НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава XV
Посмртна јављања
 
Као што се за живота на земљи јављао многима, тако је продужио да се јавља и по преласку у вечни живот. Познато је неколико таквих случајева.
Јавио се жени чија је десна рука била почела да се суши. Мој брат од стрица Александар Николајевич Соломкин пре Првог светског рата, 1911. или 1912. године, био је главни књиговођа министарства саобраћаја у Петрограду. Приликом посете својој матери, која је живела у провинцији, он се у разговорима са њом неповољно а понекад и увредљиво изражавао о оцу Јовану Кронштатском, јер није веровао у његову духовну моћ исцелења. То је чинио због тога што је његова мати била религиозна жена и дубоко поштовала оца Јована.
Кад се брат оженио, и жена његова, Александра, имала је исте погледе на баћушку Јована, као и њен муж.
Али није прошло много времена, а њена десна рука, без икаквог узрока, почне да се суши. Никакво лечење није помогло, него је, чинило се, погоршавало болест. Она више није била у стању сама да се облачи и све више морала је захтевати туђу помоћ.
Тако се продужавало све док се код ње није појавило религиозно расположење. Тада јој се у сну јавио старији свештеник и посаветовао да оде на гроб оца Јована Кронштатског, одслужи му парастос и помоли се. Она је све то испунила и још поврх тога заказала је да се на гроб оца Јована постави једно кандило, које би без престанка, дан и ноћ, горело. Све то сакрила је од мужа и забранила послузи да о томе ма шта открије.
По повратку кући са гроба оца Јована она је осетила необичан замор и сањивост. Легла је и спавала пуних 36 часова. У кући је то изазвало велику забуну и страх. Послуга је била принуђена да све исприча њеном мужу, а овај је позвао лекаре, да поврате жену у нормално стање. Кад су лекари чули шта је претходило њеном дугом сну, нису хтели да је буде, него су случај препустили природном току.
Кад се она разбудила, устала је и почела сама да се облачи, без ичије помоћи, крикнувши од радости што може сама да се служи. У том тренутку она је схватила да се са њом десило чудо по молитви оца Јована, да јој је он испросио од Бога опроштај грехова њених, и Бог је, по своме бескрајном милосрђу, успоставио њено здравље. (Исказ Ане Емељановне Таран – I, 246-247)
Јавио се жени пуковника у Смедереву. Године 1936., почетком шесте недеље ускршњег поста дођем ја из Смедерева у Београд код своје пријатељице К. Н. Барташевич с намером да се постом припремим за свето Причешће у Руској цркви на Цвети. Пошто сам се причестила ја сам се вратила натраг у Смедерево.
Било је рано пролеће. Како сам слабог здравља и болесних плућа, ја назебем и у уторак Страсне (Велике) недеље легнем у постељу са високом температуром. Целе ноћи сањам неког „свештеника монаха“, у црној доњој мантији, опасан широким кожним појасом, са црном скуфејском (кадифеном капом) на глави. Он се повремено сагињао, ширио своје руке и простирао их нада мном и нешто ми говорио, али ја ништа нисам разумела. Мучила сам се, будила и секирала што ништа не разумем, опет заспала, и опет истог свештеника сањала. Најзад, ја му се у очајању обратим: „Речи твоје ја нисам у стању да схватим и запамтим, него ми реци како ти је име?“ На то сам добила одговор: „Ја сам Јован Кронштатски, запамти, Јован Кронштатски!“ И ја сам запамтила. Ноћ ми се учинила необично дуга, спавала сам и будила се са страхом да не заборавим његово име. Пред зору заспала сам чврсто. Пробудила сам се без температуре, али веома малаксала целим телом.
Сетила сам се сна и одмах запитала мужа да ли он зна ко је то био Јован Кронштатски и уопште да ли је постојао такав човек?
„Да, то је био свештеник побожног живота“, одговорио је муж.
Најбољи одговор дао ми је архиепископ Нестор у своме предавању, посвећеној успомени оца Јована Кронштатског, одржаном у Београду, на које сам ја нарочито дошла из Смедерева и са великом пажњом пратила речи владике.
Хтела сам да са њим поразговарам, али нисам имала храбрости, била сам узбуђена и буквално заморена од доживљених осећања.
Ја сам се ослободила своје плућне болести, лекара, лекова и санаторијума. (Писмо Марије Николајевне Гришине, жене генералштабног пуковника, настањене у Смедереву, улица Вовјоде Ђуше број 6, I, 248-249)
Јавио се својој бившој секретарици. У граду Казабланки, у Мароку, живи руски архимандрит Варсонофије, који је испричао како је једном посетио оца Јована и затражио од њега нешто за успомену, али га је отац Јован одлучно одбио. После смрти оца Јована, његова секретарица, девојка која је себе посветила на службу чудотворцу, пришла је архимандриту Варсонофију и предала му рукопис оца Јована, рекавши да јој се јавио отац Јован и наредио да тај рукопис преда оцу Варсонофију. (Испричао Леонид Александрович Фриебес, који живи у Казабланки, приликом свог доласка у Београд 1935. године – I, 249)
Јавио се бесомучном младићу. Године 1909. по целом Петрограду разнео се глас о шеснаестогодишњем младићу Павлу Иљину, који је патио од неке за науку необјашњиве болести. Њега за време Литургије довезу у Јовановски манастир, на карповки, и ту му се десило ово:
За време Херувимске песме он се отме од петнаесторице снажних људи који су га држали, а затим полети по ваздуху изнад присутног народа ка западним вратима храма и падне на улазу у храм онесвешћен. Подигну га и доведу до гроба оца Јована. Ту се за кратко време освести, а потом заспи тврдим сном. За време сна јавио му се отац Јован, поучио га, исповедио и заповедио да оде у Валаамски манастир. Шта се за време сна догодило, болесник, кад се пробудио, није хтео рећи. Али кад су му поновили неке одломке фраза које је у сну изговорио, на пример: „Оче Јоване, опрости, помоли се, испунићу…“, он је открио све и испричао.
Видео је оца Јована како седи у наслоњачи у својој гробници и том приликом рекао му: „Ти ме видиш у таквом облику, у каквом ме нико није видео. Служи ми парастос, како је то Црква установила. Али великом Богу угодно је да ме прослави. Доћи ће време кад ће и мени да се служе молебани.“
После ових речи, отац Јован дунуо је на болесника, благословио га и додао: „У своје време ја ћу ти рећи шта треба да чиниш ради потпуног исцелења.“ Рекавши ово, нестао је.
За то време присутни у храму гледали су како болесник зубима гризе мраморну плочу на гробу оца Јована и дивљим гласом кричи:
„Излазим, излазим, велики угодниче и пророче Јоване, али не потпуно.“ Наравно, то није говорио болесник, него демон из њега. Павле већ није више тако патио од своје болести, али није потпуно ни оздравио.
У току ове 1909. године он из Петрограда пређе у Виборг. Са благословом архиепископа финског ступи као послушник у Валаамски манастир и настани се у архијерејском дому, у граду Сердобољу (имање Хјумпела). Ту је вршио дужност баштована и као чтец прислуживао цркви. Тамо је живео до 19. октобра (дан рођења оца Јована) 1911. Тога дана Господ му је преко оца Јована подарио нову милост, коју му је отац Јован приликом ранијег јављања на гробу био обећао.
С њим се догодило следеће. Увече тога дана после свеноћног бденија, брат Павле читао је Акатист Мајци Божијој и за време читања дошао у стање усхићења. Његовом духовном погледу открила се дивна визија. Прво му се у слави јавио отац Јован са светим Јованом Рилским, затим Павле Тивејски и Атанасије Атонски и мноштво других светитеља. Сви су они поздрављали један другога радосним поздравима: „Радуј се, Јоване, радуј се, Павле, радуј се Атанасије.“ Најзад, после њих јавила се сама Богомати у неописивој слави. При њеној појави хор светитеља свечано је запевао песму: „Возбраној Војеводје“ (Војвоткињи која се бори за нас…).
После тога отац Јован пришао је брату Павлу и рекао му: „А сад изађи из тела и душом пођи за нама.“ Павлу је било веома тешко да испуни ово наређење, али је испунио и пошао за Павлом Тивејским, Јованом Рилским и Јованом Кронштатским. „Они су ми показали, причао је Павле доцније, прво рајска станишта и насладе, припремљене за оне који проводе добродетељан живот на земљи, а затим мучење грешника.
Слава и блаженство праведника, као и мучење грешника – не могу се описати људским језиком. Кад ми је све то било показано, отац Јован почео је да ме поучава како да живим, да бих задобио коначно исцелење. Заповедио ми да се вратим у своје тело и упутим у Оптину Пустињу старцу Варсонофију.“ Тим речима завршио је брат Павле опис онога што је за време умилења видео и доживео.
У новембру 1911. године он се, у пратњи јерођакона Валаамског манастира Варсонофија, упутио у Оптину Пустињу ка старцу Варсонофију. Овај је од оца Јована већ био обавештен о доласку болеснога Павла и извршио све што му је отац Јован рекао да учини. Он га је исповедио и причестио, после чега је болесник коначно оздравио.
До 1912. године исцељени Павле, потпуно здрав, живео је у Сердобољу, на имању Хјумпеља. После је позван на војну дужност. Године 1914. учествовао је у Првом светском рату. Да ли је рат преживео и шта је са њим даље било, није ми познато. Али ми је он преко јеромонаха Варсонофија из Валаамског манастира, који га је пратио на путу у Оптину Пустињу, послао своје записе да их објавим после десет година од његовог исцелења. Из тих његових сопствених записа, својеручно писаних, види се како је и због чега оболео.
У тим записима он пише како је за време бављења у Москви, пред одлазак у Петроград, упао у велику невољу. Нигде није могао да нађе места за себе, и сви сродници и познаници окретали су главе од њега. Велика оскудица довела га је до очајања.
У једном таквом часу изненада јави му се неки „тајанствени старац“ и рекне му: „Ја ћу ти помоћи, ако ти сопственом крвљу писмено потврдиш да ћеш ми бити веран и овде на земљи, и по смрти твојој.“
А ко си ти, да бих ја веровао у тебе и теби се поверио? Запитао је Павле.
– „Ја сам онај кога не воли и мрзи ваша Црква“, одговорио је непознати.
Добро, бићу ти веран, изјавио је заслепљен очајањем Павле и дао је потпис.
„А сад треба да збациш са свога врата непотребно бреме“ – рекао је непознати старац и при том указао на крст.
Младић је скинуо крст и тиме се одрекао Христа и предао душу своју ђаволу, који се тада уселио у њега.
Од овог нечистог духа исцелио га је делимично непосредно отац Јован Кронштатски, а делимично преко Оптинског старца Варсонофија.
Из свега изложеног проистиче следећи закључак. Бесомучни или демоном поседнути постоје и данас, као што су постојали у старо доба. Нечистом духу предају се људи развратног, грешног живота, особито грехом одрицања од Бога и богохулства. Али и у наше време постоје, као што су постојали у стара времена, праведници и угодници Божији, који имају моћ и власт да изгоне зле духове из људи.
Највећи од чудотвораца у наше време јесте отац Јован Кронштатски, чија стогодишњица рођења пада ове (1929) године. Он је толико угодио Богу својим светим животом, да је већ сада прибројен у рајска насеља, у збор преподобних, заједно са Антонијем Великим, Павлом Тивејским, Јованом Рилским. „Великом Богу“ – како је сам рекао, ускоро ће бити угодно да га прослави и на земљи, као што га је већ прославио на небесима. Тако ћемо ускоро имати новог молитвеника и посредника за вас на небесима.“ (Из беседе Теофана, архиепископа полтавског, у Варни, у Бугарској 8/21. јула 1929. године. Ову беседу преписала је од аутора књегиња Лобанова – Ростовска, а аутору књиге предао инжењер Данил Горскиј – I, 252-256)
Јавио се човеку који није веровао у бесмртност душе и вечни живот. Мој муж био је верујући човек, али није могао да схвати бесмртност душе и вечни живот. То ме је много једило и ја сам се молила оцу Јовану да га убеди у будући живот.
Једног јутра у току јула месеца 1940. године ја се рано пробудим и видим мужа већ обученог, али веома узбуђеног и уморног лица.
– „Шта се догодило?“ запитала сам зачуђена његовим чудним изгледом.
Он је одговорио да никад у животу није имао такве снажне доживљаје, као прошле ноћи.
Сањао је велики трг са храмом и на њему много људи. У том тренутку завршила се служба у храму. Из храма излази отац Јован и упућује се право к њему, а у рукама држи круну. Дошавши до њега, отац Јован ставио му је круну на главу и чврсто притиснувши, рекао му: „Зашто сумњаш? Веруј!“ После тих речи окрене се и почне да се удаљује.
Тада је муж схватио своју кривицу и страшно узбуђен пошао за њим, да би му целивао руку и рекао да ће веровати. Али се отац Јован удаљавао све више.
Најзад, потпуно измучен овим напором, он идући на коленима са пруженим напред рукама, достигне оца Јована, целива његову ногу и буди се под тим утиском.
Од узбуђења толико је био изнемогао, да сам му одмах морала скувати црну кафу, да би се мало окрепио. Али се умирио и дошао к себи тек по повратку кући са Литургије у цркви.
А ја сам била неисказано срећна, што је моја молитва оцу Јовану тако подејствовала на мужа и спасење његове душе. (Писмо Валентине Матерно, Београд, улица Браничевска, број 35, од 21. октобра 1940. године – II, 280-281)
Јавио се младићу у сну и исцелио га од полипа у грлу. Живећи са својим духовним сином Владимиром Цоппи у Италији, у лековитој бањи, ради лечења од парализе и епилепсије, добила сам од познаника књигу „Отац Јован Кронштатски“ 1 том, што је за мене била велика срећа, јер сам ја добро знала баћушку, поштујем га много и молим му се постојано. А кад сам живела у Москви, ја сам имала његов појас, са Којим је он служио. У вези са тим не могу да прећутим о чудесном исцелењу свога духовног сина Владимира.
Његова мајка била је уметница, чланица Московског художественог театра. Пред њен одлазак за Америку, она ми га преда на васпитање и лечење. Њен син био је парализован и до своје 12. године није говорио, а једна рука и нога биле су одузете. Уз то, имао је и нападе епилепсије. Лекари су му препоручили да живи овде и лечи се, мада су признавали да је његово стање безнадежно.
Од пре неког времена појавио му се и полип у грлу и све му више затварао грло, да је ваздух једва пролазно. Лекари су саветовали операцију, али се ја на њу нисам смела одлучити, јер сам знала да се операција код паралитичара и епилептичара скоро увек несрећно завршава.
Напади гушења продужавали су се сву ноћ. Наједном он је заспао и у сну осетио да умире. Тада се појавио отац Јован Кронштатски, кога је он знао по фотографији и често му се молио, пришао му и запитао га: „Шта је то с тобом?“ Затим му завукао своју руку у грло и као да нешто чупа из њега.
Изјутра ми је испричао сан. Ја сам се уплашила и рекла да сновима не треба веровати. 1. јануара Владимир је читао акатист светом Серафиму Саровском (чију успомену Црква тога дана прославља) и после тога рекао ми: „Погледај ми грло!“ Ја сам погледала и веома се изненадила: од полипа није било ни трага и грло је било потпуно чисто!
Кад га је другог дана прегледао доктор, и он је констатовао да је грло потпуно чисто и здраво; све је прошло без операције. „То је само чудо могло бити“, рекао је он, а то су потврдили и други лекари.
Нашој радости није било краја. И напади епилепсије су престали и више се нису поновили. Остала је само парализа ноге и руке. Владимир без роптања носи бреме своје болести, сматрајући да му је она дана од Бога, као искушење за његов будући живот и спасење. Он се непрестано моли Богу и једина му је жеља да буде монах и ступи у манастир. (Писмо госпође Наталије Дефендове, која живи у Италији, Бања Монте Катини – II, 297-298)
 
Превод: протојереј Живан М. Маринковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *