НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава X
Дар јављања на даљини и исцељивања на јави и у сну
 
Јавио се болесној Јеврејки у Харкову и исцелио је. Године 1902. срела сам се у возу са интелигентном Јеврејком, која је путовала из Харкова у Кронштат. На моје питање о разлогу тога далеког путовања, она ми је причала следеће:
„Идем да захвалим оцу Јовану Кронштатском за исцелење моје кћери која је била на самрти. Професори су јој прорекли смрт и одбили да лече. Тада милосрдна сестра, видећи мој неописиви ужас, предложи да пошаљем телеграм оцу Јовану Кронштатском, он ће помоћи. Телеграм је одмах био послат. После неколико часова истог дана ја улазим у собу болеснице у нашој кући и на своје велико чуђење спазим поред постеље своје кћери православног свештеника, стоји и моли се. Ја сам збуњена стала, као укопана. По завршетку молитве, свештеник се окренуо, и не погледавши ме упутио се вратима. По изгледу личио је на оца Јована Кронштатског, чију сам слику видела код милосрдне сестре. Ја сам с поштовањем пошла за њим да га испратим. Али кад сам изашла у предсобље, тамо није било никог, па ни у дворишту. Ја сам запитала послугу кога су пустили унутра или из куће напоље, али сам добила одговор да нико у кућу није ушао нити из ње изашао.
А кћи моја почела се одмах опорављати и убрзо, на чуђење лекара и свих укућана, сасвим оздравила.
Ја сам Јеврејка, али идем у Кронштат да одслужим захвални молебан, захвалим баћушки Јовану и приложим своју жртву за његове добротворне потребе. (Испричала лутеранка, удова православног инжењера из Полтаве – прештампано из листа „Православнија Карпатскаја Рус“, број 1, од 6. јануара 1933. године – II, 175-176)
Јављање оболелом од рака у желуцу. Сеоски црквени тутор Павел Семјонович Воронов боловао је од рака у желуцу. Изгубивши наду на помоћ лекара, он се почетком фебруара 1895. године телеграмом обрати оцу Јовану Кронштатском с молбом да се помоли за његово оздрављење.
Другог дана увече, кад је остао сам у соби, појави се пред њим непознати му свештеник, светла и блага лица, гологлав, у раси (горњој свештеничкој хаљини са широким рукавима), са блиставим крстом на грудима, стане код врата и са очигледним саосећањем упре поглед у тешког болесника. Појава је била тако стварна, да се болесник, малаксао од тешких страдања, обратио молбом непознатом му свештенику да својом молитвом прекрати његове патње.
Само што је болесник изрекао своју молбу, визија је ишчезла, и он се одмах боље осетио и брзо опоравио.
После Ускрса, половином априла, он се упути у Кронштат, да лично захвали оцу Јовану на исцелењу од тешке болести.
По доласку у Кронштат, он одседне у Дому трудољубља и позове к себи оца Јована. Кад је овај ушао у његову собу, бивши болесник је одмах у њему препознао оног благодатног свештеника, који му се јавио и исцелио га.
После овога Воронов је проживео још 14 година и мирно се упокојио 27. јануара 1909. године. (I, 251-252)
Јавио се у сну оцу и укорио га што своју кћер не да за момка кога је она изабрала. У Петрограду је живела честита девојка, која је заволела доброг момка, али сиромашног и без службе. Њен отац био је суров човек и желео је да кћер уда за богатог човека и од положаја.
Нашавши се у таквој ситуацији девојка оде на Балтијску станицу, одакле је отац Јован обично одлазио у Оранијенбаум и Кронштат. Кад је он наишао, она се прогурала до њега и са сузама му објаснила своју невољу.
– „Не тугуј, удаћеш се за свога Михаила“, љубазно јој је одговорио отац Јован.
Кад се она вратила кући, сурови отац укорио је због дужег одсуства.
Сутрадан отац јој је рекао: „Можеш поћи за свога Михаила. Отац Јован Кронштатски целу прошлу ноћ није ми дао мира због тебе.“ (I, 95)
Јавио се болесници и прорекао скору смрт. Године 1894. или 1895. моја сестра Павла Марковна Ивановска, стара 28. година, живела је у сибирском граду Краснојарску. Њој је јетра била оболела. Према њеном кревету висила је слика оца Јована Кронштатског. Неочекивано, око 10 часова изјутра болна сестра рече ми: „Молила сам се оцу Јовану за оздрављење, али ми он одговори: ‘Припреми се, голубице, за твоју душу брзо ће доћи анђео.'“ Испричавши то, сестра је затражила да је окупам и очешљам, и ја сам то учинила. У 11 часова она се упокојила. (Сведочанство Анастасије Марковне Насједкин, Београд, улица Доситејева, број 15 -1, 230)
Јавио се болесној жени и иселио је. Једна жена алтајске народности, незнабошкиња била је тешко оболела. Њени сродници пошаљу телеграм оцу Јовану да се помоли за болесницу. После тога болесница је причала да ју је посетио свештеник са митром на глави (отац Јован био је одликован правом да носи митру за време богослужења) и благословио је, после чега је она потпуно оздравила. (Казивање архиепископа црноморског и новоросијског Сергија на скупу у спомен оца Јована у сали 11 мушке гимназије у Београду 20. децембра 1972. године. Архиепископ Сергије био је мисионар међу алтајским незнабошцима – I ,241)
Јавио се у сну лутеранској девојчици и рекао да ће оздравити. У граду Вознесенску, Херсонска губернија, у немачкој породици Мајш, лутеранске вероисповести, девојчица од 8 година оболи од дифтерије. Њено стање било је веома тешко. Лекари ништа нису могли помоћи. Родитељи су били очајни. Неко од православних посаветује их да се телеграмом обрате оцу Јовану Кронштатском. Увече му пошаљу телеграм, а сутрадан изјутра добију од њега одговор да ће учинити што може. Девојчица, пошто се пробудила, испричала је родитељима да је код ње долазио свештеник, кога она никад дотле није видела, и опише његову спољашност.
А још пре тога познаници су донели њеним родитељима фотографије оца Јована. Кад су девојчици показали ову фотографију, она је узвикнула: „Баш тај свештеник био је код мене, пришао моме кревету и рекао: ‘Оздравићеш'“
И девојчица је стварно брзо оздравила. О овом случају сазнали су сви у граду. (Сведочанство Надежде Ивановне Дубељштајн жене пуковничка, Београд, улица Светосавска, број 30 – 1, 242)
Јавио се онемелој девојчици и исцелио је. Мој брат Степан Николајевич Пономарев био је ожењен Јулијом Георгијевском Бјељавском, кћерком бољара. Свастика братовљева Јелизавета Георгијевна учила је у Харкову. У вишим разредима она се разболи и изгуби моћ говора – онеми. Најбољи професор у Харкову и инострани чувени специјалисти нису могли помоћи и најзад признали су своју немоћ. Лиза је била принуђена да прекине школовање и живи код родитеља.
Није тешко замислити очајање и бол родитеља. Убедивши се у немоћ науке, мајка Лизина напише оцу Јовану Кронштатском и замоли да се помоли за Лизу и исцели је небеском силом. Баћушка одговори да ће се помолити, да не треба падати у очајање, јер је милост Божија неизмерна.
Једном брат мој, онда млад официр, дође на имање Бјељајевих. То је било некако пред Ускрс. После ручка сви се разиђу по својим собама. И Лиза је отишла у своју собу, као и дотле, нема и тужна. И док још нису заспали, зачуо се снажни и у исто време радостан и уплашен глас Лизе: „Мама, мама!“
То је било тако неочекивано. Сви су полетели у њену собу. Она, као у некој екстази и ван себе, проговори: „Сад је у моју собу ушао један свештеник, благословио ме и рекао да снажним гласом позовем маму и ја сам позвала.“
По њеном опису свештеник је личио на оца Јована Кронштатског.
И Лиза и њени сродници били су потресени чудом и топло захвалили Богу и оцу Јовану.
Лиза је после тога била потпуно здрава, завршила гимназију и удала се. (Исказ генерала Поноварева, записао генералштабни генерал Борис Александрович Штејфон – I, 243-244)
Виђење у сну иконе оца Јована спасло оболелог од смртне опасности. Пуковник петроградске престоничке полиције Густав Аполинаријевич Шебеко (римокатолик) оболи од чира у грлу. Лекари изјаве да му не могу помоћи, и да све зависи куда ће се тај чир провалити: ако се провали унутра, смрт је неминовна; ако напоље спашће се.
Под овим утиском он је лежао на постељи и чекао шта ће бити. У току дана он задрема и у сну над креветом види у ваздуху икону оца Јована Кронштатског, који је тада био жив. Кад се после тога виђења пробуди, видео је да је сав кревет био поливен гнојем из чира, који је провалио напоље, и он је био спасен. (Његов лични исказ I, 250-251)
У сну се јавио младићу оболелом од запалења плућа и причестио га. Пре 40 година оболео сам био од запалења плућа у тако тешкој форми да је конзилијум лекара саопштио мојим родитељима да ми нема спаса и да следећу ноћ нећу преживети. Моји родитељи одмах пошаљу телеграм оцу Јовану Кронштатском. Следеће ноћи ја заспим и у сну видим оца Јована, који је дошао, донео Свете Дарове и причестио ме. Кад сам се пробудио, ја позовем матер и указујући на повећу фотографију оца Јована, која се налазила у соби, кажем јој: „Тај свештеник био је сад код мене и причестио ме.“ Отац и мати били су усхићени.
Тога тренутка ја сам оздравио. Доктори који су сутрадан дошли и видели ме, занемели су од чуда. (Исповест Аркадија Ивановича Северинова, наставника гимназије у Тетову, Југославија – II, 176-177)
 
Сила благослова
 
Народне масе интуитивно су осећале, а у то су се и свакодневно уверавале примерима исцелења најтежих и неизлечивих болесника, да је отац Јован угодник Божији, да његове молитве и благослови имају чудотворно дејство, па су му не само болесни него и здрави хрлили и просили његове молитве и благослов за спасење од зла и напасти, за срећу, благостање и успех у животном подухвату. Народ се у томе није варао. И благослов оца Јована, као и његове молитве, пратила је благодатна сила, која је изобилно почивала у њему. Од многих примера навешћемо пет-шест.
Благословио матуранта богословије да успешно изговори своју прву проповед. Иља Васиљевич Гумилевски, протојереј храма Христа Спаситеља у Москви и професор Московске Духовне академије, као матурант богословије добио је од професора задатак да одржи проповед на одређену тему. Место где треба да одржи проповед није назначено, што га је нарочито забрињавало, поред других брига у вези са произношењем прве јавне проповеди.
Он је био међу најбољима, од којих су само двојица могла да буду упућена у Духовну академију као питомци.
Пред један од Богородичиних празника он је добио наређење да се јави старешини Успенског храма, од кога је сазнао да своју проповед треба да одржи у половини свеноћног бденија, за време полијелеја (певања стихова 134. и 135. псалма у словенској Библији). Узбуђен због такве изненадне наредбе, он се још више узбудио кад се у олтару појавио отац Јован Кронштатски и почео да се припрема за служење свеноћног бденија.
Необјашњиви страх, а истовремено и побожни трепет прожимали су га. (Ово прича његов брат, коме је он после поверио своје доживљаје у том часу.) Што се више ближио час кад треба да се у стихару појави на амвону као проповедник, код њега је све више расла жеља да побегне некуд, или одложи иступање, макар и симулирањем болести. У борби са самим собом време је неприметно протекло и наступио тренутак кад треба да се појави из олтара. За размишљање више није било времена. Он се трипут прекрстио пред светим престолом и одлучно пришао оцу Јовану за благослов.
– „Осећам и знам твоја доживљавања, младићу, рекао је баћушка Јован. Нека те укрепи Бог својим Духом Светим, те да се убудуће никад не плашиш у својим служењима Богу.“
Са необичном снагом и особитом дикцијом изговорио је брат своју прву проповед напамет. Том приликом он се држао теме, као стожера, али су мисли текле слободно, живо и убедљиво.
Речи оца Јована оправдале су се у току даљег живота и активности матуранта Гумилевског. По завршетку Духовне академије, он је био задржан у Академији ради одбране дисертације за звање професора. Као професор и протојереј храма Христа Спаситеља он је често имао прилике да говори проповеди у присуству цара. Све његове проповеди, са упутством како се за њих треба припремати и како их изговарати, сабране су у књигу под називом: „Семе вере“.
У упутству, као најважније говори се о томе да су за успешно произношење проповеди претходно неопходно потребна три дана строгог поста и молитве, тајне и умне, да би се дух ослободио од тела и добио крила.
Из овог казивања јасно излази да му је отац Јован приликом благосиљања пред његову прву проповед дао благодат Светога Духа, која га је учинила великим проповедником… (Сведочанство његовог брата – I, 206-208)
Жеља девојке да нађе доброг мужа, по благослову оца Јована, испунила се. Једна девојка из Петрограда желела је да јој Бог подари доброг и лепог мужа. О томе је она замолила и благослов оца Јована. И Бог, по молитвама оца Јована, дао јој је таквог мужа из реда појаца.
Потом је она почела да моли оца Јована да њен муж постане ђакон. На то јој је он приметио: „Гле шта ти хоћеш? Добро, помолићемо се!“ И шта се догодило?
У то време дође у Петроград владика из Краснојарска, спази њеног мужа, призове га и узме за свога ђакона. (Писмо јеросхимонаха Пахомија, из манастира Вазнесења Господњег у Светој Гори Атонској – II, 187-188)
Просимо молитве оца Јована за успех на испиту. Мој отац Иван Емељанович Улига, пуковник Кубанске козачке војске, полагао је у Тифлису 1896. године испит за упис у Генералштабну академију и положио. Али на пријемном испиту у Петрограду, иако је овај положио, није био примљен.
Следеће године он је опет конкурисао за пријем. Пре испита он је отишао у Кронштат и замолио оца Јована да одслужи молебан за успех на испиту у Академији. Отац Јован одслужио је молебан и охрабрио га да ће добро положити. И стварно, на испиту је показао блистав успех и био примљен у Академију, коју је завршио међу најбољима. (Казивање пуковника Григорија Ивановича Улиге, бившег официра царске пратње – II, 172)
Просио молитву оца Јована за успешан пријем у кадетски корпус. Пре мог ступања у 1 кадетски корпус у Петрограду, моја мати позвала је оца Јована у нашу кућу да одслужи молебан и помоли се за мој успешан пријем. Отац Јован одазвао се и дошао. При доласку ја сам му пришао ради благослова. Он је обе руке своје положио на моју главу и рекао матери: „Ступиће, ступиће.“
И заиста, ја сам одлично положио испит и био примљен као државни питомац. За две државне стипендије конкурисало је нас 35 кандидата. Ја сам испит положио као први.
Ја сам осећао као да је нека благодат сишла на мене, те сам испит лако положио. Овим ја објашњавам и потоње успехе и спасења из невоља и опасности у моме животу. Учествовао сам у руско-јапанском рагу, био сам рањен и контузован, у многим бојевима претила ми је смрт, топио сам се у реци Хунхи 1905. године, али сам био спасен, у рату 1914 -1918. четири пута био сам рањен и контузован, извукао главу из револуције и срећно са женом доспео у Србију. Све то ја приписујем благодати Божијој, коју ми је испросио отац Јован, према коме ја и сад гајим побожно-захвална осећања, налазећи се у туђини. (Исповест пуковника Е. Ковескога – II, 170-171)
Кад је виђење у сну истинито а кад лажно. Неко је запитао оца Јована може ли се придавати значај оним сновима у којима се он појављује. Он је на то одговорио: „Ако ја дођем на сан са крстом на грудима, онда сам то ја; а ако без крста, онда је то вражје дело.“ (Исказ раније споменуте монахиње Марије Родевич… II, 92)
 
Случајеви одбијања
 
Поред многих одзива на усмене молбе, писма и телеграме да се помоли за оздрављење оболелих, или подари благослов, било је и случајева одбијања.
„Јеретику не идем, помолићу се за њега, али неће оздравити.“ Живећи у Петрограду, знам факт о прозорљивости оца Јована, који се догодио у породици мојих сродника. Млад човек био је на самрти (услед несрећног случаја). Он је био неверник а родитељи његови били су верујући и побожни. На њихову молбу да посети самртника и помоли се за његово исцелење, отац Јован је одговорио: „Јеретику не идем, помолићу се за њега, али неће оздравити.“
Младић је убрзо умро. (Сведочанство Олге Шуббе, Недаљ, Југославија – II, 179-180)
„Нека јој Бог подари царство небеско.“ Није увек отац Јован испуњавао молбе сродника за исцелење њихових болесника, него је то чинио само онда када је то било у сагласности са вољом Божијом. Тако, кад се разболела моја сестра, оца Јована су замолили да се помоли за њено исцелење. Међутим, он је рекао: „Нека јој Бог подари Царство Небеско!“ (Исказ Јевгеније Алексајевне Јефимове, удове пуковника кронштатске тврђавске артиљерије – II, 180)
„Он више није житељ овог света.“ Кад су оца Јована једном замолили да се помоли за исцелење оболелог од шарлаха са дифтеричним компликацијама, он је одговорио: „Не, он више није житељ овога света.“
Очигледно његово оздрављење није било сагласно са вољом Божијом, и то је оцу Јовану открио Дух Свети. (Исказ удове генерала Шепелове – Веронович, Београд, улица Соње Живановић, број 34 – II, 180)
Ускратио благослов дами која га је исмејавала. Отац Јован нашао се у једном друштву у коме је била једна дама. Она га је пре тога у том друштву оговарала и исмејавала. Кад су сви из друштва почели да прилазе оцу Јовану ради благослова, пришла је и та дама, али се он окренуо од ње и ускратио јој свој благослов. (Случај саопштио М. М. Родзјанко у писму од 29. децембра 1927. године – II, 81)
Ускратио целивање крста атеисти. Породица једног болесника у граду Јарославу позвала је оца Јована да одслужи за њега Литургију. Уочи Литургије било је о томе говора у једном друштву око карташког стола. У друштву је био и прокурор који је почео да се атеистички изражава и исмева оца Јована. Али му то није сметало да и он сутрадан дође на Литургију. Кад су после Литургије присутни почели да прилазе и целивају крст у руци оца Јована, пришао је и онај безбожни хулитељ, али га је отац Јован ударио руком по челу и рекао: „Ти, пролази!“ и није му допустио да целива крст. То је на атеисту потресно деловало и он се потпуно препородио. (Испричао пуковник Крилов – II, 81, 82)
 
Случајеви обмане и казна Божија за то
 
Обмана тројице студената. Један студент испричао је следеће: Нас тројица живели смо у једној соби. Наше безверје навело нас је да смислимо превару и исмејемо оца Јована. Један од нас направи се болестан и легне у кревет, а ми здрави замолимо оца Јована да дође и помоли се за оздрављење „болесника“. Како смо се договорили, тако и учинисмо.
Отац Јован дође и видевши „болесника“ у кревету рекне му: „Сад ти ја нисам потребан али ћу бити ускоро.“ Потом се помолио и отишао (новац од нас није узео јер смо га ми предупредили да немамо). По његовом одласку тобожњи „болесник“ хтеде да устане из кревета али није могао. Нека невидљива сила приковала га је за кревет. Ми му у почетку нисмо поверовали. Мислили смо да се он претвара и шали, али смо се уверили да се не шали. Решили смо да почекамо дан-два. Прошло је више од три дана, а њему све горе и теже.
Видећи шта смо учинили нас двојица пођемо до оца Јована, признамо своје дело и са сузама замолимо опроштај.
Отац Јован лепо нас је примио, опростио нам и отпустио с миром. По повратку у свој стан, затекли смо друга здрава и на ногама.
Онај који је испричао овај случај додао је: „Ова лекција добро ми је послужила за сав живот и учинила од мене човека верујућег и религиозног.“ (Писмо пуковника Михаила Димитријевича Тимофејева – I, 87)
Своју превару сељак скупо плати. Приликом једног доласка оца Јована у своје село пришао му је један сељак и затражио од њега 25 рубаља да лечи своју болесну кобилу (која је била здрава). Отац Јован да му их без речи.
Али кад се сељак вратио кући, на свој ужас затекао је кобилу мртву.
Он се горко покајао, вратио се оцу Јовану и признао да га је преварио, кобила му је била здрава али је сад угинула.
Отац Јован га поучи и опрости му. (II, 83)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *