НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ)

 

ЖИВОТОПИС И ЧУДА ИЗ ЖИВОТА СВЕТОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ (ИЗБОР)
 
Глава VIII
Дар прозорљивости
 
Отац Јован био је велики угодник Божији и сасуд Божије благодати. Он се удостојио да му се у сну јави Пресвета Мати Божија. О томе он сам прича следеће:
„Уочи Успења Богоматере, 15. августа 1898. године, ја сам имао срећу да први пут у сну видим лицем у лице Царицу небеску и чујем њен слатки, блажени и одобравајући глас: „Најмилија децо Оца небескога.“ Свестан своје грешности, ја сам са трепетом гледао на њен пречисти лик и помислио: да ли ме неће одгурнути од себе са гневом Царица небеска! О тај пресвети, предобри лик! О очи плаве боје, добре, смирене, величанствене, небеске, божанске! Никад вас „дивне очи“ нећу заборавити! Око једног минута трајало је њено јављање, потом је лагано отишла од мене, прекорачила преко једног омањег рова и – нестала. У почетку сам је видео као на некој икони, јасно – а потом се она одвојила од иконе, сишла и кренула путем. С вечери ја сам писао проповед за сутрашњи празник њеног Успења, и легао касно, у два часа после поноћи. На свеноћном бденију те вечери ја сам са великим умилењем читао Акатист и Канон Успења Богоматере у Успенској цркви.“ (I, 118)
Блаженопочивши митрополит кијевски и галицки Антоније одржао је беседу на свечаној академији у спомен оца Јована, одржаној 20. децембра 1927. године у сали II мушке гимназије у Београду, и том приликом рекао, поред осталога, и следеће: „Отац Јован био је сасуд пун Божије благодати, и та благодат у њему била је тако снажна да је из њега зрачила и утицала на све који су са њим долазили у додир. Најгрубљи људи, подивљали, у његовом присуству постајали су кротки и смирени…“ (I, 55)
Народ је духом својим осећао моћ благодати која је зрачила из њега, па му је зато хрлио са свих страна, и болесни и здрави, први да просе од њега исцелење, а други – благослов за здравље и успех у животу. Храм у коме је служио био је увек препун, и није могао да прими све који су хтели да га виде, чују и руку му целивају. Једном кад се по свршетку Литургије појавио из олтара у намери да изађе из цркве, маса је нагрнула, оборила га и изгазила. А кад је видела шта је учинила, маса се на једвите муке раздвојила и помогла му да се дигне. Он се прекрсти и захвали Богу што је остао жив. Мантија на њему била је сва поцепана.
Нешто слично догодило му се 1894. године у Риги. Маса света, у којој је већина била иноверних (римокатолика, протестаната: Литванаца, Немаца и Јевреја), опколила га је и поцепала му мантију, грабећи се да сваки добије по парче од ње.
Много пута се налазио у сличној ситуацији, али га је благодат Божија штитила и чувала. (II, 66, 67)
Слично огњу који своје присуство пројављује ван себе: светли, загрева и спаљује, тако је и благодат Божија у оцу Јовану чинила: пројављивала је своје благодатне дарове и деловала на околину. Благодатни дарови Божији су неизбројни и бескрајни. Они се, по речима светог оца Јована Златоуста, изливају на свет и људе као непресушна река, и њих нико од људи није у стању да изброји нити схвати њихов обим, путеве и начине деловања. Свети апостол Павле у својој I посланици Коринћанима (глава 12, 4-11) наводи неке благодатне дарове: мудрости, знања, речитости, вере, језика, исцелења, чудотворења и подвлачи да све то даје један исти Дух Свети на општу корист, а према своме нахођењу. Даје највише ономе који их неће закопати, као онај зли и лењи слуга из Спаситељеве приче о талантима (Мт. 25,14-30), него ће се потрудити да их умножи.
Тако је Господ и на оца Јована излио изобилно многе своје дарове: вере, љубави, молитве, чедности (целомудрија), ревности, побожности, самоодрицања, кротости, незлобивости, трпељивости, прозорљивости, истеривања злих духова из људи и исцелења болесника.
Пошто је о некима од ових дарова било говора (о вери, љубави и молитви), овде ћемо се задржати на овим последњим.
Дар прозорљивости је такав благодатни дар духовног вида пред којим не постоји граница између прошлости и будућности: он подједнако јасно види и оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности; он чита и тајне срца као из отворене књиге. Најзад, за њега не постоји ни граница која дели овај видиви свет од невидивог, духовног.
Овај дар прозорљивости отац Јован је пројавио у безброј случајева, од којих ћемо навести оне о којима су у штампи сачувани подаци.
Видео зле духове при сахрани неког пијанице. Приликом једног доласка у подворје Леушинског женског манастира у Петрограду он је увече одслужио свеноћно бденије, а сутрадан устао рано да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њим је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рече игуманији: „Ах како је страшна смрт пијанице!“
„Ви сте знали покојника?“ запита га игуманија.
„Нисам, али видим демоне како се радују погибији његове душе“, одговорио је отац Јован. (I, 116)
„Тај новац, дај првоме кога сутра сретнеш на улици.“ Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку, домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он не хтедне да прими, него јој нареди да тај коверат са новцем преда првоме кога сутрадан сретне на улици.
Жена сутрадан порани и изађе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никога. Она је продужила ход и сусрела се са једним официром. Није смела да га заустави, него продужи даље. Али на улици нигде никог није било. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замолила га је да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у врло тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца и купи жени спасоносне лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божији и захвалио Богу и дародавки. (I, 39)
„Палачинке ја нисам ни окусио.“ Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за оздрављење болесника. То је било за време беле недеље (пред Ускршњи пост). Али отац Јован није долазио. Болесник се тада нашалио и рекао да неће доћи вероватно зато што он сад негде једе палачинке. И кад су већ изгубили наду, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесника, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако пре тога никад ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: „Палачинке ја нисам ни окусио.“ То је присутне као гром поразило. (I, 49-50)
„Сутра ћу ти показати место за бунар.“ Отац Јован много је волео Леушински женски манастир, у Новгородској губернији. Како у манастиру није било добре воде, игуманија Таисија замоли оца Јована да благослови место за копање новог бунара.
„Добро, сутра после Литургије показаћу ти место за бунар“, одговорио је он.
После Литургије он је показао место недалеко од црквеног олтара и рекао да ту копају. И заиста, ту је нађена одлична вода у великом обиљу. (I, 91)
„Узми ово, требаће ти.“ За време молебна у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: „Узми ово, требаће ти!“ Њој је предстојала операција и новац јој је заиста био веома потребан. А неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су биле потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле. (I, 97)
У лицу официра прозрео будућег монаха. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви ушао је у олтар један млади официр, да би видео оца Јована. У том моменту отац Јован је преносио Свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руку. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптини Пустињи и под именом Варсонофије био познат као старац и подвижник. (I, 110)
„Откажи доктору!“ Као удовица живела сам у граду Орелу, где сам имала велику кућу са помоћним просторијама. Догодило се да ми одједном пет станова остану празни, без станара. То ме је довело у тежак материјални положај, јер је требало кућу и зграде одржавати, оправљати тротоар на улици, чистити снег итд, Најзад наиђе један доктор и понуди ми за станове 100 рубаља месечно. Ја сам се обрадовала и била готова да закључим погодбу.
У то време требало је да путујем у Кронштат до оца Јована. Ја сам много пута бивала код њега, а и он је навраћао код мене, кад је у Орел долазио.
На његово питање како живим, ја сам му подробно изложила своје тешко стање. На то је он одлучно рекао: „Откажи доктору!“
– Како, баћушка, да му откажем, кад ми је то једини излаз из тешког положаја? проговорила сам.
На то је он још одлучније рекао: „Откажи!“
Ја више нисам смела да се спорим са њим. По повратку кући, замолим брата да напише доктору отказ. Брат је почео да ме одвраћа од тога, али ја сам остала при своме и сама напишем доктору отказ. Доктор је брзо дошао и почео да ме убеђује да примим његову понуду. Али ја сам остала упорна, јер сам веровала да отац Јован није без разлога двапут поновио да откажем доктору, и да је то учинио научен Духом Светим.
Ускоро после тога, на дан Свете Тројице, седела сам на клупи градског парка. До мене је сео градоначелник и рекао да у наш град долази на стално пребивалиште један пук војске из Можајска. Овде је дошао командант дивизије. Стамбена комисија предлаже да се цела ваша кућа са споредним просторијама узме под закуп за штаб пука. „Молим вас дођите у Градску управу ради преговора.“
Ја сам отишла у одређено време и закључила уговор на пет година, по доброј цени. Пук је примио на себе све трошкове око оправке и друге издатке. Пук је уредно плаћао кирију и остао у згради све до револуције, 1917. године. (Испричала Евдокија Николајевина Настухова, настањена у Београду, I, 177-178)
„Проширите просторије за монахиње Леснинског манастира.“ При зидању Јовановског манастира (светих Апостола) у Петрограду и просторија за смештај монаха, наишао је отац Јован и предложио да се стамбене просторије прошире за смештај монахиња из Леснинског манастира. Нико ништа није разумео, али је поступљено по његовој жељи.
Тек после смрти оца Јована и рата са Немцима показало се да је он прозрео будуће догађаје. Пошто су за време рата евакуисани западни крајеви, у којима се налазио Леснински манастир један део монахиња из оног манастира, њих 40, повукао се и нашао уточишта у Јовановском манастиру, баш у просторијама проширеним по пророчким речима оца Јована. (I, 178-179)
Предвидео и прорекао страшну смрт Лава Толстоја. Ја сам много пута слушао проповеди оца Јована, у којима је он грмео против Лава Толстоја и предсказивао му страшну смрт. И стварно, страшан је био крај Лава Толстоја. Он је сам пред своју смрт причао својој сестри, монахињи Шамардинског женског манастира, близу града Козељска, како му у последње време не дају мира ни дању ни ноћу некаква страшна чудовишта, која он види, а други не виде. Та му чудовишта прете и он је у великом страху. Он је позивао суседне свештенике, али су двојица одбили да дођу, а трећег, који је дошао, његови укућани вратили су натраг.
Сестра и остале монахиње одговориле су му на то његово причање, да су то зли духови (ђаволи), који осећају његов близак крај живота, па се унапред спремају да овладају његовом душом. Саветовали су му да одмах оде у манастир Оптину Пустињу, недалеко од њих и да се тамо покаје за грех богохулства, због кога је одлуком Светог синода био искључен из Цркве.
Савет сестре и монахиња тронуо га је до суза, и он одмах крене у указани му манастир. Тамо су га примили са великим изненађењем, али нису смели да га присаједине Цркви без одобрења надлежног епископа, које је одмах затражено преко поште. Од епископа је стигао повољан одговор, али гроф Толстој одговор није сачекао. Одмах за њим, након два дана, у манастир је дошла његова кћи са лекарима и одвела га из манастира. Међутим, њега смрт снађе и покоси на станици Остапово.
Један прозорљиви старац из чувеног Валаамског манастира у Финској (Карелији) испричао је да се нашао на стеновитом острву близу манастирског храма, кад се подигла из језера страшна бура. Он је у ваздуху спазио како лете многи демони, а пред њима Лав Толстој, Он је стремио цркви, али су му демони преграђивали пут. Најзад су га окружили са свих страна и одвукли у пучину језера. Тек касније стигао је у манастир глас да је гроф Толстој умро.
Тако се испунило пророштво оца Јована о страшној смрти грофа Толстоја. (I, 179-183)
Прорекаo удовом капетану да ће бити епископ. Два мирјана: кнез Туркестанов и удов капетан Алексејев, под утицајем оца Јована ступе као искушеници у чувени манастир Оптину Пустињу.
Као световни људи, они су и у манастиру волели комфор и неке световне разоноде, на пример: односили су у шуму самовар и тамо пили чај. Мада у томе није било ничег за осуду, ипак настојатељу се то није свидело. Зато их он једног дана позове на разговор и том приликом им каже: пошто су они људи образовани, боље би им било да ступе у Духовну академију и посвете се науци.
Кнез Туркестанов се одмах са тим сагласи, а капетан Алексејев изјави да је он од оца Јована добио благослов за долазак у манастир и да му је за одлазак из манастира потребан претходни благослов оца Јована. Настојатељ се са тим сагласи и одобри му да оде до оца Јована у Кронштат.
Отац Јован дао је благослов Алексејеву да ступи у Духовну академију и пророчки додао: „Завршићеш Духовну академију, стећи ћеш чин архијереја и бићеш у моме родном крају епископ архангелски.“
Пророштво оца Јована се испунило. 1892. године он је завршио Академију, ступио у монаштво и под именом Михеј био епископ архангелски 46 година. (Ово је испричао епископ печерски Јован на академији у Београду на дан смрти оца Јована 20. децембра 1936 -I, 183-184)
„А шта је са професором, зашто он не прилази?“ Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров примио је писмо од једне пријатељске породице са позивом да дође и присуствује молебану у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознати свештеник. Али кад се приближио означени час, он се предомислио и пошао. Дошавши до куће својих познаника, он је наишао на главни улаз, чија су врата била затворена. Он је знао да поред главног улаза постоји и споредни, па се упутио тамо и нашао врата широм отворена. Он уђе унутра, али у тим првим оделењима није било никога. То је био знак да је служба почела и он се упути ка средини стана. Дошавши до одаје у којој се вршила служба, он не уђе унутра него непримећен ни од кога стане иза отшкринутих врата. Отац Јован служио је молебан и сви присутни, породица и пријатељи, били су погружени у молитву. По свршетку молебна, сви су редом прилазили крсту у руци оца Јована. Кад су се сви изређали, отац Јован се окренуо вратима из којих је стајао професор и запитао: „А шта је са професором, зашто он не прилази?“
Домаћица се журно упутила вратима и иза њих нашла збуњеног професора, чији су образи били црвени као рак.
Кад је професор ушао, отац Јован је приметио: „Ви се, професоре, канда бојите крста? А гле, ви ћете ускоро доживети да свима подносите крст да целивају.“
Збуњени професор, на кога су сви погледи присутних били уперени, пришао је крсту и целивао.
После неког времена жена га напусти и дође до развода брака. Он се замонаши и буде ректор Казанске Духовне академије а потом и епископ. Као епископ тешко се разболи и писмом обрати оцу Јовану с молбом да се помоли за његово оздрављење. После неколико дана добио је од оца Јована одговор да му је молба услишена. И заиста, он се опорави и оздрави. (Сведочанство епископа печерског Јована на свечаним скуповима у Београду -I, 210-211)
Случај са црквом Успенског манастира у Естонији. У Естонској губернији пронађена је у једном извору икона Успења Мајке Божије. Побожни људи, уз обилату материјалну помоћ оца Јована, основали су женски манастир у част успења Мајке Божије, назван „Пјухтицки“ (што на естонском језику значи: Успенски).
Естонски губернатор, кнез Шаховској, купио је део земљишта са недовршеном лутеранском црквом, озиданом до крова, и приложио манастиру.
Трудом сестара црква је покривена и у њој уређен православни храм за потребе манастира.
Кад је после тога у манастир дошао отац Јован, рекао је игуманији да сруши цркву до темеља и од основа назида православну цркву. Игуманија је била против тога, прво, зато што би рушење и поново зидање много коштало, а за то нема средстава; друго, што би манастир тада за дуже време био лишен цркве и богослужења.
На то је отац Јован одлучно рекао: „Ако ме не послушате и не срушите цркву до темеља, ја ћу престати да вам помажем и прекратићу свако општење с вама.“
Нашавши се тако у тешком положају, игуманија се обрати за савет Епархијској управи у Риги и отуда добије одговор: „Треба у потпуности испунити заповест оца Јована.“
По пријему овакве одлуке од епархијског архијереја, игуманија послуша заповест оца Јована и сруши цркву.
У то време једна од сестара манастирских ишла је по Москви и просила добровољне прилоге за зидање нове цркве. Наиђе на слушкињу генерала Терешченка, која јој препоручи да сврати и до њеног господара за прилог. И она то учини.
Генерал се подробно распитивао о манастиру и цркви коју треба подићи. Сазнавши да се храм подиже у част Успења Мајке Божије, а он је поодавно имао жељу да сам подигне цркву у част Успења, он изјави монахињи да ће о томе написати игуманији.
Недељу дана после овог разговора са монахињом, игуманија манастира примила је од Епархијске управе наредбу да одмах организује грађевинску комисију за зидање цркве, јер је од генерала за ту сврху примљено телеграмском упутницом 90.000 рубаља.
Тако је Господ, по молитвама оца Јована, на чудесан начин послао манастиру потребну суму за зидање православног храма.
Јасно је и то, да је отац Јован својим пророчким погледом прозрео да ће манастир припасти протестанској Естонији, и да би месне власти сигурно одузеле цркву, преправљену у православни храм, и тако би манастир остао без храма. (I, 213-214)
„Ипак, она ће се удати за оног вереника.“ Наша кћи занимала се са једним младићем и решила да се уда за њега. Ми замолимо „баћушку“ да благослови тај брак. Он је одговорио: „Благосиљам!“ После тога ствар се нешто замутила, отегла и веридба раскинула. Ми му причамо како до брака није дошло, а на то ће „баћушка“ Јован одговорити: „Ипак ће се она удати за оног вереника.“ Тако се и догодило. (Из записа личних успомена о оцу Јовану – Параскеве Андрејевне Соколове, која живи у Загребу, саопштио њен син Андреј 1938. године – I, 59)
Прозрео скору смрт једног посетиоца и посаветовао му да се причести. Године 1889. дошао је оцу Јовану Алексеј Николајевич Јурјев, човек из вишег друштва, и замолио га да се помоли за исцелење његовог седмогодишњег синчића, који болује од туберкулозе костију. Али отац Јован, као да не слуша његову молбу, почео је да га испитује о његовом животу и да ли се недавно причестио. Сазнавши да се пуна четири месеца није причестио, препоручио му је да се сутра неминовно исповеди и причести. Јурјев је одговорио да је он дошао само на један дан и да не би могао остати до сутра. Али отац Јован је енергично настојао на своме предлогу, и Јурјев се најзад сагласио, остао је и причестио се. По повратку кући, он је умро напречац. (Исказ генералице Марије Васиљевне Масолове, сада монахиње – I, 160)
Од младог посетиоца захтевао да се одмах причести, прозревши да му је смрт за вратом. Један млад човек, поштовалац оца Јована, упути се у Кронштат да посети оца Јована. Овај му је рекао да би требало одмах да се причести у току дана. Посетилац на то одговори да му то није могуће, јер је то јутро попио кафу.
– „Ништа то није – одговорио му је отац Јован – вама је неопходно да се данас причестите.“ И причестио га је.
Истог дана при повратку кући догоди се саобраћајна несрећа у којој изгуби живот. (Исказ монахиње Марије, која је 10 година живела поред оца Јована, записала монахиња Параскева, из Љесненског манастира – I, 160)
Прозрео штету која ће снаћи богатог трговца и дао му новчану помоћ. Један трговац из централне Русије дошао је код оца Јована у Кронштат и после Литургије у Андрејевском храму пришао да целива крст у руци оца Јована. Стајао је тас на који су верни спуштали своје прилоге за сиромахе. Кад је наишао трговац, отац Јован је зграбио са таса повећу суму новца и пружио трговцу. Овај је одбио да прими, говорећи да је он имућан човек и може и сам да приложи на тас. Али је отац Јован упорно наваљивао да прими, говорећи: „Узми, требаће ти!“ Трговац није смео више да се противи и узео је. Кад се вратио кући, сазнао је страшну вест: његови магацини са робом изгорели су и он је остао без ичега. Помоћ коју је добио од оца Јована добро му је дошла и омогућила му да продужи са радњом. (Прича студента Никодима Васиљевича Ефимова, сина пуковника Тврђавске артиљерије у Кронштату и предавача у школи у Дому трудољубља – I, 230-231)
Догађај ни станици Брест-Литовск. Године 1899. заставник Владимир Степанович Евлампијев био је сведок следећег догађаја на станици Брест-Литовска:
Шестогодишњи синчић његових познаника оболео је од дифтерије и месни лекари признали су да је стање оболелог безнадежно.
У то време родитељи овог дечака дознали су да ће отац Јован проћи возом кроз станицу Брест-Литовска. Сазнали су и којим возом долази и у које време стиже.
Мати дечака рекне мужу да ће поћи на станицу и замолити оца Јована да се помоли за оздрављење њиховог сина.
Муж јој одговори да ће она тешко успети да се пробије до оца Јована и да би маса света могла да је пригњечи и удави. Зато је боље да он пође. Жена га је молила да поведе и њу са собом, али он није пристао него је пошао сам, додавши да је и иначе све узалудно и бескорисно.
Кад је воз стигао, заставник је видео како је отац Јован изашао из вагона и упутио се право оцу оболелог дечака и рекао му: „Зашто и жену ниси повео са собом, кад те је она толико молила?“ Отац детињи толико се био збунио, да није знао шта да одговори. Али отац Јован га је предухитрио, рекавши: „Нека, ништа не мари, иди, син је твој здрав.“ И стварно, син је оздравио. (I, 231)
Познао исцељену жену у маси света, иако је никад није видео нити знао. Моја мајка живела је у Ростову на Дону и тешко оболела после порођаја: наступиле су компликације са тровањем крви. Хитно је из Москве позван чувени професор Рејн. Кад је он стигао и прегледао болесницу, изјавио је да њу само чудо може спасти – наука је у овом случају немоћна.
Ја сам са братом био у спаваћој соби, у којој су прозори били затворени и замрачени тако да дневна светлост не може да продре унутра. Ми прилазимо кревету на коме тешко и суво дише мати, са широко отвореним очима, али које никога не виде. Нас стављају на колена, приклањају наше главе и на њих полажу мајчину руку. Потом нас изводе. У кући много сродника и познаника, о нечему разговарају. Из угла где је стајала тетка Варја чује се шапат, а потом све гласније нама непозната реч: Кронштат.
Увече приликом лекарског конзилијума констатовано је да спаса нема и да ће болесница тешко преживети ноћ. После тога отправљен је хитан телеграм оцу Јовану у Кронштат с молбом за помоћ.
Сутрадан изјутра стигао је одговор: „Молим се за слушкињу Божију Ану – Јован.“
Пред саму зору мати је заспала. Кад су је лекари сутрадан прегледали, констатовали су да су сви знаци тровања крви ишчезли, што сведочи нормална температура и потпуно мирно стање болеснице. Лекари су поштено признали да они не схватају шта се то са болесницом догодило. Она је сад ван сваке опасности.
Мајка је убрзо оздравила и њено оздрављење у нашој побожној породици објашњавало се само молитвама оца Јована.
После 7-8 месеци по оздрављењу моје мајке, пронео се глас да кроз наше место пролази отац Јован. Кад је то чула, цела наша породица изађе на станицу много пре доласка воза. Али на станици се већ било окупило мноштво света. На перону је била у приправности полиција и жандармерија и поставила кордон, да би отац Јован могао несметано да сиђе с воза и пређе у царске просторије (које су му увек стављане на располагање). Али чим је воз стигао, маса је навалила и пробила кордон жандармерије и полиције. Настало је гушање. Отац је узео мене и брата на плећа, а мајка сестрицу. У томе се из вагона појави свештеник у широкој горњој мантији, са светлим продорним очима, и кроз узан коридор упути се ка станичним просторијама. Кад је био према нама, он је јаким и оштрим гласом замолио гомилу света да му направи пролаз. Кад је дошао до нас, обратио се мојој мајци као старој познаници: „Радујем се Ана што си оздравила.“ Потом је пољубио мајку у чело и благословио нас, а затим се брзим корацима упутио у царске просторије. Нас су окружили и познаници и непознати и почели да се распитују када смо и где пре тога видели „баћушку“.
Међутим, опет да нагласим, да нико од нас дотле није видео оца Јована. Ми смо стајали у густој маси и нико није могао да му укаже на моју мајку. У току минулих месеци он је из свих крајева Русије, па и самог Ростова, примио хиљаде телеграма, па и да је хтео, није могао да запамти наш телеграм, нити име мајке, а још мање да је у маси од неколико хиљада душа на станици запази и препозна и упути јој се као старој познаници. Да додам још и то да је мати била мала растом и просто невидљива у оној маси света. (Испричао Павле Николајевич Богданович, генерал – штабни пуковник, који живи у Паризу – објављено у листу „Православнаја Рус“, број 7-8, за 1936. годину – I, 232-234)
Новчаном помоћу спасао непознату жену од самоубиства. Муж једне даме у Петрограду дуго је боловао, остао без службе и умро, оставивши жену у крајњој беди са четворо малолетне деце. Власница стана, и сама сирота, тражила је од удовице да уредно плаћа кирију, претећи судом и истеривањем на улицу. Гладна и онемоћала деца тражила су хране; дрва није било а ни посла.
„Најбоље ће бити да завршим са собом“ – мислила је несрећна жена. „Сирочиће ће тада прихватити.“ Размишљајући где и како да нађе излаз из очајног положаја, она реши да још једном покуша да нађе посла у једној кући, а у случају да и тај покушај не успе да се не враћа кући. Али ни овога пута није имала среће. Лутајући бесциљно улицама и једва се држећи на ногама, она је приметила гомилу бедника пред једном кућом око фијакера који је ту стајао.
„А да није ту отац Јован?“ синуло јој је у глави. У том часу врата куће су се отворила и на њима се појавио отац Јован. Он је брзо прелетео погледом по окупљеној маси, пришао жени и предао јој пуну кесу новца.
Изненађена и пресрећна, она је као на крилима полетела своме стану. Новца у кеси било је и за кирију и за куповину дрва и намирница. А после два дана стигао је повољан одговор на њену давнашњу молбу о пријему њене двоје деце у прихватилиште. А убрзо је и она нашла службу. (I, 55-56)
Прозрео скору смрт студента. Као дете живео сам у Москви. У то време једна побожна породица позвала је оца Јована. У породици је био студент „волтеријанац“, који није признавао ни Бога, ни веру и подсмевао се на рачун „попова“. Пред долазак Оца Јована он је продужио да га исмева.
Кад је отац Јован стигао, он се прво обрати студенту, рекавши: „Вама је неопходно потребно да се данас исповедите и причестите.“
Продорни поглед очију оца Јована и убедљиве речи деловали су на студента и он је послушао савет. После неколико дана умро је.
Отац Јован је провидео скору смрт младића кога је први пут у животу видео, сажалио се над погибијом душе његове и спасао га Светим Тајнама, иако га је овај исмејавао. (Испричао Константин Иванович Гагарин – II, 80-81)
Прозрео грех у срцу аутора ове књиге. Кад сам једном био у гостима код свога пријатеља Николаја Ивановича Билибина, директора реалне гимназије у Петрограду, он је добио извештај да ће сутра у 6 часова доћи отац Јован из Кронштата и служиће рану Литургију у школској цркви. Жена мога пријатеља Варвара предложи ми да преноћим код њих и сутрадан присуствујем Литургији. Ја сам радо прихватио љубазни позив и остао.
Сутрадан је отац Јован стигао рано. Ја сам се исповедио код школског свештеника и стао поред десне певнице. У току службе отац Јован је изашао да одржи проповед. Наводећи разне грехе људи, он је, поред осталих, навео и један који сам ја имао на души, али у својој сујети заборавио да исповедим. Тај грех био ми је пријатан и ја сам намеравао да га и даље чиним. Кад је отац Јован говорио о том греху, он се у три маха мени окретао и гледао ме право у очи својим плавим и продорним погледом. Мене су обузели жмарци и прострујали кроз тело од главе до пете. Ја сам се решио да више не падам у тај грех, и Господ ми је помогао, по молитви оца Јована, да своју реч одржим. (II, 82)
Споменуо на проскомидији имена без листе. Мој добар познаник архимандрит Теофан, настојатељ Кондрицког манастира, недалеко од Кишињева, испричао ми је следеће.
Кад је он био искушеник у овом манастиру, њега старешина манастира, јеромонах Теофан, упути ради неког посла у Петроград и нареди да посети оца Јована у Кронштату, преда му 25 рубаља и запис да на проскомидији спомене јеромонаха Теофана, јеромонаха Теодосија и искушеника Теодора.
Искушеник Теодор изврши налог свога старешине. Кад је стигао у Кронштат и ушао у Андрејевски храм, отац Јован је вршио проскомидију. Он му приђе да му преда 25 рубаља и листић папира са записаним именима. Али отац Јован не осврћући се к њему споменуо је сва три имена на листићу тачно по реду, како су била записана, и додао: „Новац није потребан, манастир је сиромашан. Данас одмах иди натраг.“
Искушеник Теодор био је поражен и са савијеним записом и новцем у руци изашао из олтара. (II, 86)
„Остави пушење!“ Отац Јован није волео пушење, јер је сматрао да је то једна од погубних страсти, слична пијанству. Зато је и своме ђакону, кад би овај изашао напоље да попуши цигарету и вратио се натраг, говорио да се из њега осећа тежак смрад и задах.
Мој муж Анатолиј Иванович бивши државни саветник, од своје ране младости много је пушио и кашљао. По савету моје мајке ми пођемо у Кронштат и задржимо се код куме оца Јована Шапошникове, код које је отац Јован обично долазио после Литургије.
Пре него што ће отац Јован наићи, ја сам стајала по страни и држала у рукама исечену на парчиће земичку, да он благослови кад наиђе и да сви потом од ње окусимо.
Кад је отац Јован наишао, њему су многи похрлили ради благослова. Ја сам стајала по страни. Ослободивши се од гомиле, он ми је пришао, насмешио се, узео парче земичке, окусио и пола ми вратио. Ту су стајали мој муж и моја мајка. Погледавши на мога мужа, отац Јован ме запита: „То је твој муж?“, а онда окренувши се њему, рече: „Остави пушење!“ А мами рече: „Још је рано.“ Мени је обема рукама обухватио главу и протепао ми: „Ти си моја лепотица!“
Отац Јован није нас познавао, нити је знао да је мој муж много пушио и кашљао. Ми смо дошли да му све то подробно испричамо, а он је све већ знао. Очигледно му је Дух Свети то открио.
Мој муж је оставио пушење и потпуно оздравио. (Исказ Вере Николајевне, која живи у Београду – II, 87)
Испросио болеснику од Бога 5000 рубаља за лечење. Један учитељ математике I петроградске класичне гимназије оболи од туберкулозе и лекари му посаветују да оде у Каиро (Египат) и тамо проведе неко време. Он израчуна да би му за пут до Каира и натраг и лечење било потребно 5.000 рубаља, а он их није имао. У невољи, реши се да оде до оца Јована у Кронштат и затражи његову помоћ. По доласку у Кронштат, он се упути кући оца Јована. Ту затекне много света. Нашавши једно празно место, седне и реши да сачека свој ред. Није много прошло, а у одају уђе црквењак оца Јована и саопшти: „Баћушка зове учитеља који је дошао из Петрограда.“ Болесник је мислио да се то на њега не односи, па је ћутао. Али се црквењак поново појави и запита: „Ко је овде учитељ из Петрограда?“
Болесник се јавио и пошао за црквењаком. Отац Јован га је срео и замолио да му подробно каже шта му је потребно.
Кад му је болесник рекао, отац Јован почео је да се моли Богу, обраћајући Му се као присутном сабеседнику: „Господе, Ти видиш да је он болесник и да му је потребно 5.000 рубаља, дај му их.“ После тога отпустио је болесника. Вративши се кући, болесник је био уморан од пута и преживљеног узбуђења, па је одмах легао да спава.
Сутрадан разбудио га је служитељ из гимназије и рекао да га зове директор због неког хитног и важног посла. Он се брзо спремио и пошао.
Директор му је рекао како је био код барона Будберга, управника царске канцеларије. Барону је потребан педагог који би пратио његовог болесног сина у Каиро, и да је директор њега препоручио барону. При том је учитељу дао своју визит карту и препоручио да одмах оде до барона. Учитељ је послушао и отишао. Дошавши у канцеларију, предао је директорову визит карту и био примљен преко реда код барона.
Барон му је поновио свој предлог да прати његовог сина у Каиро и додао да он сада има много издатака и може педагогу за пут да понуди само 5.000 рубаља.
Поражен чудесним збивањима и ван себе од радости, учитељ је примио предлог, отпутовао са бароновим сином у Каиро и вратио се отуда здрав. (Казивање гардијског пуковника Анатолија Николајевича фон Виторфа – II, 88 – 89)
Прорекао жени срећу у браку. Моја тетка често је ишла у Кронштат ради поста и причешћа. Једном је отац Јован некуд отпутовао и није га било 34 дана. У његовом одсуству дошла је у Дом трудољубља нека млада жена чак из Сибира. Она се страшно узбуђивала и много плакала, бојећи се да ће морати отпутовати, а да не види оца Јована. Моја тетка, видећи њене патње, сажали се и посаветује је да причека још који дан и још је узме у своју собу на преноћиште.
Срећом, отац Јован стигне сутрадан.
Тетка је укратко почела пред њим да излива своје јаде, а та жена стајала је иза ње, ништа није говорила него је само плакала. Баћушка се мало окренуо овој жени и рекао јој: „Ево шта је, удај се за тога који хоће да те вери. Он ће бити добар муж и добар отац твојој деци.“ После тога он се окренуо и изашао.
Млада жена, поражена речима баћушке, обесила се тетки о врат и почела да је љуби, говорећи: „Зато сам и дошла из толике даљине, бојећи се ради деце да се удајем за њега.“
Срећна жена вратила се радосно својој кући. (Причање монахиње Марије Родевич, манастир Пресвете Богородице, Црквеница, Печењевце, код Лесковца у Србији – II, 92-93)
„За умрлог нећемо се молити.“ Једном за време прекида саобраћаја између Петрограда и Кронштата начелник инжењера Кронштатске тврђаве генерал Александров примио је из Петрограда телеграм да му је син опасно болестан. Он одмах оде оцу Јовану, да би се он помолио за његово оздрављење. Али отац Јован му је рекао: „За умрлог нећемо се молити за оздрављење него боље за покој.“ Генерал на то примети да је он телеграм скоро примио и одмах пошао овамо. Тиме је хтео да каже да је син још жив. На то му је отац Јован одговорио да је његов син умро, што се убрзо и потврдило. (Исказ Александра Николајевича Тимофејева, помоћника московског градоначелника, сина команданта Кронштатског тврђавског пука II, 93-94)
„Не идем, зову ме картароши за карташким столом!“ Мој пријатељ протојереј Н. Т. Гронски, настојатељ цркве светог Јована Богослова, подворја Леушинског женског манастира у Новгородској губернији, испричао је како су оцу Јовану рекли да га позива тај и тај и моли да одмах дође.
На то је он одговорио: „Не идем, зову ме картароши за карташким столом!“
Кад су то рекли онима који су га звали, потврдило се да је заиста некоме из карташког друштва док су се картали пала на ум идеја да позову оца Јована. (II, 94)
„Благосиљам те на тежак живот.“ Пре тридесет и више година, кад ми је било 16 година, налазила сам се код познате ми учитељице градске школе госпође Сњешкове у Петрограду. У један стан те куће дошао је отац Јован, да посети једну болесну жену. Улаз у тај стан био је из дворишта. Отац Јован је стигао колима, која су се зауставила у дворишту пред улазом. Кад се он враћао од болеснице, ја сам га сачекала у дворишту и затражила благослов. Он ме је пажљиво погледао и рекао: „Благосиљам те на тежак живот.“
Његов благослов испунио се. Ја сам касније ступила у организацију Милосрдних сестара Црвеног крста 1905. године и радила у болницама. (Казивање Леонарде Антоновне-Јанковске – II, 95)
„Остави пиће, иначе ћеш пропасти!“ Кад су у моју породицу први пут позвали оца Јована и он дошао, скупило се било око куће много народа. У гомили је стајао и слуга Николај, који је био пијаница. Неочекивано отац Јован обратио се Николају и озбиљним тоном рекао му: „Николај, остави пиће, иначе ћеш пропасти!“
Очигледно он је Духом Светим прозрео у гомили пијаницу и ословио га по имену. (Причање Лидије Евграфовне Астафјеве, Београд, Таковска 12 – II, 95-96)
„Седи у кола, ти си издалека допутовао.“ Године 1894-1895. живео је у своме дому мој отац, богати официр, Николај Михаилович Трубачев. Проводио је безбрижан живот и често пио са великим кнезом Николајем Михаиловичем. Његово имање почело се постепено смањивати, а раскалашни живот и пијанство су се продужавали. Кад ми је било 7 година, а оцу око 30, он је ишчезао и нико није знао куда је отишао и шта се са њим догодило. Касније се показало да се он пешке упутио оцу Јовану у Кронштат. Стигавши тамо, он је ушао у Андрејевски храм. После службе, кад је отац изашао из храма и обрео се у маси света на улици, из бочних врата храма изашао је отац Јован, сео у кола која су га ту чекала и пошао. Кад се приближио гомили у којој се налазио мој отац, он је зауставио кола, позвао из масе мога оца по имену и рекао му: „Ти си из толике даљине допутовао, седи у кола, ићи ћемо код мене, потребно је да с тобом поразговарам.“ После тих речи, посадио је мога оца поред себе и повезао. Успут му је рекао да је добро учинио што је дошао њему и дуго га саветовао да престане са пићем и пушењем. Отац га је послушао. (Причање Софије Николајевне Жигмановске, рођене Трубачев, Београд – II, 96)
„А ти остајеш и даље староверац?“ Целог живота сам био староверац, али сам то марљиво скривао, из бојазни да ми то не би сметало у каријери. Због тога сам станове изнајмљивао код свештеника и одлазио у православну цркву. Једном приликом отац Јован је походио једну школу. Њега су на улазу сачекали особље школе и ученици. Пролазећи кроз шпалир, отац Јован је свакога благословио. Кад је дошао до мене, његов поглед прострелио ме је скроз и затим ми рекао: „А ти и даље остајеш староверац?“ и продужио даље.
Ове речи као гром су ме поразиле, жмарци су ми прострујали кроз цело тело, и ја сам се осећао као да ме је неко изненада полио каблом ледене воде, пошто нико, сем моје савести, није знао да сам ја староверац. (Признање Федора Гавриловича Шубина, директора Учитељског института у Омаску – II, 97)
„Бедник си ти, бедник!“ Кад се у Петрозаводску сазнало да отац Јован долази, на паробродском пристаништу скупила се маса света, у којој је био и месни епископ старообредаца. Он је, како је касније говорио, дошао из радозналости да би видео оца Јована о коме је много слушао, али није веровао. Сишавши са пароброда на обалу, отац Јован се упутио кроз масу право ка овоме старообредном епископу. Кад је дошао до њега, ставио је своју руку на његову главу и рекао му: „Бедник си ти, бедник!“ и продужио даље.
Тада је овај схватио да у оцу Јовану почива велика сила Божија и да је он Духом Светим прозрео његове мисли и кроз велику масу света упутио се право њему, не погледавши никога другог. То га је толико поразило, да се у души променио и вратио православној вери. (II, 98)
„Како ти се допада моја комедија?“ Улицама Кронштата иду два друга, колеге по служби, један религиозно настројен, док је други неверник. Први је био велики поштовалац оца Јована, па је предложио своме другу да пођу у цркву на Литургију и саслушају проповед оца Јована. Али се овај веома скептички односио према оцу Јовану и чудима која је он чинио, па је предлог одбио, рекавши да он не верује причама о оцу Јовану. Али на наваљивање свога друга ипак пристане, рекавши: „Нешто ново и интересантно сигурно нећу видети ни наћи, али кад ти наваљујеш, поћи ћу да видим како он изводи своју комедију.“
Кад су стигли у храм, Литургија је била при завршетку. Они су стали по страни. Одмах потом кроз масу света прилази им црквени тутор, послан од оца Јована из олтара, и саопштава невернику да га отац Јован позива у олтар. Овај веома изненађен, али присебан, почео је да уверава тутора да је посреди нека грешка, јер баћушка њега уопште не зна нити може знати, и да он сигурно зове неког другог. Тутор се вратио у олтар, али се убрзо опет појавио и пришао невернику, рекавши: „Па ваше име је тако и тако, а презиме тако и тако (тачно је рекао и име и презиме), према томе баћушка вас зове.“
Изненађен до крајности, неверник је осетио како му је ледена струја прошла кроз тело, У крајњој пометњи, он се обратио своме другу поред себе за савет: „Шта да чиним, да идем или не?“
„Па јасно је да баћушка тебе зове. Иди, па ако је неки неспоразум, објасниће се у олтару.“
Збуњен, пребледео у лицу, неверник се, и мимо своје воље, као по некој неопходности, упутио за тутором у олтар.
Само што су ушли, њему брзо прилази отац Јован и обраћа му се са питањем: „Дакле, мили мој, реци, молим те, како ти се допада моја комедија, да ли је добро изводим?“
Кад је чуо ово питање, неверника је обузео трепет и ужас, ноге су почеле да клецају, он је пао на колена и почео да моли опроштај због свога неверја и дрскости. Отац Јован га је љубазно подигао и речима вере, кроз које је провејавала топла љубав, поучио и вратио на пут истине. (Из предавања митрофорног протојереја Теодора Сињкевича, које је одржао у сали Београдског универзитета 19. децембра 1928. године – II, 98-100)
Повраћај вери разочаране жене. Једна породица у Петрограду позвала је била оца Јована у посету. У очекивању његовог доласка, поред чланова породице, искупило се много и других. У то време у овој породици гостовала је једна дама, разочарана у живот, која није веровала ни у Бога ни у чуда оца Јована. Она није желела ни да види оца Јована, нити да га чује. Зато се повукла у једну забачену собицу пространог стана, села на кревет и почела да се занима ручним радом.
У то стиже отац Јован колима. Њега пред улазом дочекају сви чланови породице и други који су се били окупили, у намери да му приђу за благослов. Али се догодило нешто неочекивано и за присутне несхвативо. Уместо да се поздрави са њима и да их појединачно благослови, отац Јован је журним кораком прошао мимо њих, упутио се у стан и кроз сплет многих оделења у пространом стану ушао у собу, у коју се била повукла она дама. Видевши оца Јована, она се толико препала, да јој се учинило како се сва соба са предметима у њој почела да окреће. Међутим, отац Јован је мирно сео поред ње и почео да побија њено неверовање и очајање, да говори о Божијем милосрђу и Промислу, о покајању и вери. Говорио је дирљиво, топло и убедљиво и саветовао да се врати вери и нади. Дирнута његовим речима, она се расплакала, а срце њено испунило се благодатном топлотом, која увек прати човеково обраћање Богу.
Пошто је тако у души ове разочаране жене запалио светилник вере и духовног живота, отац Јован је потом извршио молитву ради које је био позван у ову породицу. (Из споменутог предавања проте Сињкевича – II, 100-101)
„Чувај свету водицу, ускоро ће бити потребна.“ Мој отац, генерал Лански, био је верујући човек. Он је веома поштовао оца Јована и чешће га позивао ради молитве. Отац ми је био болешљив. Кад сам га једног дана посетила, затекла сам га нерасположеног, па сам му предложила да пише оцу Јовану и позове га да се са нама помоли Богу. То је учињено, и од оца Јована ускоро је стигао одговор, у коме је наведен дан и време његовог доласка. У заказано време баћушка је стигао, весео и расположен, као и увек. Пошто се помолио и окропио светом водом све нас, он је, на молбу оца, остао да са нама попије шољу чаја. За време разговора устао је и ходао по трпезарији од угла до угла. За то време моја бака, која је живела у кући мога оца, дошла је да угаси свећу пред иконама и склони чинију са светом водицом. Баћушка јој брзо приђе и рекне: „Чувај свету водицу, ускоро ће бити потребна.“ После тих речи баћушка је отишао.
Мој отац био је бодар и весео. Али бака, кад ме је испраћала, поновила ми је са зебњом речи оца Јована. Убрзо потом мој отац опасно се разболи. Лекари констатују да је код њега прогресивна парализа, која га је за неколико дана свалила у гроб.
Тако су се брзо испуниле пророчке речи оца Јована. (Из писма Анастасије Рачинске – II, 101)
„Дошао сам да се опростим.“ У Андрејевском храму у Кронштату служио је неко време са оцем Јованом ђакон Михаил. Његов таст био је свештеник много година при истом храму заједно са оцем Јованом. Отац Јован много је волео обојицу. На заузимање оца Јована ђакон Михаил рукоположен је за свештеника и постављен за старешину цркве и вероучитеља II кадетског корпуса у Петрограду. Са њим је у Петроград прешао и његов таст у одмаклим годинама живота, али још бодар. Приликом својих долазака у Петроград отац Јован је често посећивао ову породицу.
Једном, на Велики Четвртак, око 9 сати изјутра, када се свештеник Михаило спремао да пође у цркву, неко је зазвонио на главним вратима. Отац Михаило пође и отвори врата. На њима се указао отац Јован. Свештеник Михаило обрадовао се и у исто време изненадио посети оца Јована у то време. Отац Јован му је рекао да је дошао ради опроштаја са његовим тастом. Стари свештеник није био болестан, него само малаксао, као и сви стари људи његових година. После кратковременог задржавања, отац Јован је отишао.
Старчев зет, свештеник Михаило, отишао је после подне у своју цркву да служи велико бденије. Кад се увече вратио кући, затекао је таста мртва. (Из писма Анастасије Рачинске – II, 102)
„Верочка, не узбуђуј се, све ће бити добро, он ће оздравити.“ У тврђавском пуку у Ковну служио је потпуковник Пригоровски, који се смртно разболео: избацивао је крв и лекари су уверавали да је његово стање безнадежно.
Он је имао своју кућу у Оренбургу и по својој молби био је премештан у Белебејски пук у Оренбургу, али се због тешке болести није могао преселити.
Његова жена Вера била је ученица оца Јована у Кронштатској гимназији. Она се реши да оде до оца Јована у Кронштат. Стигла је и ушла у цркву за време опште исповести. Црква је била препуна и она се побојала да се неће моћи пробити до оца Јована. Али у том часу гомила је захвати и приближи амвону, на коме је стајао отац Јован. Он ју је спазио и рекао јој: „Верочка, то си ти? Не узбуђуј се, ја се молим Богу. Помолимо се заједно.“ Кад је завршио молитву, он јој се обратио речима: „Сад пођи кући, све ће бити добро, он ће оздравити.“
Кад је она стигла кући, муж је изашао у сусрет. Он је устао с постеље потпуно здрав и преселио се са породицом у Оренбург. (Испричала Леонарда Антонова Јанковска, римокатоличка милосрдна сестра Црвеног крста, Београд, Ортопедски завод у улици Војводе Путника – II, 103)
„Буди здрав.“ Мој први муж, порески инспектор и градски саветник Шулц, лутеранске вере, био је велики картарош и често целе ноћи проводио у клубу. Једном се догодило да је његов партнер умро на његове очи за карташким столом, и то је на њега произвело веома тежак утисак. После тога неко време престао је да се занима картама, бојећи се да се и њему не догоди исто. Сваким даном он је све више бринуо о свом здрављу.
Кад смо били у гостима код мојих родитеља у Петрограду, мој се муж почео осећати веома лоше, да слаби и да га ноћу спопада страх од смрти. На сва моја узнемирена питања он је одговарао криком: „Умирем, умирем!“ Уплашена, ја сам трчала по лекаре, али ни један није могао да схвати његову болест, пошто се он ни на шта није жалио. А симптоми су били ови: он је много воде пио, мало јео и рђаво спавао. При томе је много слабио. Тада ми решимо да се обратимо специјалисти за нервне болести. Професор га је прегледао, чуо све, а потом ме позвао у страну и саопштио ми да је његова болест опасна. Треба да се озбиљно лечи и држи строгу дијету. На крају ми је наредио да му сутрадан однесем мокраћу на анализу. После тога професор је констатовао да је код њега шећерна болест у опасном и запуштеном облику и да је случај неизлечив. Живеће највише месец дана.
Чувши то, ја само што у несвест нисам пала. А требало је пошто пото сакрити од мужа дијагнозу и мишљење лекара. Јер је он био веома сумњичав и подозрив у вези своје болести. Требало је после лекарске визите показати весело лице и безбрижност, да га не би уплашила, јер је он веома волео живот.
Дани су пролазили, а он је слабио све више. Од човека пуног здравља он се претворио у скелет. Одело на њему висило је као на вешалици. Изгубио је потпуно апетит и сан. Све се одвијало како је рекао професор.
У то време наш дом посетио је отац Јован Кронштатски. Дошао је да обиђе своје кумче, кћер власника куће. Чувши о томе ја и сестра дигнемо се од ручка и пожуримо на степениште, да га видимо. За нама је пошао и мој муж. А степениште је било пуно народа, из свих станова кућа и са улице. Кроз гомилу се тешко могло проћи. Са великим трудом и уз моју помоћ, муж је успео да се пробије кроз масу и стане пред врата портира. А ја сам се вратила натраг у нади да добијем благослов од оца Јована. У том часу он се спуштао низ степенице доста брзо и ни на кога није гледао. Пред њим је ишао човек и правио му пут кроз масу. На неколико корака пре излаза отац Јован се задржао. Необуздана маса у снажном таласу нагрнула је к њему. Али он учини неколико корака у правцу мога мужа, положи руке своје на његову главу и заповедничким тоном рекне му: „Буди здрав!“ Затим је одмах изашао, сео у кола и отишао.
Муж се лако попео степеницама до стана у особитом расположењу. У кући никоме није рекао ни речи. Ја и сестра испричале смо у одломцима родитељима све што се догодило.
Те ноћи први пут мој муж није имао напада. Заспао је и није се будио целе ноћи. Изјутра је са апетитом попио чај са земичкама (што одавно није чинио) и постепено се повраћао у живот и здравље. Следећи лекарски преглед показао је потпуно одсуство шећера у крви. Професор ништа није знао шта се десило, само је раширио руке и рекао: „Ништа не разумем, то је неко чудо!“ После тога мој муж живео је дуго и умро од запаљења плућа у 65. години живота.
Отац Јован никад пре тога није видео мога мужа, нити му је ко говорио о његовој болести. (Успомене Јелене Константиновне Китченко, удове Михаила Димитријевича Китченка, бившег генерал-лајтанта, Београд, II Руски дом на Вождовцу – II, 103-104)
„Па ти си Францускиња!“ Иста ова госпођа испричала је и ову успомену.
По чудесном оздрављењу мога мужа, ми смо опет били у гостима код мојих родитеља. Дошли смо били да се опростимо од њих, пошто је мој муж неочекивано добио премештај у град Пудож, у Олоњецкој губернији. Он је отишао сам да прими дужност и нађе стан, а ја сам остала код родитеља са двоје женске деце једно од 8 година а друго одојче. Било је јесење годишње доба, крај септембра. Родитељи су ме саветовали да у ово доба године не полазим на тако далек пут са малом децом, него да путовање одложим до пролећа. Ја сам се колебала и нисам знала шта да чиним. У томе од мужа примим писмо, у коме ме позива да дођем, јер је нашао стан. Нисам знала кога да послушам: мужа или родитеље.
У часу мога колебања наиђе газдин синчић и јави да код њих долази отац Јован Кронштатски. То је моја срећа, помислила сам и појурила да га видим, а сестре за мном. Ја сам схватила да је његов долазак – моје спасење. Обузело ме је неко надземаљско расположење. У таквом расположењу ја сам просто улетела у собу, у којој је већ седео отац Јован и полетела к њему. Не сећам се шта сам му све рекла. Знам да сам много плакала и да је он својом руком отирао моје сузе и умиривао ме, док сам му ја љубила руке и квасила сузама. Кад сам се умирила, он је положио своје руке на моју главу и рекао: „Умири се, не плачи, све ће бити добро. Ти одлазиш у мој крај. Тамо је прекрасно. Благосиљам твој пут. Пођи с Богом!“ Потом, загледавши се у моје лице, рекао је смејући се: „Па ти си Францускиња!“
– „Не, баћушка, ја сам Рускиња.“
– „Није истина, ти си Францускиња!“
– „Ама није, баћушка ја сам Рускиња“, одговорила сам поново са смехом.
Кроз два дана полазио је пароброд, и ја сам кренула на пут. Пут је био врло тежак, бура нас је пратила, али сам ипак срећно стигла. Тамо сам са мужем проживела три године и вратила се у Петроград, где је он умро 1900. године.
Ја сам се често сећала и живо преживљавала сусрет са оцем Јованом и све сам се питала зашто ме је он тако упорно називао Францускињом. Тек нешто каснији догађаји то су ми објаснили.
По смрти мужа, ја сам ступила у други брак и после револуције 1917. године нашла се са мужем у Београду. Требало је прихватити се неког посла, да би се зарадило парче хлеба. Ја никакво стручно образовање нисам имала. Једино сам одлично знала француски језик. У нашој породици живела је двадесетак година као васпитачица једна Францускиња и од ње смо ја и сестра научиле одлично овај језик. Како је у Србији онда био у моди француски језик и многи су родитељи желели да им деца науче француски, ја сам се прихватила службе у једној имућној породици да њихово троје деце научим да говоре овим језиком. Као дете ја сам тако добро савладала овај језик, да ме сви сматрају за Францускињу, и по лику ја више личим на Францускињу него на Рускињу. Тако ја откако сам се нашла у Београду живим од француског језика.
Значајно је то што ме отац Јован уопште није познавао, онда ме он први пут видео, и није од мене чуо ни реч француског, а будућност тако јасно предвидео. За мене је то несхвативо! Ма колико живела, никад не могу заборавити његов благослов крстом којим ме је осенио и руку којом ми је отирао сузе. То ће ми остати као најлепша успомена мога живота. (II,105-108)
Шта си ти мислио? И ја сам такав, као и сви ви! Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао се о оцу Јовану, па је дошао у Кронштат да заједно са оцем Јованом одслужи рану Литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време. Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: „Па и ти служиш, као и ми сви и не разликујеш се много од нас.“
На то му отац Јован одмах гласно одговори: „А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви.“
Свештеник је био поражен овим речима. (Исказ капетана II класе Ивана Николајевича Казнакова – II, 111-112)
„Целог живота бићеш милосрдна сестра.“ По завршетку осморазредне гимназије, ја сам зажелела да пођем у Петроград на више медицинске курсеве. Моја мати није се саглашавала са тим, него ми је саветовала да се усавршавам у музици и упишем на конзерваторијум. Како сам ја упорно настојавала на своме, мати ми је рекла: „Добро. Али под условом: Пођи претходно до оца Јована Кронштатског, па ако он благослови твоју жељу, ја ћу се сагласити.“
Моја тетка, која је живела у Петрограду, предложила је да ме одведу у Кронштат. Ми смо отишле и узеле собу у Дому трудољубља. Тамо су нам рекли да је врло тешко баћушку уловити – он је увек заузет и много жури. Истог дана кад смо ми стигле, дошао је у Дом и отац Јован и на највишем спрату служио молебан. Нама су рекли да се припремимо да га примимо, да отворимо врата и чекамо га. Он ће кад заврши молебан да сиђе и к нама. За то време маса света скупила се на улици, пред улазом у зграду и по степеништу. Мало после зачуло се певање: „Свјатиј Боже…“ и баћушка се показао на степеницама, окружен са свих страна народом. Сви су полетели к њему и маса нас је пригњечила у углу. Ја сам изгубила наду да ћу моћи да му приђем. У томе је он према мени пружио руку, маса се размакла и његова рука спустила се на моју главу, а он је брзо рекао: „Навратићу код вас.“
Ми смо пожуриле у собу. Баћушка је брзо ишао по собама, понегде би се на кратко задржао. Кад је дошао код нас, почео је брзо да служи молебан, затим јe узео крст да га целивамо, кропећи нас светом водом. Мени је положио крст на главу, покропио ме и рекао: „Целог живота бићеш милосрдна сестра.“ Ја сам се побунила и рекла: „Не, баћушка ја сам дошла специјално ради тога да просим ваш благослов да учим за лекара.“
„Да, да, знам, учи, учи, девојко, треба да учиш, али целог живота бићеш милосрдна сестра.“
Ја сам била растројена… Уписала сам се на медицинске студије и провела три године, а потом се неочекивано удала. Муж ми је обећао да ћу продужити студије. После испита отишли смо у село, где сам почела да се бавим лечењем сељака. У томе су наступиле околности, које су ми онемогућиле даље студирање. После тога ја сам добила диплому лекарског помоћника и милосрдне сестре. Сав живот сам провела лечећи сељаке и чланове породице, а за време рата радила сам као милосрдна сестра по болницама.
Тако се испунило предсказање оца Јована Кронштатског. (Сведочанство Раисе Михаиловне Пољакове, удове државног саветника, Београд – II, 115-116)
„Стигла је Ана, помолићемо се!“ Моја мати у својој младости била се разболела од запаљења плућа а потом и од запаљења стомака. Лечио ју је брат лекар и лекар из суседног града. Али болесници је било све горе и горе, температура се подизала до 41 степена, ништа није помогло. Њена мајка, наша бака, рекла нам је да се помолимо пред иконама за мамино оздрављење, а потом је упутила хитан телеграм оцу Јовану у Кронштат да се и он помоли за мајку троје мале деце.
Сутрадан стигао је одговор од оца Јована: „Молим се, молите се, оздравиће.“ И стварно, оздрављење мамино било је тако брзо, да су се лекари чудили јер је било супротно њиховим предсказивањима.
Кад се мама опоравила, она се упути у Кронштат да захвали Господу и баћушки. Ушла је у Андрејевски храм и прошла напред, да би се захвалила баћушки и испросила његове молитве. У том се појавио отац Јован и пролазећи поред ње, погледао је и рекао: „Стигла је Ана, помолићемо се!“
Између више хиљада присутних у храму, отац Јован је позвао болесницу, којој је пре тога помогао својим молитвама издалека. (Сведочанство Раисе Михаиловне Пољакове – II, 117)
„Бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим.“ Наш рођени брат Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник, али је из неких разлога, од нас скриваних, желео да промени струку. Преко лица која су била блиска оцу Јовану Кронштатском он је успео да се састане с њим, открије му своју намеру и испроси његов благослов за нови изабрани пут.
Отац Јован објаснио је брату тежину дужности и одговорности духовних пастира у времену које долази и дајући му благослов за тај подвиг рекао му: „Е добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим.“
Ово се догодило 1907. године.
Брат је продужио поштанску службу у Петрограду и учествовао у рату са Немачком (1914). Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано стигло је од њега писмо из села Спаскова, близу Томска, у Сибиру, у коме јавља да се на њему испунило пророштво оца Јована из 1907. године, да је од марта 1919. године свештеник и да га је рукоположио епископ Серафим. Из Сибира је касније прешао у област Урала, а потом Северног Кавказа. (Сведочанство његове браће: јеромонаха Генадија, духовника Рождественског Коневског манастира, и Николаја Васиљевича Степанова, искушеника истог манастира – II, 117-118)
Прорекао жени страдалнички живот. Приближно 1896-1897. године дошао је у Кијев отац Јован Кронштатски. Кућна послуга јавила је мојој мајци, жени генерала Крутена, да се у суседној кући налази отац Јован. Она је ставила мараму на главу и одмах пошла у суседну кућу. Међутим, тамо је затекла масу света, и није могла да приђе оцу Јовану. Али отац Јован ју је спазио, пружио к њој руку и рекао да ће у животу много пропатити, али треба да се крепи и са храброшћу све поднесе што је снађе. Назвао ју је страдалницом.
Мама је тада живела добро и богато и ни о каквим страдањима није се могло помислити. Али се убрзо пророштво остварило: син јој је погинуо у рату, а она остала без свега и умрла од тешке болести после операције. (Казивање њене кћери Ксеније Николајевне Гумилевске, жене пуковника у Београду – II, 127)
„А зашто си ти, лисицо, дошла?“ Сећам се једног догађаја, који ми је мати испричала. Једном је она зажелела да пости и оде оцу Јовану ради благослова. Са њом је пошла и једна наша даљна рођака, богата и слабо верујућа. Уз то која се и према оцу Јовану није односила са поштовањем. Кад су обе прилазиле оцу Јовану ради благослова, он се дуго загледао у нашу рођаку и рекне јој: „Зашто си ти, лисицо, дошла?“ А маму је благословио. (Казивање моје познанице – II, 127)
Молба философа Владимира Соловјова и одговор оца Јована. У листу „Новоје Обозрјеније“ господин С. објавио је своје успомене о покојном философу Владимиру Соловјову. Између осталог, навео је и интересантан случај из 1890. године, када је Соловјов живео у Петрограду, у „Европској гостионици“ и бавио се пројектом о проширењу права Јевреја.
Једном, када се аутор успомена нашао код Соловјова, закуцао је на врата слуга и саопштио да се у једној соби нашег ходника налази отац Јован Кронштатски, који је недавно стигао и вероватно ће брзо отићи.
„Хајдемо!“ радосно је узвикнуо Соловјов, и ми изађемо у ходник.
У том часу ми смо спазили оца Јована како излази из суседне собе у ходник, а млади брачни пар испраћа га. Отац Јован пошао нам је у сусрет, пружајући руке. Мене је он знао као сарадника и материјалног помагача у пословима његовог Дома трудољубља, а знао је одавно и философа и његову породицу.
– „Здраво, здраво!“ рекао је обраћајући се философу и гладећи руком његову бујну и таласасту косу, што је он чинио са својим пријатељима.
– „Баћушка ја имам да вам упутим велику молбу“, рекао је Соловјов дрхтавим гласом, мало збуњен.
– „Молбу? Какву и у чему је? Говори брже!“
– „Ја сам… започео једно дело – проговорио је Соловјов полако и као колебајући се – дело, како ја мислим, добро… Благословите то моје дело!“ При тим речима он је са поштовањем сагнуо своју главу са лавовском гргуравом гривом пред ситном фигуром пастира.
Отац Јован полако је подигао сагнуту главу философа, пажљиво се загледао у његово лице и рекао:
– „Да те благослови Господ и дело твоје, ако је оно на добро, али… и опет се загледао у очи Соловјова, крстећи га својом руком – дело твоје неће се завршити тако како ти мислиш.“
После тих речи он се удаљио од нас и упутио гомили, која је већ била испунила ходник и са нестрпљењем чекала његов благослов.
Предсказање се испунило: пројект није дао никакве резултате. (Прештампано из листа „Кормчиј“ за 1902. годину – II, 128-129)
„Изгубио сам свој драги камен!“ Отац Јован много је волео кронштатског председника Филипа Степановича Степанова, који се био шлогирао и десет година био парализован. Није могао ни да говори и једино је на поздрав оца Јована, приликом посете, могао да одговори: „Слава Богу!“
Последњи пут отац Јован посетио га је на Ускрс и после тога говорио: „Изгубио сам свој драги камен!“ Пошто је отац Јован недавно пре тога добио од цара напрсни крст са повећим брилијантом у њему, сви су помислили на тај брилијант. Али брилијант је био на своме месту. Отац Јован је мислио на свога пријатеља Филипа Степановича, кога је приликом ове последње посете грлио и притискивао на своје груди, додајући: „Шта можемо, све је воља Божија.“
После две недеље старац је умро. (Саопштење Ане Петровне Бартеље – Мењше – II, 132)
Савет оца Јована атонском монаху. У руском манастиру светог Јована Богослова, на Светој Гори Атонској, живео је више од 20 година монах Мартинијан Орел, Малорус, човек тврдоглав, који никоме не уступа. Намислио је да дође у свој крај и види се са сродницима. Настојатељ, јеромонах Герасим, знајући његов карактер, дао му је благослов за пут и рекао му: „Потруди се да се одавде вратимо у отаџбину, јер нас овде, као што и сам знаш, не трпе, него нас са свих страна притешњавају, а у Русији сви стари манастири пуни су стараца, док у Сибиру и на Кавказу има доста места за нове манастире.“
Мартинијан је примио у срце речи настојатеља и директно из Одесе, не свраћајући својима, отпутовао у Петроград и у Кронштат до оца Јована, да се са њим посаветује и добије благослов.
Срећно је стигао у Кронштат, нашао оца Јована и са њим поразговарао. Отац Јован му је рекао: „Ако хоћеш да постигнеш жељени циљ, онда одмах још данас крени у Владикавказ тамошњем епархијском епископу, никуда успут не скрећи нити се на путу задржавај, јер ако куда скренеш и прекинеш директан пут, знај да свој циљ никад нећеш достићи.“
Монах је послушао и одмах кренуо. У Москви је само променио воз и одмах продужио. Али кад је био близу свога родног места, није могао да одоли искушењу него је свратио само између два воза, да се види са старом мајком и другим блиским сродницима, и одмах хтео да продужи пут, али му је следећи воз умакао, и он је морао да сачека други воз, и тако закасни читав дан и ноћ.
Кад је стигао у Владикавказ и јавио се у двор архијереја, рекли су му да је владика пре неколико часова отишао на виђење са намесником Кавказа, који је по службеној дужности обилазио поверену му област. Мартинијан крене за њим у Баку, у нади да ће се тамо срести са владиком и намесником. На половини пута он дозна да се намесник успут задржао и дуго разгледао једну стару напуштену тврђаву. Мартинијан сиђе на указаној му станици и упути се ка тврђави, која се видела па брду. На путу он сретне владику, који се враћао на станицу са војним свештеником.
Кад је монах Мартинијан испричао владики циљ, свога пута, из уста владике се отело вајкање: „Ах, да сте овде били неколико часова раније, намесник би ту одмах на лицу места својим указом потврдио тврђаву манастиру, јер она, по његовим речима, више личи на манастир, ако би се само нашли монаси који би ту живели, и он би, вели, постарао се да они овде имају безбедно пребивање. Да сте само неколико часова раније стигли! А сад је намесник журно отишао у Тифлис. Саветујем вам да одмах пођете тамо са мојим писмом.“
Мартинијан је пошао, али су му у Тифлису рекли да је намесник по позиву журно отпутовао у Петроград.
Мартинијан је ишао и у Петроград, али нигде ништа није успео. Вратио се у Свету Гору и тамо умро. (Причање јеромонаха Харалампија из Андрејевског скита у Светој Гори – II, 134-135)
„Бићеш јерођакон, али не и јеромонах.“ Православни Естонац Феодор Гросман, млад човек, просио је од оца Јована благослов да иде на Атон у монахе, и добио овакав одговор: „Бог те благословио! Бићеш монах и јерођакон, али јеромонах нећеш бити.“
Гросман је отпутовао на Атон и ступио у братство руског Андрејевског скита. Био је помоћник апотекара и способан појац; пострижен је у монаштво и добио име Тадеј. Убрзо је био рукоположен за јерођакона и свима је искрено причао о пророштву оца Јована. Али после неколико година он је почео да сумња у пророштво и исмева праведника, мислећи у себи да ће упркос његовом пророштву бити јеромонах. Но после краћег времена рукоположен је за јеромонаха други из братства, млађи од њега. То га огорчи и он у својој злоби против игумана устане и придружи се онима који су били против њега. Због тога је напустио Атон, вратио се у Петроград. Ту је свукао мантију и оженио се, али се после годину дана развео и оженио по други пут.
Тако се испунило пророштво оца Јована. (Саопштење светогорског јеромонаха Харалампија – II, 135-136)
„Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш пут да правиш.“ Тако је отац Јован рекао једном поклонику светих места, човеку у годинама, који је од њега затражио благослов пред поклоничко путовање у Свету Гору. Кад је стигао у Андрејевски скит изразио је жељу да га приме у братство, игуман Јосиф га је одбио рекавши, да у братству имају одвише монаха и да им нови нису потребни. Он је између поклоника одбио многе и млађе од њега, способније за све врсте послова.
– „Али мене је к вама послао отац Јован Кронштатски“, изјавио је поклоник.
– „А да ли ти знаш неки занат?“ запитао је игуман.
– „Ја сам зидар и могу камен да тешем и правим пут.“
– „Ако си зидар, ти си нам потребан. Нама је потребно да изградимо пут од Скита до воденице.“
– „Баћушка Јован тако ми је и рекао: ‘Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш да правиш пут.'“
Нови послушник прихватио се посла и за годину дана изградио добар пут у серпентинама до воденице, по коме могу и аутомобили, ако би их било, лако да саобраћају, као и сточна запрежна кола.
По завршетку пута, зидар се разболео и отишао у болницу, умро је као схимник, проживевши у манастиру две године. (Саопштење светогорца јеромонаха Харалампија – II, 136-137)
„Мужеви, волите своје жене!“ Као свештеник Катедралног храма у Екатеринбургу био сам позван од стране једног парохијана на ручак поводом његовог имендана. После молебна сели смо за ручак. Повео се разговор о оцу Јовану. Слављеник је по својим трговачким пословима био код свог ортака у Иркуцку и испричао следеће:
Породица његовог ортака састојала се од мужа, жене и мале кћеркице, тешко оболеле од шарлаха. Преузете су биле све могуће лекарске мере, али успеха није било. Дете се губило на очи родитеља. Страх да изгубе своју јединицу потресао је срце родитеља. Мати је настојала да се пошаље телеграм оцу Јовану, али муж није веровао у моћ његове молитве. Ипак, побеђен материнском љубављу, он је послао телеграм. Од оца Јована стигао је одговор: „Молите се, оздравиће!“
Кад је од ортака примио писмо о срећном исходу болести њихове јединице, наш слављеник реши се да са женом оде у Кронштат и види тога молитвеника и чудотворца.
По доласку у Кронштат, они одседну у Дому трудољубља. Ту су после ране Литургије очекивали посету оца Јована. Општа нервоза оних који су очекивали оца Јована пренела се и на њега и жену му, и они се тако посвађају, да је жена грцала од плача.
У томе је у собу брзо ушао отац Јован, извршио кратак молебан водоосвећења, и после тога сам почео да разлива раније припремљен чај. За то време он мужа није ни погледао, него је сажаљиво разговарао са увређеном женом. Тек при растанку, окренуо му се и упутио речи светог апостола Павла: „Мужеви, волите своје жене“ (Ефес. 5, 25) – и брзо изашао.
Овим речима ја сам био поражен, као громом, завршио је причу наш слављеник. (Саопштио протојереј Аристарх Пономарев – II, 138 – 139)
„Па ви сваког дана примате благослов од архиепископа, а ја сам само прота.“ Протојереј Пономарев саопштио је у своме писму још и ово:
Живећи у Владивостоку, ја сам се једног дана срео и упознао са пореским инспектором Н., нећаком бившег архангелског архиепископа Антонија (ако ме памћење не издаје). По завршетку архангелске богословије 1905. године. млади нећак остао је преко лета код свога стрица, архиепископска, као његов секретар, до одласка на универзитет.
Као што је познато, отац Јован је сваке године одлазио у своје село Суру, у Архангелској епархији. Долазак баћушке сматрали су тамо за велики празник. Млади секретар био је захваћен револуционарним духом тога времена, и до баћушке му није било стало. Пошто он свакодневно прима благослов од архиепископа, њему благослов оца Јована, ма и престоничког проте, није потребан – тако је он у себи размишљао, очекујући да се о отац Јован појави у цркви.
У заказани час у храм је ушао отац Јован, уморан од пута, али пун радости. Маса света која му је похрлила, попут таласа понела је и младог секретара. Нашавши се пред оцем Јованом и његовим погледом, који је, слично сунчевом зраку, осветлио помрачену савест и дубине срца његовог, младић је махинално сложио руке за пријем благослова. Али, за чудо, баћушка га је само пољубио, а благослов му није дао.
Осећање кајања обузело је младића и он се решио да сутра неминовно прими благослов. Сачекавши оца Јована, који је по своме обичају рано устао, он му је пришао и запросио благослов.
„Па ви сваког дана примате благослов од архиепископа, а ја сам само прота“, рекао је отац Јован, осмехујући се и гледајући га погледом пуним љубави.
Ја сам се тада, причао је младић, бацио на колена и замолио да ми опрости због мојих речи које је он поновно.
– „Па то је све исто, и јерејски и архијерејски благослов – то је у ствари Божији благослов“, рекао је баћушка, благосиљајући га. (II, 140-141)
„Не бојте се, преживеће!“ У уредништву листа „Мисионерское Обозрјеније“ у Петрограду, разболео се словослагач Тома Лукјаншчиков после јаког назеба. Одлежао је неколико месеци у болници, али лекари нису могли установити од чега болује и давали су разне дијагнозе. Болесника упуте на Крим, али помоћи ни тамо није било. И он је почео полако да умире. Лекари су престали да га лече.
Породица и колеге болесника замоле господина Скворцова да он умоли оца Јована да се помоли за оздрављење болесника. Овај то учини, и отац Јован двапут обећа доћи, али није стигао. После тога Скворцов је рекао оцу Јовану: „Ако не дођете, Лукјаншчиков ће умрети.“
„Не бојте се, преживеће!“ одговорио је мирно отац Јован. Најзад, отац Јован стигао је једног дана, помолио се и био потпуно уверен да ће болесник оздравити. Лекар је одмахнуо руком и рекао: „Ипак, умреће.“
После неког времена отац Јован срео се са Скворцовом и рекао му: „Хајдемо до твога болесника, њему је сигурно боље.“ И стварно, затекли су га како седи на постељи.
Отац Јован се помолио са породицом. Болесник је оздравио и вратио се на свој ранији посао у штампарију. (Саопштио Б. Мајевски, библиотекар Патријаршијске библиотеке у Београду – II, 141-142)
„Припреми се, голубице, за твоју душицу брзо ће доћи анђео!“ Године 1894. или 1895. у Сибиру, у Краснојарску, сестра моја Павла Марковна Ивановска, стара 28 година, оболела је од бубрега. Спрам њеног кревета висила је слика оца Јована.
Изненада, у 10 сати изјутра, болесна сестра вели ми: Молила сам се оцу Јовану да оздравим, али он ми је рекао: „Припреми се, голубице, за твоју душицу брзо ће доћи анђео!“
Испричавши то, сестра ме замолила да је умијем и очешљам, што сам ја одмах учинила.
У 11 часова она умре. (Саопштила Анастасија Марковна Насједкина, Београд, Доситејева, 15 – I, 230)
Ретке посетиоце храма упутио да молитвом у храму траже исцелење болесника. Не сећам се тачно године, али самог догађаја сећам се јасно, као да се јуче збио. Чини ми се да се то догодило на годину дана пре смрти оца Јована.
Мој старији брат био је у то време војни лекар у једном пуку у Витебску, а ми смо живели у Смоленску.
Једног дана стигне мојим родитељима телеграм, који нас је све много уплашио. У њему се јављало да је мој брат опасно оболео и да је скоро у безнадежном стању упућен хитно у Москву ради операције.
Родитељи телеграмом замоле клинику у Москви за обавештење о развоју његове болести и операцији. Отуда је стигао нимало утешан одговор: „Операцију не смемо да вршимо, сувише је слаб. Лекари се боје исхода болести.“ А код брата је било или запаљење трбушне марамице са гнојењем (перитонит), или гнојно запаљење црева, или обоје.
Тада се на нашу срећу, мама сетила оца Јована Кронштатског и исцељивања по његовим молитвама. Одмах му је упућен телеграм са најтоплијом молбом да се помоли за смртно болесног брата.
Од оца Јована стигао је одговор да ми сами одемо у цркву Николаја Чудотворца и тамо одслужимо молебан за здравље болесника. У овом одговору појавила се прозорљивост оца Јована. Он као да је знао да смо ми тада ретко похађали богослужења и како смо, на своју срамоту, били скоро индиферентни према вери, па нам је зато и препоручио да се сами помолимо.
Тај молебан у Никољској цркви ја никад нећу заборавити. Ми смо сви за време молебна јецали и плакали. Молитва и сузе олакшали су нашу тугу и ми смо се умирени вратили кући. Сутрадан стигао је из Москве телеграм у коме нас обавештавају о чудној појави: „Температура са 40 спала на нормалу и процес запаљења пролази.“
Кратко време потом брат је потпуно оздравио и вратио се на своју дужност у Витебск. (Саопштила К. Јурјева. Прештампано из листа „Православнаја Рус“, од 8. априла 1937. године – II, 132-133)
„А и ви сте овде!“ Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Мени пође за руком да га сместим у болницу принца олденбуршког у засебну зграду. Болничка опрема била је прекрасна а иста таква и нега болесника. Лечење се спроводило под надзором директора болнице, чувеног професора Раухфуса, специјалисте за дечје болести.
Али упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом. Једног тешког дана наша неговатељица наговори ме да изађем на чист ваздух и прошетам улицама.
Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме је требало да се обратим молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?
„Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара“, одговорили су ми.
Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза месареве куће, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу није било могуће. А и да предузмем ма шта, већ је било касно.
У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацио поглед на масу.
Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: „А и ви сте овде!“ Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено рекнем: „Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!“
Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао.
Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила његове речи, мени упућене: „А и ви сте овде!“ Оно што је немогуће било мени – да му приђем, њему, прозорљивцу, било је лако да изађе у сусрет жељи душе намучене матере због страдања сина, која проси његову молитвену помоћ.
Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због велике слабости, али криза је прошла срећно, и он се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опоравак је брзо напредовао. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица. (Саопштење госпође Пирот – II, 144-145)
„Варвара ће имати много деце… Али ће то бити туђа деца.“ Ја сам рођена у Петрограду и родитељи моји одлично су знали и дубоко поштовали оца Јована. Долазећи у Петроград, он је понекад навраћао до нас и разговарао са мојима.
Кад ми је било 4 године, родитељи ноћу до Кронштата и мене са собом поведу. Отац Јован ме је благословио, а затим се загледао у моје лице и рекао мојим родитељима: „Варвара ће имати много, много деце, и о њима ће она мислити и бринути. Али то ће све бити туђа деца.“
Ја сам порасла и свршила институт, и предложено ми је место учитељице у црквено – учитељској школи, у којој је било 250 ученица. Пре него што сам дала свој пристанак, ја сам се много и са сузама молила Богу да ми укаже: да ли да прихватим предлог и пођем на службу, или не. Са сузама сам чула глас: „Пођи, буди учитељица.“ Сутрадан ја сам рекла мами: Идем! Тада ми је било 19 година.
У школи је било много сирочића, и ја сам се трудила да им заменим мајку.
Доспевши у емиграцију 1923. године, ја сам у Паризу водила руски дечји вртић, потом велико прихватилиште у околини Бијиарица. У току 8 година организовала сам летње феријалне колоније на мору. У Француској је кроз моје руке прошло 520 деце емигрантске, већином сиромашне.
Тако се обистинило пророчанство оца Јована. Из извесних личних разлога, немојте објављивати моје име. (II, 146-147)
„Ти, Никола, оздравићеш, ја сам се молио за тебе!“ У раном детињству патио сам од епилепсије (падајуће болести). Кад ми је било 10 година, на Велики Четвртак, спремао сам се са мајком да идемо на Велико бденије и саслушамо 12 Еванђеља. Док се мајка спремала, мене је бака обукла у нове хаљине и ја сам сео на столицу. Бака је отишла у другу собу, а ја сам пао са столице. Мама и бака чуле су и дотрчале, подигле ме, раскопчале и почеле да ме прскају хладном водом, као и раније што су чиниле, али ја нисам долазио свести свe до сутрадан. У цркву нико није ишао. Моја мама била је верујућа жена и клечећи пред иконама Нерукотвореног лика Спасова и Почајевске Мајке Божије молила се за моје исцелење. Молећи се ноћу, она је задремала и у сну видела оца Јована Кронштатског како излази из олтара кронштатског храма у свештеним одеждама, носећи у рукама Свете Дарове. Она се пробудила потпуно бодра, учвршћена овим сном у моје оздрављење, села је за писаћи сто и написала телеграм оцу Јовану, просећи његове молитве за болесног дечака Николаја.
У освит дана она упути једног окретног радника на пошту, удаљену 10 километара. Он појаше најбржег коња и оде, а мати продужи молитву до сванућа.
Радник се врати одавно са поште, телеграм је послат, а мене још не могу да поврате свести. Лекара није било близу, а нико на њега није ни мислио, него су покушавали да ме освесте својим средствима. Сутрадан, на Велики Петак, око 9 сати, ја сам отворио очи, али ме болесно стање притискало и даље. Расположење у дому било је тмурно, тегобно, спремало се за празник, али некако суморно, апатично. Једино мати моја била је очигледно ведра, радосно настројена и тешила је оца. Она је дубоко веровала да ће одговор на њен телеграм бити позитиван и са нестрпљењем га очекивала.
У суботу мајка је послала оног радника на пошту за телеграм, уверена да је одговор већ стигао, и заповедила му да се без њега не враћа кући. Увече радник је стигао, улетео у собу и предао мајци телеграм. Прочитавши телеграм, она се расплакала, али сe брзо умирила и почела да се моли. Садржај телеграма био је приближно овакав:
„Христос воскресе! Дечак Николај оздравиће. Молите се Спаситељу!“
На Велику Суботу увече ја сам се осећао потпуно здравим, мада ништа нисам јео. Обукао сам се сам, изашао у трпезарију, где је био припремљен пасхални сто и где се осећао пријатан мирис од колача.
Укућани, видећи да ја идем, као да никад нисам боловао, много су се обрадовали а моја бака плакала је од радости, док сам је ја грлио и љубио, уверавајући је да сам потпуно здрав.
Мајка ме је ставила на колена пред иконама, клекла и она поред мене и почела дуго да се моли и захваљује Богу за моје исцелење. Она је читала молитве, а ја сам за њом понављао.
Сутрадан, на Ускрс, пошли смо у цркву на рано јутарње. Ја сам осећао да се у мени догодила нека промена, осећао сам у себи снагу здравог дечака; у мени се појавила жеља да се играм, шалим па и инатим, чега раније није било. Другог дана Ускрса ишао сам у цркву на Литургију, исповедио се и причестио. После тога у току пола века свог живота напади болести нису се више повратили.
Следећег лета у јулу месецу мати ме је повела у Кронштат, да тамо захвалимо Богу и оцу Јовану и да га замоли да положи своју руку на мене и благослови ме. Сваког дана у храму је било много народа. Пристизали су из свих крајева огромне Русије и сви су хтели да виде Светитеља и приме његов благослов. Због тога је било врло тешко доћи до њега и дотаћи се његове одежде. Ми смо провели у Кронштату 8-9 дана и свакодневно били у цркви, надајући се да ћемо га ту или ван цркве видети и прићи му, али се прилика није пружала.
Последњег дана, кад смо већ изгубили наду да ћемо га видети и доћи до њега, били смо у цркви. По свршетку службе, отац Јован је изашао из храма. Око њега гомила, народ пада на колена. Маса захвата и мене и матер и баца на корак-два до Светитеља. Он је бацио поглед на мене и рекао: „Пропустите дечка к мени“, и ја сам се нашао пред њим. У дечјем страху ја сам хтео да му пољубим руку и замолим да ме благослови, како ме је мајка била научила.
Он ме је помиловао руком по глави и рекао: „Ти, Николај, оздравићеш, ја сам се молио за тебе.“ Ја сам целивао руку Светитеља и заплакао, и не приметивши да моја мати клечи поред мене и целива мантију Светитеља. Сна ова сцена збила се тренутно. Народ се раздвојио, да ме малога не би угушили у гомили. Светитељ је благословио и мајку, рекавши јој: „По вери твојој, син твој Николај неће више боловати.“ Мати је плакала од среће, што је постигла жељени циљ – што смо обадвоје добили светитељски благослов.
Гомила народа нас је окружила и сви су питали да ли нас је отац Јован раније познавао. Моја мати је рекла да нас је он први пут сад видео и испричала све што се са мном догодило.
Све изложено могу потврдити заклетвом. Мада ја, као мали, много шта нисам схватио, али сам осећао и дубоко веровао казивању своје матере, која ми је све то, кад сам одрастао, детаљно испричала. Сем тога, као образована жена, она је све ово записала у свој дневник, који ја често прочитам. (Саопштио Николај Иванович Ротвој, Београд, Проте Матеје 13 – II, 148-151)
„Теби, матушка, остаје да живиш још само три дана…“ Кад ми је било 10 година, присуствовала сам ручку код богатог фабриканта Максимова, у Петрограду. На ручку је био и отац Јован. Добро се сећам како се он обратио домаћици са речима: „Теби, матушка, остаје још само три дана живота, не више, зато пожури да што пре сместиш доживотно своју болесну кћер у Успенски манастир.“
Домаћица је била веома поражена овим речима.
Али њен муж послушао је савет оца Јована и своју малоумну кћер одвезао и доживотно сместио у Успенски манастир. Кад се отуд вратио, затекао је жену мртву. Она пре смрти није боловала, него је само рекла: „Мени нешто недостаје ваздуха“, и рекавши то, умрла је од срчаног удара. (Сведочанство Евгеније Ивановне Лебедеве, Београд, Добрачина 17, II, 151-152)
„При цркви, при цркви.“ Кад је отац Јован посетио I женску гимназију у Варшави и остао на ручку, све су му ученице прилазиле ради благослова. Кад сам ја пришла, директорка је напоменула да сам ја певачица. Тада ме је отац Јован погледао у лице, положио руку на моју главу и рекао: „При цркви, при цркви.“
Ја нисам схватила што би то значило, а мој отац протумачио је ове речи у том смислу да треба у цркву да идем и Богу се молим.
Живот мој тако се одвијао да сам се ја целог живота налазила, и данас се налазим при цркви, прво као појац, потом као најстарија сестра Кијевског сестринства при храму светог Владимира, а сада управљам хором, при цркви Свете Тројице у Београду. Тако су се испуниле речи оца Јована. (II, 152)
„Не жури овамо, него боље пожури кући и кај се за своја дела.“ То је било 1902. године. У селу Шептухову, у Донској области, живео је богати властелин Николај Александрович Пољаков. Имање његово било је велико. Он је био строг и суров човек. Ако би туђе марвинче ушло у његово имање, он се страшно љутио и кажњавао је власника марвинчета. Он је био неверник, па није веровао ни у оно што се у то време говорило и писало о оцу Јовану. Није веровао, док сам не испита.
Догодило се да је допутовао у Кронштат и упутио се оцу Јовану, не обазирући се на масу која је чекала на свој ред. Он се надао да ће њега, као великог господина, пропустити напред, али то се није догодило, и он је почео да губи стрпљење и да се гура. Отац Јован га је приметио, ословио га тачно по имену и презимену и рекао: „Не жури овамо, него боље пожури кући и кај се за своја дела!“
Властелин се препао од ових речи, престао да се гура и вратио се кући, уверен да је отац Јован доиста прозорљив човек.
По повратку кући, он је започео нов живот: никога није вређао, а ако би увредио, одлазио је и тражио опроштај. Већи део имања продао је, оставивши деци својој око 50 хектара. Почео је да помаже сиромашне и њему су, кад се то рашчуло, долазили многи сиромаси за помоћ, и он је свакога помагао. Жена његова није одобравала његове поступке, али он на то није обраћао пажњу. Сваке недеље одлазио је са породицом у цркву, палио свеће, за време Литургије чинио поклоне до земље, и по свршетку службе раздавао милостињу сиромасима.
У том селу била је дрвена црква, па је решено да се подигне нова, зидана. На освећење темеља скупило се много света, свештеника, господе, сељака. Око цркве били су постављени посебни шатори: за свештенство, господу и сељаке.
По завршетку свечаности, Пољаков је скупио све сиромашне и богаље и поставио их за столове припремљене за свештенство и господу и сам их дворио и услуживао. Сви су почели да негодују, али се он на то није обазирао, него им је рекао: „То су моји најбољи гости, можда последњи пут са њима обедујем.“
Убрзо потом послао је телеграм оцу Јовану и изразио жељу да намерава да дође к њему. Отац Јован му је одговорио: „Немаш времена да долазиш овамо, боље се спремај за далеки пут.“
И заиста, Пољаков се убрзо разболео, прележао недељу дана и причестио се Светим Тајнама. Једног дана, за време његове болести, његова породица седела је у суседној соби са још неким познаницима. Мимо њих је ћутећи прошао неки непознати монах са крстом од рибље кости на грудима и ушао у собу код болесника. Како се монах дуго задржао унутра, сви су се томе чудили и узнемирили. Напослетку, решили су да полако уђу унутра. Кад су ушли, болесник је био мртав, а на његовим грудима био је крст који су видели на монаху, док од монаха ни трага ни гласа није било. Њиховом чуђењу није било краја куда је ишчезао монах, кад другог излаза из болесникове собе није било, осим који води кроз суседну собу, куда је он прошао при улазу, али се туда није вратио.
Целу недељу дана стајало је тело Пољакова, док се нису сабрала сва деца његова, растурена на разне стране.
Сахранили су га поред цркве. (Овај случај саопштен је аутору књиге – II, 152-154)
„Иди и зидај!“ Госпођа Е. Н., болешљива, слабашна, горела је од жеље да подигне храм у једном забаченом крају Русије. При сусрету са оцем Јованом, она га је молила да утиче на имућне људе да дају добровољне прилоге. Он ју је благословио и рекао: „Иди и зидај!“
– „Па како ћу, баћушка, да зидам без икаквих средстава?“ упитала га је она зачуђено.
– „Ја теби кажем: иди и зидај, све ће бити добро“, рекао јој је баћушка строго и сугестивно.
Она није смела да се упушта у полемику него га је послушала. Догодило се велико чудо: средства су потекла са свих страна и храм је био подигнут. Одзив приложника превазишао је сва очекивања. (Из писма капетана I класе Степана Павловича Бурачка, са станом у Панчеву, Југославија – II, 190)
„Претрпи мало, све ће проћи, и још ћеш захваљивати Богу што се то с тобом десило.“ Приближно 1895-1897. године догодио се несрећан случај младој, даровитој балерини царског балета Марији Карловној Ритер на позорници Андерсон.
Једном за време пробе, пре него што ће изаћи на сцену, услед несмотреног покрета око гасне светиљке њену сукњу захвати пламен и она се за трен ока претвори у живу буктињу. Она истрчи из гардеробе, где особљe једва успе да угаси пожар. Њу у тешком стању одвезу у болницу, где се показало да су опекотине врло тешке и да јој је живот у питању.
Као близак њеној породици ја сам пострадалу посећивао у болници. Она је ужасно патила од свакодневних превијања рана и често је говорила да је боље умрети него тако се мучити.
Приликом једне посете рече ми да је код ње пре мене био отац Јован Кронштатски. Пошто се помолио, рекао јој: „Претрпи мало, све ће проћи, опоравићеш се и још ћеш бити захвална Богу што се то с тобом десило. То је само за твоју корист.“
После молитве и болови су се умањили и учврстила вера у оздрављење.
Управа позоришта показала се према Марији веома љубазна и доделила јој пензију колико јој је износила плата.
По њеном оздрављењу животне околности породице Ритер потпуно су се измениле. До несрећног случаја она због своје заузетости у позоришту, и савесног односа према својој служби, мало је времена могла да посвети своме мужу и кући. Иако је међу супружницима владала савршена љубав, њихов породични живот одвијао се посебно: он је био запослен дању а она ноћу. А кад је напустила позориште, она се преселила на крај града, у Шумицу, где је свила пријатно гнездо и за мужа и за два дивна малишана, којима је посветила све своје бриге, и стварно захваљивала Богу за све што се са њом догодило.
За време мојих посета она ми је више пута причала своје успомене о предсказивању оца Јована и при том наглашавала како се оно потпуно испунило. (Исказ гардијског генерала И. Семјонова – II, 193-194)
„Не бој се, остаће жив!“ За време аграрне побуне 1905. године неколико прерушених сељака – бунтовника дошло је начелнику Саратовске губерније и захтевало да их прими ради важне ствари. То је било увече. Када се он појавио у предсобљу, они су осули на њега паљбу из револвера и он је пао. Један метак ударио је у лампу и она се угасила. Они су још пуцали по мраку и отишли, мислећи да је убијен. После се показало да је рањен на неколико места, а најтежа рана била је на глави. Лекари су изјавили да је његово стање безнадежно и лечење бескорисно.
Жена његова упути телеграм оцу Јовану просећи његове молитве.
Од оца Јована стигне одговор: „Не бој се, остаће жив!“
И заиста, стање се почело поправљати и он је потпуно оздравио. (Сведочанство Николаја Николајевича Лихарева, објављено у листу „Новоје Времја“ – II, 249-250)
„Тебе чува Бог, бићеш срећан у животу!“ Ја сам рано остао без родитеља. Као пуко сироче, прихватила ме је сестра моје покојне матере Александра Феодоровна Дурасова, рођена Јермолова, у Царском Селу.
Моја тетка била је религиозна жена и велики поштовалац оца Јована. Једном се од тифуса разболи мој брат нећак С. П. Дурасов. Лекари су сматрали да је његово стање безнадежно и очекивали су скори крај. Тада моја тетка пошаље телеграм оцу Јовану у Кронштат, просећи његове молитве за болесника. Од њега стигне одговор да је испунио њену молбу. Од тога тренутка као чудом наступио је преокрет и, насупрот предсказивањима и очекивањима лекара, болесник се брзо опоравио.
Неколико пута отац Јован је посећивао дом моје тетке и служио молебне. Његов лик ми се добро сачувао у свести, особито његове бескрајно добре и светле очи. Његове молитве производиле су дубок утисак. Он се молио некако ватрено, а у његовој молитви осећала се дубока вера, која је продирала у душе присутних.
Ја још чувам његову фотографију са својеручним потписом. Дајући ми је са благословом, рекао је: „Тебе чува Бог, бићеш срећан у животу!“
И заиста, Провиђење је према мени било милостиво. Војна служба протекла ми је веома успешно и ја сам срећно преживео опсаду Порт-Артура, велики и грађански рат и све ужасе револуције, а у емиграцији нашао сам службу, не искусивши никакву оскудицу и немаштину. (Сведочанство Јурија Романовског, генералштабног генерал-лајтнанта, Београд – II, 302)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *