НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 
Заједничка исповест
 
У најстарија времена је исповест била отворена: грешник се кајао пред целом Црквом. Али касније је овај обичај замењен садашњом тајном исповешћу. Разлог је био у томе да није свако могао да се са смирењем бичује јавно пред свима; а осим тога, оваква исповест је саблажњавала невине душе. Али постоје такве околности које приморавају понекад на коришћење заједничких исповести. Главни узрок је огромна количина причасника, када чак неколико свештеника не могу све да постигну. Преостају само две ствари: или не причестити неке који то желе, а то је болно и није на спасење душа, или пак вршити заједничку исповест за све. Шта изабрати? У древна времена су се хришћани причешћивали сасвим без исповести, живели су свето, изузимајући посебне случајеве. И ова пракса постоји до данас у грчкој, српској, сиријској Цркви. Лично сам видео то у неким парохијама у Југославији, видео сам и на Криму, када су се азијске избеглице од Турака молиле у Симферопољском храму, а онда је свештеник лагано обишао складне редове и причестио све редом, без исповести. Чуо сам од очевидаца како грчки смирени свештеник после Литургије иде још са Светом Чашом по селу и причешћује оне који због кућних обавеза нису били у цркви: а они су – углавном се радило о женама – истрчавали из својих кућа на улицу у чему би се затекли, поклањали се до земље и с дечјом вером причешћивали Светим Божанским Тајнама. Слика ове првобитне чисте вере веома ме је ганула. Ови и други примери показују да Црква допушта могућност причешћивања и без исповести, и чак то сматра нормалним поретком за добре хришћане стога се на свакој Литургији и позивају сви „верни“:
– „Са страхом Божјим и вером приступите“ причешћу…
Раније су у том тренутку и приступали. Свети Василије Велики говори да су се у његово време људи причешћивали и по 3-4 пута недељно. А Златоуст одговара:
– Не питај: колико пута, већ реци: како приступаш?
Наравно, и данашњи начин припреме и причешћивање једном годишње такође има свој смисао, да би верници с већим страхом, побожношћу, очишћењем, покајањем, одговорношћу приступали светом Причешћу, управо са страхом Божјим. Али овај обичај уопште није закон, није обавезан за све случајеве. За време тешког периода последњих тридесет година наша Црква је дозвољавала онима који то желе и причешћивање сваке недеље, ако то благослови парохијски духовник. И наравно – пре сваког причешћа треба свако да се исповеди. А ако би људи било много, у том случају је духовнику дозвољавано да врши заједничку исповест. Али тада би се скретала пажња да онај који има некакве посебне духовне потребе треба после да приђе духовнику и отвори му душу, да би добио и посебно разрешење.
Тако се понекад радило у разним парохијама. Али хтео сам да испричам како се у мом присуству вршила заједничка исповест код оца Јована.
Ми смо му се обратили с младићком простотом још у олтару:
– Оче! Хтели бисмо да видимо вашу заједничку исповест.
Он нам је једноставно с љубављу одговорио:
– Јуче сам тако исповедао. Али ради вас ћу и данас показати како то чиним.
Пред причешће је отац Јован изашао испред царских двери на амвон и рекао отприлике следећу проповед. Наводим је у одломцима.
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! -снажно је започео он.
Цар и псалмопојац Давид је рекао: „Бог с неба погледа на синове човјечије да види има ли који разуман, и тражи ли који Бога. Сви застранише, сви се покварише, нема никога добро да твори, нема ни једнога“ (Псалам 52). Превео је псалам на руски језик. Затим се обратио свима указујући на то да се и у наше време сви покварише… Почео је да набраја грехе. У храму су почели да се разлежу јецаји, плач, а затим узвици:
– Оче! Помоли се за нас!
Онда је отац Јован повикнуо да се чуло у целом храму:
– Кајте се!
У цркви се подигао свеопшти вапај покајања: свако је наглас извикивао своје грехе; нико није мислио на свог суседа; сви су гледали само у оца Јована и у своју душу… И плакали су, викали, ридали… Ово је трајало неколико минута… А онда је отац Јован дао знак руком да се верници утишају. Убрзо се бука стишала. И отац је наставио своју беседу:
„Видите како смо сви грешни. Али Отац наш Небески не жели погибију чеда Својих. И ради нашег спасења Он није пожалио Сина Својег Јединородног, послао Га је у свет ради нашег искупљења, да би Њега ради опростио све наше грехе. И не само да нам опрости, већ да нас позове на Своју Божанску гозбу! Зато нам је Он даровао велико Чудо, дао нам је за храну и пиће Свето Тело и Свету Крв Самог Сина Својег, Господа нашег Исуса Христа. Ова чудесна гозба се врши на свакој Литургији, према речи Самог Господа: „Примите, једите, ово је Тело Моје!“ и: „Пијте од ње (Чаше) сви, ово је Крв Моја“.
Као у јеванђељској причи, отац с љубављу прима својег заблуделог сина који се покајао и прави му богату гозбу, радујући се његовом спасењу – тако и данас Отац Небески свакодневно свакоме покајаноме устројава Божанску Трпезу – свето Причешће.
Приђите с пуном вером и надом у милосрђе Оца нашег, а ради заузимања Његовог Сина! Приђите и приступите са страхом и вером светом Причешћу.
А сада сви погните своје главе и ја ћу вам, као свештенослужитељ, влашћу Божјом која нам је дата, прочитати молитву за отпуштење грехова“.
Сви су у побожној тишини оборили главе, и отац Јован је подигао у ваздух изнад свих свој епитрахиљ и прочитао обичну разрешну молитву, вршећи крсно знамење изнад свих у цркви на речима „праштам и разрешавам“… „у име Оца и Сина и Светога Духа“…
А онда је почело причешћивање.
Да завршим тему о „заједничкој исповести“ навешћу још неколико детаља и догађаја везаних за њу. Када сам већ био јеромонах, дошао ми је један познати стари верник и поштовалац и саопштио ми следеће:
Стајао сам код оца Јована у храму; он нам је рекао да се кајемо. На глас сам изговорио своје грехе. И одједном ме је мој сусед ударио пакосно по образу. Сетио сам се Јеванђеља Христовог и подметнуо му други образ. Он ме је ударио и по другом.
– Зашто ми то причате?
Он се збунио. Помислио сам:
„Вероватно је хтео да се похвали својим тобожњим смирењем“.
И онда ми је постало јасније зашто је Бог дозволио да претрпи два пута понижење.
Испоставило се да ми се ипак обратио због питања:
– Јесам ли добро учинио што сам му подметнуо други образ?
– Мислим да нисте одговорио сам.
– Смиреније би било да помислите како нисте дорасли таквој висини. А још боље ако не бисте ничим разљутили вашег суседа и довели га дотле да вам удари први шамар.
– Како? није очекивао овакав обрт.
– Ми несавршени можемо да разљутимо наше ближње чак и својим благочешћем. Демони умеју добро да разликују праву светост од лажне. Прве се плаше, а другој се ругају. Сећате се, у Делима апостолским се прича о томе како је демон поступио са седморицом синова јудејског првосвештеника Скеве који су истеривали демоне именом Господа Исуса: „А зли дух одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте? И скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надјача их и савлада, тако да голи и изранављени утекоше из оне куће. А апостолу Павлу су се духови покоравали“ (Дела 19, 13-16). Стога мислим да је боље да ми, грешници – кажем му ја – кријемо своја добра дела, ако постоје. То је моје мишљење.
Човек је заћутао, али ја нисам био сигуран да се он слаже са мном. Он је, очигледно, желео да остане са лепим мишљењем о себи и да „пострада“ за истину пре него што ће да призна да је недостојан и једног и другог.
Да, и у „добрим делима“ свако треба да зна своју меру. Без мере ни добро није добро – учи свети Исак Сирин.
Када смо се враћали те вечери из Кронштата у Петроград, на броду ми се обратио с питањем некакав прост човек од верника, који је такође био на Литургији код оца Јована:
– Како то, отац нас је звао на ручак, а ручка нигде?! А?
Разумео сам наивност душе овог посетиоца и мирно му објаснио да је под „гозбом“ отац Јован подразумевао свето Причешће. И поновио сам му мисао поуке. Он је схватио и умирио се:
– А тако значи! А ја мислио да нас је на ручак позвао.
После много година, већ у иностранству, имао сам прилику да сам будем учесник овакве исповести. Али морам да отворено признам да она на мене није оставила такав утисак, није имала ту снагу и мир, који обично прате одвојену, личну, тајну, обичну исповест. А отац Јован је имао посебну силу Божју.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *