НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава XIV
Чудотворац после смрти
 
Као што је био велики Божији угодник и чудотворац за време живота на земљи, он је такав остао по преласку у загробни свет. На његовом гробу – то смо већ споменули – догађала су се многобројна чудесна исцелења болесника. И не само на гробу него и ван њега добијали су исцелења болесници који су му се у својим молитвама за то обраћали. Навешћемо неколико познатих примера.
Исцелење адмирала Пономарева од тифуса. Покојни адмирал Владимир Федорович Пономарев, као командант крстарице „Адмирал Макаров“ први је притекао у помоћ становницима Месине, на Сицилији, после страшног земљотреса, 28. децембра 1908. године.
Спасавајући унесрећене, он се зарази тифусом и по царевој заповести њега пребаце у Пиреј, у Грчкој, у тамошњу болницу, коју је основала грчка краљица Олга Константинова.
Два месеца мој муж лебдео је између живота и смрти, са температуром преко 40 степени. У очајању ја пошаљем телеграм својој матери у Петроград да на гробу оца Јована одслужи молебан за оздрављење мога мужа. Она то учини 3. марта, пред иконом Казанске Мајке Божије, на гробу оца Јована.
У ноћи између 3. и 4. марта код болесника наступи криза. А после неколико дана ја добијем од матере писмо и у њему листић са венца оца Јована. На листићу је био означен датум молебна: 3. март 1909.
После месец и по муж је напустио болницу и ми смо се вратили у Петроград. (Исказ удове Александре Пономареве – II, 228)
Исцелење осмогодишње девојчице, кћери проте Орлова у Женеви. Блажене успомене отац Јован Кронштатски чини чуда и после смрти. Године 1910., кад сам био у Женеви, тешко оболи моја осмогодишња кћи. Лекари дуго нису могли да установе узрок. Најзад пронађу чир у доњем делу стомака, али се нису смели усудити да оперишу. Девојчица је имала страшне болове. Морала је да лежи на леђима, није могла да прима никакву храну, била је у силној ватри и неколико дана и ноћи није могла ока склопити. У таквом стању морао сам оставити своје дете и поћи ради богослужења у градић Вев придодат женевској цркви. Успут сам читао лист „Црквене вести“ и тамо нашао саопштење једног свештеника како се његова кћи исцелила после молитве покојном баћушки оцу Јовану Кронштатском. Ова вест изазвала ми је сузе и ја сам се у души молио оцу Јовану да олакша патње мојој кћери. Са таквом молитвом у души провео сам све време путовања. Вративши се кући, ја сам са великим страхом зазвонио на вратима стана. Жена ми отвара и шапатом саопштава да је кћи пре сат и по заспала и спава мирно. Спавала је још око два сата. Кад се пробудила, била је сва у голој води и изјавила да се добро осећа. Температура од 40 сишла је на 37 степени. Чир се провалио и истекао.
Лекар је радосно изјавио да за болесницу нема више никакве опасности… Слава Богу доброчинитељу нашему вавек! (Смирени и недостојни протопрезвитер Сергеј Орлов – I, 218-219)
Спасао среброљупца од самоубиства. Као што многи суграђани и савременици Исуса Христа нису веровали у Његово божанско посланство и моћ Његових молитви, тако и неки из околине оца Јована нису веровали да је близак Богу.
Један од таквих био је и вратар дома у коме је живео отац Јован. Он је радо примао новчане награде, често велике, од поштовалаца и посетилаца оца Јована само зато што би их пропустио у дом и омогућио им да се виде са оцем Јованом.
Скупивши тако приличну суму, он после смрти оца Јована пређе у Петроград у намери да тамо отвори трговину. Кад је све било готово и он подигао новац из банке и кренуо у Петроград, по Божијем допуштењу, њему новце, као неправедно стечене, успут украду.
Несрећни и маловерни среброљубац одлучи да се удави у мору. Он приђе морском каналу, осврне се око себе и видевши да у близини нема никога, баци се у воду. Али одједном нека га сила избаци из воде и он поред себе спази оца Јована, који му строго рекне: „Не чини то, грех је!“ и одмах после тога ишчезне.
Поражен таквом чудном појавом баћушке из загробног свега, спасени утопљеник узвикнуо је са сузама захвалности: „Сад и ја верујем да је отац Јован – светитељ!“
Страст среброљубља оставила га је и он се одао подвигу доживотног путника и скупљача добровољних прилога за цркве.
О овом случају причали су ми у Кронштату људи достојни поверења, који су лично знали овог вратара и од њега чули о овом догађају.
Свештеничком савешћу потврђујем истинитост описаног случаја – протојереј Јован Левицки, град Кибарт. у Литванији. (Објављено у листу „Православна Карпатска Рус“, број 1 од 6. јануара 1933. – II, 274-275)
Исцелио митрополита од кожне болести. Митрополит московски Макарије 17 година патио је од егзема. Дошао је у капелу, у којој је сахрањен отац Јован, на његовом гробу учинио три поклона до земље пред гробом, и трипут целивао гроб.
После тога егзем је прошао и више се није појавио.
О овоме је митрополит испричао протопрезвитеру Дернову после исцелења. (I, 104)
Исцелење бесомучне жене. Приликом једне посете гроба оца Јована 1913. године, а за време служења парастоса, два здрава сељака привела су силом једну жену која се снажно отимала, драла и страшне хуле изговарала. У отимању од њих она се руком дохватила своје косе и читав прамен ишчупала. Силом су је положили на гробницу и свештеник јој стави епитрахиљ на главу. Она се извијала, као змија, а из уста јој је текла пена.
Присутна монахиња замочила је свој прст у кандило које је горело на гробу и помазала крстообразно чело бесомучне. После тога она се моментално умирила. Посадили су је на столицу и она је мирно седела, а крупне грашке зноја сливале су се са њеног лепог и младог лица. Она је била исцељена. (Сведочанство Пољакиње Софије Карловне Пиноци, реформаторске вероисповести, Београд, улица Џорџа Вашингтона, број 40 – II, 294)
Исцелења преко мараме коју је око врата носио отац Јован. Међу онима који су после револуције напустили Русију и дошли у Југославију био је и протојереј Јован Сокаљ. Он је једно време служио као професор српске православне богословије у Битољу а потом, пред Други светски рат, прешао за старешину Руске цркве у Београду. (По свршетку овог рата вратио се у Русију и тамо био ректор богословије, а потом епископ)
Он је код себе имао мараму, коју је око врата носио отац Јован Кронштатски. Благодатна сила Божија која је почивала у овом светитељу и деловала кроз њега продужила је да делује, као некад кроз убрусе и мараме светог апостола Павла (Дела ап. 19, 11-12), кроз његову мараму. Познато је неколико таквих случајева.
Исцелење болесника од ишијаса. Јула 1940. године мој син Лев оболи од оштре форме ишијаса. Испробана су сва лекарска средства, али ништа није помогло. Тада ми једна дама посаветује да се обратим оцу Јовану Сокаљу, кога сам ја добро знао. Ја га замолим да одслужи молебан, и он се одазове. Приликом молебна он је на болесника ставио део мараме оца Јована Кронштатског. Кроз два дана син поче да се опоравља и сасвим оздрави. До овог случаја ја сам се скептички односио према чудесима сваке врсте. Давно се нисам исповедао. Кад сам се јавио оцу Јовану и изложио му своје дотадашње погледе, он је рекао да је довољно што сам дошао и рекао. Нека Бог помогне моме неверју! (Исказ Леонида Ивановича Иванова, Београд, улица Захумска, број 39 – II, 296-297)
Исцелење преко фотографије. Ја имам фотографију оца Јована са његовим потписом и благословом. Ту фотографију давао сам повремено 1925. године девојчици Андреји Николајевича Шмемана, која је била тешко болесна и лежала на клиници. Имала је неки унутрашњи оток. Једном нас је Шмеман ноћу разбудио, молећи да му дамо фотографију јер је девојчици бивало теже кад фотографија није била код ње. Ми смо дали и чим ју је она примила оток се неочекивано провалио и гној се очистио. Родитељи су убеђени да је девојчица спасена благодарећи заузимању оца Јована. (Извод из писма кнеза Петра Димитријевича Голицина из Будимпеште, од 5. априла 1937. године – I, 222)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *