim, neophodnim da deci svakodnevno daju hleb ili ribu – najobičniju hranu našu, i ne daju nam umesto hleba kamen, umesto ribe zmiju, premda su od rođenja zli i lukavi, koliko će onda više, neće li beskonačno više biti darežljiv Otac nebeski, sušta Dobrota, i koliko li će više On dati dobra onima koji Mu ištu? (Mt. 7, 11). Kao što je na zemlji preizobilno mnoštvo voda, i svi ih piju, dolaze i badava ih zahvataju, tako je Gospod kao duboki, duhovni okean živih voda: dođi i zahvataj svakojaka dobra duhovna vedrom istinske, čvrste i nepostidne vere. Samo pruži to srdačno vedro i neizostavno ćeš izobilno zahvatiti vodu života, oproštaj grehova i mir savesti. Ali se boj sumnje: ona te lišava sredstva za zahvatanje svake milosti Božje.
* * *
Ako nemaš čvrstu, nepostidnu veru u Boga kao Svedobrog i Svemoćnog, ne žuri se da Ga moliš za darovanje kakvog dobra: inače će te đavo potući i raniti te maloverjem ili neverovanjem u mogućnost ispunjenja tvoje molitve, i otići ćeš od lica Božjeg posramljen, potišten i turoban. Ne budi lakomislen, nego najpre, sedi proračunaj, po reči Gospodnjoj, svoje izdatke duševne, ili izvagaj veru svoju – da li možeš dovršiti. Ako li ne možeš, demoni će, videći tvoju nedovitljivost, početi da ti se podsmevaju govoreći: ovaj čovjek poče zidati, pa ne može da dovrši (Lk. 14, 28-30). Dakle, pre molitve proceni stepen svoje vere i našavši da je dovoljna, živa, čvrsta, nepostidna, pristupaj smjelo prijestolu blagodati, da primiš milost i nađeš blagodat za blagovremenu pomoć (Jev. 4, 16).
* * *
Kao što nam u veštastvenom svetu Gospod čini dobro preko sunca, obasjavajući i grejući nas i zemlju i sve što je na njoj, preko vazduha, vode, biljaka, životinja, tako nam Gospod i u duhovnom svetu, čineći nam dobro neposredno – prosvećujući umove i srca naša, štiteći, spasavajući, milosti podajući i čuvajući Svojom blagodaću (premda i tu preko sveštenoslužitelja) – čini dobro više pomoću Svojih slugu, Anđela koji se nazivaju duhovima za služenje, pomoću svetih Svojih i osobito pomoću One Koja je viša od svakog stvorenja, Prečiste Majke Svoje, preko patrijaraha, proroka, apostola, arhijereja, mučenika, prepodobnih, pravednih i svih svetih. Ta sveta bića su sluge Božje radi našeg spasenja. Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslijediti spasenje? (Jev. 1, 14). Oni su svetozarne, umne luče večnog Sunca pravde – Boga. I kako da ne prizivamo u pomoć i posredovanje za nas ta dobra bića koja su od Samog Gospoda dobila blagodat da služe našem spasenju? Kako ne osećati dužno strahopoštovanje i zahvalnost prema njima? Je li to u skladu sa zakonima čak i ljudskog društva i pristojnosti?
* * *
Luterani govore: „zašto da molimo svete da se mole za nas? Mi molimo Samoga Boga“, i sami sebe pobijaju: jer zašto mole pastora da se moli za njih? Što se ne mole bez pastora ako je Bog svakom jednako dostupan i ako nema potrebe za svetim molitvenicima za nas. Kakvo slepilo! Vele: moleći se svetima činimo idolopoklonstvo. Neistina. Mi nijednog svetog ne smatramo bogom, nijednom svetom se ne molimo kao Bogu, već samo molimo za njegove molitve za nas; ima li tu i trunke idolopoklonstva? Kao što molimo žive sveštenoslužitelje i molitvenike naše pred Bogom da se pomole za nas, tako molimo i nebeske molitvenike koji zbog ljubavi svoje prema Bogu imaju veliku smelost pred Njim; pritom su veoma mnogi od njih i ovde na zemlji bili molitvenici i posrednici pred Bogom za svet; tamo – na nebesima ta njihova delatnost se samo nastavlja, ima veće razmere i izuzetno je snažna, jer je ne ometa teško i tromo telo. Iako je njihov zemaljski život okončan, svi sveti su živi: Bog nije Bog mrtvih nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38).
* * *
Raduj se, blagodatna, Gospod je s tobom! (Lk. 1, 28) Tako se obraća sveta Crkva Presvetoj Djevi Bogorodici. Ali Gospod je i sa svakom blagočastivom dušom koja veruje u Njega. Saprebivanje Gospoda sa Djevom Marijom, do Njenog začeća Spasitelja, nije osobenost svojstvena samo Prečistoj Djevi: Gospod je sa svakom verujućom dušom. Gospod je s tobom, može se reći svakom čoveku koji drži zapovesti Gospodnje. I svima je Gospod blizu: samo su ljudi srcima svojim daleko od Njega, zbog misli svojih, zbog namera i raspoloženja srdačnih, zbog reči i dela svojih koji se protive zakonu Božjem. Sa vama sam, govori Gospod naš rođen od Presvete Djeve, do svršetka vijeka (Mt. 28, 20), to jest sa svakim od nas je u svako vreme, u svim naraštajima, u svim vremenima, na svem zemaljskom prostranstvu, do svršetka sveta.
* * *
Ja sam u Bogu, sa Bogom, pred Bogom, pod Bogom. On je život moj. Radi telesnog života On je razlio vazduh, vodu, pušta iz zemlje biljke za hranu, a radi duše moje Sam je svuda i sve ispunjava, Sam je i vazduh, i hrana, i piće. Neprestano se nalazim, i hodam, i sedim, i spavam, i jedem, i gde god da sam – uvek i na svakom mestu se nalazim u Bogu. Prvo je slika drugog. Za disanje treba da su otvorena usta i čulo mirisa, za život po duhu je potrebna molitva. Da bi molitva bila iskrena, da bi svecelo obuhvatila dušu, da bi bila usredsređena, potrebna je pažnja prema svome srcu, sabranost ili upravljenost uma i srca samo ka Bogu, odbacivanje od srca svake laži, dvoličnosti i privezanosti za zemaljsko.
* * *
Najveća, stalna zabluda našeg srca sa kojom treba da se borimo neprestano, celoga života, jeste tajna pomisao njegova da možemo biti bez Boga i izvan Boga bilo gde, bilo kada, makar jednog trena. Treba ga neprekidno utvrđivati u Bogu od Koga se ono neprestano u mislima odvraća i veliki je uspeh u hrišćanskom životu stekao onaj ko sa Anom, majkom Samuilovom, može iskreno da usklikne: razveseli se srce moje u Gospodu; podiže se rog moj u Gospodu; otvoriše se usta moja na neprijatelje moje, jer sam radosna radi spasenja Tvojega (1. Sam. 2, 1).
* * *
Treba pamtiti da je Bog – Bog živi i svakog oživljujući, da je i Bogorodica živa, da su Anđeli i sveti živi, i da nas čuju u Bogu.
* * *
Moleći se u Duhu Svetome. (Jd. 1, 20) Duh Sveti je za dušu vazduh; Isus Hristos je hrana životvorna, što je, međutim, nerazdeljivo: i Duh i Sin; kao što su vazduh i hrana podjednako neophodni i jedno od drugog nerazdvojivi, tako su Duh Sveti i Sin nerazdeljivi među Sobom i u dejstvima Svojim u nama; a Bog Otac, preko Sina i Svetoga Duha dejstvuje načelstveno i blagovoleće, kao Njihovo Načelo i Uzrok.
* * *
Oni koji su se doticali odeće Spasiteljeve, isceljivali su se. Zašto se oni koji sada sa verom upotrebljavaju svetu vodu isceljuju? Krst koji se pogružava u vodu sa molitvom vere je kao Sam Gospod životvorni. Kao što je odeća Spasiteljeva bila prožeta Njegovim životom, tako se i voda u koju se pogružava životvorni krst prožima životom: zato i jeste isceljujuća.
* * *
Nema nam ničeg bližeg od Boga. On je Bog srdaca, samih srdaca, a srce nam je, sa svoje strane, bliže od svega. To je ceo čovek, skriveni čovjek srca (1. Pt. 3, 4), po Apostolu.
* * *
Išao sam na jutrenje. Sunce je bilo na istoku i odražavalo se na fenjeru koji je visio na stubu. Odraz je bio tako pun i sjajan da ga je bilo nemoguće gledati, kao da je samo sunce. Pomislio sam: ako se veštastveno, stvoreno sunce sa takvom punoćom sijanja odražava u providnom staklu, ne odražava li se onda duhovno nestvoreno Sunce – Bog u čistom od greha (kao tamnog načela) srcu čovekovom, ne odražava li se On blistavo u svetima Svojim koji su se radi sjedinjenja njihovog sa Njim, radi njihove ljubavi prema Njemu očistili ili se ovde očišćuju od svake nečistote tijela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijemu (2. Kor. 7, 1)? Da, On se velelepno odražava u dušama izabranih Svojih; te čiste duše, te ikone Božje, kao staklo providne, sijaju kao zlato na suncu, kao najčistiji dijamanti, ali sijaju radi Boga i Anđela, ne pokazujući svoj sjaj ljudima, ali po Božjem ustrojenju sijajući radi njih svetlošću svoje vere, svojih vrlina, neminovno, poput sveće metnute na svijećnjak u sobi koja obasjava sobu sa svima onima koji se u njoj nalaze (Up. Mt. 5, 15). I još: ako se stvoreno sunce odražava na fenjeru, ne odražava li se onda ono nestvoreno duhovno Sunce celo i pritom suštinski – u prečistom telu i krvi Svojoj na oltaru Gospodnjem dejstvom Duha životvornog? Da, odražava se celo i sa svom svetlošću Svojom i sa svom ljubavlju Svojom, tako da koji jede moje Tijelo i pije Moju krv u Bogu prebiva i Bog u njemu (Jn. 6, 56): telo i krv jesu sveceli Hristos.
* * *
Molba u molitvi je protiv gordog tela našeg koje sve pripisuje sebi: blagodarenje – protiv neosetljivosti tela našeg prema bezbrojnim dobročinstvima Božjim; slavoslovlje – protiv telesnog čoveka koji traži slavu samo za sebe.
* * *
Molitva je dokaz moje razumne ličnosti, moje bogolikosti, zalog mog budućeg oboženja i blaženstva. Ja sam stvoren ni iz čega, ja sam ništa pred Bogom, kao onaj koji nema ničeg svog; ali sam, po milosti Njegovoj, ličnost, imam razum, srce, slobodnu volju, i uz svoj razum i slobodu srdačnim obraćanjem Njemu mogu postepeno da povećavam u sebi Njegovo beskonačno Carstvo, postepeno, sve više i više da umnožavam u sebi Njegove darove, da crpem iz Njega kao iz nepresušnog, neiscrpnog Izvora, svako dobro duhovno i telesno, naročito duhovno. Molitva me uverava da sam ikona Božja, da pri smirenom i blagodarnom raspoloženju svoje duše pred Bogom, uz svoju slobodnu volju, umnožavajući duhovne darove Božje, mogu, na taj način, beskrajno da se usavršavam i do u beskraj da povećavam svoje bogopodobije, svoje nebesko blaženstvo, za koje sam predodređen. O, molitva je znak mog velikog dostojanstva kojim me je počastvovao Sazdatelj. Ali ona me u isto vreme podseća na moju ništavnost (ni iz čega sam, i ničeg svog nemam – zato i molim Boga za sve), kao i na moje najviše dostojanstvo (ja sam ikona Božja, ja sam obožen, ja se mogu prijateljem Božjim nazvati, kao Avram, otac verujućih, samo treba nesumnjivo da verujem u postojanje, dobrotu i svemoć Boga moga i da Mu se upodobljavam u ovom životu delima ljubavi i milosrđa).
* * *
Neprestana topla molitva dovodi nas do najiskrenije i čvrste ubeđenosti u besmrtnost naše duše i u blaženstvo onog neveštastvenog veka: jer sve naslade molitve čovek crpi od Boga – Duha; svu snagu uzima od Njega, kao i, po Njegovoj blagodati, od Majke Božje (Ona izbavlja od nevolja duše naše, uspokojava, raduje, oživljava), od Anđela i svetih.
* * *
Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3, 16). Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tjelesa Duhom Svojim Koji živi u vama. (Rim. 8, 11) Budite pažljivi i imajte strahopoštovanja, braćo, prema Duhu Svetome koji uvek živi u vama i pamtite da će se tajna i čudo vaskrsenja vašeg iz mrtvih savršiti tim istim Duhom Koji sada živi u vama, po blagodati i daru Hrista, zbog krštenja vodom i Duhom, zbog pokajanja i naročito pričešća životvornim Tajnama Njegovim.
* * *
Bog je Istina: i molitva moja treba da bude istinita, kao i život; Bog je Svetlost: i molitva moja treba da se prinosi u svetlosti uma i srca; Bog je Oganj: i moja molitva, kao i život, treba da bude plamena; Bog je sveslobodan: i moja molitva treba da bude slobodni izliv srca. Kakvo je bogatstvo duha čovečjeg: dovoljno je da iskreno pomisli o Bogu, da iskreno poželi sjedinjenje sa Bogom, i On je istoga časa s tobom: i ni zidovi kuće, nikakvi tamnički katanci, ni gore, ni ponori neće sprečiti to sjedinjenje. Bog je odmah s tobom; tako i Anđeli, i sveti: sa Bogom su svi oni pred tvojim očima, kraj tvoga srca, kao najbliskiji prijatelji, kao tvoji domaći. O, bogatstva duha čovečjeg!
* * *
Duh je tako prost da prolazi kroz svako biće duhovno i veštastveno, kroz sve razumne duhove i kroz sve nerazumne duše, nebeska tela, zemlju i sva njena organska i neorganska tela, nimalo se njima ne ograničavajući, uvek budući iznad njih i oživljavajući ih, kao Duh Božji, ili prolazi lako kroz svako veštastvo, ne oživljavajući ga, prodire kroz gore, kamenje, zidove zgrada, tako kao da uopšte i nema nikakvog veštastva. Bog postoji kao da uopšte nema nikakvog ni duhovnog, ni materijalnog bića: i upravo zato u svakome trenu mogu reći da sam uvek s Bogom, ili da postoji samo Bog i ja. Sa mnom si (Ps. 22, 4), govori Psalmopojac. Ja sam sa tobom (Dap. 18,10), govori Gospod apostolu Pavlu.
* * *
Kada stojimo i usrdno se molimo na molitvi, ili sedimo, ležimo, ili hodamo, i kada nas odjednom poseti Duh Božji i čujemo glas Njegov, primećujemo da On u dušu ne prodire kroz usta, ni kroz nos, niti kroz uši (premda je upravo rečju i dahom Spasitelj podavao Duha, i premda vjera biva od propovijedi (Rim. 10, 17)), već pravo kroz telo – u srce, kao što je Gospod prošao kroz zidove kuće do apostola nakon vaskrsenja, i dejstvuje odjednom, kao struja i brže od svake električne struje: i tada ti postaje neobično lako, zato što se odjednom razrešuje tvoje breme grehovno, posećuje te duh skrušenosti zbog grehova, umilenja, mira, radosti. Vidi kako se Anđeo pojavljuje u zaključanoj tamnici noću radi oslobađanja Petrovog: vrata su zaključana, stražari stoje kraj vrata; ali, evo, Anđeo se odjednom pojavio i istoga časa je svetlost zasjala u tamnici (Dap. 5, 19). Tako Duh Božji začas posećuje dom duše naše – telo, i svetlost zasijava u njemu.
* * *
Kako nas sveti čuju? Čuju budući da su jedno sa nama u Svetom Duhu – da i oni u nama jedno budu (Jn. 17, 21), budući da su udovi jedne Crkve Božje na čijem je čelu jedan Hristos i koju oživljava jedan Duh Božji. Sveti nas vide i čuju u Duhu Svetome tako kao što mi telesnim očima i ušima vidimo i čujemo pomoću svetlosti i vazduha; ali naš telesni vid i sluh ni najmanje nisu savršeni u poređenju sa vidom i sluhom duhovnim: na velikom rastojanju mi ne vidimo veoma mnogo predmeta, ne čujemo veoma mnogo zvukova. Duhovni vid i duhovni sluh su savršeni: njima ne promiče nijedan pokret srca, nijedna misao, nijedna reč, namera, želja, zato što je Duh Božji u Kome sveti prebivaju, vide nas i čuju – svesavršen, sveznajući, sve vidi i čuje jer je svudaprisutan.
* * *
Molitva ima snagu, na primer, da otvara i zatvara nebo, da pretvara vatru u rosu. Čija molitva je naročito snažna? Molitva Majke Božje (Svojim svetim i svemoćnim molbama) i svetih na nebu; na zemlji – molitve sveštenika, kao onih koje je Sam Bog postavio kraj samog prestola Njegovog – radi molitve za sebe i ljude (za naše grijehe i za narodne grijehe iz neznanja – Jev. 9, 7), molitve prepodobnih, otšelnika (doista ću pogledati na nj – Jov 42, 8). Zbog lenjosti hrišćana za molitvu biva siromaštvo vere, nade i ljubavi, grehovi i bezakonja, nevolje duševne i telesne.
* * *
Jereju Božji, veruj od sveg srca, veruj svagda u blagodat koja ti je data od Boga da se moliš za ljude Božje: da ne bude uzalud u tebi taj veliki dar Božji kojim možeš da spaseš mnoge duše; brzo čuje Vladika tvoju iskrenu molitvu za ljude i lako se privoleva na milost prema ljudima, kao na molitvu Mojseja, Arona, Samuila, apostola. Koristi svaku molitvenu priliku – u crkvi, kada vršiš Bogosluženje ili Svetu Tajnu, u domovima pri vršenju Svetih Tajni, molitvoslovlja i molebana, svuda i u svako vreme sećaj se spasenja ljudi Božjih i steći ćeš veliku blagodat Božju.
* * *
Da svakog trena živiš životvornom Trojicom u to budi uvek ubeđen kao u to da te obasjava čuvstvena svetlost, da se hraniš hranom i pićem, i da udišeš vazduh – to troje se radi tebe u jedno sjedinjuje.
* * *
Veštastvo sveta je kao ništa (Up. Ps. 38, 6); svuda i u svemu je Duh Božji, životvorni, Koji je sve prevashodi. Kada se moliš Bogu, zamisli da veštastvo ne postoji, i da nema nijednog stvorenja, i da samo Bog svuda postoji i da je On Jedini Koji je nesmestiv, Koji sve Sobom ispunjava, obuhvata, stvara i čuva. Ako budeš nepristrašćen prema veštastvenom i ako budeš upražnjavao post i molitvu, onda i u tebi duh kao da će progutati telo, i bićeš duhovan, i svuda u prirodi ćeš sazrcavati Duha – Boga; dok naprotiv, oni koji su pristrašćeni prema zemaljskom, naročito prema hrani, piću, novcu, čulni su i Duha nemaju (Jd. 1, 19), i u svemu vide samo telo, ne sazrcavajući duh, i čak odbacujući duhovnu stranu predmeta.
* * *
Gde je veštastvo koje se gradi tamo neizostavno treba pretpostaviti i Graditelja njegovog, jer veštastvo koje samo po sebi nema nikakav razum i snagu, ne može samo da se organizuje, raste i daje plodove: očigledno, svakog trena u životu njime upravlja beskonačni Um, svesilna Ruka.
* * *
Kao što se sunce veštastveno celim svojim krugom i sijanjem odražava u bezbrojnim providnim predmetima na zemlji, tako je Sunce duhovno Bog blagovoleo da Se odrazi u bezbrojnim bićima na nebu i na zemlji – tamo u Anđelima, a ovde u ljudima; i kao što svetlost, čak i veštastvenog sunca, ne biva ometana čvrstim, premda providnim telima, nego nesmetano kroz njih prolazeći sija i u sobama kuće koje su sa svih strana zatvorene od spoljašnjeg vazduha, ili u providnim predmetima koji su ka njoj okrenuti, tako se svetlost duhovnog Sunca za duhovna bića ne sprečava nikakvim veštastvenim pregradama, ni zidovima kuće, ni mračnim zidinama i svodovima tamnica, ni planinskim masivima u čijim se pešterama skrivaju sluge Božje, ni ponorima zemaljskim; On svuda dopre i svugde sija, u svakoj duši koja je sposobna da u sebe primi sijanje nebeske istine. (Pavle i Sila se mole u tamnici pojući Bogu, i Gospod čuje njihovu molitvu – Dap. 16, 25 – 26).
* * *
Kada se molimo, Gospod pomno sluša molitvu našu, On nam je tada kao i uvek blizu kao ikona pred kojom stojimo, čak mnogo bliže: On je kraj samog srca našeg. Prisustvo Njegovo kraj nas je tako jasno kao vidljiva ikona, i zato ikona zaista na očigledan način prikazuje kako nam je Gospod blizu, kako nas vidi i čuje. A sveti Božji su nam u Duhu Svetome tako blizu, kao što nam je blizu Duh Sveti Koji je svuda i sve ispunjava, Njegov smo hram (Up. 1. Kor. 6, 19), i oni nas u Duhu Svetome vide i čuju tako kao što mi vidimo i čujemo ljude koji sa nama govore. Ta Duh Sveti posreduje i u običnom gledanju i slušanju.
* * *
Videli ste da se na ikonama svetih u gornjem delu slika Gospod Isus Hristos sa carskom jabukom u ruci i sa blagosiljajućom rukom. To je uzeto iz same stvarnosti. Gospod uvek gleda sa nebesa na one koji se radi Njega podvizavaju na zemlji, delatno im, kao svemoćni Car, pomaže u borbi sa neprijateljima spasenja, blagosilja podvižnike Svoje mirom i radošću u Duhu Svetome (Rim. 14, 17), i daruje im, po svršavanju zemaljskih podviga, venac života. Dakle, hrišćani, svi se ukrepljujte u veri i nadi, gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vjere (Jev. 12, 2), Koji svagda gleda na vas, na sva vaša dela sa visine nebeske, kao što je gledao na prvomučenika Stefana otvorivši mu nebo i otkrivši mu slavu Svoju (Dap. 7, 55 – 56), kao što je gledao na Savla, potom Pavla, i takođe mu Se pokazao na nebesima, obasjavši ga svetlošću Svojom i oslovivši ga Svojim glasom (Dap. 9, 3 – 4).
* * *
Cilj našeg života je sjedinjenje sa Bogom: u ovom životu – u veri, nadi i ljubavi, a u budućem u ljubavi svesavršenoj. Ali pogledajte kako neprijatelj i mi sami kvarimo ovde taj cilj. Mi se srcem sjedinjujemo sa raznim predmetima, prema našim različitim strasnim sklonostima. Ponekad se, o, užasa, naša ljubav okreće ka srebru, hrani, piću, odeći, kući, pokućstvu, nama sličnim ljudima – do zaboravljanja Boga. Ponekad se gordimo, zavidimo, nenavidimo (mrzimo), lažemo i tada se sjedinjujemo upravo sa samim đavolom koji je oličenje zlobe, laži, gordosti, zavisti, i kako vređamo svoga Vladiku Koji nas je stvorio po obrazu Svome i po podobiju, kako sve ne unakažavamo tu bogoslikanu i prema Samom Bogu slikanu ikonu! Ali mi suviše malo o tome mislimo, suviše malo znamo ono što se tiče za nas suštinskog dela sjedinjenja sa Bogom!
* * *
Ko poznaje istrajnost i zlobu neprijatelja bestelesnih prema sebi, taj neće mnogo padati duhom, iako oni na sve načine srce njegovo bacaju u čamotinju; taj se neće ni razdraživati zbog svega, znajući da oni (neprijatelji) na sve načine podstiču na razdražljivost, da na sve načine podstiču na zlobu, zavist, prilepljivanje za novac i materijalna sticanja. Samo, što je i neophodan uslov, treba biti pažljiv prema sebi, jer se neprijatelj često prikriva našim samoljubljem, i navodno se bori za našu dobrobit, a sam nas zaista pogubljuje. Nado hrišćanska! Kako je mnogo onih koji su te lišeni zbog lukavstava nevidljivih neprijatelja! Kako je mnogo onih koji padaju u očajanje i oduzimaju sebi život! Setimo se ljudi koji su se dobrovoljno obesili, udavili i onih koji na drugi način podižu na sebe ruku, potom pijanaca i drugih.
* * *
Gospod je rekao reč obećanja i ispuniće se reč Njegova: reći će i neće li tako i ostati? Gospod ukazuje na zakone prirode, na njihovu postojanost i čvrstinu, kao na dokaz istinitosti Svojih obećanja.
* * *
Osetili ste u srcu svom za vreme molitve, ili prilikom čitanja reči Božje i drugih knjiga svetog sadržaja (a ponekad i svetovnih dobronamernih sadržaja gde se, na primer, opisuje kakav događaj koji predstavlja delovanje Promisla Božjeg nad ljudima), ili u blagočastivim razgovorima – glas tih i tanak, kao da vam je telom prošla struja. To vas Gospod posećuje. Glas tih i tanak – i tamo je Gospod.[1]
* * *
Kada se moliš Vladičici ili kakvom svetom, čvrsto zamisli da si ud Crkve u kojoj je Vladičica glavni kamen zdanja, Čelovođa duhovne obnove18 i znaj da si unutarnje tesno povezan sa svim nebeskim žiteljima, kao kamen zdanja, premda i mek, i ne tvrd. Tako shvatajući sebe, shvatićeš zašto molitve tako lako dolaze do svetih: jer svi mi smo pod jednom Glavom Hristom (Up. Ef. 1, 22), i svi smo oživljeni jednim Duhom Božjim.
* * *
Gospod je uzrok i stalna podrška (snaga) mog organskog telesnog života, kroz rad pluća, želuca, srca, žila, mišića, i duhovno-organskog života duha – kroz um i mišljenje, kroz obasjavanje srca svetlošću Njegovom.
* * *
Nastoj da sve činiš suprotno onome što želi neprijatelj bestelesni. On te podstiče na gordost, na samohvalu i osuđivanje brata – ti se ponizi do zemlje i pepela i osuđuj što strožije možeš sebe samog, a brata pohvali u srcu. Ako brat tvoj, usled delovanja neprijatelja, postupa gordo i zlobno, ti se prema njemu ponašaj smireno i sa ljubavlju. Ako te neprijatelj podstiče na škrtost, budi darežljiv. Tako postupaj u svim sličnim slučajevima, i zaslužićeš veliku blagodat Božju i sam ćeš je sopstvenim očima videti. Ako nemaš unutarnju snagu da tako postupaš, neprijatelj je snažan, veliš, onda u molitvi moli Svesilnog u svako doba i svakoga časa, i On će ti pomoći.
* * *
Kako počinješ u duhu i istini da se moliš pred svetom ikonom, na primer, Spasitelja, tako se ka ikoni privlači duh onoga ko je na ikoni prikazan, tako da ako je tvoja vera u prisustvo lica naslikanog na ikoni postala tolika da to lice vidiš kao živo, onda je ono zaista blagodaću svojom tu. Primer su čudotvorne ikone koje govore, puštaju suze, krv i drugo; upravo zato sve one gledaju neobično živo i izražajno. Šta je nemoguće Bogu Koji može kamen da oživi i da od njega načini čoveka? On to jednako čudesno može da učini i sa naslikanom ikonom. Sve je moguće onome koji vjeruje (Mk. 9, 23), i verujućemu čudesno silazi Višnji. I On se sjedinjuje sa znamenjem krsta životvornog i čini čuda.
* * *
Šta je čovek, ako ne ikona Božja, vešto otisnuta u zemlju, jer je telo čovekovo zemlja? I nemoj se čuditi što se Bog projavljuje u veštastvenim ikonama i čak govori ustima ikone, jer sve je moguće Bogu (Mk. 10, 27). Kada je trebalo, On je kroz magaricu progovorio ljudskim glasom (4. Moj. 22, 28).
* * *
Tako je živopisan i veran – govore ponekad o kakvom portretu da samo što ne progovori; ako čovek tako može umetnošću svojom da oživljava platno, ili dasku, ili hartiju, šta je onda nemoguće za Boga? Zašto da ne udahne život u ikonu, zašto da joj ne da sposobnost da progovori, ako Mu je tako ugodno? Samo što ne progovori; umetniče, ti si sve učinio, daj Gospodu da dovrši, i On će naterati ikonu da govori.
* * *
Postoji svet duhovni; postoji zajedničenje duša, međusobno udaljenih i umrlih ljudi, one nas vide i čuju, i evo očiglednog dokaza: jedna žena, čiji je muž bolovao i ležao u sobi šezdeset vrsta daleko od nje, i koji je potom umro, jedne večeri je videla ko ga je posetio, šta je radio: čula je reči koje je govorio. Ne vide li nas tako svetitelji? Ne čuju li tako molitve naše?
* * *
Gledajući lica drugih, gledam svoje lice, jer svi smo mi isti, Bogom stvoreni, od istog čoveka, od iste krvi, i svi jednako po ikoni Božjoj, i zato na sve ljude treba gledati čisto, ne neprijateljski, ne lukavo, ne koristoljubivo, već sa čistom ljubavlju Božjom. Isto tako, gledajući na ikonama likove svetih ljudi, lik Božje Majke i Samog Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista, ja vidim u njima sebe, jer oni su ljudi, a Isus Hristos Bog naš se u celoga mene obukao ovaploćenjem i očovečenjem, počastvovavši čovečanstvo neizmernom čašću, izagnavši smrad grehovni iz onih koji veruju i koji su se u Njega krstili i omiomirisavši ih svetinjom Duha Svetoga Koji se useljava u njih verom i krštenjem i pričešćem Njegovim božanstvenim Telom i Krvlju. Dakle, vidi u drugima sebe, da i drugi u tebi sebe vide, voli sve kao sebe; isto tako vidi u Hristu, u Njegovoj Prečistoj Majci, i u likovima svetih sebe i čovečanstvo, i orođuj se sa Bogom i svetima podražavajući njihovoj svetinji, da i oni u tebi vide sebe, ukoliko se upodobiš Bogu i njima, po vrlini, i da u tebi prepoznaju svoj ud kada staneš pred Sud svesvetski, i uzmu te sebi kao svog.
* * *
Treba da se radujem što mi pada u deo da veoma često u umu i u srcu nosim i ustima izgovaram ime Božje, ime Vladičice Bogorodice, svetih Anđela i svetih ugodnika Božjih, kako svih po imenu tokom godine, tako i naročitih koji se pominju svakodnevno u molitvama crkvenim, ili priosveštanju vode, Jer ime Božje, kada ga se sećamo iskreno, od srca, osvećuje nas, oživljava i teši, kao i ime Majke Božje, svesilne Posrednice; i sveti, naši posrednici pred Bogom, mole se za nas kada ih prizivamo u molitvi, i različito nam svetle svojim vrlinama. Dobro je imati savez sa Bogom i nebeskim žiteljima.
* * *
Molitvom mi izmoljavamo opraštaj grehova svojih. Sav dug onaj oprostio sam ti, jer si Me molio (Mt. 18, 32). Iskustvo govori isto.
* * *
Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu (Jn. 6, 56). To je osetno i iskustvo to potvrđuje. Preblažen je, preispunjen je životom onaj čovek koji se sa verom pričešćuje Svetim Tajnama, sa iskrenim kajanjem zbog grehova. Ta istina je osetna, jasna još iz suprotnog. Kada bez iskrenog kajanja zbog grehova i sa sumnjom pristupaš Svetoj Čaši, tada u tebe ulazi satana i prebiva u tebi, ubijajući tvoju dušu, i to je izuzetno osetno.
* * *
„Bogu je“, kaže ruska poslovica, „sve blizu“. Zaista je sve blizu: sva stvorenja duhovna i čuvstvena, Anđeli, duše umrlih, svi živi ljudi, sve životinje, svi svetovi veštastveni. Duh Božji kroz sve prolazi, Duh razumni, čisti, najtananiji, i živi u svakoj verujućoj, blagočastivoj duši. Krasota poljska preda Mnom je (Ps. 49, 11), govori On. Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka (Mt. 28, 20). Budući da je Bog beskonačni Duh, za Njega nema ničeg udaljenog, nego je sve pred Njim, kao na dlanu. Sav On je svugde i sve je u Njemu. Sve Njime živi i postoji.
* * *
Bog i stvoreni duhovi i duše umrlih ljudi, kao i živih jesu mislena bića, a misao je brza i na neki način svuda prisutna. Pomisli od sveg srca na njih, i oni će biti kraj tebe – Bog uvek i neminovno, a drugi po daru i vlasti Božjoj. Setih se Boga, i obradovah se (Ps. 76, 4). Zašto? Zato što je On s tobom i u tebi.
* * *
Kada se srce naše pokriva mrakom satanskim, mrakom strasti, tada ono poriče Boga, iako bi moralo, kao što i treba, da poriče svetlost samoga srca; ono se pomračilo, zato je sklopilo duhovne oči svoje, ne vidi Boga, a nije da Boga nema. Reče bezumnik u srcu svome: Nema Boga. (Ps. 13, 1) Zaista bezumnik.
* * *
Sa imenom Isusa Hrista, ili sa iskrenom mišlju o Isusu Hristu sjedinjena je velika sila koja progoni strasti i umiruje srce. Prenesi to i na imena svetih Anđela i svetih ljudi Božjih, počev od Majke Božje, do svetih i pravednih i Hrista radi jurodivih. Samo iskreno prizovi njihova imena i oni će ti pomoći, po blagodati Božjoj.
* * *
Ikone Spasitelja u svakom domu pravoslavnom prikazuju Njegovo svudaprisustvo, Njegovu vladavinu na svakom mestu, a ikone svetih saprisustvo ili blizinu svetih nama, po blagodati Božjoj, kao udova jednog tela Crkve, sjedinjenih pod jednom Glavom, Hristom.
* * *
Kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu. (Jn. 17, 21) Evo zašto se treba moliti svetima: oni su u Bogu, i Bog je u njima (Up. 1. Jn. 3, 24), i eto zašto nas oni čuju, to jest zato što su oni u svudaprisutnom Bogu. Svet si, Bože, i u Svetima obitavaš! (Vozglas)
* * *
Zbog same vere naše pomeraju se gore srdačne, to jest visine i težine greha. Kada hrišćani u pokajanju skinu breme grehova, ponekad govore: „slava Bogu, pala mi je gora s pleća!“
* * *
U molitvi je neophodno iskreno traženje ispravljenja.
* * *
Kao što preko električnog telegrafa brzo uspostavljamo vezu sa licima koja su daleko od nas, tako kroz živu veru, kao preko kakvog telegrafa, brzo uspostavljamo vezu sa Bogom, sa Anđelima i svetima. Kao što se potpuno pouzdavamo u brzinu električne struje i njeno dopiranje do prijemnika, Tako treba da se potpuno pouzdavamo u brzinu i dopiranje molitve vere do Gospoda. Pošalji telegrafom vere molbu svoju Bogu ili svetima i odmah ćeš dobiti odgovor. Prost je odgovor dobijen putem telegrafa, ali iskusni ga čitaju; prosta su i dejstva na srce Boga duhova i svakoga tela i svetih, ali ih iskusan razume.
* * *
O, čudesnog li dokaza svudaprisutnosti Božje! Na primer, ranilo te je, recimo, srebro: prilepio si se za njega srcem ma i na tren, i boli srce; ali čim Bogu od sveg srca kažeš: Ti si moje jedino Blago, Ti si moje srebro i zlato, i hrana i odeća – odmah će ti biti lako.
* * *
Među onima koji se mole ima mnogo onih čije je poštovanje Boga uzaludno. Ima i takvih nemarnih i neiskrenih bogomoljaca koji, osetivši u srcu i u glavi svojoj plimu nečistih i zlih misli, odmah ostavljaju molitvu i beže iz crkve, ili od kućne ikone.
* * *
Ako hoćeš da se moliš životvornom molitvom, utvrdi najpre srce svoje u Gospodu, podigni rog svoj u Bogu svome (Irmos 8. glasa, 3. pesma; up. 1. Sam. 2, 1; naš prevod).
* * *
Otkad je prvi čovek sagrešio, ljudi su toliko pomračeni grehom u samom središtu svoga bića (u srcu) da veoma često nemaju svest i osećanje svudaprisutnosti Božje i misle da ih četiri zida i tavanica skrivaju od Onoga Koji sve ispunjava, Koji vidi i onoga ko se krije na skrovitom mestu. Može li se ko sakriti na tajno mjesto da ga Ja ne vidim? Ne ispunjam li Ja nebo i zemlju? (Jer. 23, 24) Go sam, te se sakrih! (1. Moj. 3, 10) Ali se ne može skriti!
* * *
Duša moja je u Bogu, kao riba u vodi ili ptica u vazduhu, sa svih strana, svakoga časa Njime okružena; Njime živi, Njime se kreće, u Njemu je spokojna, u Njemu ima prostranstvo svoje.
* * *
Misao moja, svetla ili mračna; pomisli koje osuđuju ili opravdavaju (Up. Rim. 2, 15); srce moje, spokojno i radosno, ili žalosno i stegnuto; organizacija tela moga, organizacija svetova i zemlje koju nastanjujemo, sa svim što je na njoj i oko nje, neućutno govore o neprestanom prisustvu u meni i sa mnom i svuda Tvorca mog i vašeg. Neka uvek daleko od mene beži mračna i glupa misao da me je ostavio Bog moj, da nije uvek sa mnom.
* * *
Neka duša moja uvek pamti da Bog – Slovo zajedno sa Ocem i Duhom, svakog trena, drži sve svetove moćnom riječju Svojom (Jev. 1, 3), uključujući i moj mali svet – dušu i telo, i da svakog trena zna ne samo broj vlasi mojih, nego i broj i kakvoću mojih misli i pokreta srdačnih, jer sve pred Njegovim najjasnijim očima jeste i biva.
* * *
Neka zna duša moja da budući da je sve od Boga poteklo i u Bogu postoji, Gospod Bog najsavršenije, svakoga trena, zna za postojanje i kakvoću svakoga bića, i da svakoga trena zakonima prirode, koji su upravo od Njega dati, održava postojanje njegovo. Ako mi, napisavši kakvu knjigu, znamo čitav njen raspored i sastav, sve misli koje su u njoj sadržane, i kada nam drugi iskazuju misli, naročito plan naše knjige, mi govorimo da je to naš plan, da su to naše misli, ta kako onda da se Gospodu ne prizna sveznanje svih svetova, svih stvorenja, svih stvari u svetu sa njihovom kakvoćom i stanjem? Nisu li oni knjiga Božja? Dakle, dušo moja, imaj strahopoštovanja prema Tvorcu svome svakoga trena u svom životu i znaj da On svakoga trena zna tebe celog, da te On održava, i oživljuje, i podaje ti sve što je neophodno za život i blagostanje tvoje! A kako bi nešto i opstalo, da to Ti nijesi htio? (Prem. 11, 25)
* * *
Ljudi se stide da priznaju da ne veruju u visoko dostojanstvo i prednaznačenje svoje, u to da su neprocenjiva ikona Božja, premila Bogu, kojoj je pripremljeno i obećano beskrajno veliko blaženstvo na nebesima u sjedinjenju sa Bogom. Kao što siromah ne veruje da može postati bogat i veoma ugledan čovek, tako mnogi hrišćani ne veruju da će posedovati bogatstvo budućih dobara i da će biti posađeni na nebesima u Hristu badava (Ef. 2, 6). Mi se čudimo kako nas bez naročitih zasluga s naše strane, očekuje takva visoka čast i slava, takvo bogatstvo. Mi smo samoljubivi, koristoljubivi, škrti i ne shvatamo kako može postojati takva beskonačna Ljubav, takav premudri i nesebični Otac; mi još uvek kao da ne verujemo da Bog tako zavolje svijet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni (Jn. 3, 16).
* * *
Ljudi ne razumeju i, istini za volju, mnogi ne veruju u onu čast koja je obećana pravednicima u budućem životu, zato što je satana unizio čovečanstvo u njegovim sopstvenim očima. Ali takva počast će zaista biti i treba joj se nadati: čovek je ikona Božja, Sin Božji se i ovaplotio upravo zato da bi vaspostavio Svoju ikonu. U Svetom Pismu je razvijena ta misao.
* * *
Ako kadgod posumnjaš u Boga ili u dogmat Presvete Trojice, seti se kratkog crkvenog slavoslovlja: slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, svagda, sada i uvek i u vekove vekova, i pomisli šta si ti u poređenju sa ljudima svih vekova, od kojih nebrojeno mnoštvo čine veliki i bogosvetli umovi koji su svi iskreno, jednodušno uznosili slavu trijedinome Bogu.
* * *
Budući da je Tvorac i Bog naš jedan, On sve zbližava i objedinjuje, i za verujuću dušu nema ničeg dalekog što On verom ne bi mogao da približi. Želiš li da besediš, ne mislim sa Bogom Koji je svugde, već sa višnjim nebeskim Silama, Načelima, Arhanđelima i Anđelima? Možeš. Oni će te, po molitvi tvojoj, poučavati, prosvećivati, ukrepljivati u veri. Ili sa svetima koji su se prestavili? Možeš. Oni su sa tobom na tvoj prvi svesrdačni priziv, osobito Presveta Djeva Bogorodica, brza Zaštitnica naša. Tebe, Hriste, Koji si neizrecivo zemne sa nebesnima sjedinio, i jednu Crkvu za Anđele i ljude sazdao, neprestano veličamo. (Kanon Arhangelima, pesma 9 trop.; naš prevod) Hristos je Glava i Anđelima i ljudima. I šta nam nije blizu sa takvom Glavom? I kako nam je blizu Sama Glava da bi nas čula! I iskustvo nas uverava u to da nas čuje, kao što nas i sveti čuju.
* * *
Gospod ima puno poštovanje prema prirodi koju je stvorio i njenim zakonima, kao delu Svoje beskonačne, najsavršenije premudrosti; zato i volju Svoju vrši obično posredstvom prirode i njenih zakona, na primer, kada ljude kažnjava ili blagosilja. Zato ne traži od Njega čuda bez krajnje nužde.
* * *
Gospod ima veliko poštovanje naročito prema delima ruku Svojih, obdarenim razumom i slobodnom voljom, to jest prema Anđelima i svetima, i pomoću njih deluje na naše osvećenje i spasenje. Zato ne govori: ja se uvek obraćam neposredno samome Bogu sa svojim potrebama, sa svojom molitvom. Ponekad treba da se obratiš i svetima, Njegovim oruđima ili sredstvima. Sam Gospod ne želi da u delu našeg spasenja ostanu bez udela svetitelji, hramovi Njegove blagodati, Njegovog Božanstvenog Duha.
* * *
Kao što su pilići pod krilom kokoši, tako je čitav svet pod krilom Gospoda, svi Anđelski sabori, svi ljudi, sve nerazumne životinje, svi veštastveni svetovi: svakoga i sve On prosvećuje jedne umnom, druge veštastvenom svetlošću; svakoga greje – jedne duhovno, druge veštastvenom toplotom, i kao što kokoš čuje pijukanje i uzdahe pilića koji se pod njom nalaze – tako i Gospod čuje i naše tajne uzdahe, naše molitve, naša slavoslovlja, vidi sve potrebe naše. Pokrij nas pokrovom krila Tvojih. (Ps. 60, 5)
* * *
Dobro je da se molim za ljude kada se pričestim dostojno, to jest svesno: tada je Otac i Sin i Sveti Duh, Bog moj u meni, i ja imam veliku smelost pred Njim. Car je tada u meni, kao u obitalištu: išti šta god hoćeš. Njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti. Što god hoćete ištite i biće vam. (Jn. 14, 23; 15, 7)
* * *
Za vreme molitve treba imati takvo nastrojenje vere da ni jednog trena u srcu ne bude potajne sumnje ili potajne misli kako nas Bog ne sluša, nego da tokom cele molitve duša zamišlja Boga pred sobom i besedi sa Njim kao sa Carem.
* * *
Ako mi grešni molimo i umoljavamo Gospoda za sebe i za druge; ako se, živeći na zemlji, sveti mole za druge i izmoljavaju im od Boga ono što im je potrebno, koliko li će pre onda kada se presele u večnost i budu licem u lice sa Bogom. Zbog velike posredničke žrtve Sina Božjeg, snagu posredovanja po blagodati Gospoda Isusa Hrista, imaju i molitve svetih, osobito Prečiste Majke Njegove. To je svetima nagrada od Gospoda za njihove zasluge.
* * *
Osnov molitve je težnja obraza ka Prvoobrazu, kao sličnog ka sličnom.
* * *
Tokom molitve imaj misao da si ti (to jest sveštenik) čuvar najdragocenijeg molitvenog nasleđa Crkve, pritom čuvar nečisti, nedostojni, da je tvoje delo da, sa strahopoštovanjem otvorivši srce, napajaš dušu svoju tim čistim strujama molitvene reči, ali ne da mudruješ o njima po svome.
* * *
Čudno – danas se u meni javila sumnja, svakako na podstrek lukavog, u vezi sa jednim izrazom u jednoj molitvi, naime: jedini imaš vlast otpuštati grehe, molitvama Prečiste Tvoje Majke i svih Svetih (3. molitva u prvi dan pošto žena rodi dete), i posramih se u svom mudrovanju: neprijatelj me je savladao, sapleo, smutivši me na zajedničkoj molitvi. A u čemu je bila lažna misao moja? Mislio sam: kako Bog ima vlast da oprašta grehove molitvama Svoje Prečiste Majke, i svetih, a ne Sam nezavisno? I bez molitava drugih ima vlast, naravno, jedini ima vlast; ali da bi ukazao poštovanje uzvišenim vrlinama svetih, osobito Svoje Prečiste Majke, koji su Njegovi prijatelj i što su Mu do poslednjih snaga ugađali u zemaljskom životu, On prima njihova molitvena zauzimanja za nas nedostojne, za nas koji u mnogim trenucima treba da zagradimo usta svoja zbog velikih i čestih grehovnih padova svojih. Setite se Mojseja, koji se zauzimao za narod jevrejski i koji mu je izmolio život od rasrđenog Gospoda. Ko neće reći da bi Bog i bez Mojseja mogao poštedeti narod Svoj darujući mu produženje života njegovog, ali tada bi Gospod bio, tako reći, nepravedan, darovavši život njima koji su života nedostojni, dok je upravo On Sam odlučio da ih usmrti: a kada je počeo da posreduje Mojsej – čovek pravedan, krotak i smiren, tada je pravedni Gospod pogledao na pravednika, na njegovu ljubav prema Bogu i narodu svome, i zbog njegovih zasluga, Gospod je pomilovao nedostojne, zbog pravednika – nepravedne. Tako je On i sada, molitvama Svoje Prečiste Majke, milostiv prema nama koji sami po sebi, zbog velikih i čestih grehova i bezakonja, ne bismo bili dostojni Njegove milosti. Da stane Mojsije i Samuilo preda Me, ne bi se duša Moja obratila k tome narodu (Jer. 15, 1), govori Gospod Jeremiji o Judejima. Iz toga se vidi da Gospod prima posredovanje svetih za zle ljude kada grehovi ovih poslednjih ne premašuju meru dugotrpljenja Božjeg.
* * *
Gospod, znajući nemoć naše grehom pomračene i obremenjene prirode, koja se teško uznosi ka Bogu verom, blagovoleo je da siđe do nas (ponizi se do nas), do uzimanja obličja sluge (Up. Fil. 2, 7), tela čovečjeg: takva je ljubav. Ali budući da On nije mogao večno da ostane u ljudskom telu na zemlji, nego je trebalo, po planovima domostroja, da se vaznese sa njim na nebo, zbog nemoći svih budućih naraštaja ljudskih, i radi podsećanja na Svoju večnu ljubav prema njima, na Svoja stradanja i smrt, On pretvara Duhom Svetim običan hleb u telo Svoje i obično vino u krv Svoju, i u to telo i u tu krv sav se useljava Duhom Svojim, tako da se u vidu hleba i vina svecelo nalazi Sam Životodavac Hristos Gospod. O, ljubavi neizreciva, doista Božanska! Svoju beskrajnu premudrost, Svoju beskonačnu moć Gospod je upotrebio svecelo za naše spasenje! Naša nemoć ne samo da verom vidi Gospoda, nego Ga i oseća jezikom, naročito srcem i svom dušom. Slava Gospodu koji nas je toliko zavoleo!
* * *
Daj Bože da ni posle smrti ne prestaje naša bratska veza sa umrlim srodnicima i poznanicima, da se ljubav ni posle smrti ne gasi, nego da gori jarkim plamenom, i da svagdašnje iskreno sećanje na pokojnog uvek bude u nama do smrti naše. Kakvom mjerom mjerimo onakvom će nam se mjeriti. (Mk. 4, 24; Mt. 7, 2)
* * *
Primajući Svete Tajne, budite isto tako nesumnjivo uvereni da primate telo i krv Hristovu, kao što nimalo ne sumnjate u to da svakog trena udišete vazduh. Govorite u sebi: kao što je nesumnjivo da neprestano udišem vazduh, tako je nesumnjivo da sada zajedno sa vazduhom primam u sebe Gospoda moga Isusa Hrista, disanje moje, život moj, radovanje moje, spasenje moje. On je pre vazduha, u svakom trenutku života moga, disanje moje; pre reči – reč moja; pre misli – misao moja; pre svake svetlosti – svetlost moja; pre svake hrane – hrana moja: pre svakog pića – piće moje; pre svake odeće – odeća moja; pre svakog miomirisa – miomiris moj: pre svake sladosti – sladost moja; pre oca – Otac moj; pre majke – Majka moja; pre zemlje čvrsta, vavek nepokolebiva zemlja koja me nosi. Budući da mi, zemni, zaboravljamo da svakoga časa Njime dišemo, živimo, krećemo se i postojimo, te iskopasmo sebi studence, studence isprovaljivane (Jer. 2, 13), On je otkrio u Svojim Tajnama – u Svojoj krvi – izvor žive vode koji teče u život večni, i Sam nam daje Sebe kao hranu i piće da živimo Njime (1. Jn. 4, 9).
* * *
Kao što su nam zli dusi uvek blizu i veoma brzo i lako deluju u nama, tako su nam blizu i neuporedivo bliže: Gospod Bog, Prečista Bogorodica, Sveti Anđeli i sveti ljudi Božji, i još brže i lakše mogu delovati u nama: jer zli dusi samo dopuštenjem Božjim deluju u nama, a Gospod Bog samostalno, sa najvećom slobodom i kao Onaj Koji je svugde i sve ispunjava; a Prečista Bogorodica, Sveti Anđeli i ljudi, budući da su sa Njim jedno – po blagodati Njegovoj.
* * *
Dao si nasleđe onima koji Te se boje, Gospode. (Ps. 60, 6.) Sebe je dao Bog u nasleđe, kao posed onima koji Ga se boje. Kakav dar!
* * *
Molitva se zasniva na veri: verujem da postoji Bog pred Kojim pletem molitvu svoju; da postoji Svedržitelj koji rukom drži svu tvar i Koji je stvorenjima dao razne vrste glasova radi unutarnjeg opštenja njihovog među sobom, dok Njemu Samom nikakav glas nije potreban; nadam se da molitva moja dopire do Njega, ili, tačnije rečeno, da pravo iz srca prelazi u uši Njegove. Tako se i prepiska sina sa ocem ili majkom, sa braćom i sestrama, oca sa decom, prijatelja sa prijateljima, koji su međusobno udaljeni, zasniva takođe na veri. Kada pišu pisma, oni su uvereni da postoje i da su živa ona lica kojima pišu: nadaju se da će pismena beseda doći do njih, da će u duši njihovoj izazvati predstave, misli, osećanja u skladu sa pismom, i da će odgovoriti na pismo shodno onome što je u njemu napisano. Tako se mi i u životu u mnogo čemu rukovodimo verom i nadom: tim pre u pogledu duhovnog sveta treba da hodimo, do nekog vremena, vjerom a ne gledanjem (2. Kor. 5, 7).
* * *
Kada na kakvom mestu – u kući, ili na brodu na moru, ili pod otvorenim nebom, posumnjaš u prisustvo Božje, pruži tada srcu svome sledeći dokaz nesumnjivog prisustva Božjeg na tom mestu: Bog sve drži Svojom silom, uključujući i mene sa dušom i telom, i svako veštastvo tvrdo, i svako veštastvo tečno i providno; tako On drži i vazduh u kome se ja nalazim i koji udišem, drži svaku njegovu česticu – zato se On i zove „Svedržitelj“, budući da svu tvar, i najmanju, drži rukom Svojom. Pa kako On može da ne bude bilo gde, na bilo kom mestu? Kako može ma gde da ne bude „Istina stvari“, uzrok njihovog postojanja? Kada sebi u mislima kažeš takve reči, srce, pogođeno sumnjom, odmah će oživeti i uspokojiti se, što takođe predstavlja najčvršći dokaz svudaprisutnosti Božje, naročito u našim dušama. Slava Tebi, svesilni Care što me ne ostavljaš u tami đavolskoj, nego svagda šalješ svetlost Tvoju u tamu moju! Ti si Svetiljka moja, Gospode, i prosvetljuješ tamu moju. (Ps. 17, 29)
* * *
Moliš li se, sediš li, hodaš li, ležiš li, misliš li, govoriš li, raduješ li se, tuguješ li, jesi li zdrav ili bolestan, kod kuće ili u gostima, na kopnu ili na vodi neprestano budi potpuno uveren da te Bog jasno, prejasno vidi, potpuno, sa svim tvojim mislima, željama, delima, u svim tvojim stanjima, u svakom trenutku tvoga života, da čuje bolje od svakog oštrog sluha sve tvoje unutarnje pokrete, sve tvoje reči, premda Sam i nema oko i sluh, te odvojene i složene, i zato nesavršene organe saznavanja (iako su oni za nas savršeni), Sam budući u suštini Svojoj sav vid, zbog čega su Ga Grci i nazvali ????, i sav sluh, ili, tačnije, sav svetlost i gledanje.
* * *
Neprestano pamti da je svetlost duše tvoje, misli tvojih, srca tvoga od Isusa Hrista: On je Svetlost očiju srca našeg, ne kao ona svetlost što od sunca potiče, koja se pojavljuje i nestaje, koja ne prodire kroz neprovidno veštastvo i mnogo toga ostavlja u tami, koja ne može da obasja ni jednu dušu u tami grehovnoj. On je Svjetlost koja obasjava svakoga čovjeka (to jest glavni deo njegovog bića dušu) koji dolazi na svijet (Jn. 1, 9). Da, svetlost Hristova prosvećuje sve, čak i neznabošce: Svjetlost, da prosvjećuje neznabošce (Lk. 2, 32). On svetli i u tami grehovnoj; ali grehovna tama ljudska, ili ljudi što u tami greha žive, ne shvataju Ga – ne obuze – (Jn. 1, 5), ne slute da je svetlost koja biva u njihovim dušama – od Hrista, i misle da je ona njihova prirodna svetlost, da su oni prirodnim umom svojim, svojom oštroumnošću, razboritošću, došli do izvesne istine, ili izvršili izvesno delo; ne misle o tome da samo u svetlosti Hristovoj vide svaku svetlost (Up. Ps. 35, 10) – svetlost svake plemenite nauke, plemenite umetnosti i svakog dela.
* * *
Unutar nas postoji duhovno oko kojim vidimo milion puta više nego telesnim vidom koji je samo oruđe našeg duševnog oka, provodnik pomoću koga duša ili misli ili spoznaje sve vidljive predmete. Šta su predmeti sazrcavanja tog duhovnog oka? Pojave duhovnog sveta. Osim vidljivog sveta postoji Bog, beskonačni Duh, beskonačni Um Koji je sve stvorio i stvara u svetu veštastvenom koji je ostvarenje Njegovih misli (ideja), i postoji sveg duhovni, anđelski, bezbrojni, koji živi u neprestanom sazrcavanju Božanstva i svih dela Njegove svemoći i premudrosti. Naše duhovno oko se najviše odnosi na Gospoda, i u tom slučaju njegova radnja se naziva sazrcavanjem i bogomislijem; to sazrcavanje i bogomislije može da se prostire u beskraj, kao što je beskrajan Sam Bog, i ima svojstvo da očišćuje dušu od greha, da usavršava i sve više i više približava Bogu, Izvoru naše svetlosti, ili naše misli i našeg života. Zatim sazrcavamo anđelske činove, po meri otkrivenja Božjeg, i njihovu duhovnu svetlonosnu prirodu, njihovu dobrotu duhovnu, njihovu ljubav prema Bogu i među sobom i prema našem rodu, njihova zaštitnička dejstva u pogledu naše zemlje, njenih stihija, ljudskih društava, svetih i drugih mesta, i naročito svakog hrišćanina. Duhovno oko je okrenuto još i unutar samog čoveka, i tada se njegova delatnost naziva samoispitivanjem, samopoznanjem, samoudubljivanjem, svetim bdenjem nad svojim pomislima i željama.
* * *
Kao što Duh Božji živi u mnoštvu hrišćana, i u svima je sav sa Ocem i Sinom Njegovim Isusom Hristom, i u isto vreme je sav svugde – na nebesima i na zemlji, tako je i Gospod Isus Hristos u svakoj čestici tela i krvi Svoje, sav svecelo u svim hrišćanskim crkvama i u isto vreme je sav svugde na nebu i na zemlji; budući da je Bog, On je sav svugde i nema mesta gde On ne bi bio sav. Uzimam jednu česticu pričešća: On je sav tu; uzimam drugu On je sav tu, treću i tako dalje, ali u svima je jedan te isti Hristos.
* * *
Misleno poricanje bilo koje od triju bespočetnih Svetlosti je u podjednakoj meri smrt za dušu; na taj način nam Bog i na delu pokazuje da je svako od triju Lica Božanstva Život naš – Život i Životi (Veliki kanon Andreja Kritskog, pesma 7, Trojičan). Neprijatelj se lako prepoznaje po poricanju Lica Božjih, po tome što peče njegova laž u našem srcu, po mraku i teskobi koji zbog toga nastaju u našoj duši.
* * *
Kao što pri sunčevoj svetlosti vidimo i vazduh, i zemlju, i vodu, i sve što je u vazduhu i na zemlji, tako pri svetlosti duhovnog Sunca u našem srcu mi vidimo svet duhova, Anđela i svetih Božjih, Majke Božje, patrijarha, proroka, apostola, arhijereja, mučenika, prepodobnih i svih svetih. Mi ih takođe vidimo očima srca (verom), kao što čuvstvenim vidom vidimo predmete čuvstvenog sveta. Tako prosto i čisto srce Božju Majku: na primer, unutarnjim očima vidi isto kao što prirodno oko vidi Njenu ikonu ili kakav drugi predmet.
* * *
Znak milosti Gospoda ili Prečiste Majke Njegove prema nama, posle ili tokom molitve, je mir srdačni, osobito nakon delovanja kakve strasti čije je svojstvo – odsustvo duševnog mira. Po srdačnom miru i nekoj svetoj milini srdačnoj lako možemo saznati da je molitva naša uslišena i da je tražena blagodat data. Uspeh molitve se poznaje još i po snazi duhovnoj koju unutar sebe primamo za vršenje dela našeg zvanja, i po unutarnjoj svetlosti koja očigledno dolazi u dušu.
* * *
Ceo svet je paučina u poređenju sa dušom čoveka – hrišćanina; ništa u njemu nije postojano i pouzdano; ni na šta se pouzdano ne možeš osloniti – sve se kida. Ni za šta se ne treba privezivati srcem, osim za Boga jedinoga Koji je razapeo tu paučinu, Koji je održava i oživljava. Za šta god, sem za Boga, da se vežeš, sve to ranjava i stešnjuje srce; životvorna je potpuna privezanost samo za Njega.
* * *
U čemu se sastoji život hrišćanina? U tome da nema ništa i da ima Hrista u srcu, ili da se, imajući zemaljska dobra, nimalo za njih ne privezuje, nego da se svim srcem prilepljuje za Hrista.
* * *
Iako Bog zna naše potrebe, molitva je potrebna radi očišćenja i prosvećenja naše duše. Dobro je stajati na suncu: i toplo je, i svetlo – tako je i na molitvama pred Bogom – našim duhovnim Suncem, i greješ se i prosvetljuješ se.
* * *
Treba se prati od prljavštine, a molitva je pranje od duhovne prljavštine, to jest od grehova, osobito – suzna.
* * *
Ne dobijaš od Boga ono što tražiš zato što ne ostavljaš gadost idolopoklonstva – služenje stomaku. Boga istinitog moliš, a bogu-stomaku služiš. Ne može čovek dva Gospodara služiti. (Mt. 6, 24) Prestani da služiš idolu stomaku i tada se nadaj da ćeš dobiti ono što tražiš od Boga. Istinitog Boga moliš, a lažnom bogu služiš. Od njega i traži ako može da da. Ili služiš demonu lakomstva, i zato istiniti Bog Koga si zanemario i Koga ostavljaš, ne ispunjava molitve tvoje. Ili pak služiš idolu gordosti i sujete, i taj idol vlada srcem tvojim, kao oni idoli: i evo Gospod se ne umilostivljuje na molbe idolopokloničkog srca. Ostavio si Izvor žive vode i iskopao sebi studence, studence isprovaljivane (Up. Jer. 2, 13); pa sad pij iz tih studenaca vodu mrtvu, tamnu, kao što je tamna voda u oblacima vazdušnim (Ps. 17, 12).
* * *
Umesto drveta života hleb života; umesto plodova drveta poznanja dobra i zla – taj isti životvorni hleb života. Onda bi rečeno: ne dotičite ga se, da ne umrete (1. Moj. 3, 3), sada je rečeno: okusite i živjećete (Up. Jn. 6, 51;58). Onda poverovaše Eva i Adam obmanitelju i umreše; sada, naprotiv, mi verujemo rečima Gospoda života: ovo je tijelo Moje, ovo je krv Moja (Mt. 26, 26; 28) i oživotvorujemo se: čime smo pali, time smo i ustali; pali smo neverovanjem Bogu, neposlušnošću, ustali smo poslušnošću vere. Tamo smo se saglasili sa đavolom protiv Boga i sjedinili se sa njim – lažljivcem – sebi na smrt; sada se svim srcem saglašavamo sa Samom Istinom – Bogom – Spasiteljem, i istinita srca se sa Njim sjedinjujemo sebi na život, na mir i radost. O strašnoga tajinstva! O milosrđa Božjeg! Kako se ja blato pričešćujem božanskog tela i krvi, i postajem neprolazan![2]19
* * *
Ti misliš da se moliš, a odavno si ostavio molitvu: ono što zoveš molitvom samo su prazni zvuci, bez značenja za tvoje srce. Reči govoriš, a srcem ih ne osećaš; obmanjuješ i Boga i sebe. Moleći se, neizostavno treba paziti na svoje srce i na reči molitava, osećati njihovu istinu i snagu.
* * *
Sada stojimo i padamo (u veri i vrlini), ali se nadamo takvom vremenu i takvom stanju u kome više nećemo moći da padnemo, u kome ćemo doći u stanje potpune bezbednosti od pada, kao Anđeli koji su sada nepopustljivi prema zlu, i zauvek se utvrditi u svetosti. Bori se sa grehom i nadaj se da će najzad doći vreme potpune pobede nad grehom i nad smrću, porodom njegovim. Posljednji neprijatelj ukinuće se – smrt. (1. Kor. 15, 26)
* * *
Sada se i pravednik jedva spasava – sedam puta pada (Prič. 24, 16; up. 1. Pt. 4, 18), i padajući uzdiše i govori: Jadni ja čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove? Ja sam umom služim zakonu Božijemu, a tijelom zakonu grijeha. Ali doći će vreme kada će se zakon grijeha koji je u udima našim uništiti (Rim. 7, 23-25; up. 6, 6) i nastaće samo zakon Božji.
* * *
Sada tražimo trajno blaženstvo i ne nalazimo ga; zadovoljstva koja iznalazimo nisu trajna, lažna su, isprazna, kratkovremena; ali ako se hrišćanin bude vladao dostojno svog zvanja (Ef. 4, 1), dobiće u nasleđe takvo blaženstvo koje je istinsko i trajno, jer je večno, i potpuno će zadovoljiti potrebe njegove duše.
* * *
Kada čujemo rđavo mišljenje o kakvom čoveku, poredeći ga u mislima sa sobom, govorimo u srcu svome: ja nisam takav, ja sam u poređenju sa njim savršenstvo, i tako maštajući o sebi i osuđujući u sebi druge, naslađujemo se svojim vrsnošću u odnosu na druge. To je satanska gordost, to je smrad telesnog, grehovnog čoveka. Neka beže dalje iz duše takve pomisli! Mislimo o sebi da smo najgori od ljudi! Kada se o nekom rđavo izraze, uzdahnimo i recimo u sebi: mi smo gori, grešniji od tog čoveka sto puta, i od srca se pomolimo za osuđivanog brata.
* * *
Kakva je čast ukazana prirodi mojoj: ja u svom malom domu koji predstavlja moj stan, ili u srcu mome, mogu besediti sa Onim Koji u desnici Svojoj drži nebo i zemlju. Kome sa strahom služe Sile nebeske, sa Onim Koji je beskrajna Ljubav!
* * *
Zbog naše telesnosti Gospod vezuje, tako reći, Svoje prisustvo i Sebe Samog za veštastvenost, za kakav vidljivi simvol, na primer, u Svetoj Tajni Pričešća On Sam se sav useljava u telo i krv; u pokajanju – dejstvuje preko vidljive ličnosti sveštenika; u krštenju preko vode; u miropomazanju preko mira; u sveštenstvu preko arhijereja; u braku preko sveštenika Sam vencima venčava; u jeleosvećenju preko jeleja; vezuje Svoje prisustvo za hram, za ikone, za krst, za krsno znamenje, za ime Svoje koje se sastoji od razgovetnih glasova, za svetu vodu, za osvećene hlebove, pšenicu, vino. Ali doći će vreme kada nam telo i krv Njegovi, kao i svi drugi vidljivi znaci, neće biti potrebni, i mi ćemo se prisnije pričešćivati Njime u nezalazni dan Carstva Njegovog[3]20 a sada sve preko telesnog i preko simvola i znakova.
* * *
Ako se molim Bogu mome, sa iskrenom, živom, savršenom verom, tada sam blizu ne samo Njemu, kao sin Ocu koji sa njim živi u istom domu, isto i svim gornjim Silama nebeskim, svim svetima koji caruju na nebesima: i oni od mene nisu ništa dalje od ikona mojih pred kojima se molim. Zato je divan naš običaj da držimo u svojim domovima ikone Gospoda, Prečiste Majke Njegove, Arhanđela i Anđela-čuvara i svetih, i da se molimo pred njima: blizina njihova našem pogledu telesnom označava još veću blizinu njihovu pogledu duševnom, naoružanom verom nesumnjivom. Blizina: biva radost na nebu zbog jednog grješnika koji se kaje (Lk. 15, 7; 10), kao što se u domu roditeljskom braća raduju kada se brat koji se ogrešio o oca kaje zbog uvrede koju je naneo roditelju rđavim ponašanjem.
* * *
Samo je Bogu, večnom, svemoćnom, Koji ima život iz Sebe i u Samom Sebi, svojstveno da nema nadu, a nama, bićima jednodnevnim koji smo život i sve darove sa životom od Boga dobili, nama, bićima prestupnim pred Načelnikom života, koja nismo držali i ne držimo zapovesti Života, nama, bićima koja se bune protiv svoga Tvorca i Gospoda, ostavljena je u nasleđe nada, samo u milost Samoga Gospoda Koji je zamislio sredstvo da vrati u život nas koji smo pali iz života večnog u večnu smrt. Svi mi znamo da u srcu nosimo smrt duhovnu koja postepeno unapred priprema smrt telesnu. A srce naše, stvoreno za večni život, iako je okusilo smrt, budući da njome nije potpuno poraženo, teži ka životu i blaženstvu. Upravo to izgubljeno blaženstvo nam je i vratio Sin Božji Isus Hristos, i ono je spremno da se u poslednja vremena otkrije onima koji veruju u Njega. Evo, nada u to da ćemo dobiti u ime Hrista obećano blaženstvo, i jeste hrišćanska nada. Tokom čitavog našeg zemaljskog života Bog se, radi Sina Svoga Koji je radi nas postao čovek i uzeo na Sebe grehove sveta, stara o našem spasenju, kao da nas za ruku vodi ka njemu Duhom Svojim Svetim Koji je zalog nasleđa budućih dobara putem Bogosluženja, propovedi, reči Božje i Svetih Tajni Crkve, putem savesti i ispitivanja svega što je u nama (naše unutrašnjosti, našeg srca) i naposletku će nas uvesti u nasleđe obećanih dobara.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1. Car. 19.12 Citat na crkvenoslovenskom glasi: i po ognji glas hlada tonka, i tamo Gospod. Daničićev prevod: A iza ognja dođe glas tih i tanak – Prim. Prev. (Ep. Atanasije Jevtić prevodi ovo mesto ovako: „Glas lahora tananog, i tamo je Gospod“ (Parimejnik)
  2. Kanon pred Sveto Pričešće, 8. pesma, 3. tropar; prevod oca Justina
  3. Pashalni kanon, pesma 9; prevod oca Justina Popovića
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *