НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 
Последњи дани
 
Колико је познато, отац Јован је био болестан неколико пута, али релативно мало и кратко. У потребним случајевима се обраћао за помоћ лекарима. Апостол Павле је свом ученику Тимотеју давао овакав савет за болест: због свога желуца и честих болести својих пиј мало вина с водом… Међутим, отац Јован није увек слушао савете лекара. На пример, једном су му лекари преписали да у посту једе месо: иначе му прете лоше последице. Он је одбио. Лекари су инсистирали. Онда је отац Јован изјавио да ће питати телеграфом мајку за благослов. Ова духовна орлица је одговорила:
„Боље је умрети пре него пост прекршити!“
Наравно, отац Јован је без речи послушао мајку.
Мислим да је овако нешто могла да наложи једна од хиљаду, можда чак и милион мајки! Није ни чудо што се од такве мајке родио човек такве духовне снаге. Историја великих светих нам сведочи да су они имали велике мајке: свети Василије, Григорије, Златоуст, Августин рођени су од славних мајки, преподобног Сергија Радоњешког, светог Тихона Задонског, светог Серафима Саровског су васпитале јаке и свете по духу мајке. Филарета Московског, Теофана Затворника су родили благочестиви родитељи. И уопште, ако погледамо све Четиј Минеје (тиме сам се једном бавио), видећемо да су или један или обоје родитеља светога били богоугодни, углавном – мајка, понекад и баба. Само су веома изузетно света деца имала лоше родитеље: Богу је све могуће! Света Варвара је рођена од злог оца, света Антуса од злог императора Константина.
Није тек тако речено у Писму Божјем да за благочестивост родитеља Господ благосиља потомке до 20. колена! А кажњава за њихове грехе – до 3. и 4. колена (2. Мојс. 20).
Али мене је код оца Јована увек задивљавало нешто друго: поражавајућа снага у ношењу невероватних трудова у пастирском послу. Кад само помислим: од 3 сата ујутру до 11-12 ноћу био је заузет. Због људи. Ми сами из свог искуства знамо колико је тешко подносити људе уопште. Човек је тешко биће! Јер је огреховљен, изломљен, искварен. Па ако је сам Господ једном узвикнуо: „Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ колико је тек нама теже. Ми волимо да се макар на неко време осамимо од људи, да се „одморимо“ од њих. Стога граде одвојене куће, одвојене собе, затварају врата, раде у канцеларијама, а журе кући, па и код куће моле још да их „оставе на миру“.
А отац Јован није имао могућност осамљења, нити одмора малтене цео дан! А и с ким је проводио време? С болесницима, несрећнима, напаћенима… То је посебно тешко.
У Паризу сам посећивао понекад установе за нервне болести у којима се налазило и до 5000 болесника. У једној ми је главни лекар, верујући католик, рекао у свом кабинету:
– Молите се за мене! С овим несрећницима чини ми се да и сам почињем да лудим!
Замислите само колики напор уопште, а нарочито молитвени су људи захтевали од оца Јована: па скоро сви су очекивали чудо! Лако је то рећи! И у Јеванђељу је речено да је после исцелења крвоточиве Христос осетио „како сила излази из Њега“. Вероватно се и са другим чудотворцима дешава нешто слично. Каква огромна снага је била потребна да би се издржало све то сваки дан, месецима, годинама, скоро до 80 година! Све ово највише задивљује код оца Јована.
Али Божанска благодат га је подржавала у оваквом непрекидном подвигу. Служење свакодневних Литургија, непрестана срчана молитва, призивање Божје силе за време молебана – то је укрепљавало и, вероватно, обнављало његову природну снагу.
Осим тога, мислим да га је радовало и то што је стално пребивао међу верујућима, тј. међу најбољим људима!
Какву је зато борбу водио против њега „анђео сатанин“! У Дневнику он стално пише о томе! Није ни чудно што је отац повремено одлазио на одмор: или у завичај, или код пријатеља… Чак су и апостоли после проповеди имали потребу за тим, и Сам Христос их је одводио у осамљена места без људи.
Сама његова молитва је захтевала огроман утрошак снаге. Нама, обичним људима, није тешко да служимо, али да би се молили тако како се он молио – потребна је снага! Или да бисмо беседили: ми равним тоном објашњавамо слушаоцима, као на часу у учионици, а његова је свака реч палила. Једном ме је у Србији неки стари и разборити верник упитао (на српском):
– Оче владико! Шта то значи? Један каже „Бог“ и нема ништа, а други исто каже „Бог“ и огањ се запали?
Тако је и код оца Јована увек било све „с огњем“. Управо зато су биле јаке и његове молитве, и делотворне беседе. Беседе његове по својем садржају и с ораторске тачке гледишта нису биле ништа посебно. Као предавач на петроградској академији једном приликом сам задао студентима за реферат тему: да према беседи одреде беседника.
Аутора им нисам рекао, наравно. Овог пута су три референта дали овакву оцену беседе:
– Аутор је свештеник некаквог среског градића. Ништа посебно.
Други је рекао:
– Обичан беседник. Обична беседа.
Само је трећи рекао:
– Не, ја осећам у аутору нарочитог човека. Али не могу да га схватим.
Па то је велики отац Јован Кронштатски! рекао сам на опште чуђење читавог аудиторијума.
Онда се поставило питање зашто су његове беседе тако једноставне и обичне? Одговор је јасан: снага његових речи није била у оригиналности мисли, нити у ораторском излагању, већ у сили његовог духа: његове речи су пламтеле… Баш како је рекао онај Србин: један каже „Бог“ и нема ништа, а други каже исту ту реч „Бог“ и „огањ запали“.
Апостол Павле је такође писао: наша снага није у убедљивим речима, него у показивању Духа и силе!
И отац Јован је трошио колосалну снагу у својем служењу Богу и људима. Али уз све то је поживео скоро 80 година. Према речима цара Давида, „јачи“, тј. који има нарочиту снагу – може и 80 година да поживи. Али свему долази крај.
Кратко време пре смрти отац Јован се разболео. Пре тога сам имао среће да двапут будем с њим. Једном приликом, већ као јеромонах, био сам позван да му саслужујем на Литургији. Он је началствовао. Стајао сам пред Часном трпезом с леве стране. И тек кад је он изговорио возглас с уобичајеном за њега снагом: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, мене је као муња погодила јасна мисао која се изразила овим речима: „Боже! Какав је он духовни гигант!“ И сагледајући ову очигледну ствар, размишљајући о томе, покрио сам своја уста служебником. „Какав гигант!“ Одједном он према мени пружа леву руку, скида ми књигу с уста и говори заповеднички:
– Не мисли! Моли се!
Вероватно је провидео моје тајне мисли о њему.
Моја последња посета оцу Јовану била је отприлике пола године пре његове смрти. Са пријатељем с академије, јеромонахом Ш., отишао сам код оца Јована због пријатељеве болести. Отац је изашао пред нас веома ослабео. Позвавши нас да седнемо, уморно нас је упитао:
– Шта вам је од мене, старца, потребно?
– Оче – слободно сам одговорио ја, нека ми Господ опрости! да сте обичан стар човек не би код вас цела Русија долазила.
– Добро, де – одмахнуо је руком, не желећи да се препире.
– Реците нам нешто за спасење душе.
Тад је он узео у руке крст који је висио на грудима мојег пријатеља и, гледајући у њега, почео да се моли. Онда га је вишекратно и дуго љубио, приљубљивао га је уз своје чело, опет га је љубио. Затим је исто то учинио и с мојим крстом… Све ово је трајало неколико минута, без речи. Затим нам је рекао:
– Монаси, монаси! Не осврћите се назад! Сетите се Лотове жене!
Онда сам му поставио овакво питање:
– Оче! Реците нам откуд вам таква ватрена вера?
– Вера? поновио је и на тренутак се замислио.
Онда ми је са сигурношћу и јасношћу одговорио:
– Ја сам живео у Цркви!
– А шта то значи – живео у Цркви? упитао сам ја.
– Па – донекле зачуђено због мог питања настави он – шта значи живети у Цркви? Увек сам пребивао у црквеном животу… Служио Литургију… Волео сам да читам у храму богослужбене књиге, минеје. Не Четиј Минеје (Житија светих), иако су и они дивни! – већ богослужбене минеје, стихире, каноне… Ето! Живео сам у Цркви!
На жалост, нисам тада записао подробније сав разговор, али ове речи о значају Цркве урезале су ми се у памћење за цео живот.
Захваливши оцу Јовану, отишли смо… Ускоро је мој млади пријатељ умро. Ја… још живим милошћу Божјом. И често се сећам његових речи…
Болест оца Јована није пролазила. Чекао се крај. И 20. децембра (по старом календару) 1908. године отац се упокојио. Та вест је стреловито стигла у све делове Русије. Сахранили су га у женском манастиру који је он створио у Санкт Петербургу, на Карповки.
Нисам доспео у храм на опело, али сам ишао далеко иза сандука међу безбројним масама народа. Саобраћај је потпуно био обустављен. Срца хиљада људи су заједно дисала: на једном месту се певало „Са светима упокој“, друга група је започињала „Вјечнују памјат“, трећа „Свети Боже“ за покој душе… Духовна деца оца Јована су била веома ожалошћена. Понекад би се чуо повик:
– Више нећемо видети оваквог оца!
Или:
– Драги оче! Помоли се за нас!
А онда опет појање хиљада гласова… Тешко је било суздржати се од суза у том општем плачу и жалости.
У подрумском делу манастирског храма – светлом, у белом мермеру – припремљена је бела мермерна гробница на поду. Овде су положили часне мошти светог оца Јована. Сада се, уместо у Кронштат, иде на поклоњење на Карповку. Свакодневне службе… Стални помени. Опет чуда. Свеопште поштовање. Свети Синод је прописао да се дан смрти оца Јована прогласи за нерадни дан у духовним школама. Цар се обратио Русији с нарочитим манифестом о његовом значају и поштовању. А народ је сећање на њега урезао у своја срца и записао га у „молитвено помињање“… Тако је започело већ прослављење оца у Цркви. Нећемо дуго чекати до канонизације и проглашења за свеца.
Пре три године (1948) био сам у Лењинграду и сазнао да је манастир на Карповки затворен, али да је све у манастиру, укључујући и гробницу остало недирнуто.
Преподобни оче Јоване! Моли Бога за нас грешне!
… Ето и ја записах шта сам запамтио о њему.
Колико год да описујеш, ипак све то не може да пренесе онај утисак о њему које су остављале живе, оригиналне речи самог оца Јована…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *