НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава I
Детињство и младост
 
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, родио се 19. октобра (по старом) 1829. године у сиромашном селу (Архангелска губернија), на крајњем северу Русије. Његов отац био је сиромашног стања и служио као црквени служитељ (црквењак и појац) у месној цркви светог оца Николаја, саграђеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди били од олова. Родитељи су били честити и веома побожни. Пошто се родио као слаб, родитељи пожуре те га одмах крсте и даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква слави тога дана. После крштења малишан се опоравио и очврснуо.
Кад му је било 6 година, он је у соби видео Божијег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплашио. Али му је анђео рекао да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који га свуда прати, чува и спасава од сваке опасности и са њим ће бити у току целог његовог живота.
Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео је црквене службе и књиге. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге. Од најраније младости био је у свему послушан својим родитељима.
Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи су скупили последњу пару и уписали га у парохијску школу (училиште) у Архангелску.
Али учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је веома мучило и јадило. Он се са тугом сећао родитељског дома и свог сиромаштва. Изгледа да се још тада научио да саосећа туђем сиромаштву и невољи. Још онда је маштао како ће, кад одрасте, да помаже родитељима и свима који трпе оскудицу и немаштину. У њему се развијало болно саосећање према свим паћеницима.
Школска наука била му је све тежа. Иако се трудио по васцели дан и учио, није успевао. У невољи, он се једно вече пре спавања обрати Богу пламеном вером и молитвом, да благодаћу Својом просвети његов ум, те да запамти и схвати шта се у школи предаје. Молитва вере кротког и смиреног малишана била је услишена и Господ је на њега излио изобилне дарове Духа Светога. О томе он у своме Дневнику пише:
„Ја сам волео да ноћу устајем на молитву, кад сви спавају… кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је у глави било јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га урадио и учитељ ме је похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у богословију.“
Нема потребе истицати да религиозно настројење малог Вање нимало није ослабило у току година проведених у училишту: утисци понесени из породице били су веома снажни.
У каснијем разговору са игуманијом подворја Леушинског манастира светог апостола Јована Богослова у Петрограду (чија се централа налазила у Череповецком срезу, Новгородске губерније), Таисом, он је рекао: „Знаш ли шта је најпре положило темељ моме обраћању Богу и још у детињству загрејало моје срце љубављу према Њему? То је свето Еванђеље на словенско-руском језику; ја сам волео да читам ту чудну књигу кад сам долазио кући на распуст, и њен стил и просте речи били су доступни моме детињском схватању. Ја сам читао и наслађивао се и у њој налазио велику и незамењиву утеху. То Еванђеље било је са мном и у училишту. Могу рећи да је Еванђеље било сапутник мога детињства, мој учитељ, руководилац и утешитељ, са којим сам се сродио од најранијих дана.“
Усамљеништво у школи још је подигло и ојачало религиозно-молитвену настројеност Вање: Бог је био његова једина утеха.
Из парохијског училишта прешао је у богословију, коју је завршио као први у рангу. Због бриљантног успеха примљен је као благодејанац у Петроградску Духовну академију.
За време школовања у Академији умро му је отац и мати се нашла у највећој беди. Ово је много жалостило љубљеног сина и он је тражио начин да помогне мајци. У томе је успео. Почео је да се бави преписивањем лекција за рачун имућнијих другова и на тај начин зарађивао је 10 рубаља месечно и све то слао својој љубљеној матери, срећан што може да јој помогне.
У Академији је много времена посветио богомислију, јер је интуитивно осетио да му предстоји тешка борба са духовима злобе под небом, господарима таме овога света – са ђаволом и слугама његовим.
У почетку помишљао је да се замонаши и пође као мисионар у далеку Кину, али се уверио да и у престоници и њеној околини има доста посла за правог пастира стада Христова. (I, 19-22)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *