НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ II
 
Несумњиво је да је ђаво у срцима веома великог броја људи присутан у виду срдачне тромости, раслабљености и лењости за свако добро и корисно дело, нарочито за дело вере и благочашћа које захтева пажњу срца и трезвеност, уопште духовни труд. Тако он током молитве срце погађа тромошћу, а ум тупошћу; тако он погађа срце хладноћом и пасивношћу срдачном онда када треба чинити добро, на пример: састрадавати са страдалником, помоћи ономе ко је у невољи, утешити жалосног, научити онога ко не зна, управити на пут истине заблуделог и порочног. Треба непрестано ослушкивати своје срце, прогонити из њега маглу лењости и окамењене неосетљивости, пазити да оно вазда гори вером и љубављу према Богу и ближњем и да буде спремно на све трудове и самопожртвовања ради славе Божје и ради спасења ближњег. У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите. (Рим. 12, 11) Ђаво је присутан у нашим срцима још и у виду необично снажне раздражљивости; ми понекад тако болујемо од самољубља да не трпимо ни најмање противречење, препреку материјалну или духовну, не трпимо ниједну оштру, грубу реч. Алу трпети треба управо онда када воде злобе и нестрпљења допиру до душе наше. Трпљењем својим спашавајте душе своје. (Лк. 21, 19) Дођоше воде, и дунуше ветрови, и ударише на кућу ону. (Мт. 7, 27) Шта ће бити са њом, шта ће бити са човеком када ђаво на њега пусти реку својих искушења и дуне на њега ветром својих лукавстава? Ако хришћанин чврсто стоји на камену Христу, неће пасти, а ако стоји на песку свог мудровања и страсти, страшан ће бити пад његов (Исп. Мт. 7, 24-27).
* * *
Нисам ли Ја све за тебе, црве Мој, ликом Мојим украшени? А за шта се ти прилепљујеш? У шта се још уздаш? Не остављај Мене, Извора воде живе (живота), Ја сам – сам Живот. Живот наш – Господ – један је и јединствен. Ако Га има у срцу, то је довољно. Само Он ће одржати живот наш. Зато је и речено: не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4,4).
* * *
Ако не будеш лењ за усрдну молитву за друге, на молбу њихову или сам и заједно са њима, добићеш милост од Бога – благодат Божју у срцу која ти причињава задовољство и укрепљује те у вери и љубави према Богу и ближњем. То су речи истине, засноване на искуству. Ми се обично не тако радо, више принудно или по навици молимо за друге, без потпуног учешћа срца; треба да принуђујемо себе да се молимо из свег срца, са великом вером, са великом смелошћу, како бисмо добили велику и богату милост од штедрог и доброчинствима неизмерно склоног Бога. Али нека иште, речено је, с вјером, не сумњајући ништа; јер који сумња он је као морски вал што га вјетар Подиже и витла (Јак. 1, 6). Господу, том свима заједничком Оцу, мило је када се радо, са вером и љубављу једни за друге молимо, јер Он је Љубав, спремна да показује милост према свима због узајамне љубави. Свети Дух је рекао: молите се Богу једни за друге, да оздравите (Јак. 5, 16). Видиш како је Богу угодна и делотворна молитва једних за друге.
* * *
Када се молиш Богу, близину Његову не замишљај другачије до тако да Њиме сваког трена дишеш, да се крећеш, просвећујеш, освећујеш, успокојаваш, тешиш и укрепљујеш једном речју, да Њиме живиш, по Писму: јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо. Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 28; 25). Близу ти је Бог (ријеч), у устима твојима и у срцу твоме… Јер ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и вјерујеш у Њега у срцу својему, бићеш спасен. (Рим. 10, 8: 9)
* * *
Хришћанин треба да се моли за све хришћане као за себе да им Бог дарује напредак у животу и вери и разуму духовном, и ослобођење од грехова и страсти. Зашто? Због хришћанске љубави која у свим хришћанима види своје удове и удове Христа Бога, свима заједничког Спаситеља, жели им исто што и себи, а исто тако на све начине настоји да им чини исто што и себи.
* * *
Иконе држимо у својим домовима и поклањамо им се, између осталог, да бисмо показали да су очи Господа Бога и свих небеских житеља непрестано управљене на нас и да виде не само сва дела наша, него и речи и помисли, и жеље.
* * *
Благодарим мајци Цркви што ми је у јектенијама показала за шта да се молим, јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Слава благодати Светог Утешитеља Духа! Верујем да Он, по обећању Спаситељевом, увек пребива са нама и поучава нас свакој истини и не допушта да заблуде они који усрдио и смирено траже истину Божју. Зашто своје молитве отпочињемо молитвом Цару небеском Духу истине? Зато што је Он Учитељ молитве и Давалац молитве, Он Који увек пребива са нама и дејствује у свету. Благодарим Ти, Господе Исусе, јер Тебе ради и Дух Свети у свет уђе!
* * *
Христос – нада наша, очишћење и освећење, васкрсење, живот и мир једино је што је потребно свима нама, и зато нам света Црква непрестано наглас изговара те речи приликом опела или парастоса и у другим службама црквеним, јер ми смо склони да заборавимо једино што је потребно; телесне страсти одвлаче за собом и ум наш, и памћење, и уобразиљу, и срце, и вољу. Све ће се од нас одузети смрћу, сва земаљска добра: богатство, почасти, лепота тела, лепота одеће, пространство стана, све сладости хране и пића (а врлина душе ће вечно остати са нама, та нетрулежна одећа); а Христос – наше вечно богатство, наш живот и наша истинска лепота, истинска слава и част, наша одећа нетрулежна – вечно ће остати са нама.
* * *
Да би хришћанин живео хришћанским животом и да се у њему не би потпуно гасио живот духа, неопходна му је кућна и заједничка молитва, неопходно је да са вером, разумевањем, усрђем посећује Богослужење у храму, као што је неопходно доливати уље у кандило да би горело и да се не би гасило; а како искрена, пламена молитва бива при уздржању, то су ради одржавања хришћанског живота у себи, или пламене вере, наде и љубави, потребни уздржање и пост. Ништа у нама тако брзо не гаси дух вере, као неуздржање, сладокуство и преједање, и расејан, разуздан живот. Ја се гасим, духовно умирем када целе недеље не служим у храму, и разбуктавам се, оживљавам душом и срцем када служим, принуђујући себе на молитву не формалну, већ праву, духовну, искрену, пламену. Али колико ми тада непријатеља бестелесних ваља победити! Колико лукавстава и подвала њихових савладати! Позориште такође гаси веру и хришћански живот, учећи расејаности, препредености (или вештини живљења у свету), испразном смеху; оно васпитава зле синове овога века, али не синове светлости. Позориште је противник хришћанског живота; оно је пород духа овога света, а не Духа Божјег. Истинска чеда Цркве га не посећују.
* * *
На свету нема ничег важнијег од спасења душа људских, и нема предмета достојнијег непрестаног и свагдашњег памћења од Христовог искупљења света од греха, проклетства и вечне смрти. Света Црква је за сва времена, за сву вековечност неизбрисивим словима, иконама и обредима у свом Богослужењу приказала сав домострој нашега спасења да би људи, толико склони заборављању Бога и спасења душа својих и свега онога што је Бог учинио ради нашег спасења, вечне радости и блаженства, непрестано имали, тако рећи, пред очима и при руци сва велика, премудра и добра дела Божја према нама, да би непрестано подстицали себе на покајање, исправљање и спасење и избегавали таштину света, трулежног и краткотрајног. Свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек. (1. Јн. 2, 17)
* * *
Непрестано пази да не пресахне у теби духовни живот, духовно умовање. Размишљај чешће о свему ономе што читаш и појеш или слушаш у цркви или понекад код куће. Живи животом светих, молитвом, умом њиховим, врлинама њиховим: кротошћу, смиреноумљем, незлобивошћу, непоштеђивањем себе и одрицањем од себе, од свог спокоја, благостања и уживања ради љубави према Богу и ближњем, трпљењем, храброшћу, борбом, њиховом вером, надом, љубављу. Нека буду бедра твоја опасана и свјетиљка запаљена. А ти сличан човјеку који чека Господара својега када ће се вратити са свадбе. (Исп. Лк, 12, 35-36)
* * *
Ако читаш световне часописе и новине да би из њих извукао оно што је корисно за тебе као грађанина и хришћанина и породичног човека, онда највише и најчешће читај Јеванђеље и дела Светих Отаца, јер је за хришћанина грех читати световна дела а не читати дела богонадахнута. Пратиш догађаје у спољном свету: не испуштај из вида ни свој унутарњи свет, своју душу: она ти је ближа и драгоценија. Читати само новине и часописе значи живети само једном страном душе, а не свом душом, или живети само по телу, а не по духу. Све светско са светом ће се и окончати. И свијет пролази и похота његова, сви потхвати његови; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1. Јн. 2, 17).
* * *
Пристрашћеност према стварима неизоставно повлачи за собом захладнелост према Богу и према делу свог спасења, захладнелост према ближњем, или мржњу и завист према њему, ако од њега зависи да ли ће нам неке ствари бити дате, а он их не даје, или уколико смо приморани да му ми пружамо неке ствари. Зато је добро бити потпуно равнодушан према стварима како не би било ни најмањег повода за непријатељство према ближњем које је велики грех. Буди изнад пристрашћа овог трулежног, таштог и краткотрајног света; срцем живи на небесима и воли тамошња непропадљива добра, припремљена за оне који воле Бога и ближњег.
* * *
Свештеник, као анђео Господа Сведржитеља, треба да буде изнад свих страсти и узбуђења духа, свих световних пристрашћености или неоснованих страхова који долазе од демона; он треба сав да буде у Богу, само Њега да воли и само Њега да се боји. Људски страх значи да се он није свецело прилепио за Бога.
* * *
Не загледај се у лице телесно, већ помније унутарњим оком посматрај лице душе своје, какво је: нису ли га нагрдиле страсти; одагнавај ту гнусобу молитвом и сузним покајањем. Не загледај се у лепу одећу, она је трулеж, већ у нетрулежну одећу душе своје, каква је: није ли прљава или нечиста због честих греховних падова тајних и јавних, и стичи одећу души у нетрулежној лепоти кротости, смирења, целомудрености и чистоте, милосрђа, правде.
* * *
Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву. Верујеш ли да су сви православни хришћани удови једног те истог тела, и да смо зато сви ми дужни да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3), дужни да чувамо једни друге, да се бринемо једни о другима, да једни другима помажемо? Верујеш ли да су свети угодници такође удови једног тела Христовог, односно Цркве, и наша браћа, која се заузимају пред Богом за нас на небу? Поштујеш ли сваког хришћанина као уд Христов, као брата Његовог по људској природи? Волиш ли свакога као самога себе, као своје тело и крв? Опрашташ ли великодушно увреде? Помажеш ли сиромасима, ако сам имаш у изобиљу? Поучаваш ли онога ко не зна, обраћаш ли грешника од заблуде пута његовога? Тешиш ли жалосног? Све то те подстиче, обавезује да чиниш вера у Цркву свету, саборну и апостолску и за све то ти је обећана велика награда од Главе Цркве Господа Исуса Христа.
* * *
Заносећи се пристрашћеношћу према трулежним стварима, помислима, бригама о њима, губимо ствари од највеће важности, ствари истински сродне нашој души који чине њен истински и вечни елемент: копамо себи студенце, који не могу да држе воде, и остављамо извор живе воде (Јер. 2, 13); не претварамо у живот свој, у сокове и крв помисли духовне, свете, небеске, животворне, и настављамо да живимо помислима и тежњама овога живота, земаљским, страсним, које нас само море, муче, убијају. О, када бисмо увек умовали онако како умује света Црква у свом Богослужењу, у молитвама, при савршавању Светих Тајни и разних молитвословља, како умују Свети Оци у делима својим! Тада бисмо сви ми још на земљи били небески грађани, словесна небеса.
* * *
Света литургија је заиста небеска служба на земљи, током које је Сам Бог на посебан, најблискији, најприснији начин присутан и пребива са људима, Сам будући невидљиви Свештеносавршитељ Који приноси и Који се приноси. Нема на земљи ничег светијег, вишег, величанственијег, радоснијег, животворнијег од литургије! Храм, нарочито тада, бива земаљско небо, свештенослужитељи представљају Самога Христа, Анђеле, Херувиме, Серафиме и апостоле. Литургија је непрестано понављање тријумфа љубави Божје према роду људском и свесилно посредовање за спасење целог света и сваког члана понаособ. Свадба Јагњетова је свадба царског сина, на којој је невеста Сина Божјег свака верна душа. Обручник је Дух Свети. Са каквом припремљеном, чистом, узвишеном душом треба увек присуствовати литургији да се не бисмо нашли међу оним људима што им, будући да не беху у свадбеном руху, већ у упрљаној одећи страсти, свезаше руке и ноге те их избацише из свадбене дворане у таму најкрајњу. А сада, на несрећу, многи сматрају да није потребно одлазити на литургију; други иду само по навици, и какви долазе, такви и одлазе, без узвишених мисли, без скрушена срца, непокајане душе, без решености да се исправе. Трећи стоје без страхопоштовања, расејано, без иоле усредсређености, нимало се код куће не припремивши размишљањем и уздржањем, јер многи стигну да се пре литургије напију, а понекад и наједу. Када је Господ силазио на Синај, јеврејском народу је пре тога било заповеђено да се припреми и очисти; ово није мање од синајског силаска Божјег, него веће; тамо су само леђа Божја (2. Мој. 33, 23), а овде само лице Бога Законодавца. Када се на Хориву Господ јавио Мојсеју у купини, било му је заповеђено да изује обућу с ногу; а ово је веће од хоривског Богојављења; тамо је праслика, овде Сам Прволик. О како смо страсно везани за земаљско! Не желимо чак ни један трен да посветимо само Богу на начин како то Њему доликује! Чак и за време свете, наднебеске литургије допуштамо себи да маштамо о земаљском и испуњавамо душу сликама и жељама за земаљским стварима, понекад, авај, чак и нечистим сликама; а како би требало да се молимо пламено, да размишљамо усрдно о овој великој тајни, да се кајемо због грехова својих, да желимо и иштемо очишћење, освећење, просвећење, обновљење и утврђење у хришћанском животу, у испуњавању заповести Христових, да се молимо за живе и умрле: јер литургија је жртва умилостивљујућа, благодарна, хвалебна и молбена. Велика је литургија! На њој се сећамо целог живота не каквог великог човека, већ Бога Који се оваплотио, пострадао и умро за нас, Који је васкрсао и вазнео се и Који ће опет доћи да суди целом свету!
* * *
Шта је лажна благодарност Богу? Лажна благодарност је када, добијајући од Бога штедре, незаслужене дарове духовне и материјалне, људи језиком за њих благодаре Богу и употребљавају их само у своју корист, не делећи их са ближњима; добијају их и сакривају у своје ризнице, шкриње, библиотеке, лишавајући тако многу браћу своју духовног просвећивања, изграђивања, утехе или хране, пића, одеће, стана, лечења у болести или премештања с једног радног места на друго ради зарађивања средстава за храну. Таква благодарност је лажна и богопротивна. То значи: језиком благодарити, а на делу показивати крајњу неблагодарност и злу нарав. А како је много таквих благодарних или, тачније, неблагодарних!
* * *
Наша искварена природа склона је брзом заборављању свега светог и спасоносног, јер греси и страсти непрестано замагљују, помрачују наше главе и срца, запоседају их и господаре у њима, потискујући сећања, мисли и осећања о светим догађајима и великим Божјим доброчинствима према нама. Зато је света Црква, верна чуварка заповести Господа свога, свег учења и свих дела Његових, вечно захвална за Његова неизрецива доброчинства, одредила да се у знак сећања у свакодневним, као и у недељним и празничним богослужењима свечано, са живописном, очигледном, символичном обредношћу, савршавају сви спасоносни догађаји из живота и дела Господа нашег Исуса Христа, сав домострој Његовог спасења, како у Старом, тако и у Новом Завету, као и само Његово стварање света видљивог и невидљивог, и не само догађаји из Његовог спасоносног, чудотворног живота, већ и из живота Пречисте Мајке Његове Која је тако славно послужила тајни оваплоћења Сина Божјег, из живота Његовог Претече, апостола, пророка Његових, јерараха, мученика, преподобних, бесребреника, праведних и свих светих који су на разне начине Богу послужили и угодили, тих безбројних сведока Господа, истине и спасоносности Његове божанске вере и свег Његовог божанског учења, који су наследили, по обећању Његовом, живот вечни. То је корисно и потребно ради утврђивања наше вере, наде и љубави, ради духовног васпитања хришћанског човечанства, ради његовог непрестаног поучавања догматима вере, разним врлинама: верности, храбрости, трпљењу, кротости, незлобивости, смирењу, нестицању, уздржању, чистоти и целомудрености и другим врлинама, јер живот Господа и Пречисте Мајке Његове, као и светих, представља примере свих врлина, остварујући које човек лако може угодити Богу и спасти и своју душу и душе браће своје.
* * *
Наука над наукама је побеђивање греха који живи у нама, или страсти која делује у нама; на пример: велика је мудрост ни на кога и ни због чега се не љутити, ни о коме зло не мислити, ако нам је ко и причинио зло, него му на све начине праштати; мудрост је презирање похлепе, сласти, а љубав према нестицању и једноставности у храни и пићу уз сталну умереност; мудрост је никоме не ласкати, него свакоме неустрашиво говорити истину; мудрост је не заносити се лепотом лица, него у сваком лепом и ружном човеку поштовати лепоту иконе Божје која је иста у свих; мудрост је волети непријатеље и не светити им се ни речју, ни мишљу, ни делом; мудрост је не гомилати богатства, већ подавати милостињу сиромасима, да стекнемо себи ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк. 12, 33). Авај, ми скоро сваку науку изучисмо, а науку удаљавања од греха никако не учисмо и често се испоставља да смо потпуне незналнце у тој моралној науци. И значи да су истински мудри, истински учени били свети, истински ученици истинског Учитеља Христа, а сви ми, такозвани учени – незналице смо, и што смо ученији, то смо веће незналице, зато што не знамо и не чинимо једино што је потребно, него служимо самољубљу, славољубљу, сластољубљу и похлепи.
* * *
Колико свештеник треба да је непристрашћен према земаљским стварима да би савршавајући такве службе и тако узвишене наднебеске Свете Тајне био неуловљив од непријатеља и да би вазда пламтео чистом љубављу према Богу и према браћи и сестрама који гину због грехова и спасавају се благодаћу Христовом у Светоме Духу! Али како је велика наша навикнутост на грех! Како су јаке наше пристрашћености земаљске! И савршавајући Свете Тајне, ми понекад не остављамо сасвим животне бриге и пристрашћа јер смо на њих навикли, и зато непријатељ смућује, помрачује и преокреће наш ум, свезује срце и баца нас у своје тешко ропство. И тако нам и треба! Не предај се маштаријама. Свештеник треба да буде анђео по узвишености мисли, по чистоти душевној и телесној, по ревности према Богу Творцу свега и Спаситељу и према људима, браћи својој.
* * *
Љубити Бога свим срцем значи љубити свом душом кротост, смирење, чистоту и целомудреност, мудрост, правду, милосрђе, послушност Бога ради, и никада не чинити супротно тим врлинама, то јест не гордити се, не раздраживати се, не љутити се ни на кога, не чинити прељубе чак ни у срцу, ни погледом, ни речју, ни мишљу, ни покретом тела не нарушавати целомудреност, уклањати се од сваке непромишљене излишне речи и дела, избегавати сваку неправду, ненавидети шкртост и похлепу, бежати од самовоље и непокорности.
* * *
Страсти нас гоне као немилосрдни гоничи, свакодневно нас принуђујући, због наше страсности према земаљским стварима, да чинимо оно што је противно Господу и нашем истинском добру а угодно лажљивом сатани.
* * *
Благодарим Ти, Радости мојој, Господу славе, јер си оваплоћењем од Пречисте Дјеве примио лик мој, и узвисио и обожио човечанство; благодарим Ти, јер ме из трулежности опет ка нетрулежности узводиш, нечистоте моје очишћујеш, немоћи и болести излечујеш, туге у радост преобраћаш, тескобе греховне претвараш у пучину оправдања Твога због вере и покајања срдачног, мрачне страсти прогониш и светлост Твоју духовну дарујеш, немире одузимаш и мир свише ниспошиљеш, малодушност одузимаш и храброст и смелост дарујеш. Слава милосрђу Твоме!
* * *
Гледам иконе у храму: икону Твоју – Господа мога, Пречисте Мајке Твоје, Светих Анђела и Арханђела и иконе светих, украшене, сјајне од злата и сребра, и мислим у себи: како си почаствовао и украсио нашу природу, Творче и Промислитељу свега! Твојом светлошћу сијају свети Твоји, Твојом благодаћу су свети, пошто су победили греховност и спрали греховне нечистоте тела и духа; Твојом славом су славни, Твојом нетрулежношћу нетрулежни. Слава Теби, Који си толико почастовао, просветио и узвисио природу нашу! Ево Твојих апостола и јерараха, живих икона Тебе Који си прошао небеса, Посланика Очевог, Првосвештеника и Архипастира; Твоја доброта, Твоја премудрост, Твоја сила, красота духовна, власт, величина, светиња сија у њима. Ево мученика Твојих, који силом Твојом одолеше ужасним искушењима, који претрпеше страшна мучења, у Твојој крви убелише ризе душа својих. Ево преподобних Твојих који постом, бдењем, молитвом добише чудесне дарове Твоје, дарове исцељења, прозорљивости; Твоја сила их је укрепила да се издигну изнад греха и свих демонских лукавстава; Твоје подобије у њима сија као сунце.
* * *
У храму, његовом изгледу и деловима, на иконама, у Богослужењу са читањем Светог Писма, појањем, обредима, представљена је сликовито, као на мапи, у општим цртама, кроз галерију ликова, сва старозаветна, новозаветна и црквена историја, сав божански домострој људског спасења. Величанствен је призор Богослужења наше православне Цркве за оне који га разумеју, који се удубљују у његову суштину, дух, значење, смисао!
* * *
Сластољупче, шта ћеш љубити по смрти својој, када у тебе више не буде сласти и њихово место заузме горчина потпуног лишавања? Чиме ће се хранити нетрулежна душа твоја? Сласти су са њом неспојиве. Среброљупче, шта ћеш љубити срцем својим када са смрћу престане поседовање твога новца и уживање у њему? Души, духовном бићу, та блага тада неће бити потребна, биће јој мрска као отров, као мољац и рђа који су је за живота кварили и удаљили од Бога, лишили нетрулежног блага Бога. Надмени частољупче који си искао одликовања и почасти и љубио их више од свега на свету, шта ћеш љубити када смрт свуче са тебе сва одликовања и покаже те у свој наготи и наказности? Шта ће тад бити храна и живот нетрулежног духа који се удаљио од Бога ради ништавних почасти овога света, који је боготворио себе попут идолопоклоника? Тако је лакомислен човек подвргнут страстима, не зна шта чини, какав губитак себи спрема, какву муку због својих безумних страсти, зато што се, пошто беше почаствован иконом Божјом, називањем чедом Божјим, пријатељем Божјим, наследником небеског Царства, сунаследником Христовим, изједначи са стоком неразумном, са своје неразумности, и постаде јој сличан (Пс. 48, 13) у грамзивости, у сластољубивој помами, у злоби, у зависти! Зато се бој прилепљивања душом за било шта земаљско.
* * *
Иконичност или символика је потреба људске природе у овом нашем духовночулном стању: она нам очигледно објашњава веома много тога из духовног света што без слика и символа не бисмо могли знати. Зато је Божанствени Учитељ, Ипостасна Премудрост Која је све створила, Син Божји Господ наш Исус Христос људе често поучавао помоћу слика или прича; зато је и у храму нашем православном уобичајено да се много тога погледу хришћана представља сликом, на пример, Сам Господ на икони, Пречиста Богородица, Анђели и сви свети, да бисмо саображавали живот свој, саображавали све мисли, речи и дела мислима, речима и делима Господа и светих Његових; отуд често осењивање крсним знамењем, кађење тамјаном, паљење свећа и кандила, уласци и изласци из олтара; ради тога су поклони, приклањања главе, падање ничице (ми смо дубоко пали грехом). Све то нас подсећа на разне духовне предмете и стања. Иконичност много утиче на душу човекову, на њену стваралачку или делатну способност. Тако, кажу, ако мајка носећи дете у утроби често гледа лице или слику вољеног мужа, дете ће веома личити на оца, или ако гледа портрет лепог детета, родиће лепу бебу; тако ако хришћанин често, са љубављу и страхопоштовањем гледа икону Господа Исуса Христа или Пречисте Мајке Његове и светих Његових, онда и његова душа прима духовне црте лица које са љубављу посматра (кротости, смирења, милосрђа, уздржања). О, кад бисмо чешће погледали на иконе и особито на живот Господа и светих Његових, како бисмо се мењали, узрастали из силе у силу! Тако нас миомир кадионице у цркви или код куће, по аналогији подсећа на миомир врлине, а по супротности – на заударање грехова, и пажљивог према унутарњем чулу учи да избегава смрад страсти, неуздржање, блуд, злобу, завист, гордост, очајање и друге страсти и да се украшава свим хришћанским врлинама; кадионица нас подсећа на речи апостола: миомир смо Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају; једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2. Кор. 2, 15-16), на сличан начин нас свећа или кандило подсећају на светлост и огањ духовни, на пример, на речи Господа: Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко верује у Мене не остане у тами (Јн. 12, 46), или: дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желио да се већ запалио (Лк. 12, 49), или: нека буду бедра ваша опасана и свјетиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара својега, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35-36), или: тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5, 16) – и самом ствари, самом суштином својом уче нас духовним стварима или предметима који одговарају светлости и огњу духовном, на пример, да срца наша увек горе љубављу према Богу и ближњем, да не допуштамо да у нама плану страсти или паклени огањ, да примером врлинског живота светлимо другима, као што нама свећа светли у свакодневним пословима.
* * *
Природна је ствар имати иконе Христа, Пречисте Богородице, Анђела и светих; као прво, то захтева наша природа: ми увек желимо да пред собом имамо слику вољеног, слику Доброчинитеља, како бисмо се, гледајући Га, чешће сећали Њега и доброчинстава Његових (поклањали се Њему), као што обично поступамо и са живим људима, посебно са онима које поштујемо и волимо; друго, ми смо створени по лику и подобију Божјем: природно је што желимо да увек пред очима имамо свој Прволик, своје Првоначело, Господа Бога на оним иконама на којима је Он Сам благоволео да се покаже људима, како бисмо се чешће сећали Њега, Његовог свагдашњег саприсуства са нама, Његовог промишљања, како бисмо у видљивим знацима или обредима изражавали наше страхопоштовање према Њему, благодарење, љубав, јер смо телесни и са своје телесности имамо потребу за вештаственим сликама, материјалним обредима (зато се, наравно, Сам Господ јављао угодницима Својим у виду, на пример, три путника код храста Мамвријског Авраму; Исаији – у виду великог Цара Који седи на престолу високом и издигнутом; пророку Данилу – у виду Старога данима и у виду Сина Човечјег Њему доведеног). Да није потребан видљиви лик невидљивог Бога, Он се, наравно, не би ни пројављивао видљиво, не би се појавио на земљи у телу нашем, не би узео обличје слуге: и Давид вели: тражите лице Његово свагда (Пс. 104, 4). Управо зато ми израђујемо, имамо код себе и поштујемо иконе Пречисте Богородице, Анђела и светих, то јест зато што су они живи ликови и подобија Божја, и ми се, гледајући их, живље присећамо њихових подвига, врлина, доброчинстава према нама, њихове пламене љубави према Богу, и сами бивамо побуђени да им подражавамо, да бдимо над собом, да се очишћујемо од сваке нечистоте тела и духа, да прослављамо њихове подвиге, чинећи их тако заштитницима и заступницима нашим пред Богом, јер Бог благоволи да прима посредовање пријатеља Својих и верних слугу Својих за људе за које се они пред Њим заузимају. Будући да нисмо бестелесни духови, већ бића обложена телом која имају вештаствене обрисе, лик вештаствени, природно је да тражимо лик бића невидљивих и, наравно, снисходећи нашој слабости, Господ је и Анђелима дао моћ да узимају на себе наш лик и да нам се јављају (када Он благоволи) у нашем обличју, као што се, на пример, Архангел јавио Исусу Навину, Давиду, Маноју и Ани, Захарији, Пресветој Дјеви Марији и другима у Старом и Новом Завету. Не доказујемо ли и ми сами у свакодневном животу потребу наше природе, њену тежњу да поседује слике лица која волимо када изражавамо жељу да код себе имамо њихове портрете, и када сами себи правимо слике и вешамо их на зид или стављамо у албум како бисмо их често гледали и уживали у посматрању лица која поштујемо и волимо? И то толико природно, долично и богоугодно дело – поштовање светих икона, многи лутерани и англиканци сматрају за нешто неприродно, Богу противно, за идолопоклонство и јерес, и не само у домовима својим, него ни у храмовима својим немају икона и грехом сматрају њихово поседовање и поклањање њима, чиме изузетно много губе у погледу вере и благочашћа, јер су, прекинувши видљиву везу са светима, прекинули и везу невидљиву, док је Црква небеска и земаљска – једно тело; на тај начин они су прекинули везу и са умрлима јер се не моле за њих и не приносе жртве за душе њихове – жртве којима се угађа милосрдном Богу, и тиме показују своје неверовање у снагу молитава Цркве за умрле. И каква је то онда црква – црква која је неразумно и смело прекинула везу са небеском црквом, прекинула општење са умрлима у молитвама и прекинула општење са црквом која исповеда веру Христову у првобитној чистоти?! Је ли то живо и свето тело цркве? Може ли се организованим и живим телом назвати само труп без главе, и без руку, и без ногу, без очију и без ушију? И таква заједница још проглашава своју веру очишћеном, истинском вером и избегава обреде наше вере свете, непорочне. Је ли очишћена она вера која је одбацила свештенство и остале Свете Тајне, сем крштења и причешћа које, међутим, није право, која је одбацила поштовање светих, њихових моштију и икона, постове, монаштво, молитве за умрле? Је ли то вера јеванђељска? Је ли то Црква Христова и апостолска? Не, то је црква на своју руку, која је сачињена по самовољи људској, под утицајем људских страсти и која угађа људским страстима; то је истина у неправди (Рим. 1, 18), то је искривљено јеванђеље Христово; то је изопачивање или одвраћање људи Христових на друго јеванђеље, о коме је апостол рекао: ако вам ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде (Гал. 1, 6; 8)! То није црква, већ душепогубно расецање тела Христовог. Дакле, поштовање икона је и природно, и оправдано, и богоугодно, и корисно.
* * *
Свети Анђели и свети Божји људи су најбоља, најдобротнија, верна наша браћа и пријатељи који нам тако често помажу у разним приликама у којима нико од људи не може помоћи. Будући да су та браћа, која вечно живе и чине нам добро, невидљива, а ми са своје телесности – желимо да их имамо пред својим очима, као да су увек са нама, правимо њихове иконе и кад гледамо њихове иконе, чини нам се да су са нама, и призивамо их у молитвама својим, знајући да они имају велику смелост пред Богом и да нам помажу у разним приликама. Према томе, поштовање икона је за нас веома благотворно, у складу је са нашом природом, са здравим разумом, па и са самим Светим Писмом, јер иконе Херувима беху и на старозаветној скинији Мојсејевој. Иконе нам служе као стално подсећање на то да је Господ увек са нама: са вама сам у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20); да нам је Пресвета Богородица увек близу као Человођа духовне обнове црквене, као Мајка по благодати свих истинских хришћана, и сви истински хришћани у својим домовима имају икону Мајке Божје и своје по благодати Царице и Мајке, и изобилно, достојно и праведно је украшавају сребром, златом, драгим камењем, јер за њих после Бога нема никог дражег и поштованијег од Пречисте Мајке Његове. И Сами Господ и Пречиста Мајка Његова непрестано нам сведоче и изнутра и споља посредством чуда да Му је наше истинско поштовање светих Његових и Мајке Његове, и светих Његових икона угодно, а за нас у највећој мери корисно.
* * *
Рођење Христово. На земљу је дошао Онај Који нас је у почетку створио од земље и удахнуо у нас Свој божански дах; дошао је Онај Који даје свима живот и дихање и све (Дап. 17, 25); дошао је Онај Који је једном речју позвао из небића у биће све видљиво и невидљиво, Који је речју заповедио да настану птице, рибе, четвороноге животиње, инсекти, свако створење које постоји под Његовим свемогућим промислом и заштитом; дошао је Онај Коме непрестано са страхом и радошћу служе безбројне војске Анђела. И у каквој унижености! Рађа се од сиромашне Дјеве, у пећини, преповија се убогим пеленама, полаже у јасле! Богатство, угледе, славо овога света, падни, припадни са смирењем, сузном скрушеношћу и дубоком благодарношћу ка Спаситељу људи и дели богатство своје са сиромасима и убогима, не горди се својим привидним, брзо пролазним угледом: прави углед ужива само врлина. Славо овога света, познај ту, крај јасала, своју испразност. Дакле све нека се смири, све нека падне на земљу пред неизмерним смирењем и самоунижењем Владике свих. Бога Који је дошао да излечи болести наше, да нас спасе од гордости, таштине, од пропадљивости, од сваке нечистоте греховне.
* * *
Грех је сам по себи огањ, зато говоримо да тај и тај пламти од гнева или од телесне љубави, или од зависти. Дакле, грех сам по себи носи огњену осуду. И какав ће бити тај огањ у грешницима када их због непокајаности доброта Божја буде сасвим оставила? Какав ће бити тај огањ ван грешника? Јер без сумње ће бити и језеро огњено и пећ огњена, или пакао огњени, или долина огњена! Све је то стварно, истинито. А ми неосетљиви, не плашимо се, не бојимо, проћердавамо живот у уживањима, хладни смо према цркви, обавезе хришћанске не испуњавамо, у гресима утапамо! Тешко нама!
* * *
Дужност нас свештенослужитеља и црквенослужитеља је да понављамо једне те исте молитве, премда и веома разноврсне, почев од молитве „Оче наш“, као што је и дужност свих уопште да испуњавају једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, већ њиховим понављањем и спровођењем у мисли наше, у срце наше и у вољу нашу, или у дело, у сав живот наш.
* * *
На све начине избегавај прилике, поводе, речи којима се изражава непријатељство и сваку прилику, повод користи за исказивање љубави искрене и свете: у првом случају се постепено искорењује непријатељско расположење душе, у другом случају се подстиче и учвршћује љубав. Нека ти срце ни за трен не буде зло, увек према свима буди љубазан, побеђујући своје зло расположење љубављу која све трпи и све побеђује, избегавај тврдоглавост, самовољу и противљење ближњима, не старај се да оствариш свој зли хир како би коме намерно наудио.
* * *
Једна одређена заповест беше дата људима, Еви и Адаму, да би испуњавањем те једне заповести, притом лаке, људи могли да стекну навику да испуњавају вољу Божју, у чијем се испуњавању састоји све благостање створења, и да би могли да се утврде у љубави према Богу. Обраћајући пажњу на супротно – на неиспуњавање воље Творца и испуњавање сопствене воље противне Творцу, примећујемо да се човек постепено навикава на зло и изопачава своју узвишену, по образу и по подобију Божјем саздану природу, да постаје непријатељ Божји. Тако је важно испуњавање заповести Божјих и тако погубно неиспуњавање! Дајући одређену заповест првим људима да не једу плодова од дрвета познања добра и зла, Господ Бог се Сам показао као одгојитељ новостворене разумне твари, Своје деце по усиновљењу. Ко је крив што то одгајање беше одбачено, и што човек радије зажеле да сам са собом излази на крај! Ево и до сада, уза све успехе у наукама и уметностима, уза све ризнице мудрости људске, стари и нови човек није кадар сам себе да васпита зато што је још у почетку одбацио васпитавање Божје, јер реците ко је други, ако не Бог, требало да буде одгојитељ наш? И сада и у прошлости успешно су се умно и морално васпитали само они људи који су себе поверили Богу, који су живели по заповестима Његовим, који сада живе по Јеванђељу и учењу Цркве, потчињавајући се њеном руководству. Ето вам корисне опомене, сви ви савремени педагози! Наука је у нас много, а дела по свој прилици мало, у главама младића наших је много чега, а у срцу мало, мало, а често, авај, нема ничега! Живот не одговара образовању и науци. Али ако знам све тајне и све знање, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13, 2-3).
* * *
Црква храмом и Богослужењем делује на целог човека, свецело га васпитава: делује на његов вид, слух, на чуло мириса, додира, укуса, на уобразиљу, на осећања, на ум и вољу велелепношћу икона и свег храма, звуком звона, појањем појаца, тамјаном миомирисним, целивањем Јеванђеља, крста и светих икона, просфорама, појањем и милозвучним читањем Светог Писма.
* * *
Молитва наша треба да буде дубока, искрена, разумна, плодотворна, треба да мења наше срце, да управља вољу ка добру, да одвраћа од зла. Површна молитва је лицемерје, светогрђе, узалудна молитва. Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. (Мт. 15, 8)
* * *
Молећи се Богородици, Анђелима и светима, сматрамо их једним мистичким телом Цркве коме припадамо и ми, премда смо грешни, и верујемо да се они због љубави своје моле Богу за наше спасење: молећи се срдачно за разне сталеже и појединце из земаљске отаџбине и за цео свет, сматрамо да и сами заједно са свима такође чинимо једно велико тело, због духа љубави и због тога што свима желимо добра исто колико и себи; напослетку, молећи се за покој душе уснулих (на небесима, на земљи и под Земљом), ми и њих сматрамо једним телом са нама, духовним телом и желимо им мир и покој у земљи бесмртности, исповедајући да су њихове душе живе, и да ћемо и ми можда веома брзо отићи њима. Ево плода вере Христове: свеза љубави са свима на небесима, на земљи и под земљом! Како је узвишен дух Цркве! О, када бисмо се уздигли до тог духа! Погружавајте се у дух хришћанског Богослужења, у дух јектенија, молитава, Светих Тајни, обреда и њиме се прожимајте. Тешко онима који се удаљавају од Цркве: њих ће сасвим обузети дух света, дух злобе.
* * *
Само верне слуге Христове увиђају праву вредност оваплоћења Сина Божјег и промисла Бога Оца и све Свете Тројице о спасењу рода људског; само они заиста цене пречисто тело и крв Христову, а људи овога века живе као неразумне животиње, у овоземаљским бригама и у чулним задовољствима, не ценећи ни оваплоћење Сина Божјег, ни Његове пречисте Тајне. И будући да изабраници Божји цене као што доликује дела Божја и бесконачну љубав Божју према свету прељуботворном и грешном, и Бог цени њих, и чудесна дела преко њих чини; у њима обитава Дух Свети, заједно са Оцем и Сином, и из утробе њихове теку реке воде живе; а они који знају Бога иду ка њима да пију, као ка изворима слатким. Будимо сви слуге Христове.
* * *
Сунце сија. Духовно Сунце – Бог непрестано сија у душама изабраних.
* * *
Бог у светима пребива и у самом имену њиховом, у самој икони њиховој, само треба са вером користити њихове иконе, и они ће чинити чуда.
* * *
Дај ми Владичице, чистоту срдачну, простоту срдачну, синовско поверење, оданост и љубав према Теби вазда, сада и увек и у векове векова. Амин.
* * *
Литургија је очигледно, иконичко приказивање различитих ствари, речи и дејстава, рођења, живота, учења, заповести, чуда и пророштава, страдања, распећа на крсту, смрти, васкрсења и вазнесења на небо Установитеља вере наше, Господа Исуса Христа Сина Божјег јединородног. Током литургије Он Сам је невидљиво присутан, Сам дејствује и све савршава преко свештеника и ђакона који су само оруђа Његова.
* * *
Вернику је лако да привлачи у себе Духа Светога као што му је лако да удише ваздух; попут ваздуха, Он све испуњава и све прожима. Који си свуда и све испуњаваш. Ко се усрдно моли, привлачи у себе Духа Светога и моли се Духом Светим.
* * *
Молитва је дисање душе, као што је ваздух дисање природног тела. Дишемо Духом Светим. Ни једну реч молитве не можеш рећи од свег срца без Духа Светога. Молећи се, очи у очи са Господом беседиш, и ако су ти вером и љубављу отворена срдачна уста, тада као да Духом Светим из Њега удишеш тражена духовна добра.
* * *
Шта је живот наш? Пламен свеће: довољно је да дуне Онај Ко ју је дао и она се гаси. Шта је живот наш? Ход путников: дошао је до извесне границе, отварају му се врата, он оставља путничку одећу своју (тело) и штап и улази у дом свој. Шта је живот наш? Дуготрајан, крвав рат за овладавање истинском отаџбином и за истинску слободу. Рат је завршен, ви сте победник или побеђени, позивају вас са места борбе на место плате по заслугама, и ви добијате од Онога Који награђује или награду вечну, славу вечну, или казну вечну, срамоту вечну.
* * *
Човек је чудесно, прекрасно, величанствено створење Божје, особито свети човек; то је звезда Божја; то је цвет прекрасан, сав диван, чист, неупрљан, то је кедар миомирисни; то бисер скупоцени; то камен драги коме нема цене; то је прелепо плодно дрво раја Божјег! Чудесно је створење Божје човек! Слава Творцу и Промислитељу његовом! Слава Спаситељу рода људског који извлачи род наш из кала, из трулежности и смрти и уводи нас у живот вечни.
* * *
Благодарим Господу и светој мајци својој, Цркви, непорочној и нетрулежној невести Христовој што ми је показала, поравнала, уготовила прави пут ка спасењу, одсекавши на саборима васељенским и помесним све јереси и расколе који су могли бити изузетно велико спотицање и препрека ка спасењу у Богу, благодарим што се храбро, са победничком славом изборила са свим прогонитељима вере и одбранила ми царски пут свете истине који уводи у живот вечни; благодарим што је сачувала све Господом установљене Свете Тајне које ме правим путем воде ка спасењу; благодарим што је ради мене успоставила и увела богодолично Богослужење – то анђелско служење на земљи; што сваке године празнује све најважније догађаје из земаљског живота Господа мога и Пречисте Богородице, ради дужног и благодарног сећања на неизрецива Божја доброчинства према нама, пројављена у нашем искупљењу Сином Божјим од греха, проклетства и смрти, и што свакодневно у божанској литургији представља мојој богобојажљивој пажњи сав земаљски живот Господа мога; благодарим што у свакодневном Богослужењу прославља подвиге светих угодника Божјих и показује ми у њима живе примере вере, наде и љубави према Богу и различите путеве ка вечном животу; благодарим њој, светој мајци мојој, за дела светих отаца и учитеља цркве, за њихове слатке и душеспасоносне речи остављене нам у наслеђе као непроцењиво духовно благо; благодарим за богоустановљено свештенство које у Христу и Христом свештенодејствује моје спасење, које ме измирује са Богом, освећује, теши, укрепљује, напаса и уводи у тор небески.
* * *
Немој клонути приликом снажних искушења, жалости или болести или спотицања због вражјег смућивања: све то је изобличавање и праведна казна од Господа Који испитује срца и бубреге, ради очишћења, буђења и исправљења твога, ради спаљивања трња телесних страсти, и зато немој жалити ако понекад буде јако болно. Немој гледати на бол, него на добре последице те казне и на здравље душе. Шта све не чиниш ради здравља тела? Утолико пре све ваља подносити ради здравља и спасења душе, која има живот бесмртни.
* * *
Немој се у хрпе новца уздати, већ у Бога који се непрестано стара о свима, а пре свега о разумним и словесним створењима Својим, особито о онима који живе благочастиво. Веруј да неће осиромашити рука Његова посебно за оне који чине милостињу, јер човек не може бити штедрији од Бога. Као доказ томе служи твој сопствени живот и живот свих негдашњих људи што даваху милостињу. Нека само Бог буде благо срца твога; Њему се прилепљуј свецело, као створење саздано по образу и подобију Његову, и бежи од рђе земаљске која непрестано квари душе и тела наша. Хитај ка животу непролазном, ка животу који траје у бесконачне векове; вуци онамо и све остале, колико ти снаге допуштају.
* * *
Господе, научи ме да подајем милостињу драге воље, срдачно, са радошћу, и да верујем да подајући је не губим, већ добијам бесконачно више него што подајем. Одврати очи моје од људи тврда срца који не саосећају са сиромашнима, који се равнодушно сусрећу са бедом, осуђују је, коре, жигошу срамним именима и раслабљују срце моје како не бих чинио добро, како би и мене учинили немилосрдним према сиромасима. О, Господе мој, како је много таквих људи! Господе, исправи дело милостиње! Господе, нека свака моја милостиња буде на корист, а не на штету! Господе Сам прими милостињу у лицу убогих људи Твојих! Господе, благоволи да се подигне дом за сиромахе у граду овом као што Те више пута молих, сведоброг, свемогућег, премудрог, чудесног! (И би подигнут).
* * *
Гледајући икону Христа Спаситеља, Пречисте Мајке Његове, светих угодника Божјих, замисли у какву славу је оденута природа наша Божјим милосрђем, Божјом премудрошћу и силом, и какво блаженство чека све Господу верне слуге Његове; остави бесловесне тежње и пристрашћа овоземаљска, трулеж и прах земаљски; узљуби Господа и свети закон Његовог Јеванђеља свим срцем, свом душом и стреми ка награди небеског призвања Божјег, ка животу вечном, бесконачном.
* * *
О када бисмо обраћали пажњу на последице грехова или добрих дела наших! Како бисмо тада били опрезни, избегавајући грех, и како бисмо били ревносни за добро: јер тада бисмо јасно видели да сваки грех који није на време истргнут, који се навиком учврстио, пушта дубоко своје корене у срце човеково и понекад га крајње узнемирава, рањава и мучи, будећи се, тако рећи, и оживљавајући у њему у свакој прилици која подсећа на некад учињени грех, и поганећи тако његову мисао, осећање, савест. Потребне су реке суза да би се спрала запуштена прљавштина греха: толико је лепљива и разједајућа! Насупрот томе, свако добро дело, учињено кадгод искрено, несебично, или које је понављањем прешло у навику, радује наше срце, чини радосним наш живот уз свест о томе да нисмо сасвим узалуд проживели наш живот, пун грехова, да смо налик на људе, а не на звери, да смо и ми по слици Божјој створени, и да у нама постоји искра божанске светлости и љубави, да ће макар нека добра дела бити противтежа рђавим делима нашим на ваги непоткупљиве правде Божје.
* * *
Мене дира дух свете љубави према васцелом човечанству, присутан у свим молитвама, мољењима, молбама, благодарењима, песмопојима и читањима (чтенијима) приликом Богослужења наше православне Цркве! О, какав треба да буде свештеник, оруђе те божанске, небеске мајке на земљи која се са таквом љубављу непрестано стара о свим чедима својим, почев од цара до сељака, од светог сабора до најнижег клира црквеног, и не само о својим истинским чедима, него и о целом свету. Каквом љубављу према свима треба да је преиспуњен пастир то чедо Цркве кога је она оденула благодаћу свештенства и тако приближила престолу Божјем као свога рођенога, као пријатеља Божјег кога је почаствовала, даровала великим духовним даровима и преимућствима, овенчала славом и чашћу као женика црквеног, као слугу Цара – Христа, Бога – Спаситеља, и пастира душа! Како далеко од њега треба да су све страсти: пристрасност, самољубље, чулна, телесна љубав, гордост, непријатељство, похлепа, лењост, чамотиња, роптање и друге страсти! Он треба сав да буде прожет и преиспуњен божанском љубављу према свима и главна брига треба да му буде да без греха стоји пред престолом Божјим и уздиже преподобне руке за све људе, и да спасава пре или касније му поверене душе, искупљене непроцењивом крвљу Христовом. А за ово ко је способан? (2. Кор. 2, 16). Нека нам то да Сам Господ по мноштву доброте Своје, јер ми смо хладни, самољубиви, свадљиви, среброљубиви, клонули, ропћући и лењиви.
* * *
Шта значи Господи помилуј које се често поје у цркви? То је вапај кривца и осуђеног на погубљење који тражи помиловање од изазваног правосуђа. Сви ми заслужујемо вечно проклетство и вечни огањ због својих безбројних грехова, и само благодат Господа Исуса Христа Који се за нас заузима пред Оцем небеским, спасава нас од вечне казне. То је вапај онога који се каје и изражава чврсту намеру да се исправи и отпочне нови живот какав доликује хришћанину. То је вапај грешника који се каје, који је и сам спреман да буде милостив према другима, као онај кога је Бог, Судија дела његових, безмерно помиловао и милује га.
* * *
Страст је врела, немирна, непромишљена, зла, нагла, и зато човек у страсти, у гневу, на пример, говори много непромишљеног, неистинитог, измишљеног, злог што не би рекао у мирном стању. Стога, познајући из искуства такво својство страсти, као прво, ни сам не говори када си обузет немиром, злобом, и опраштај напраситим и раздражљивим људима када сипају погрде и прекоре неправедне или праведне.
* * *
Као што су светлост и топлота неодвојиве од сунца, тако од личности јереја треба да су неодвојиве: светост, поучавање, љубав, милосрђе према свима; јер чији чин он носи? Христов. Киме се он тако често причешћује? Самим Христом Богом, Његовим телом и крвљу. Зато свештеник у духовном свету, у кругу своје пастве, треба да буде исто што и сунце у природи – треба да буде светлост свима, оживљујућа топлота, душа свих.
* * *
Спаситељ је благоволео да се оваплоти не само да би нас спасавао онда када нас греси, страсти савладају, када смо њима већ свезани, него и да би нас спасавао, по молитви нашој, онда када грех и страст тек настоје да продру у нас, када нас нападају. Не треба спавати и малодушно клонути када на нас устају страсти, него управо тада треба бити на опрезу, бдети и молити се Христу да не допусти да сагрешимо. Кућа се од пожара не спасава онда када се пламен свуд у њој већ проширио, него чим почне да гори. Тако је и са душом. Душа је кућа, страсти су пламен. Не дајте места ђаволу (Еф. 4, 27).
* * *
Не бој се борбе и не избегавај је: где нема борбе, нема ни врлине, где нема искушавања верности и љубави, не зна се има ли верности и љубави према Господу. Вера, нада и љубав наша познају се у тешкоћама, то јест у тешким и тегобним околностима спољним и унутарњим: у болестима, у невољама, у оскудици.
* * *
Милостиња је семе; ако желиш да она донесе добар и стострук плод, учини добрим то семе, подајући искрено и од добра, милостива и састрадална срца, и буди уверен да не губиш много, или, боље речено, нимало не губиш, већ добијаш бесконачно више путем пропадљиве милостиње, ако подајеш од добра срца, са вером у Онога Који награђује, а не из користољубивих или самољубивих намера. Мени, Господу вашем, учинисте, кад учинисте милост једноме од ове Моје најмање браће (Мт. 25, 40).
* * *
Мисли човекове имају изузетно јак утицај на стање и настројење његовог срца и делања; стога, да би срце било чисто, добро, спокојно, а настројење воље добро и благочастиво, треба чистити своје мисли молитвом, читањем Светог Писма и дела Светих Отаца, размишљањем о пропадљивости, краткотрајности и пролазности земаљских задовољстава.
* * *
Себи или коме другом, или свима желиш какво духовно добро, а Господ много, много пре тебе то жели теби и другима, и спреман је да дарује, довољно је да постоји спремност за примање божанског дара, довољно је да су тога иоле достојни они који треба да приме, јер Бог је бесконачна доброта, бесконачно добро и увек је спреман да дарује свако добро, и често пре него што се заиште подаје и, у сваком случају, може неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо (Еф. 3, 20). Зато са надом и смелошћу увек од Господа иштем добра духовна, чак и вештаствена, када су та последња неопходна, и Господ подаје по нелажном обећању Своме: иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прими; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт. 7, 7 8).
* * *
Тела наша ће по васкрсењу бити духовна, а не земна: све земно остаће на земљи. Па хришћани, имајући на уму такав будући живот свој, почнимо да се постепено ослобађамо од свега земаљског. О васкрсењу мртвих Људи ће бити као анђели на небу (Мт. 22, 30) тако духовни! Управо зато тамо неће бити ни хране, ни пића, ни одеће, ни ваздуха, ни топлоте који хране, греју и одржавају наша тела, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17). Сада се земаљска тела наша земљом одржавају, то јест, земаљским стихијама, али тада ће се све стихије ужарене распасти и земља и дјела што су на њој изгорјеће (2. Пт. 3, 10). Дакле, имајући у виду те будуће преокрете у судбини нашој, у телима нашим и у животу нашем, и видећи како се Бог на необичан начин учовечио, уклонимо се од сујетног света и управимо ум на божанске ствари: јер Бог ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе.[1]15 Тело духовно је сасвим другачије од вештаственог, стихијног (онога чији састав чине стихије материјалног света). Биће Бог све у свему (1. Кор. 15, 28).
* * *
Будући да нас је Господ саздао од двају начела духовног и вештаственог, од разумне душе и вештаственог тела које има потребу за вештаственом потпором, то се ђаво, у инат Богу и нама, на све начине упиње да из самог тог двојства наше природе извуче за себе корист, наговарајући нас да се не уздамо у Бога, него у телесне ствари, и мамећи преко тела на сваки грех: на стомакоугађање, блуд и сваку нечистоту, на среброљубље, похлепу, завист, лењост, лоповлук, шкртост, мржњу, убиство. Тако нас он, на пример, наговара, принуђује да се не уздамо у Бога, него у новац, у храну и пиће, у људске везе, у чинове, одличја и привилегије, у племенитост рода, у ум, у образовање, у књиге, наговара нас да тражимо уживања у храни, пићу, одећи, у световним концертима, у позориштима, у испразном смеху, у празнословљу, у игри речи. Али истински слуга Божји се увек и у свему ослања на Господа свога који чини све у свима, свима заједничког Оца и Промислитеља, слушајући онога који говори: све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пт. 5, 7). По немиру и насиљу који настају у души препознај Велијара и одмах му супротстављај камен – Христа; разбиће о Њега зубе своје Велијар, а до тебе неће доћи. Али, пази, воли сваког као себе самог.
* * *
Владичица Богородица, свети Анђели и сви свети, када их чистим, свецелим срцем призивам, близу су ми као што ми је близу моја душа, и чују ме исто тако као што ја чујем себе: јер све је једно тело, један дух, једна Црква Анђела и људи. У каквом су односу један према другом удови тела, у таквом су односу један према другом удови Цркве: један другом служе, један другом помажу, ослонац су један другоме, један другог спасавају. (А код протестаната?)
* * *
У каквом високом, светом друштву хришћанин види себе у храму, окружен иконама светих Анђела и светих угодника! Он је уд Цркве, оне исте којој припадају и ти свети. Какав подстрек за моралну промену и тежњу ка оном истом животу бесконачном коме су и они тежили, и достигли га.
* * *
Ђаво поробљава и побеђује човека у овом свету тако што прекомерно побуђује природне душевне и телесне потребе човека, какве су: потреба за храном и пићем (а будући да се све добија за новац, и за новцем), потреба за одећом, потреба за задовољством, потреба за чашћу или славом, угледом. Све те и сличне људске потребе које је Бог ставио у саму природу човекову, ђаво непрестано извитоперује, доводећи их до крајњих граница, чак и онда када нема никакве потребе (на пример, за храном и пићем), и тиме погубљује и душу и тело, одваја душу од Бога њеним прилепљивањем за чулно, или њеним падањем у чулност и у страсти злобе, гордости, зависти, чамотиње, лењости, стомакоугађања, блуда, пијанства, лакомости, частољубља и др. Зато су потребни: пост, девственост, нестицање, кротост, смирење, незлобивост, вера, нада и љубав, молитва, богомислије.
* * *
На све могуће начине чувај срце своје или искреност срдачну, способност саосећања са ближњима у њиховим радостима и тугама, и као од отрова смртоносног бежи од хладноће и равнодушности према разним невољама, искушењима, болестима, потребама људским: јер се саосећањем, особито делатним, изражава љубав и доброта хришћанина, а љубављу сав закон, и обрнуто, безосећајношћу се изражава наше самољубље, наша злоба, недобронамерност и завист. Дакле, моли се за све за које Црква налаже да се молимо или за које се сам добровољно молиш, као за себе, и не посустај у искрености, не губи унутарње поштовање према лицу или према лицима за које се молиш; не допуштај да се угаси свети огањ љубави, да се помрачи светлост твоја: немој клонути због лукавстава непријатеља који подрива срце твоје и настоји да у срцу побуди гађење према свима, да из уста твојих отме молитву за све људе која је најбољи доказ јеванђељске љубави према ближњима.
* * *
Господе, даруј да храм Твој свима који у њега долазе са вером, побожношћу и страхом Божјим, дарује просвећење душа, очишћење од грехова, освећење, мир, здравље, спокојство душевно, да укрепљује веру, наду и љубав, да доприноси исправљању живота, успесима у свим добрим потхватима и делима, узајамној љубави, чистом хришћанском животу, смекшавању срдаца и престанку самољубља, бездушности, похлепе (користољубља), лакомости, зависти, злобе, стомакоугађања, пијанства, разврата – тих порока који су толико штетни у друштвеном животу и подривају основе његове. Даруј то, даруј, Господе, свима који воле да посећују храм Твој, па и оне који га не воле настрој да га воле и да исправљају срца и дела своја: јер време је близу и суд је пред вратима за све људе сваког звања и сталежа, сваког пола и узраста, и свима предстоји дело од бесконачно велике важности – давање одговора на страшном суду Христовом.
* * *
Како и кад да се бринемо о нетрулежној одећи душе: кротости, правди, целомудрености, трпљењу, милосрђу, кад су све наше бриге, старања и средства управљени на трулежну одећу и украшавање тела? Немогуће је служити двама господарима: јер душа је проста и једна. Како и кад да се бринемо о душевном богатству добрих дела када жудимо само за пропадљивим богатством и гомиламо га свим снагама, средствима, када се срце приљубило за новац, за свет, а не за Бога? Како и кад да се бринемо о храни нетрулежној, духовној, о пићу благодатном – о молитви, читању речи Божје и житија Светих Отаца, о причешћу телом и крвљу Господњим, када из уста својих не испуштамо храну и пиће и тај омамљујући запаљени дуван и дим који је за многе тако сладак? Како да се душа разигра Духом Светим када смо непрестано заокупљени играма и забавама земаљским, испразним? О, погубног ли служења трулежности које нас одводи од живота нетрулежног, истинског, вечног!
* * *
Када се молимо, у мислима се на чудан начин комешају најсветији, узвишени предмети напоредо са предметима земаљским, свакодневним, ништавним: на пример, и Бог, и какав омиљен предмет, на пример, новац, каква ствар, одећа, шешир, или какав сладак залогај, сладак напитак, или какво спољно одликовање, крст, орден, лента и др. Тако смо лакомислени, пристрашћени, расејани! То је својствено можда само незнабошцима који не знају истинитог Бога и Сина Његовог Исуса Христа и Духа Светога, а не хришћанима чије благо није на земљи, већ на небесима. И где је жива вода у нашем срцу која као оживљујуће врело бије у срцима свецело преданим Богу? Ње нема управо зато што је истиснута из њега овоземаљским таштинама и другим страстима. Не можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), говори Истина.
* * *
Постоји тесна веза између образа и Првообраза – човека благочастивог и Бога; између удова и главе, пастира и оваца, између чокота и лозе (грана). Када бисмо увек веровали у ту истину и памтили је, о, у каквој бисмо слози, у каквој љубави и чистоти бисмо живели, како бисмо један према другом милосрдни били, како бисмо један другом снисходили, опраштали, знајући да је пре свега нама самима потребно снисхођење и милосрђе Божанско и људско, као крајње немоћнима духом и телом.
* * *
Мисао о благодати. Шта је благодат? Благодат је сила Божја која се дарује човеку који верује и крштен је у име Исуса Христа или Свете Тројице, сила која очишћује, освећује, просвећује, помаже у чињењу добра и удаљавању од зла, која теши и бодри у напастима, тугама и болестима, посредује у добијању вечних добара које је Бог припремио на небесима изабранима Својим. Ако је когод био горд, самољубив, зао, завидљив, па постао кротак и смирен, самопожртвован, ради славе Божје и добра ближњег, према сваком добронамеран, благ, попустљив без повлађивања – такав је постао силом благодати. Ако је когод био неверник, па постао верник и усрдан извршитељ онога што прописује вера таквим је постао силом благодати. Ако је ко био среброљубив, похлепан и неправедан, немилосрдан према сиромасима, па је, променивши се у дубини душе, престао да жуди за стицањем, постао праведан, штедар, саосећајан (сажаљив) то дугује сили благодати Христове. Ако је ко угађао стомаку, много јео и много пио, па постао уздржан, испосник, не због болести или због свести о штетности неуздржања за тело, већ због свести о моралном, вишем циљу таквим је постао због силе благодати. Ако је ко био ненавидан (злобник, злобан) и злопамтив, осветољубив, па наједном постао човекољубив, почео да воли и саме непријатеље, злонамернике и кудитеље своје, престао да памти било какве увреде такав је постао због препорађајуће, преображавајуће и обнављајуће силе благодати. Ако је ко био хладан према Богу, према храму, према Богослужењу, према молитви, уопште према Светим Тајнама вере које очишћују, укрепљују наше душе и тела, и наједном, променивши се у души, постао горљив према Богу, према Богослужењу, према молитви, пун страхопоштовања према Светим Тајнама – такав је постао дејством спасавајуће благодати Божје. Из овога се види да многи живе без благодати, не схватајући њену важност и неопходност за себе и не тражећи је, по речи Господњој: иштите најприје Царство Божије и правду Његову (Мт. 6, 33). Многи живе у сваком изобиљу и благостању, уживају у здрављу, са задовољством једу, пију, банче, забављају се, стварају, раде у разним областима или гранама људске делатности, али благодат Божју у срцима својим немају, то непроцењиво благо хришћанско, без кога хришћанин не може бити истински хришћанин и наследник Царства небеског.
* * *
Код хришћана су и науке и књижевност готово све постале само овоземаљске – Јеванђеље и закон Божји се омаловажавају, житија светих исмевају; уопште, сви су заокупљени неком грозничавом, овоземаљском делатношћу – о угађању Богу и о спасењу душе готово нико не мисли. Жалосно!
* * *
Ево нашег савременог идолопоклонства у хришћанству: самољубље, частољубље, земаљско уживање, стомакоугађање и похлепа, блуд: управо оно је сасвим одвратило очи наше и срца наша од Бога и небеског отачаства и приковало за земљу; управо оно је искоренило љубав према ближњем и подигло једне против других. Тешко, тешко нама!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Акатист Сладчајшем Господу Исусу Христу. 8. кондак: превод оца Јустина Поповића.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *