НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 
Код оца Јована
 
Мислим да сам друге, а не прве године мојег студирања (то јест, године) успео да одем код оца Јована. Зашто не прве? питаће читалац природно. Да, вреди питати. То се објашњава општим духовним, тачније, недуховним стањем Русије. Сада, после потреса револуције, многи имају обичај да хвале прошлост. Да, било је много тога лепог. Али несрећа је у томе што ми сами нисмо хтели то да примећујемо. Тако је било и са оцем Јованом. Његово име је било славно у целом свету. И ми, студенти, знали смо то. И ми сада живимо близу Кронштата: за сат-два смо могли да стигнемо у госте код оца Јована… Али ми студенти нисмо ни помишљали на то. Како то? Треба да признамо да смо и даље имали сјајну спољашњу религиозност, али да нам је дух веома ослабио. „Духовни“ су постали световни. Шта је, на пример, интересовало нас, нове студенте у почетку? Недељама смо ишли по музејима, пели се под сами врх куполе Исакијевског храма, посећивали позоришта, упознавали се са породицама у којима се плесало. Предавања су нас веома мало интересовала: ишли су само – двоје троје „дежурних“ ради записивања и да учионице не би биле потпуно празне. Службе смо такође посећивали по жељи. Само је омања група куповала сточиће и петролејке с абажурима које није постављала у собе где није било тишине, него у учионице, дуж зидова. Према чврсто установљеној традицији, овде се није дозвољавало причање. У таквој тишини свако од нас се бавио омиљеним предметом: неко светим оцима, неко вавилонским ископавањима, неко политичком литературом (таквих је било веома мало). И још је била групица богомољаца. Они су ишли на свакодневне службе, ујутру на Литургије, а увече – на вечерње и јутрења. На челу ове групе био је сам ректор академије, тада епископ Сергије (касније патријарх), и инспектор архимандрит Теофан (који је умро у Француској као избеглица)[1]*. У тој групи су били малобројни појединци. А студентски живот је текао мимо религиозних интересовања. Не треба мислити уопште да су духовне школе биле расадници одступника од вере, безбожника, ренегата. То су били такође малобројни појединци. И они су се плашили чак да пред друговима покажу свој атеизам, јер смо се сви ми међусобно добро познавали и нисмо придавали посебно озбиљан значај тим атеистима.
Далеко је опаснији био унутрашњи непријатељ: религиозна равнодушност. Већина нас није студирала ради свештенства, већ да би добили места предавача или чиновника, само је 10 процената одлазило у пастире, тј. на 50-60 студената отприлике 5-6 је примало свештенички чин.
У таквој равнодушности уопште, а према пастирском позиву конкретно, није ни чудна равнодушност студената према сверуском светилу оцу Јовану. Тад су наступила и револуционарна времена: студенте је интересовала политика, штрајкови; а отац Јован је доспео на „тас“ десних: није био у складу са духом времена.
Чак се ни професори, одговорнији људи од нас, младих, нису нимало интересовали за оца Кронштатског. Једном приликом сам ја, као диригент хора, ступио у разговор с веома образованим професором, протојерејем Орловом о богословљу. У једном тренутку сам поменуо оца Јована. А професор ми је иронично рекао:
– Какав је он богослов?!
Морао сам да прекинем разговор.
Постојао је један део престоничког свештенства који је заједно са својом паством поштовао оца Јована. Још више га је поштовало свештенство у провинцији.
Али највећи његов поштовалац је као и увек био наш такозвани прост народ. Не обраћајући никакву пажњу на више по знању, он је хиљаде и хиљаде врста ходао, путовао, пловио до Кронштата. У то доба се већ у потпуности извршила подела на народ и интелигенцију и делом свештенство, које се пре могло придружити интелигенцији него простом народу. Та подела је постојала и у нашим школама… И не само то: чак ни архијереји нису испољавали посебно интересовање према оцу Јовану. Мени је, уосталом, познато неколико имена архијереја који су га поштовали и трудили се да буду с њим у контакту… Али у дубини душе и архијереји и јереји осећали су висину оца Јована. Очевици су ми причали како је огромна сала Племићког сабрања, на челу са тројицом митрополита, чекала оца Јована који је обећао да ће доћи на духовни концерт. И када је ушао, хиљаде људи су устали као један, показујући поштовање потресно до суза. Архијереји су се изљубили с њим, понудили му да седне крај њих на припремљено за њега место… И концерт је онда почео.
Међу дубоким поштоваоцима оца Јована био је и архиепископ Фински Сергије, касније патријарх целе Русије. У то време (1908-1910) сам ја био његов лични секретар. Сећам се да је имао обичај и у Виборгу, и у Јарославском подворју да уместо неких других поука чита свакодневно речи оца Јована. И један од монаха, о. В-фије, читао нам је његове једноставне, али православне беседе. Био је то већ почетак прослављења. А други богослов, архимандрит Тeофан, његова дела је сматрао једнаким делима Светих Отаца и саветовао је да их изучавамо онолико озбиљно, колико и древне оце.
А ми се, студенти и професори, нисмо интересовали. Боже, како ми је тешко због тога! Како ме је срамота сада! И сада ми се плаче због нашег духовног сиромаштва и окамењене безосећајности. Не, није све било како треба и у самој Цркви. Постајали смо као они о којима се каже у Откровењу: „Пошто ниси ни хладан, ни врућ, избљуваћу те из Мојих уста…“ Дошла су ускоро таква времена и многи од нас су избљувани из своје Отаџбине… Нисмо ценили њене светиње. Шта смо посејали, то смо и пожњели.
Ето зашто нисам прве године студија отишао у Кронштат, већ на другој, заједно са двојицом другова са прве године.
Био је хладни новембарски дан. Али снега скоро да није било. Кочијаши су још возили отворене кочије.
Дошли смо у хотел „Дома трудољубља“ који је створио отац Јован. Тамо су нас, као студенте богословске академије, примили брижно. Ујутро смо морали да устанемо рано да бисмо у 4 сата већ били у храму. Спровели су нас у олтар храма. У Андрејевски храм је вероватно могло да стане 5000 људи. Он је тада већ био пун. У олтару, осим нас, било је још неколико људи у духовном звању и неколико световних лица.
Јутрење је започео један од помоћника оца Јована. А ускоро је на уска десна бочна врата олтара ушао и отац Јован у крзненој бунди – поклону поштовалаца. Одложивши је на руке једног од чувара (било их је много у храму, касније ћемо видети), одлучно је пришао Часној трпези и исто тако брзо пао на колена пред њом… Не сећам се да ли се прекрстио тада. Касније сам приметио да је неколико пута падао па колена не прекрстивши се: очигледно је тако тражила његова пламена душа. Понекад би, уместо крсног знамења, пљеснуо рукама, а понекад се крстио. Јасно је да за њега форма није имала значаја – како и треба да буде код људи који горе духом: „није човек ради суботе, већ субота ради човека“ – говорио је Господ. Наравно, то право не припада нама, обичним и слабим људима, већ онима који су ојачали у благодати Божјој; стога нико не сме вештачки да имитира овакве великане…
После овога се отац Јован обратио присутнима у олтару и са свима нама се веома љубазно поздравио, дајући благослов мирјанима.
Затим се брзо одвојио од нас и енергично упутио према жртвенику. Тамо се већ налазила читава хрпа телеграма који су стигли из свих крајева Русије у току претходног дана и ноћи. Отац Јован није могао да их све одмах прочита овде. Стога је он с истом ватреношћу пао пред жртвеник, ставио на све те телеграме своје свете руке, наслонио главу на њих и почео у себи да се моли Свевидећем Господу за даровање милости молитељима… Шта је после било са свим тим телеграмима, ја лично не знам: вероватно су секретари задужени за то слали одговоре на дате адресе, у складу са очевим саветима. У нарочитим случајевима је он сам писао текстове за телеграме. Уосталом, није била ствар у тим одговорима, већ у оној пламеној молитви коју је он узносио пред жртвеником или на другим местима, где би га молбе затекле…
За то време јутрење је протицало својим током.
После шестопсалмија, за време велике јектеније, отац Јован је само с епитрахиљем брзо изашао на десну певницу. Учинило му се да нема довољно светлости. И он је, позвавши једног црквеног служитеља, извадио из џепа некакву новчаницу и на глас рекао:
Светлости нема довољно! Светлости!
Очигледно да полумрак храма није одговарао његовом ватреном духу: Бог је Бог светлости! Бог славе и блаженства! И зато је отац Јован послао по свеће…
Дошао је час за читање канона. Према Типику треба да се читају два канона дана недеље која долазе на ред, и још трећи канон – у част светога који се слави тог дана. Била је среда. А славио се, и данас се сећам, преподобни Алимпије, 26. новембра. Како је само читао отац Јован! Не као ми, обични свештенослужитељи: уједначено, без истицања, певљивим рецитативом. А ми то радимо сасвим исправно, према црквеној пракси од најстаријих времена: наше страхопоштовање пред Господом и свест о сопственој недостојности нам не дозвољавају да будемо смели у читању. Бестрасност уједначеног, мирног, побожног вршења богослужења више пристаје нашој скромности. Није случајно то да потчињени не разговарају с претпостављенима превише слободно и наметљиво, већ „с поштовањем излажу“ равном интонацијом. Нарочито се то примећује у војничкој средини где војници одговарају претпостављенима једноличним тоном, као црквени рецитатив.
„… закон није прописан за праведника…“ – каже апостол Павле.
И отац Јован – с његовом ватреном енергијом, громком вером, у присуству хиљада људи који су жудели за његовом смелом молитвом, са знањем о потребама, несрећама, мукама, гресима ове обичне деце Божје, у таквом огромном храму који је захтевао јак глас – отац Јован није могао да се моли онако како се ми молимо. И он се молио веома гласно, и што је још важније: смело. Он је разговарао са Господом, Богородицом и светима, разговарао је са смелошћу оца који моли за децу, молио је с несумњивом вером у то да Бог није само свемогућ, већ и милосрдан преко сваке мере. Бог је љубав! А свети су богоподобни. Ето зашто им се отац Јован обраћао с поузданом надом. Како је тачно то изгледало, не може се пренети на папир. Може само делимично да се замисли како је то било:
– Слава, Господе, Крсту Твојем часном!
– Пресвета Богородице!!! Спаси-и нас!
– Преподобни оче Алимпије! Моли-и Бога за нас!
А онда је уследило читање тропара канона с истом громкошћу, изражајношћу, страшном снагом.
Да, никада у животу нисам чуо такву снагу молитве! Код оца Јована је све то изгледало потпуно природно.
Народ се на ове возгласе крстио. А отац Јован је молио: „Спаси!… Моли Бога!“ Одмах после јутрења почели су часови и Божанска Литургија. Хиљаде просфора су вадили други свештеници у левом олтару. Почела је Литургија. Отац Јован је громогласно, смело и величанствено објавио славу Царства Тројице:
– Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова!
… И овако надахнуто је протицала цела Литургија! И још више: што је више протицала, то је већи занос обузимао оца Јована. Чак је и тако кратке речи као „Мир свима“ изговарао одвојено, изражајно: Мир!.. свима!..
Притом му се на лицу видела све већа узбуђеност и руменило. Очи су му блистале. То није било служење, већ управо свештенодејство, од почетка до краја.
Али свој врхунац је ова смелост, одушевљење и надахнуће досегло за време претварања Светих Дарова. Извршивши тајну по поретку, он је прво пао на колена пред трпезом. А онда је узимао Свету Чашу и целивао Је, прибијао Је уз своје чело и поново целивао… Нико у свету нигде није тако вршио ову Тајну!
Али ево дошло је време за причешћивање верника. А биле су ту хиљаде људи… Било би то једноставно физички немогуће за једно лице – јер би трајало неколико сати. А оцу Јовану је сваки дан био унапред испланиран по сатима, како у Кронштату, тако и у Санкт Петербургу. Овог пута је само неке он сам причестио.
Свако може да схвати да су сви верници желели да се причесте код оца Јована. Стога се испред главног амвона налазила нарочита ограда иза које су служитељи пропуштали у групама по неколико људи; а онда још и још… Али стални посетиоци и поштоваоци су знали да ће ускоро те „срећне“ групе од по десет пресушити, а они се неће наћи међу њима. И шта се онда дешавало? Људи – како мушкарци, тако и жене – прилазили су са страна према слободним местима на амвону, који је одвојен високом гвозденом оградом, и покушавали да пређу преко ње. Ту би одмах прилазили служитељи и враћали назад оне који су покушали да прескоче. Чули би се и протести, крици, жалбе, јауци, али није било другог начина да се заустави хаос… Наравно, било је болно чак и гледати све то. А с друге стране, како да осудиш такву тежњу обичних душа људских према поштованом и вољеном оцу Јовану?! Па пред њима је био свештеник јединствен у целој Русији, велики молитвеник, чудотворац, ватра која је све палила! Зато су и стремили према њему… А према нама тако не стреме.
Отац Јован би понекад одбијао да причести неке од оних који су доспели иза ограде.
Сећам се како је једној жени из неког разлога оштро рекао:
– Одступи! Ниси достојна!
Одвели су је и пропустили назад кроз ограду, а ушли су други. Како то да се објасни, за мене је тајна, али вероватно је његов прозорљив поглед видео нешто због чега није смео да је пусти да се причести.
Онда је брзо завршио овог пута причешћивање и унео Свете Дарове у олтар, где је касније и сам употребио део.
Завршивши Литургију, он никога више није пуштао да целива крст – како се то обично чини… Брзо је скинуо одежде, обукао се, благословио нас. Неки су га у олтару нешто питали, он им је кратко одмах одговарао. И на иста десна врата олтара је изашао у башту, опасану високом оградом.
Он није могао ни да уђе, ни да изађе кроз храм како то чинимо сви ми – и свештеници, и архијереји. Ми можемо, а он није могао. Народ би се тада бацио у маси на њега, тако да би могли да га прегазе у заносу. Имао сам прилику да чујем за давни догађај, када га је гомила оборила с ногу, поцепала му на комадиће „за благослов“ расу, тако да је једва остао жив.
Стога је морао да изабере други пут: од куће га је довозио фијакер (а не кочије, како неки пишу) до баште, иако је раздаљина била свега пет минута пешице. Фијакер га је и одвозио. У башти није било никога: висока капија је била затворена. Отац Јован је брзо седао у кола, и фијакерист би одмах појурио по башти према капији. Тамо су већ стајали служитељи, они су одмах отварали излаз, и коњ би појурио право, иако је тамо стајао народ, желећи да „макар још једном погледа“ оца Јована. Једино су се од страха да не падну под копита или точкове људи невољно размицали, и отац Јован би излетао „на слободу“.
Али ни ово није прошло без инцидента. Пред мојим очима – ми смо из олтара изашли за њим у башту – неки сељак се бацио право у средину фијакера, желећи да очигледно добије лични благослов. Али брзи коњи су га оборили у тренутку и он је пао на земљу. Уплашио сам се за њега и, заклонивши лице рукама, инстинктивно повикао:
– Згазили су га, згазили!
Кад чујем потпуно миран одговор на мој страх:
– Не бој се, не бој се! Очеви точкови не газе, већ исцељују!
Отворио сам очи: то је говорила мршава, заиста мирна старица.
Устао је и смели сељак читав, отресао са себе прашину и кренуо својим путем, а остали људи – својим: као да се ништа није ни догодило. Где је отишао отац Јован, не знам: неки су ми рекли у Петербург.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архиепископ Теофан Полтавски, Нови Затворник (1872-1940).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *