НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава XIII
Сахрана
 
Тело оца Јована свечано је из Кронштата превезено преко леда по мору у Ораниенбаум, а одавде железницом у Петроград. Лед на Финском заливу био је танак и велико је чудо како је издржао огромну масу народа и погребну поворку. По улицама Кронштата до мора стајала је војска. За време кретања поворке са ковчегом Измаиловском улицом у Петрограду једна жена исцелила се од застареле болести. Ово чудо описано је у књижици специјално посвећеној опису смрти и погреба оца Јована (издање Јовановског женског манастира). Ковчег је био постављен у великом храму Јовановског женског манастира.
Опело и сахрана обављени су сутрадан. Службу су вршила три митрополита. Ја сам опет целивао руку оца Јована, која ни овога пута није била хладна нити укочена.
У моменту кад је митрополит Антоније стављао у ковчег разрешену молитву, моја жена обраћа се мени и говори: „Јеси ли видео?“ Ми смо стајали на столицама међу стубовима манастирске саборне цркве, да бисмо боље видели. Ја сам је запитао о чему говори. Она ми је одговорила како је видела да се рука оца Јована покренула.
Сахранили су га у гробној капели, специјалној за ту сврху припремљеној, у сутерену храма. Капела је сва обложена белим мермером. Од истог мермера су иконостас и гробница. У капели има много округлих електричних кандила загасите боје. Иконе је радио чувени уметник, ако се не варам, Њестеров.
Капела је мала, али изузетне лепоте. Подигнута је личним средствима монахиње благајнице манастира и коштала је око 30.000 рубаља.
Свештеник Јован Аљбов објавио је у листу „Руски Паломник“ (Руски Поклоник), број 4, од 24. јануара 1909. године, своје успомене у вези са сахраном оца Јована. Саопштићемо их овде.
„За време живота оца Јована ја нисам припадао његовим поштоваоцима у строгом смислу речи, мада сам дубоко ценио тог пастира, кога је знала сва Русија.
Разуме се, ја нисам веровао и љутио сам се на измишљотине левичарских новина, којима су се оне трудиле да укаљају цењеног пастира. Ја сам сматрао за своју дужност да увек браним његово име у појединачним разговорима и по предавањима и објасним њихов покварени смисао – да пошто-пото унизе ауторитет необичног свештеника, а заједно са њим и уопште сву православну веру… Но све то још је било далеко од „поштовања“ оца Јована.
Али на три дана пре његове смрти ја сам у сну имао визију, необично светлу по снази доживљавања и јасноћи утиска. Налазим се у олтару са оцем Јованом, и он ме обилно причешћује из свете чаше светом Крвљу, онако како обично епископ причешћује свештенике. И при том тако се нежно односи према мени, говори ми тако чудесне речи утехе, да сам се пробудио сав под утиском тога сна и почео да размишљам шта он значи. Пре тога оца Јована нисам видео неколико година, о погоршању његове болести ништа нисам знао… „Сигурно се он по нечему сетио мене“, помислио сам и умирио се. Кроз три дана дознао сам да је умро.
На дан превоза његовог тела у Петроград ја сам се решио да пођем и опростим се са добрим пастиром, то јест решио се да на неколико минута уђем у цркву Јовановског манастира, где ће бити сахрањен отац Јован, да се поклоним његовом ковчегу и последњи пут целивам почившега. Са собом нисам узео ни свештена одјејанија, мислећи да ће на опелу служити свештеници за то унапред одређени или позвани.
Полазим. Каменоострвска улица пуна народа. На лакту у Кариовску улицу, где се налази манастир, велики одред полицајаца. Никога не пуштају без писмене дозволе. Мене, као свештеника, пропустише. Улазим у храм. На степеницама пред улазом седе монахиње и манастирски послушници почевши од најмлађих, по двоје на свакој степеници, и са тужним лицем очекују „свога“ баћушку.
Најзад доспевам у олтар. Чекам око 2-3 часа. Око 9 часова увече жалосна поворка, са крстом на челу, стиже у храм. Ми сви, који чекамо у храму, стојимо са запаљеним свећама у рукама. Уносе ковчег са телом оца Јована и у том часу црквом одјекну громки плач манастирских сестара.
Започиње бденије. Служи преосвећени епископ архангелски Михеј. Монахиње певају.
Ја сам много желео да узмем учешћа у богослужењу, али нема више свештених одјејанија. Манастирске одежде све разграбљене. На моју срећу, један свештеник уступи ми своје одјејаније.
Излазимо на литију. Преосвећени Михеј и око 20 свештеника – сви добровољно дошли. Ах каква је то служба била! Песме тужне, али расположење побожно-празнично, по нечему слично ускршњем јутрењу. И што даље тече служба, тим празнично расположење расте све више. Нека благодатна сила излази из ковчега и испуњава срца присутних небеском радошћу, буквално даје им крила и ослобађа од нечега.
Осећа се, и то опипљиво, да у ковчегу почива светитељ, праведник и дух његов невидљиво лебди у храму и својом љубављу и наклоношћу грли све који су дошли да му одају последњу почаст.
За мене нема сумње да је отац Јован светитељ праведник. Ко се нашао поред његовог ковчега, тај више није могао у то да сумња. Из његовог ковчега изливао се некакав духовни пријатни мирис, који душа осећа…
У почетку ја сам се молио за оца Јована али сам после осетио потребу да се поред његовог ковчега молим и за друге, сроднике и познанике, живе и умрле и болесне, уверен да ће Господ по његовим молитвама примити маше молбе.
Свршила се та чудна служба и свештенство је прилазило да целива покојника – и опет осећање благодати…
Свеноћна служба завршила се у један сат после поноћи. Није ми се ишло из храма. Хтело ми се да останем тамо сву ноћ. Многи су и остали.
Ипак, изашао сам. Огромна маса народа од више хиљада душа очекује да буде пуштена у храм ради опроштаја са оцем Јованом. Народ је сву ноћ у поретку пунио храм. Сву ноћ служили су се помени. После тога служена је храна, а за њом каснија Литургија.
Свеноћна служба била је тако дивна, да сам одлучио да на сваки начин уђем у број свештеника који ће служити Литургију и опело. Али је за то било потребно имати дозволу, са којом је располагала игуманија манастира Ангелина. На моју срећу, преостале су биле још две и мати игуманија даде ми једну од њих.
Следећег дана пораним и пожурим у цркву. Улазим у олтар и облачим се. Служи митрополит Антоније и мноштво свештеника… И опет оно већ познато осећање испуњава душу. Што је ближи крај службе, тим је оно све јаче. А кад сам се приближио ковчегу да последњи пут целивам руку доброг пастира, благодатно осећање испунило је сву моју душу и ја приклањајући се последњи пут оцу Јовану већ сам му се у души молио речима пророка Јелисеја, упућеним пророку Илији: „Оче, подари ми од духа твога!“ Подари ми од твоје пламене вере, твоје смеле молитве, твоје свеобухватне љубави према људима, твоје нежне наклоности према свима… И живо сам осећао да дух праведника лебди у храму и благодатно грли све окупљене.
Још неколико минута. Подижу ковчег. У храму се зачу плач манастирских сестара. Носе тело праведника ка месту одмора. У ношењу ковчега учествујем и сам. Он је за мене већ био драгоцен.
Ево нас у новој црквици капели, тек освећеној.
Савршава се помен. На ковчег је стављен поклопац и спушта у гробницу, припремљену у земљи. По ковчегу руке поштовалаца посипају песак, који је затим одмах био разграбљен од присутних „за успомену“. На гробницу је стављен метални поклопац. За време живота оца Јована народ му је хрлио гомилама са свих страна. Зашто? Зато што је осећао да „сила од њега излажаше…“
Неколико дана и ноћи ја сам био пун оних осећања, које сам доживео у храму поред његовог ковчега.
Први пут ја сам до опипљивости доживео и осетио живу везу почившег праведника са нама који смо још, остали на земљи.“ Свештеник Јован Аљбов (I, 126-132)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *