НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава IV
Спољашност оца Јована: црте лица и одећа
 
Отац Јован је био средњег раста, мршав у гелу. Тиме се није нарочито одликовао, али се одликовао цртама лица и бојом очију. У Светом Писму речено је: Весело срце чини да је лице као цвет (Приче 15, 13 – у словенској Библији). И заиста, лице његово цветало је од унутрашње благодати Божије и личило на ружу румену. А његове као небо плаве очи продирале су у срце и душу саговорника. Зато људи нечистих мисли и грешног живота нису могли да издрже његов поглед, бојали су га се, јер су имали осећај да он чита њихове мисли и да су му позната сва њихова дела. А тако је стварно и било, што је он у пракси често показивао и доказивао. Његова коса и брада биле су смеђе, у старости прошаране седим власима.
Свима је било познато да је он желео једино Царство Божије и правду његову и да се о себи нимало није бринуо: ни о јелу ни о оделу. Па ипак, имао је свега у изобиљу: и најбоља јела и раскошну одећу. А све то био је дар људи у знак захвалности за његова доброчинства. Ја сам више пута био сведок томе. Једном, кад сам са својим пријатељом свештеником Гронским посетио оца Јована у Кронштату, наишла је жена богатог трговца из Астрахана, и он нас је почастио чајем. Док смо пили чај, жена му се обратила: „Дозволите, баћушка (оче), да Вам сашијем расу (горњу мантију).“ Отац Јован јој је одговорио да их он има много, али жена је наваљивала и целивала му руку све дотле, док се он није сагласио. А он је то учинио из бојазни да је не увреди. А она, опет, сматрала је за срећу да нечим услужи угодника Божијег. После чаја она је затражила благослов да му наручи ципеле. Он је опет одбијао, а она наваљивала, све док није попустио. На крају, замолила је оца Јована за благослов да сруши своју стару зграду за смештај сиромашних и старих особа и подигне нову, и овај благослов одмах је добила.
Слично овој богатој жени, поступали су и други богати људи и жене. И њих је он у почетку одбијао и тек на велико наваљивање примао, и првом приликом добивено је другима давао. Од многих таквих случајева да наведем само један. Године 1901. или 1902. дошао је оцу Јовану ради благослова новопостављени ђакон у војној цркви варшавске тврђаве (Варшава је онда била у саставу Руске државе). Отац Јован дао му је не само благослов него је са себе скинуо раскошну расу и подрасник (горњу и доњу мантију) и дао ђакону, а сам обукао неку стару и подерану, и још му је дао и новац за пут. Кад се ђакон устезао да и прими, отац Јован је заповеднички рекао да је то његов благослов и да мора примити.
Овај карактеристичан случај показује, с једне стране, колико је он мало бринуо о својој одећи, а с друге, његово, достојно дивљења, милосрђе – готовост да скине одећу са себе и да је да другоме.
Потпуно одсуство привезаности земаљским добрима отац Јован је пројавио и онда, кад је подигао црквени дом на четири спрата, а одбио да се пресели у њега, него је и даље остао у малој кућици, у којој се у његов стан улазило кроз кухињу. (I, 83-84; II, 36)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *