NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Viđao sam i slušao ljude koji s podmuklošću i zluradošću pričaju o nekim tamnim mrljama u životu i radu velikih i čak svetih ljudi, i zbog tih tamnih tobožnjih ili stvarnih mrlja osuđuju ceo život čoveka, nazivajući ga licemerom i maltene bogootstupnikom. Oni će vam pružiti i činjenice, samo što su te činjenice isto tako mutne i sumnjive, kao što je mutna, tamna i podozriva, zlobna duša koja iz tuđe mrlje, iz tuđeg greha, tuđe slabosti, želi da izvuče za sebe prividno opravdanje za svoja poročna dela. Ali oni sebe neće opravdati, nego će više osude na sebe navući zato što vide trun u oku brata svoga i osuđuju ga; a brvno (zaista brvno) u oku svome ne osjećaju (Mt. 7, 3). Ti kažeš: ovaj sveti otac ili ovaj blagočastivi čovek ima takve i takve grehove. Pa šta? On je čovek, a niko od ljudi nije bezgrešan. Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. (1. Jn. 1, 8) Ali zar si ti bez greha? A ako nisi, zašto se bacaš na brata kamenom osude? Ako bih počeo da pretresam tvoj život, po reči Božjoj, onda bih te tvojim vlastitim rečima osudio zbog bezbrojnih i teških grehova: i zbog gordosti, i zbog nadmenosti, i zbog bezverja, i zbog pohlepe, i zbog preljube, i zbog krivog tumačenja reči Božje i zapovesti Božjih, i zbog hladnoće prema veri svojoj… i još ko zna zbog čega. Došao bih do zaključka da je možda celo telo tvoje tamno, jer je srdačno oko tvoje kvarno. O, kako mi je odvratna ta đavolska zluradost zbog greha bližnjeg, taj pakleni napor da se dokaže njegova stvarna ili izmišljena slabost. I ljudi koji tako postupaju još se usuđuju da govore kako poštuju i kako se svim snagama trude da ispunjavaju zakon o ljubavi prema Bogu i bližnjem! Ta kakva je to ljubav prema bližnjem kada čak i u velikim i svetim ljudima svesno žele da vide i pronađu tamne mrlje, zbog jednog greha da ocrne ceo život njegov i ne žele da pokriju greh bližnjeg, ako ga zaista ima? Zaboravili su da ljubav sve snosi (1. Kor. 13, 7). Kako mnogo zla ti moralni crvi nanose sebi i drugima! Oni u mnogima podrivaju opravdano poštovanje prema izvesnoj osobi, pomračuju im njenu svetlost, odvlače ga od podražavanja njoj i smućuju duše njihove pomislima osude, a sebi nanose štetu time što od đavola primaju otrov osude bližnjeg. Brate, ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu Gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi. (Rim. 14, 4)
* * *
Prizvavši Duha Svetoga na predložene Darove i osvetivši ih molitvom pretvaranja (za vreme liturgije) seti se da će nebo i zemlja proći, ali riječi Gospodnje neće proći (Mt. 24, 35), i da se hleb i vino neizostavno pretvaraju u telo i krv Gospodnju, voljom Samoga Gospoda i dejstvom Svetoga Duha, makar onaj ko vrši sveštenodejstva bio i nedostojan zbog kakve slabosti svoje.
* * *
O prinuđivanju sebe na svako dobro. Carstvo nebesko, rečeno je, s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. (Mt. 11, 12) Stoga je potrebno neprestano prinuđivati sebe na istinu i dobro; na molitvi se u svakom trenutku valja prinuđivati da se svaka reč izgovara snažno, istinski, od srca; a u slučaju nesmotrenosti, nepažnje prema svome srcu, prinuđivanja sebe na iskrenost, molitva će biti licemerna, lažna, bogomrska; treba ubedljivo za sebe samog govoriti reči molitve. Kada za tebe samog budu ubedljive molitvene reči, tada će biti ubedljive i za Boga, a bez ubeđivanja sebe nemoj misliti da ćeš ubediti Boga da ti daruje kakvo dobro. Bog daje po srcu našem (Ps. 19, 5): što je više iskrenosti, srdačnog žara u molitvi, to je štedriji dar.
* * *
Čoveče, opominji se da si moralna i fizička ništarija; moralna zato što si sav – greh, strast, nemoć, i fizička – zato što je telo tvoje zemni prah; da bi time živo, opipljivo pokazao svoje smirenje pred Bogom, kao što su ga očigledno izražavali stari, a neki i sada, posipajući glave svoje pepelom, skidajući sa sebe sjajne haljine koje podstiču taštinu i sujetu u besmrtnom duhu čovečjem. Dakle, čoveče, i najmanje dobro u tebi je od Boga, kao što i najmanji mlaz vazduha koji se u tebi nalazi ili ga udišeš potiče iz vazduha koji te okružuje.
* * *
Slava Presvetoj, jednosuštnoj i životvornoj Trojici! Kada đavo pritisne sa svih strana zlovoljom, mržnjom prema bližem zbog nečeg ovozemaljskog, telesnog, i bude mi teško, mučno, ustajem i upravljam srdačne oči ka Trojici i govorim: Oče, Sine, Duše Svesveti, pomiluj me, a na ime Oca i Sina i Svetoga Duha gledam kao na samo biće Presvete Trojice koja je svuda zaista prisutna, čak i u samoj reči. I gle: odmah i lakše bude i neprijatelj beži od svesilnog, uvek obožavanog Imena, iščezava kao dim. Slava Tebi, Svetoj i Jednosuštnoj, i Životvornoj, i Nerazdeljivoj Trojici![1]8 Presveta Trojice, nauči me da prezirem sve zemaljsko, nauči me da jedino u Tebi vidim mir, blagostanje, blaženstvo! A da se ne bih pogordio, zbog milostive pažnje Presvete Trojice prema meni i spasenja koje mi Ona podaje, sećaću se da Ona milostivo pazi na svakog crva, svakog ptića. Još ću se sećati da će neki hrišćani koji su mnoga čudesa učinili imenom Božjim, jednom od Gospoda, zbog svog nejevanđeljskog života, čuti reči: idite od Mene, ne poznajem vas (Mt. 7, 23; 25, 12). Presveta Trojice, sačuvaj me od gordosti i nauči me smirenoumlju! Ti me milostivo i brzo čuješ i spasavaš me; zbog te milosti mogu se pogorditi, Tvoju beskrajnu dobrotu i milosrđe mogu pretvoriti u izgovor za samohvalu, kao da sam bio dostojan takve pažnje kao neko ko je učinio kakvo dobro! Zakrili me, premilosrdna Trojice, Oče, Sine i Duše Sveti, okriljem krila Tvojih od svakog greha.
* * *
Kada u sebi u srcu kazuješ ili izgovaraš ime Božje, Gospoda, ili Presvete Trojice, ili Gospoda Savaota, ili Gospoda Isusa Hrista, onda u tom imenu imaš samog Gospoda: u njemu je Njegova dobrota beskrajna, premudrost bezgranična, svetlost nepristupna, svemoć, nepromenljivost. Sa strahom Božjim, sa verom i ljubavlju mislima i srcem dotiči se tog svesazdajućeg, sveodržavajućeg, sveupravljajućeg Imena. Eto zašto zapovest Božja strogo zabranjuje izgovaranje imena Božjeg uzalud: zato što ime Njegovo jeste On Sam jedan Bog u trima Licima, jedinstveno Biće koje se u jednoj reči izražava i sadrži, i u isto vreme ne sadrži, to jest ne ograničava se njome niti ičim postojećim.
* * *
Ovaj život nije šala i nije igračka, međutim ljudi su ga pretvorili u šalu i u igračku: lakomisleno se poigravaju vremenom datim radi pripremanja za večnost, poigravaju se praznim rečima. Odu u goste, sede i praznoslove, a onda počnu da igraju razne igre; odu u pozorište, a tamo se samo zabavljaju i lica koja učestvuju u radnji i oni koji njihove radnje gledaju; drugi se zabavljaju svojim umnim darovima, ljudskim slabostima ili vrlinama, sposobnošću da dobro govore i pišu; zabavljaju se čak hranom i pićem, upotrebljavajući ih prekomerno, umesto da ih koriste samo za neophodno zasićivanje; zabavljaju se odećom svojom, zabavljaju se licima svojim; zabavljaju se decom svojom, umesto da ih vaspitavaju u veri, blagočašću i strahu Božjem. Sav život njihov je zabava. Ali teško onima koji se zabavljaju!
* * *
O kako je strašno radi razonode upotrebljavati hranu i piće, prejedati se i opijati! Sita utroba gubi veru, strah Božji, i postaje neosetljiva za molitvu, za blagodarenje i slavoslovljenje Božje. Sito srce se odvraća od Gospoda i postaje kao kamen tvrdo i neosetljivo. Eto zašto nas Spasitelj brižno upozorava na prejedanje i pijanstvo, da dan smrti ne naiđe na nas iznenada (Lk. 21, 34), zbog gneva Gospodnjeg na nas, zbog lakomislenog i praznog provođenja vremena u hrani i piću.
* * *
Koliko čovek udovoljava svojoj čulnosti, toliko postaje telesan i udaljava od sebe Presvetog Duha Božjeg Koji ne može da boravi u ljudima koji vode telesni život: jer kakvu zajednicu ima svjetlost s tamom? (2. Kor. 6, 14) U tom stanju dostojnom suza nalaze se veoma mnogi i, avaj, ne shvataju da nemaju u sebi Duha Božjeg, kao što slepi od rođenja nisu svesni da je veliki gubitak to što ne vide svetlost. Takvi ljudi nemaju vere i ljubavi u srcu i duha molitve, izbegavaju zajednicu sa Crkvom. Bože moj, koliko je za mene opasnosti u životu. Postajem najveći neprijatelj samom sebi kada prekomerno udovoljavam svom telu.
* * *
Imaj na umu da je savršavanje životvornih Tajni nepromenjivo saizvoljenje životvorne Trojice, od postanja svega predodređeno: njega ne može da ne bude. Kada savršavaš Tajne, onda Sam Bog Otac Duhom Svojim Svetim pretvara hleb i vino u telo i krv Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, ti si samo oruđe. Sam Otac, Sin i Duh Sveti tobom savršava liturgiju i osvećuje darove. Ti si Onaj Koji prinosi i Koji se prinosi, kaže se, Hriste Bože naš.[2]9 I pamti nepromenjivost Božju i istinitost u svim rečima Njegovim.
* * *
Svetu Tajnu pokajanja ćeš dostojno savršavati tek onda kada budeš ne koristoljubiv, već dušeljubiv, kada budeš strpljiv, a ne razdražljiv. O, kako veliku ljubav prema bližnjem treba da imaš da bi ih dostojno, bez žurbe i plahovitosti, strpljivo ispovedao! Sveštenik koji ispoveda treba da ima na umu da biva radost na nebu zbog jednog grješnika koji se kaje (Lk. 15, 7; 10). I kako on treba da se trudi da pobudi pokajna osećanja u onima koji se kaju, koji ne znaju za šta da se pokaju kao što treba. Sveštenik još treba da se opominje kako je apostol dan i noć poučavao svakog od novoprosvećenih hrišćana, poučavao sa suzama (Dap. 20, 31). Svako koristoljublje u Božjem delu mora biti odbačeno, nagradu treba nalaziti jedino u Bogu Dušeljupcu. Pitaj za grehove i poučavaj čvrsto i iskreno, a ne mlako i neiskreno; čvrsta reč će izazvati čvrsto pokajanje, brzo će prodreti u srce i istisnuti suzu umilenja i skrušenosti srdačne; ali ako sveštenik ne pita čvrsto, već mlako, ne svim srcem, onda se i duhovna deca, videći mlakost i neiskrenost oca duhovnog, neće nastrojiti na duševno, srdačno kajanje.
* * *
Zamisli, koliko ti snage dopuštaju, svemoć i veličanstvo ispostasnog Logosa Božjeg. On govori i reč Njegova odmah postaje raznovrsno i raznoliko postojanje; govori: neka bude svjetlost i biva svetlost; govori: neka bude svod, i biva svod; govori: neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mjesto… neka budu vidjela na svodu nebeskom, neka vrve po vodi žive duše… i drugo (1. Moj. 1, 3 20), i sve biva po reči Njegovoj. Tako glas vojskovođe pokreće vojnike kako mu je volja, odjekujući u vazduhu i dopirući do njihovog sluha; postavljajući ih na različite položaje, usmerava ih na različita dejstva, postižući preko njih ispunjenje različitih namera i ciljeva svojih. Zamisli te gromade veštastva koje se stvara; zamisli kako su se izdizale iz zemlje, na reč Božju, gromade planina; kakva je bila huka voda kada su se sabirale u okeane, mora, reke i izvore; zamisli kako se razlio vazduh; zamisli kako se najednom pojavio najraznovrsniji biljni svet, na jednu reč Svetvorca Boga; zamisli kako su se pojavila i zablistala videla i počela da vrše svoja beskonačna kruženja; kako su se najednom pojavile ribe, ptice, gmizavci, zveri i, naposletku, čovek. I sve to (sem čoveka) od jednog te istog bezobličnog veštastva, ili, tačnije, od samo četiri bezdušne, bezoblične, beživotne stihije. Kako su veličanstvena dela Tvoja, Gospode! Sve si premudrošću stvorio! (Ps. 103, 24) Tako i sada Vladika stvara od veštastva koliko hoće: kazuje i biva (od hleba i vina -Telo i Krv evharistije).
* * *
Kao slovesno biće, imaj na umu da si nastao rečju Tvorca i Sazdatelja svega i da, sjedinjen (verom) sa tvoračkim Slovom, posredstvom vere, sam možeš biti tvorac materijalni i duhovni. Veruj da ti se, uz tvoju veru u tvoračku Reč Očevu, tvoja reč nikada neće vratiti kao uzaludna, nemoćna (kada se, na primer, moliš Bogu činitelju svakoga dobra po savetu svete Crkve ili po pouci Hrista Gospoda) nego će ti doneti potreban dar; veruj da sa verom u tvoračku Reč nećeš bez uspeha poučavati narod u hramu prilikom Bogosluženja, pri savršavanju Svetih Tajni u domovima; neće biti besplodna reč tvoja u školi, nego će izgraditi umove i srca onih koji te slušaju.
* * *
Znaj da se u samoj reči sadrži i mogućnost dela; samo treba imati čvrstu veru u moć reči, u njenu tvoračku sposobnost. U Gospoda je delo neodvojivo od reči; nijedna reč Mu se neće vratiti neispunjena: u Boga je sve moguće što kaže (Lk. 1, 37); tako treba da je i kod nas, jer mi smo ikone Logosa, i Logos se na isti način sjedinio sa nama, ovaploćenjem, obloživši nas, primivši nas za zajedničare Božanske prirode.
* * *
Otvarajući drugima krštenjem vrata u Carstvo nebesko, zar nećemo i sami ući? Očišćujući druge pokajanjem i razrešujući tuđe grehove, zar nećemo dobiti oproštaj svojih grehova? Sjedinjujući druge sa Hristom u Svetoj Tajni Pričešća, zar se sami nećemo isto tako sjediniti sa Njim u nezalazni dan Carstva Hristovog! Podajući u miropomazanju blagodat Duha Svetoga koja ukrepljuje i kojom uzrastamo, zar i sami nećemo dobiti kreposti i snage od Svesvetog Duha i umnožiti darove svoga duha? Zaista se čvrsto nadamo da ćemo dobiti obećana dobra blagodaću, milosrđem i čovekoljubljem Spasa našeg Boga. Daj Bože da ih i svi dobiju! Samo da se ne razlenjimo, ne klonemo, da staranje za tijelo ne pretvaramo u pohote (Rim. 13, 14), da čuvamo tajnu vjere u čistoj savjesti (1. Tim. 3, 9) i da napredujemo u ljubavi prema Bogu i bližnjem.
* * *
Kada posumnjaš u savršivost ili ispunjenje reči molitvene, seti se da je priroda reči – savršivost, delotvornost, i da Duh Sveti koji nas uči da se za nešto molimo kao što treba (Isp. Rim. 8, 26), jeste i naziva se Savršiteljem, On i savršava našu molitvu (koja se savršava Duhom). Seti se da je reč sila, u Boga je, rečeno je, sve moguće što kaže (Lk. 1, 37). Reč Gospodnja ne vraća Mu se prazna (Isa. 55, 11), nego poput kiše ili snega napaja zemlju srdaca naših i daje seme (ispunjenje) onome koji seje. I za ljude kažu: reči mu imaju neobičnu snagu. Vidiš, reč je sila, duh, život.
* * *
Kada izgovaraš odlučne, zapovedne, tvoračke reči Samoga Gospoda, tada njihovo ispunjenje smatraj tako uobičajenim i lakim delom, kao što je za tebe lako i uobičajeno disanje, kao što je lako i uobičajeno stvaranje deteta u utrobi materinoj, i čak neuporedivo lakše.
* * *
Da bi bio nepokolebivo uveren da ćeš tokom molitve od Gospoda dobijati svako duhovno dobro, veruj da, sjedinjujući se na molitvi sa Gospodom, postaješ jedan duh s Njime (1. Kor. 6, 17), a Bog je svedobar, svemoguć, svemudar; On je svesavršeno savršenstvo; znači, i ti ćeš prema mogućnosti primiti, prema svojoj veri i ljubavi postati učesnik Njegovih božanskih savršenstava. U sjedinjenju duše tvoje sa Bogom ništa ne smatraj teško ispunjivim, nemogućim, jer sve je moguće Bogu (Mk. 10, 27): ne samo ono o čemu možeš samo da pomisliš ili razmišljaš, nego i ono o čemu ni pomisliti ne možeš, ili o čemu misliš kao o nemogućem. Jer Bog je Biće beskonačno i sva Njegova savršenstva su beskonačna.
* * *
Ako sumnjaš u dobijanje od Boga dobara koja išteš, seti se makar toga kako čak i ti, budući zao i škrt, i ne budući bogat, ni svemoguć, podaješ siromasima koji od tebe traže, ili podaješ čak i pre nego što zatraže, samo znajući za njihovu bedu. Koliko će više Otac vaš nebeski, svedobri, svebogati, premudri, svemogući, dati dobra onima koji Mu ištu? (Mt. 7, 11)
* * *
Što je više ljudi za koje izmoljavaš dobra od Gospoda i što su viša ta dobra, to se đavo jače suprotstavlja svešteniku koji se moli kako zbog njegove usrdne, plamene molitve Bog ne bi dao ta dobra, jer: po vjeri vašoj, rečeno je, neka vam bude (Mt. 9, 29), i ako možeš vjerovati, sve je moguće onome koji vjeruje (Mk. 9, 23). Ali gde se umnožavaju lukavstva đavola, tamo izobiluje blagodat Božja.
* * *
Onaj ko se moli treba da zna da, ako Bog radi nas grešnih Sina Svog jedinorodnog nije poštedeo, nego Ga je za sve nas dao, kako nam onda sa Njim neće dati sve, svako dobro o kome samo pomisliti možemo, jer ako je beskonačno, veliko dobro dato, neće li onda i manja dobra biti data? U Hristu nam je Otac nebeski dao i podaje nam svako dobro. U Njemu nam je božanska sila darovala sve što je potrebno za život i pobožnost. (2. Pt. 1, 3)
* * *
Tokom molitve, prilikom jakih iskušenja od đavola, sve svoje brige položi na Gospoda, jer se On stara za tebe (1. Pt. 5, 7). Na molitvi samo veruj u Gospoda, da ti je sa desne strane, i sve će ti biti moguće.
* * *
Kada sagrešiš pedeseti i stoti put u toku dana i obuzme te krajnja đavolska čamotinja i gubljenje svake nade u Božje milosrđe, reci iz dubine duše sa Metafrastom: „Znam, Vladiko moj, da bezakonja moja nadvisiše glavu moju, ali je bezmerna veličina milosrđa Tvoga, i neiskazana milost nezlobive dobrote Tvoje, i nema greha koji pobeđuje čovekoljublje Tvoje. Stoga učini čudo, čudesni Care, nezlobivi Gospode, i na meni grešnom, pokaži silu dobrote Tvoje, i obelodani jačinu samilosnog milosrđa Svog, i primi mene grešnog koji Ti se obraćam. Primi me, kao što si primio bludnoga sina, razbojnika, bludnicu! Primi mene koji sam neizmerno zgrešio i rečju, i delom, i sramnom pohotom, i nerazumnom pomišlju, i nemoj me pravednim sudom Tvojim karati, niti pravednim gnevom Tvojim kazniti. Pomiluj me, Gospode, jer sam ne samo nemoćan, nego sam i Tvoje stvorenje. Ti si utvrdio na meni strah Tvoj, a ja pred Tobom učinih zlo. U Tebe se uzdam, Bože moj! Ako postoji nada na moje spasenje, ako čovekoljublje Tvoje nadilazi bezbrojno mnoštvo bezakonja mojih, budi mi spasitelj, i po milosrđu Svom i milosti Svojoj otpusti, ostavi mi sve što ti zgreših, jer se duša moja ispuni mnogim gresima, i u meni nema nade na spasenje. Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti svojoj, i nemoj mi uzvratiti po delima mojim, i nemoj me osuditi po postupcima mojim, nego obrati, zaštiti, izbavi dušu moju od zala koja rastu zajedno sa njom, i od zlih pothvata. Spasi me radi milosti Svoje: neka onde gde se umnožio greh, još većma izobiluje blagodat Tvoja i ja ću Te hvaliti i proslavljati uvek, u sve dane života svoga. Jer si ti Bog onih što se kaju, i Spasitelj onih što greše.“ [3]10
* * *
Opominji se da, ako tokom molitve ne praznosloviš, nego sa osećanjem govoriš reči molitve, onda ti se reči tvoje neće vratiti prazne, bez snage (kao ljuska bez zrna), nego će ti neizostavno doneti one iste plodove koji se sadrže u reči, kao plod u omotaču. To je sasvim prirodno, kao što su u prirodi uobičajeni plod i njegov omotač. Ali ako reči bacaš uludo, bez vere, ne osećajući snagu njihovu, kao ljusku bez jezgra, onda će ti se vratiti prazne; bacaš li ljusku, ljuska će ti se i vratiti; bacaš li seme, daće ti čitav klas i što je bolje, jedrije seme, to je bogatiji klas. Tako je i sa našim molitvama: što iskrenije, srdačnije budeš izgovarao svaku reč, to će više ploda biti od molitve; svaka reč, kao zrnce, daće ti duhovni plod kao zreli klas. Ko od onih koji se mole to nije iskusio. Nije uzalud Spasitelj seme poredio sa rečju, a srce čovekovo s zemljom (Mt. 13, 5). To isto treba reći i o rečima molitve. I još: ko ne zna da kiša vlaži zemlju, bilje i da ih napaja? Tako nam se reč Božja, pa i naša reč, sa verom izrečena, neće vratiti ne napojivši našu dušu ili duše poslušne i verujuće. To je isto tako prirodno kao što je prirodno da kiša napaja i hrani zemlju i biljke i doprinosi njihovom rastu.
* * *
Ko se srdi na drugoga zbog nečeg materijalnog, stavlja taj materijalni predmet iznad brata. A šta je više od čoveka? Na zemlji ništa.
* * *
Kada se moliš, trudi se da se moliš više za sve, nego samo za sebe, i tokom molitve živo zamišljaj da su svi ljudi zajedno sa tobom jedno telo, a svako pojedinačno – ud tela Hristovog i tvoj sopstveni ud: udovi smo jedan drugome (Ef. 4, 25); moli se za sve kao što se moliš za sebe, sa istom iskrenošću i toplinom; njihove nemoći, bolesti smatraj svojim nemoćima i bolestima; njihovo duhovno neznanje, njihove grehove i strasti svojim neznanjem, svojim grehovima i strastima; njihova iskušenja, napasti i razne tuge – svojim iskušenjima, napastima i tugama. Takvu molitvu sa velikim blagovoljenjem prima Otac nebeski – taj svima zajednički svedobri Otac, a On ne gleda ko je ko (Rim. 2, 11), i u Njega nema sjenke promjene (Jak. 1, 17).
* * *
Čudna stvar! Naša duša pri sukobu sa neverujućim i prema Bogu hladnim čovekom oseća prema njemu odvratnost, a đavo nastoji da tu opravdanu neblagonaklonost i negodovanje pretvori u zlobu prema njemu. Da ne bi bilo zlobe i da se ne bi služilo đavolu, treba samom sebi reći: neblagonaklon sam i hladan prema bratu zbog njegove neblagonaklonosti i hladnoće prema Bogu, a u srcu svome ne osećam mržnju i zlobu prema njemu, jer ga trpim, kao svoj bolesni ud i želim da ga lečim sa krotošću, karajući onoga koji se protivi, eda bi im (mu) kako Bog dao pokajanje za poznanje istine (2. Tim. 2, 25). Ako se on okrene Bogu, i ja ću se okrenuti njemu srdačnom ljubavlju, ako bude saosećajan prema drugima, i ne bude mislio samo na sebe, na svoje koristi i zadovoljstva, onda ću i ja sa njim saosećati. Uza sve to, trpi sa ljubavlju svakoga i više gledaj na sebe: kakav si ti sam, jesi li hladan prema Bogu i bližnjem? A ako je tako, onda nemaš zašto da bacaš kamen na brata kad treba da ga upraviš prema sebi.
* * *
Bog radi tog na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede.1[4] Posle toga, po svoj prilici, i živeći na zemlji treba da živimo na nebesima, unapred se tamo preseljavajući nadom. U stvarnosti najčešće biva suprotno. Ljudi se celim bićem prilepljuju za zemlju i za sve zemaljsko. Zašto? Zato što zajednički neprijatelj, đavo, svim silama nastoji da se protivi nameri Bogočoveka Hrista. On se stalno upinje da sve čini suprotno onome što je činio i čini Hristos. Hristos hoće da uzvede ljude na nebo i za to je dao sva sredstva; đavo, budući zbog gordosti svrgnut sa neba u oblast vazdušnu, dole, hoće na sve moguće načine da priveže čoveka za zemaljsko, čulno, prolazno, i radi toga upotrebljava najsnažnija, najveća sredstva. Hristos nas je naučio istini; đavo uči laži i na sve načine se trudi da protivureči svakoj istini na različite načine je klevećući. Đavo se na sve načine trudi da ljude drži u zabludi, u obmani strasti, u pomračenju uma i srca, u gordosti, škrtosti, srebroljublju, zavisti, mržnji, zlobnom nestrpljenju i razdražljivosti, u ljutoj čamotinji, u gadostima bluda, preljube, lopovluka, lažnog svedočenja, hule, nemara, lenjosti, gotovanstva.
* * *
U srcu neprestano nosi reči: Hristos je ljubav, i trudi se da voliš sve, žrtvujući radi ljubavi ne samo imovinu, nego i sebe.
* * *
Koren svakog zla je samoljubivo srce, ili samosažaljenje, popustljivost prema sebi; od samoljublja ili prekomerne i bezakone ljubavi prema samom sebi proističu sve strasti: hladnoća, bezosećajnost i bezdušnosg prema Bogu i bližnjem, zajedljivo nestrpljenje, ili razdražljivost, mržnja, zavist, škrtost, čamotinja, gordost, sumnja, maloverje i bezverje, žudnja za hranom i pićem, ili stomakougađanje, pohlepa, sujeta, lenjost, licemerje. Ne žali sebe nikada i ni zbog čega, raspni sebe – svog starog čoveka koji se gnezdi pre svega u telu, i odseći ćeš sve svoje strasti. Blagodušno trpi sve što je neprijatno za telo, ne štedi ga, idi protiv njega, i bićeš pravi sledbenik Hristov. Sva mudrost hrišćanina sastoji se u tome da u životu svome razborito ide protiv tela svoga u svemu, jer dobro ne živi u meni, to jest, u tijelu mojemu, govori apostol (Rim. 7, 18).
* * *
Srce potpuno zdravog čoveka raslabljuje se za veru i ljubav prema Bogu i bližnjem i lako se upušta u pohote telesne: u lenjost, nemar, hladnoću, stomakougađanje, škrtost, blud, gordost; a srce bolesnog čoveka, ili srce ranjavano, pritiskano, iznuravano ukrepljuje se u veri, nadi i ljubavi i daleko je od strasti telesnih. Eto zašto nas Otac nebeski koji se brine o našem spasenju kažnjava različitim bolestima. Teskobe i tuge bolesti ponovo nas okreću Bogu.
* * *
Voleti bližnjeg kao sebe, saosećati sa njim u radosti i žalosti, hraniti ga, odevati ga, ako mu je potrebna hrana i odeća, udisati sa njim, tako reći, isti vazduh – smatraj da je to isto tako prirodno kao hraniti i toplo odevati sebe, i o delima ljubavi prema bližnjem ne misli kao o vrlini da se zbog njih ne bi pogordio. Udovi smo jedan drugome. (Ef. 4, 25)
* * *
Divim se Božjoj svemoći i premudrosti – kako mi je od jedne te iste zemlje i vode stvorio raznolike delove tela: plot, krv, kožu, kosti, kosu, pluća, jetru, žuč, žile, oči, uši, sve, kako je samu po sebi inertnu i nepokretnu materiju pokrenuo, te se u meni neprekidno odvija skladan protok krvi, sokova, vlage, varenje hrane i drugo. Divna su dela Tvoja, Gospode! Sve si premudrošću stvorio. (Ps. 103, 24) Ako nemaš reči da iskažeš premudrost, dobrotu, svemoć Boga Tvorca i Promislitelja, traži od Reči Božje. A kakva je raznolikost tvorevine nebeske i zemaljske, žive i nežive, od četiri stihije stvorene? Čudesno je znanje Tvoje za mene, ne mogu prema njemu. (Ps. 138, 6) Od četiri stihije su sunce, mesec, zvezde, oblaci, svetlost, vazduh, voda, zemlja, razno kamenje i metali, drveće, sav biljni svet, telo svih životinja, ptica, riba i čoveka!
* * *
Ja mogu samo da pomislim, a za Boga je da pomisli i učini ili ostvari jedno te isto, jer On je Onaj Koji jeste, jedinstveno i svemoguće Biće. Zbog same jedinstvenosti Njegove Njemu je sve moguće za jedan tren. Ako je Gospod rekao, za mene je to dovoljno da bez sumnje verujem da je izvesna stvar upravo ono što je On rekao. Sumnje neka bude nemoguća. Božanstvo ne bi bilo Božanstvo kada ne bi bilo svemoguće. Bog je naš na nebu i na zemlji, sve što zahtede, učini (Ps. 113, 11); zaželi i biva. Zaželi da iz kamena poteče voda i teče; zaželi da iz ničega bude svet i biva. Dela pokazuju da je On svemoguć. Dođi i vidi.
* * *
Trudi se da sav život svoj pretvoriš u služenje Bogu: čitaš li što kod kuće, otpočinji to delo kratkom srdačnom molitvom kako bi te Bog urazumio i umudrio u veri i blagočašću i u brižljivom ispunjavanju tvojih obaveza; nikada ne čitaj iz dokolice, da ubiješ vreme; time ćeš uniziti reč koja sva treba da služi našem spasenju, a ne praznoslovlju, i kao sredstvo za uživanje i prijatno provođenje vremena; govoriš li sa bližnjim, govori razumno, promišljeno, poučno, na nazidanje; praznoslovlje kao otrov zmijski izbegavaj, pamteći da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda (Mt. 12, 36), to jest čuće pravednu presudu Sudije; učiš li decu svoju ili tuđu, pretvaraj delo u služenje Bogu, učeći ih sa usrđem, prethodno dobro razmislivši o sredstvima za jasno, razumljivo, potpuno (po mogućnosti) i plodno poučavanje. Imenom Gospodnjim i silom krsta pobeđuj lukavstva neprijatelja koji nastoji da te smuti, pomrači, stegne, raslabi. Čak ako jedeš, piješ ili šta drugo uobičajeno činiš, sve čini na slavu Božju (Isp. 1. Kor. 10, 31).
* * *
U svakoj reči je Bog Logos, jedinstveno Biće. I kako oprezno treba izgovarati reči, sa kakvim smirenjem, promišljenošću, da ne bismo razgnevili Boga Logosa sa Ocem i Duhom!
* * *
Vladaru moj, Gospode Isuse Hriste! Moj brzi, prebrzi Zaštitniče koji me ne postiđuješ! Blagodarim Ti od sveg srca svoga što si me čuo milostivo kada sam Te u pomračenosti, teskobi i plamenu vražjem pozvao, što si me prebrzo, snažno, milosrdno izbavio od neprijatelja mojih i darovao srcu mome prostranstvo, lakoću, svetlost! O, Vladaru, kako sam stradao od lukavstava neprijateljevih, kako si mi blagovremeno pružio pomoć i kako je očigledna bila Tvoja svemoguća pomoć! Slavim dobrotu Tvoju, Vladaru Koji si spreman da pomogneš, nado očajnih; slavim Te jer nimalo nisi posramio lice moje, nego si me milostivo od pomračenosti i beščašća paklenog izbavio. I kako da posle toga ikada gubim nadu da ćeš čuti i pomilovati mene jadnog? Prizivaću, uvek ću prizivati najslađe ime Tvoje, Spasitelju moj; a Ti me, o preneizmerna Dobroto i u buduće, kao i uvek, spasavaj po beskrajnom milosrđu Tvom, jer je ime Tvoje Čovekoljubac i Spas!
* * *
Ne veruj telu svome kada slabi i odbija da ti služi, navodno zbog nedovoljnog potkrepljivanja hranom. To je maštarija. Savladaj sebe, usrdno se pomoli, i videćeš da je slabost tela tvoga bila lažna, prividna, a ne stvarna: videćeš na delu da ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih (Mt. 4, 4). Ne uzdaj se u hleb.
* * *
Hristos na zemlji, uznosiše se (1. irmos na Roždestvo Hristovo), rečeno je. To znači da se onaj koji veruje u dolazak Hristov na zemlju, u ovaploćenje Njegovo i u sav Njegov čovekoljubivi promisao o našem spasenju, ne prilepljuje za zemlju, nego se neprestano mislima i srcem uznosi gore; volja njegova neprestano stremi gore, ka Bogu, ka višnjim dobrima, i ne zanosi se zemaljskim slastima, zemaljskim sjajem, bogatstvom, počastima. Na nesreću, u nama je malo vere u Hrista i mi želimo da ljubav prema svetu spojimo sa ljubavlju prema Hristu, pristrašća ovoga života sa ljubavlju prema Bogu. A to je nespojivo! Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe (Mt. 16, 24), svega u svetu što voli do pristrašćenosti, i neka omrzne dušu svoju greholjubivu. (24. decembar 1869. godine)
* * *
Bože moj, kako ljubav i iskreno saosećanje bližnjeg sa nama prija srcu našem! Ko će opisati to blaženstvo srca prožetog osećanjem ljubavi drugih prema meni i moje ljubavi prema drugima? To je neopisivo! Ako nam je ovde, na zemlji, uzajamna ljubav tako slatka, kakvom ćemo se tek onda sladošću ljubavi preispuniti na nebesima, živeći zajedno sa Bogom, sa Bogomajkom, sa nebeskim Silama, sa svetim Božjim ljudima? Ko može da zamisli i opiše to blaženstvo i ima li šta prolazno, zemaljsko što nećemo žrtvovati radi dobijanja takvog neizrecivog blaženstva nebeske ljubavi? Bože, ime Ti je Ljubav, nauči me istinskoj ljubavi, jakoj kao smrt. Evo, preizobilno sam okusio sladosti njene od zajednice sa vernim slugama i sluškinjama Tvojim u duhu vere u Tebe, i preizobilno sam njome umiren i oživotvoren. Učvrsti, Bože, to što si učinio u meni! O, kada bi tako bilo u sve dane! Daruj mi da češće imam zajednicu vere i ljubavi sa vernim slugama Tvojim, sa hramovima Tvojim, sa crkvom Tvojom, sa udovima Tvojim!
* * *
Najslađi moj Spasitelju! Pošavši na služenje rodu ljudskom, Ti nisi samo u hramu propovedao reč o nebeskoj istini, nego si obilazio gradove i sela, nikoga nisi izbegavao, svima si u domove odlazio, posebno onima čije si toplo pokajanje provideo božanskim pogledom Svojim. Dakle, Ti nisi sedeo kod kuće, nego si imao zajednicu ljubavi sa svima. Daruj i nama da imamo tu zajednicu ljubavi sa ljudima Tvojim, da se ne zatvaramo mi, pastiri, od ovaca Tvojih u domove naše, kao u zamkove ili tamnice, izlazeći samo radi službe u crkvi ili radi treba u kućama, samo iz obaveze, samo naučenim molitvama. Neka se otvaraju usta naša radi slobodnog razgovora sa našim parohijanima u duhu vere i ljubavi. Neka se otkriva i ukrepljuje hrišćanska ljubav naša prema duhovnoj deci kroz živ, slobodan, očinski razgovor sa njima. O, kakvu sladost kriješ Vladiko, Ljubavi naša bezgranična, u duhovnom, ljubavlju prožetom razgovoru duhovnog oca sa svojom duhovnom decom, kakvo blaženstvo! I kako da se ne podvizavam na zemlji svim silama za takvo blaženstvo? A ono predstavlja tek slabe početke, tek neki slabi odraz nebeskog blaženstva ljubavi! Ljubi naročito zajednicu dobročinstva, kako materijalnog, tako i duhovnog. A dobročinstvo i zajedništvo ne zaboravljajte. (Jev. 13, 16)
* * *
Kada te đavo bude smućivao neverovanjem u Tajne, govoreći: nemoguće je da hleb i vino budu telo i krv Hristova, reci mu: da, za tebe i za mene to je nemoguće, istinu govoriš, ali ne i za Boga, jer sve je moguće Bogu (Mk. 10, 27). Sama misao u Boga je delo; reč je u Boga – delo. Reče, i postadoše (Ps. 32, 9) – govori i biva. Kratko i jasno. I svi svetovi se održavaju rečju Božjom. Koji drži sve moćnom riječju Svojom! (Jev. 1, 3) Zar mi da učimo Sazdatelja svih? Može li se sumnjati u ono u čije nas postojanje uverava sopstveno iskustvo i vidljivi i nevidljivi svet! U čemu se sastoji tajna postojanja svih stvorenja? U reči Tvorčevoj: reče, i postadoše. Sve je od reči, sva beskrajna raznolikost stvorenja je od svemoćne, premudre, svedobre reči Božje, ni od čega drugog. Dat ti je i primer u Svetom Pismu kako je sve postalo rečju Božjom moćno, brzo: vode se, na Mojsejev glas, pretvaraju u krv, zemlja – u vaši, žezal u zmiju; ruka se gubom pokriva i odjednom se isceljuje, obnavlja; svetlost se pretvara u opipljivu tamu. Mojsej samo prostire ruku svoju, i Gospod za tren pretvara suštinu stvari; zemlja egipatska se pokriva žabama zato što je Aron, na Mojsejev glas, pružio ruku na vode; Mojsej uzima u ruku pepeo i baca ga u vazduh i ljudi i stoka se prekrivaju krastama; Mojsej samo podiže žezal svoj ka nebu i biva strašna oluja sa gradom (Vidi 2. Moj. glava 4. i 7-10). Dođi i vidi. Eto kako je Gospodu lako da sve stvara i pretvara! Ne deluje li isti taj Gospod i preko nas sveštenika, i u nama? Tu je Sam Gospod Koji se radi nas ovaplotio i Posrednik i Savršitelj svega: On je Onaj Koji prinosi žrtvu i Koji se prinosi, Koji prima i Koji razdaje (Molitva jereja na Liturgiji pred heruvimsku pesmu). Sveštenik samo govori reči, pruža ruku – i Gospod sve pretvara.
* * *
Imaj na umu: razum je sluga srca, koje je život naš; ako on vodi srce ka istini, ka miru, ka životu – ispunjava svoje naznačenje, on je istina; ako vodi ka sumnji, ka bespokojstvu, mučenju, čamotinji, mraku – on odstupa od svog naznačenja i sigurno je lažan (lažno nazvanoga znanja) – 1. Tim. 6, 20. Ako srce zbog vere u nešto oseća spokojstvo, radost, lakoću to je dovoljno; od razuma ne treba zahtevati dokaze istinitosti te stvari; ona je nesumnjivo istinita, u to srce uverava svojim životom, jer je cilj svih traganja istina i život.
* * *
Savršavajući Svetu Tajnu Pokajanja, osećaš i svoju najkukavniju kukavnost pred Bogom i svu nesreću, neznanje, grehovnosg prirode ljudske. Krst je, zaista je krst ispovest! O, kakvim se dužnikom pred svojom duhovnom decom oseća sveštenik na ispovesti! Zaista večitim dužnikom, koji je kriv pred nebeskom pravdom i zaslužuje hiljade ognjeva paklenih! Vidiš i osećaš da pri dubokom neznanju ljudi, pri njihovom nepoznavanju istina vere i grehova svojih, pri njihovoj okamenjenoj neosetljivosti, duhovnik treba snažno, snažno da se moli za njih i da ih uči danonoćno, svakoga časa. O, kakvo neznanje! Ne znaju Trojicu, ne znaju ko je Hristos, ne znaju radi čega žive na zemlji! A koliko je grehovnih padova? A mi tražimo bogaćenje, mir, ne volimo poslove, ljutimo se kada ih je više nego obično! Tražimo prostran stan, bogatu odeću! Nemojmo zavoleti zemaljski pokoj, nemojmo se razlenjiti, nemojmo zanemariti duhovna dela svoja i nemojmo se lišiti večnih dobara i spokoja nebeskog, jer oni koji u izobilju okusiše svetovni spokoj ovde, kakav spokoj treba da očekuju tamo?
* * *
Presveta Trojica je najsavršenije sjedinjenje triju Lica u jednom Suštastvu, zato što među njima postoji najsavršenija jednakost.
* * *
Istinski podaje milostinju onaj ko podaje od srca i sa ljubećim srcem. Istinski je milostiv onaj ko sa svakim razgovara srcem, a ne umom ili ustima, ko svakoga iskreno, od srca poštuje, ko propoveda reč Božju i služi iskrena srca, nelicemerno, jednom rečju, ko sve obuhvata i sve ljubavlju nosi u srcu svome, prezirući sve veštastveno što postaje prepreka u ljubavi između njega i bližnjeg.
* * *
Da bi našu izopačenu prirodu odučio od zanošenja prolaznom sladošću greha, Gospod je ustrojio tako da su najprijatnija čulna zadovoljstva na koja se žudno bacamo, štetna i po samom svojstvu njihovom i po našoj žudnji i neumerenosti; takva su gotovo sva ukusna jela, svi prijatni napici, takva su zadovoljstva sladostrašća. Slava dobroti i premudrosti Oca nebeskog Koji nas na sve načine odvraća od padanja u čulnost ili u gruba uživanja čulnosti. Ko ima oči duševne da vidi i uši da čuje, neka vidi sve to i čuje. (Isp. Mt. 13, 9) Dakle, hrišćanine, sama šteta od čulnih naslađivanja, razornih za telo naše, pokazuje da nismo radi njih stvoreni i živimo na zemlji, već radi naslađivanja viših, duhovnih, večnih! Zato se u Bogu uspokojavaj i naslađuj, dušo moja! Eto tvog savršenog, neškodljivog, istinskog, večnog naslađivanja! Osetila si ga već mnogo puta. A sve zemaljske naslade su varljive, štetne, prolazne i u samoj biti svojoj nose klice truležnosti, i trule čim ih se dotaknemo. Muke i bolesti služe kao dokaz tome.
* * *
Brate, ti osećaš u srcu ubistvenu zlobu prema bližnjem, muče te zle misli o uvredama koje ti je naneo. Evo ti sredstva da se izbaviš od unutarnje teskobe: zamisli mnoštvo svojih grehova, bezbrojno mnoštvo, i živo zamisli kako ih na tebi trpi Vladika života tvoga, kako ti, ako Ga za to iskreno moliš, svakodnevno oprašta bezbrojna sagrešenja tvoja. A ti ne želiš da oprostiš bližnjem nekoliko varnica strasti koje je u njemu izazvao đavo. Uzdahni, ako možeš, otplači zbog svog bezumlja, osudi neizostavno samo sebe, nipošto ne bližnjeg i evo, spremno ti je pomilovanje od Vladike: teskoba unutarnja će kao dim iščeznuti, misli će se razbistriti, srce će se umiriti i opet ćeš hoditi slobodna srca; nauči sebe na nezlobivost tako što prekore, klevete, uvrede kao da nećeš slušati ti, nego neko sasvim drugi, ili senka tvoja; ne dopuštaj podozrivost. Hodih u nezlobivosti mojoj. (Ps. 25, 1) Kad ustane grešnik naspram mene, postadoh gluvonem i ponizih se i ućutah. (Ps. 38, 2-3) A ja kao gluv ne slušah, i kao nem ne otvarah usta svoja. (Ps. 37,14)
* * *
Hleb života je Hristos, dakle, drugu brigu o hlebu ćemo ostaviti. Gospod Koji nam za hranu i piće daje telo i krv Sina Svoga, tim pre će nam podati hleb prirodni; Koji odeva dušu našu u Hrista, tim pre će nam poslati odeću veštastvenu; Koji pristaje da Sam obitava u nama neće nas lišiti stana propadljivog.
* * *
Sumnjati u Božanstvo Duha Svetoga znači sumnjati u život svoj, jer Duh Sveti sve oživotvorava i duhovno hrani, služi kao duhovno sunce, vazduh, hrana i piće za dušu; to znači odreći se molitve, jer se molimo Duhom Svetim; istine i svetosti, jer Duh Sveti je Duh istine i svake svetinje; svake duhovne utehe u tugama i bolestima, jer je samo Duh Sveti istinski i jedini Utešitelj sa Ocem i Sinom: vere, jer vera se daje Duhom Svetim: nade i ljubavi, jer se nadanje i ljubav srcima podaju takođe od Duha Svetoga: ljubav se Božija izlila u srca naša Duhom Svetim Koji je dat nama (Rim. 5, 5): snage duhovne i telesne, jer Duh Sveti je Duh snage i kreposti; premudrosti i razuma, straha Božjeg, disanja svoga, jer On je disanje, vazduh duše: jednom rečju, to znači osuđivati sebe na moralnu ništavnost. Ne obraćaj pažnju na sumnje u istinu, one su disanje duha zloga, duha laži – ubice. Po plodovima njihovim poznaćete ih. (Mt. 7, 16) Sumnja u istinu uvek je ubistvena za dušu. Svaka istina je disanje Duha Božjeg: reč Božja, dela svetih otaca i učitelja Crkve, reči i dela svakog blagočastivog i istini privoljenog čoveka.
* * *
Ljubavi prema Bogu i bližnjem, u ovom našem pokvarenom stanju, bez samopožrtvovanja, nema i ne može biti: ko hoće da ispuni zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjem, taj treba unapred da bude spreman na podvige i lišavanja radi voljenih. (Amin.) Po Tome smo poznali ljubav što On (Hristos) za nas život Svoj položi. (1. Jn. 3, 16) Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. (Jn. 15, 13)
* * *
Bog je večno budan i zato Mu se uvek treba moliti budnim i trezvenim umom i srcem: budite trezveni u molitvama (1. Pt. 4, 7), rečeno je, i još treba odgoniti od sebe rasejanost i lenjost. Ne dopusti da molitva tvoja iščili i da od nje ostanu samo hladne reči, nego neka odiše toplotom duha, kao vlažni i topli hleb, tek izvađen iz peći.
* * *
Mnogi ljudi se mole licemerno i njihova licemerna molitva im je prešla u naviku; oni čak i ne primećuju i ne žele da primete da se mole licemerno, a ne u duhu istine, tako da bi se, ako bi im ko radi izobličavanja rekao da se mole licemerno, razgnevili na onog što se drznuo da kaže takvu, po njihovom mišljenju, glupost. Do licemerja čovek ne dolazi odjednom, već postepeno. Na početku se on možda moli od srca, ali potom, budući da neprestana molitva srcem iziskuje veliki trud na koji se treba uvek prinuđivati, jer Carstvo nebesko, kazano je, s naporom se osvaja (Mt. 11, 12), on počinje da se moli više usnama, površno, a ne iz dubine duše, jer je to daleko lakše; i naposletku, pri pojačanoj borbi tela i đavola, moli se usnama, ne dovodeći do srca snagu molitvenih reči. Takvih ljudi je veoma mnogo. Gospod o takvima govori: približava Mi se narod ovaj usnama svojim i usnama me poštuje, a srce im je daleko od Mene (Mt. 15, 8/Isa. 29, 13/). Što je rečeno o molitvi, to treba reći i o pričešćivanju svetim, besmrtnim i životvornim Tajnama. Često se na početku čovek pričešćuje sa živom verom, sa osećanjem ljubavi i strahopoštovanja, a potom, pri neprestanom protivljenju tela i đavola istini Božjoj, dopušta im pobedu nad sobom i pričešćuje se licemerno, ne Telom i Krvlju, nego, po njegovim mislima srdačnim, hlebom i vinom. Suština Svetih Tajni duh i život (Jn. 6, 63), kao što kaza Spasitelj, nema mjesta u njemu (Jn. 8, 37); njega iznutra potkrada satana. Sačuvaj Bože sve od takvog pričešćivanja, od takve hule na Gospoda! Isto je i sa Svetom Tajnom Pokajanja.
* * *
Ispovest je za sveštenika škola samoodricanja: koliko je za samoljublje sveštenikovo povoda za nestrpljenje, razdražljivost, lenjost, gledanje na spoljašnje, nemar, nepažnju – eto probnog kamena ljubavi sveštenikove prema parohijanima! Sveštenik nipošto ne sme da živi ugađajući telu i da sebe naročito neguje spavanjem i prijatnim jelima i pićima, u protivnom đavo će lako spotaći njegovo srce kakvom strašću i baciće ga u teskobu i raslabljenost. Raspeti, neizostavno raspeti svoj stomak! Ispovest je za sveštenika podvig ljubavi prema svojoj duhovnoj deci koja ne gleda ko je ko, koja dugo trpi, koja je blagotvorna, koja se ne gordi, ne nadima, ne traži svoje (svoj spokoj, korist), ne razdražuje se ili ne povlađuje nepravdi, a raduje se istini, koja sve snosi, sve trpi, koja nikada ne prestaje (1. Kor. 13, 4-8). Tu se vidi, vidi sam sveštenik, vide njegova duhovna deca, je li on pastir ili najamnik, otac ili tuđin svojoj deci, traži li svoje ili ono što je Hrista Isusa. Bože moj, kako je teško ispovedati kako treba! Koliko je prepreka neprijateljevih! Kako teško sagrešuješ pred Bogom ne ispovedajući kako treba! Kako reč siromaši! Kako se izvor reči zagrađuje u srcu! Kako izdaju jezik i razum! O, koliko se treba pripremati za ispovedanje! Koliko se treba moliti za uspešno vršenje tog podviga! A kakvo je neznanje duhovne dece! Danonoćno treba sedeti sa njima, s mirom, krotošću i dugotrpljenjem poučavati svakoga od njih. Kakav je krst za sveštenika ispovest, uz svest o neznanju onih koji se ispovedaju, o njihovoj hladnoći, svakojakoj grehovnosti, i zbog svesti o svojoj kukavnosti, svojoj nemoći, mlakosti, tromosti srca za saosećanje i za revnovanje za slavu Božju i spasenje bližnjih kao za svoje sopstveno! A koliko krstova na tebe meće đavo tokom ispovesti! Delo ljubavi, delo besede oca sa decom on pretvara u delo najamnika sa slugama koje on nerado isplaćuje!
* * *
Gospod Isus Hristos je zajedno sa Ocem i Duhom Svetim svugde. Anđeli i sveti ljudi su jedan duh sa Gospodom. Ali ako si, usled dejstva zlog duha, za neko vreme izgubio srdačnu veru u Duha Svetoga, za tebe tada nema ni Sina, ni Oca, jer se vera podaje Duhom Svetim, Duhom istine, to jest Duhom Hrista Koji za Sebe kaza: Ja sam istina (Jn. 14, 6), ili Duhom Oca: Duh Oca vašega će govoriti iz vas (Mt. 10, 20), ili Duhom Sina: posla Bog Duha Sina Svojega u srca vaša (Gal. 4, 6).
* * *
O reči. U reči je ikona Presvete Trojice, u reči je i misao i reč i duh. Moleći se zaista od srca osećaš da se moliš Duhom Svetim: reči su prožete takvom srdačnom toplinom; a ponekad osećaš da se moliš ne Duhom Svetim, već duhom laži: usta kazuju jedno, a srce oseća drugo, često sasvim suprotno; na primer, izgovaraš reči sa sumnjom, u duhu nestrpljenja, ljutnje na nekog, ili u duhu gordosti, nadimanja, neprihvatanja sebe onakvim kakav si.
* * *
O zlobi. Ako osećaš zlobu prema bratu zbog grehova njegovih, recimo čak i sablažnjivih, seti se tada da ni sam nisi bez grehova, takođe sablažnjivih, premda, možda, druge vrste. Ti sam želiš da se tvoji sablažnjivi gresi podnose milostivom ljubavlju bližnjih koja sve (grehove) snosi; kako bi im ti bio zahvalan, sa kakvom bi ih ljubavlju zagrlio, poljubio zbog njihove ljubavi koja sve trpi; kako bi ti to snishođenje olakšalo bez toga tešku tugu tvoju zbog grehova, kako bi obodrilo i ukrepilo tvoju nemoć u borbi sa njima, ukrepilo duh tvoj nadom u milosrđe Božje! Ali ono što bi u takvim slučajevima želeo sebi, to želi, to čini i bratu; on je tvoj ud i ud Hristov, ljubi, rečeno je, bližnjega svojega kao samoga sebe (Mk. 12, 31). Opominji se uvek, prilikom osuđivanja, zbog zlobe srca tvoga prema bratu zbog grehova njegovih, da i sam nisi bez grehova. Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osjećaš!? Licemjere, zaista licemere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga. (Mt. 7, 3; 5) Pritom brat tvoj svojemu Gospodaru stoji ili pada (Rim. 14, 4), a ne tebi. A ako se o tebe ogrešio, onda neizostavno moraš da mu oprostiš uvredu koju ti je naneo, ili njegova ogrešenja o tebe. Ti sam svakodnevno imaš snažnu potrebu da ti Otac nebeski oprosti grehove i moliš se: oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim (Mt. 6, 12). A ako hoćeš da ti gresi budu oprošteni, opraštaj bratu njegova sagrešenja prema tebi. Jer ako oprostite ljudima sagrješenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski; ako li ne oprostite ljudima sagrješenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrješenja vaša. (Mt. 6, 14-15)
* * *
Duša naša je jedna i jedinstvena, zato ne može u isto vreme da voli i Boga i, na primer, novac, hranu, piće, ili bližnjeg i istovremeno novac, hranu i piće; zato se i kaže: niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga držati, a drugoga prezirati; ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6, 24) Zato i psalmopojac Duhom Svetim kazuje: bogatstvo ako teče, ne prilagajte (mu) srce (Ps. 61,11). Tako svaki hrišćanin da se boji prilagati srce novcu, hrani, piću, lepoj odeći, lepo uređenom stanu, knjigama, svetovnoj muzici; nemoj voleti, nemoj maziti telo svoje ničim, ma šta to bilo: veseljima, ili lepom spoljašnjošću, jelima i napicima, snom, neradom i lenjošću, besramnim delima, igrama, ispraznim putovanjima, ispraznim knjigama i predstavama. Jedino Boga zavoli svim srcem, svom dušom, i svom snagom, i svom mišlju, i bližnjeg, kao sebe samog, a prema svemu ostalom u svetu budi ravnodušan, ni prema čemu ne budi pristrašćen i pohlepan. I revnuj u prostoti da u svemu Bogu, Biću jedinstvenom, mio budeš. Odstrani lukavstvo, sumnju, maloverje i dvoličnost od duše svoje.
* * *
Bog je Život: On je svemu darovao postojanje i život; On je Onaj Koji jeste i Svedržitelj, jer od Njega je sve i Njime se sve održava; i znajmo samo Njega Koji jeste. Đavo je smrt jer je dobrovoljno odstupio od Života – Boga, i kako je Bog Onaj Koji jeste, tako je on, đavo, usled otpadanja od Onoga Koji jeste, vinovnik onoga što ne postoji, vinovnik maštanja, prelasti, jer zaista ne može ništa rečju da privede u biće; on je laž, kao što je Bog istina.
* * *
Što je za životinjska tela i biljke vazduh, to je za duhovna bića, za anđele i ljude Duh Sveti; zato je Gospod i rekao: Duh diše gdje hoće, i glas (disanje) Njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide (Jn. 3, 8). Zato veruj da duša tvoja diše Duhom Svetim, znaj svog Dobročinitelja, svoj Život i pred Njim svakodnevno imaj strahopoštovanje, i poštuj Ga ljubavlju i dobrim delima. Izbegavaj smradno đavolje disanje, grehove i strasti, osobito neprijateljstvo, nepristojnost, gordost, bezverje. Češće govori u sebi: duša moja diše Duhom Svetim, neka je zato od mene večno slava Duhu Svetome zajedno sa Ocem i Sinom.
* * *
Treba se uvek opominjati da je čovek dah usta Božjih, ikona Božja – Oca i Sina i Svetoga Duha, a da su grehovi i nemoći u njemu – stvar slučajna, spolja pridošla, prljave mrlje koje blagodat lako očišćuje. Pokropi me isopom, i očistiću se; operi me, i biću belji od snega. (Ps. 50, 9) Valja se opominjati da Bog tako zavolje svijet, iako preljubotvoran i grešan, da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni (Jn. 3, 16). I mi, ugledajući se na Boga, svakog čoveka treba da volimo kao sebe. Mi volimo sebe, iako smo veliki grešnici, treba voleti i drugog, iako je grešan: jer nema čoveka koji nije grešnik.
* * *
Lažne misli u veri odmah same sebe izobličavaju, ubijaju život srca – to je znak da potiču od lažljivca, maštara, koji ima moć smrti – đavola. Istinite misli pokazuju na delu svoju istinitost: one oživljavaju srce – to je znak da potiču od životvornog Duha Božjeg, Života, Koji od Života-Oca ishodi i u Životu-Sinu prebiva. I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih. (Mt. 7, 20) I nemoj se uznemiravati i ne prepuštaj se nemiru i smućenju kada se pogubne misli budu tiskale u tvojoj glavi i razdirale tvoje srce, tvoju dušu: one su lažne, one su od đavola – čovekoubice. Odgoni ih i ne pitaj odakle su došle, te nezvane gošće: začas ćeš ih po plodovima poznati. Ne nadmeći se sa njima – odvući će te u takav lavirint da nećeš moći izaći, izgubićeš se i izmučiti.
* * *
Volim da gledam ikonu vaskrslog Životodavca sa barjakom u ruci, sa tim simvolom pobede nad smrću i nad onim koji ima moć smrti – đavolom. Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda? (1. Kor. 15, 55) Kakav slavan Pobednik! Kakvog je ljutog, svezlobnog neprijatelja pobedio! Neprijatelja koji se dičio svojim pobedama nekoliko hiljada godina! Tebi, Pobediocu smrti, kličemo: Osana na visinama, blagosloven Koji dolazi u Ime Gospodnje![5] Veličamo Te, Žiznodavče Hriste, Koji si radi nas u ad sišao i sa Sobom sve vaskrsao.[6] Vaskrsavši iz Groba, vaskrsao si sa Sobom praoca Adama.[7]
* * *
Za svaku praznu riječ koju reknu ljudi će dati odgovor u dan Suda. (Mt. 12, 36) Vidiš da te čeka odgovor i kazna za svaku praznu reč, ne samo sablažnjivu. Zato što u Gospoda našeg, Tvorca svega, Logosa, nema i ne može biti prazne reči: riječ Gospodnja neće Mu se vratiti prazna (Isa. 55, 11); u Boga je sve moguće što kaže (Lk. 1, 37); a mi smo stvoreni po ikoni Božjoj, zato i naše reči takođe ne treba da se izgovaraju u prazno, uzalud, bez potrebe, već svaka reč naša treba da ima duhovnu, poučno izgrađujuću snagu: riječ vaša da biva svagda u blagodati (Kol. 4, 6)… Zato u molitvi i u razgovorima budi krajnje oprezan da ne govoriš reči uzalud, u vetar.
* * *
Kako ćeš dostojno, sa verom i ljubavlju primiti Telo Hristovo kada prezireš udove Njegove ili nisi milosrdan prema njima? Hrišćani su udovi Hristovi, osobito siromasi. Voli Njegove udove, pokaži milost prema njima, i Vladika će pokazati Svoju bogatu milost i prema tebi. A ima li bogatije milosti od one koju nam Spasitelj naš podaje u pričešću samim prečistim Telom i samom prečistom Krvlju Njegovom?
* * *
Reči: jer je Tvoje Carstvo i sila i slava u vekove znače sledeće: jedino Ti svuda i večno caruješ, Care svemogući i slavni; ili: Carstvo je Otac, sila-Duh, slava-Sin; jer je rečeno: Ja Te proslavih na zemlji (Kol. 4, 6).
* * *
Ne budi mrtav zbog srca: ne dopusti da srcem ovlada lenjost, duhovni san i okamenjena neosetljivost; inače teško tebi kada sa takvim srcem budeš morao da delaš delo Božje koje zahteva trud srdačni i umni. Na sve načine iskorenjuj iz srca gordost koja se protivi Duhu Svetome, i telesnu i duhovnu; ona se neprimetno krije u srcu i jasno se ispoljava u ponašanju prema bližnjima ili tokom molitve.
* * *
Iz bića mislećeg duha rađa se reč koja mu je svojstvena, u kojoj se projavljuje misao i koja joj je jednaka; od misli i sa mišlju ishodi duh koji prebiva u reči i koji se u reči saopštava onima koji slušaju; taj duh je potpuno jednak i misli i reči i svojstven im je. Na primer, u reči volim vidiš i voleće načelo i reč koja je iz njega rođena, i osećaš nekakav prijatan duh ljubavi.
* * *
Gospodu Bogu mome, Bogu spasenja moga uznosim blagodarenje! Pred ispovest u vreme velike (strasne) nedelje neprijatelj me je sapleo, udarivši na srce moje teskobom, nemirom i ljutom čamotinjom. Ali, evo, pomolih se od sveg srca sa verom nesumnjivom Njemu, Bogu spasavanja mojih, rekoh: Bože Oče svedobri! Ti si jedinorodnim Tvojim Sinom Gospodom našim Isusom Hristom rekao: Ištite, i daće vam se. Jer svaki koji ište, prima… Ili koji je među vama čovjek od kog ako sin njegov zaište hljeba, kamen da mu da?… Koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji Mu ištu. (Mt. 7, 7-11) Dakle, verom obuhvatajući u srcu svome ono što si rekao, prizivam Te: daj mi sada Duha Tvoga Svetoga da ukrepi srce moje za preduzimanje truda ispovesti, za razborito razrešenje ili svezivanje savesti ljudskih, za trpljenje i dobrodušnost, za ljubazno i poučno postupanje sa mojom duhovnom decom. I šta biva? O, Bože milosti! Svu ispovest sam proveo divno: mirno, ljubazno, poučno, bez ikakvog opterećenja i nemirne užurbanosti. Proslavljam milostivu desnicu svedobrog Oca nebeskog. Tako sebe i svagda valja ukrepljivati srdačnom molitvom Ocu nebeskom za svaki podvig duhovni, kao što se Gospod naš Isus Hristos molio pre nego što je počeo da propoveda rodu ljudskom, pred izbor apostola, pred Svoja stradanja.
* * *
Ne vređaj se ako kogod neiskreno govori ili postupa sa tobom: jer da li ti uvek iskreno govoriš i postupaš sa drugima? Nisi li neretko licemeran? Da li sa Bogom u molitvi uvek besediš iskreno, nelicemerno? Ne dešava li se da usta često izgovaraju istinu, dok srce laže? Da li iskreno, čistosrdačno živiš pred Bogom? Ako si neiskren pred Bogom i pred ljudima, često si lažljiv i licemeran – ne gnevi se ako su i drugi prema tebi neiskreni, licemerni. Čime čovjek griješi, time biva kažnjen (Prem. 11, 17). Budi blag prema drugima u onome u čemu si i sam grešan.
* * *
Čvrsto veruj da tvoja i zloba đavola u tebi nikada ne nadjačavaju i nikada neće nadjačati neizrecivu, beskonačnu dobrotu Gospoda. Velika je u tebi zloba đavolska – dobrota Gospoda je beskonačno veća. Zato u sumnji, maloverju, huli, zlobi, zavisti, škrtosti, srebroljublju, nehotičnom licemerju, sa nadom preklinji Gospoda i znaj da će se Njegova dobrota beskonačna umilostiviti prema tebi, ako se odvratiš od zlobe svoje.
* * *
Siromahu dragovoljno čini dobro, bez podozrivosti, sumnje i sitničave ljubopitljivosti, opominjući se da u liku siromaha činiš dobro Samom Hristu, po pisanome: kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40). Znaj da je tvoja milostinja uvek ništavna u poređenju sa čovekom, tim čedom Božjim; znaj da je tvoja milostinja zemlja i prah; znaj da uporedo sa materijalnom milošću neizostavno treba da postoji i duhovna: nežno, bratsko postupanje sa bližnjim, sa iskrenom ljubavlju; nemoj dopustiti da primeti da mu činiš uslugu, ne pokazuj gordost. Koji daje, rečeno je, neka daje iskreno, koji čini milostinju, neka čini radosno (Rim. 12, 8). I pazi, ne oduzimaj vrednost svojoj materijalnoj milostinji nedavanjem duhovne. Znaj da će Vladika na sudu i dobra dela ispitivati. Opominji se da nebo i zemlja postoje radi čoveka, jer je za njega sačuvano nasljedstvo nepropadljivo na nebesima (1. Pt. 1,4); radi čoveka Bog Otac Sina Svoga jedinorodnog nije poštedeo, nego je dao da za njega umre. Đavo nas na svakom koraku sapliće u dobrim delima našim, a razlog tome jeste zlo što ga u sebi nosimo.
* * *
Reči molitve nalik su kiši ili snegu, ako se izgovaraju sa verom i saosećanjem: svaka od njih sadrži svoju snagu i svoj plod. Kapi kiše koje padaju kao neprekidna nit ili pahulje koje veju, napajaju zemlju i ona rađa i daje plod; tako i reči molitve – taj dažd duševni – svaka ponaosob, napajaju dušu i ona daje plodove vrline uz sadejstvo Svetoga Duha, naročito ako postoji još i dažd suza.
* * *
Ljudska milostinja je podozriva: kao da se boji da ne da onome ko ima, ili da ne da mnogo. A milost Gospodnja nije takva: dobar je Gospod svima i svemu, i milosrđe je Njegovo na svim delima Njegovim (Ps. 144, 9); svakome koji ima, govori Gospod, daće se, i preteći će mu, a od onog koji nema, i što ima uzeće se od njega (Mt. 25, 29).
* * *
Na molitvi ne ugađaj lenjivom telu – ne žuri: telo kome je sveto delo muka i teret, hita da što pre stigne do kraja kako bi se uspokojilo ili latilo telesnih, ovozemaljskih dela.
* * *
Prostota neka te prati svuda; osobito budi prost u veri, nadi i ljubavi, jer Bog je jedinstveno Biće, Jedinica uvek obožavana, i naša duša je jedinstvena. Prostoti naše duše smeta telo onda kada mu ugađamo, kada, na primer, slatko i uopšte sa uživanjem i mnogo jedemo i pijemo, pušimo, veselimo se, uopšte kada činimo ono što mu prija, jer tada ono ima prevagu nad duhom.
* * *
Koliko se silno u nama razlikuju, s jedne strane duh dobri, duh mira, spokojstva, radosti, svetlosti, duh životvorni, a sa druge duh zli, duh teskobe, mučenja, čamotinje, mraka, duh koji ubija dušu našu. Prvi je Duh Božji Kojim živimo, duhovno dišemo, krećemo se i postojimo; drugi je zao duh, satana.
* * *
Bog Ljubav je nepromenjiv, i mi treba da budemo nepromenjivi i postojani u ljubavi: ljubav nikad ne prestaje (1. Kor. 13, 8). A neljubav, mržnja ili samo ravnodušnost i omalovažavanje od đavola su.
* * *
Svaka reč Vladike je postojanje duhovno ili veštastveno, zato što je On – Onaj Koji jeste i Sazdatelj. Vladika Gospod Bog je svemoguć, jer On je beskonačni Duh, bezgranična Sila i Premudrost; a svaka misao Njegova jeste ili može biti, po volji Njegovoj, istog trena delo, život.
* * *
Zlosretan je onaj ko prekomerno voli udobnosti u životu i ko se okružio najrazličitijim udobnostima: on će izbegavati svaku neudobnost, razmaziće se i neće se navići na trpljenje; a život hrišćanina je sav neudobnost, put uzak i trnovit, krst koji iziskuje neprijatnosti i veliko trpljenje. Prema tome, podvižniče, ne traži stan i pokućstvo sa svim komforom, i nemoj zavoleti udobnosti ovoga sveta, no zavoli Hrista Krstonosca. Trpi neprijatnosti, navikavaj se na neprijatnosti. Naučio sam se da budem zadovoljan onim što imam, govori apostol (Fil. 4, 11). Zlosretan je onaj ko voli ukrase i traži ukrase za telo svoje: on se neće kako treba starati o ukrašavanju duše svoje verom, ljubavlju, krotošću, smirenjem, pravdom, trpljenjem; naročito je zlosretan onaj ko traži da bude ukrašen počastima: on će od sebe napraviti sramnog idola i kao Navuhodonosor će se nadimati pred onima koji nemaju njegove počasti i zahtevaće da mu se klanjaju. (Ne u lepim ukrasima – 1. Tim. 2, 9; naš prevod; to mesto u Sinodalnom prevodu glasi: Isto tako, i žene u pristojnom odijelu, a na crkvenoslovenskom: Takožde i ženi vo ukrašeniji ljepotnom). Čak i mi, muškarci, postadosmo kao žene: uporno nastojimo da pribavimo ukrase i sami sebe ukrašavamo kao kakve idole, a o unutarnjoj lepoti malo mislimo, čak smo sasvim zapustili unutarnji dom ili skiniju duše svoje. Zlosretan je onaj ko voli da žuri: on će se mnogo puta spotaći, naići će na hiljadu neprijatnosti i unutarnjih teskoba zbog svoje žurbe i često će imati povoda za razdražljivost. Zlosretan je onaj ko je strasno vezan za hranu i piće, ko revnuje o zasićivanju i uživanju: on će na delu videti, kada počne da služi Gospodu, da su hrana i piće, ako se za njih srcem vezujemo, teret telu, tuga i žalost duhu, i da se čovek može zasititi veoma, veoma malom količinom pritom jednostavne hrane.
* * *
Duša čovečja je prosta kao duh; zato ona i u ljubavi treba da bude prosta, to jest treba da voli Boga, kao Roditelja svoga od Koga je potekla, i čoveka kao samoga sebe, slična sličnog, a za stvari ovoga sveta nipošto se ne sme prilepljivati ni za tren, jer joj nisu srodne, i eto, zbog njihove nesrodnosti našoj duši, ona se oseća tako bolesno kada se za njih prilepljuje.
* * *
Svaka reč Svetog Pisma, svaka reč Božanstvene liturgije, jutrenja i večernja, svaka reč svetotajinskih molitava i molitvoslovlja u sebi ima njoj odgovarajuću i u njoj sadržanu snagu, slično znamenju časnog i životvornog krsta. Takva blagodat svojstvena je svakoj crkvenoj reči zbog obitavajućeg u Crkvi ipostasnog Logosa Božjeg Koji je postao čovek, Koji je Glava Crkvi. Pa i svaka istinita dobra reč ima njoj odgovarajuću snagu zbog Božje Reči koja sve ispunjava. I sa kakvom pažnjom i strahopoštovanjem treba izgovarati svaku reč, sa kakvom verom! Jer Reč je Sam Sazdatelj Bog, i Rečju je sve iz nebića privedeno u biće.
* * *
Svete Tajne se nazivaju Božanskim darovima zato što nam ih Gospod podaje sasvim badava, besplatno, nezasluženo s naše strane; umesto da nas kažnjava za bezbrojna bezakonja naša koja se čine svakoga dana, sata, trena i predaje smrti duhovnoj, Gospod nam u Svetim Tajnama podaje oproštaj i očišćenje od grehova, osvećenje, mir duševnih sila, isceljenje i zdravlje duše i tela i svako dobro, samo po veri našoj. A ako nam Vladika svakodnevno badava za hranu podaje Sebe Samog, Svoje Božanske Tajne, nismo li dužni da neodložno dajemo badava, besplatno propadljiva dobra: novac, hranu, piće, odeću – onima koji ih od nas traže? I kako možemo da se ljutimo na one koji badava jedu hleb naš, kada i sami badava jedemo neprocenjivu i besmrtnu hranu – Telo i Krv Gospodnju? Koji tvoje uzme, ne išti. (Lk. 6, 30)
* * *
Živiš u domu Božjem – u ovom predivnom svetu – badava i svim darovima dobrote i milosti Božjih koji se kroz prirodu podaju koristiš se takođe badava; živiš u domu Božjem – u Crkvi ili u zajednici onih koji se spasavaju – i svim blagodatnim darovima za tvoje spasenje koristiš se badava; i ne oklevaj da braći badava činiš dobro, koliko možeš; budi dobar čak i prema nezahvalnima i zlima, da budeš sin Oca nebeskog (Isp. Lk. 6, 35). Sve rado primaj u dom svoj, znajući da ti sam badava živiš u domu Božjem u ovoj vaseljeni i u duhovnom domu Božjem Crkvi koja te priprema za život večni; svima sa radošću i badava daj da jedu od tvoje trpeze, sećajući se da svakodnevno badava jedeš od trpeze Vladike samo prečisto telo Njegovo i krv Njegovu. (16. april 1862. godine)
* * *
Govoriš: šta da činim sa srcem svojim? Ono protivreči svemu istinitom i svetom; raslabljuje se neverjem tamo gde je potrebna čvrsta vera, izdaje tamo gde je potrebna vernost do smrti; ne boji se i čak je spremno da se smeje tamo gde se treba bojati i plašiti. Šta da činim, šta da činim, veliš, sa srcem svojim? Prihvati čvrsto, jednom za svagda, kao nepromenjivu istinu, da je srce tvoje laž i stub laži – svaki je čovek laž (Ps. 115, 2); a sve što je u Crkvi, počev od reči Božje do same kratke molitve, jeste istina, da Crkva Božja jeste stub i tvrđava istine (1. Tim. 3, 15), budući da je osnovana na krajeugaonom kamenu Hristu Koji je Istina, i vavek oživljavana i rukovođena Duhom Svetim Koji je Duh istine.
* * *
Crkva je pouzdan put ka večnom životu: idi njime pravo, drži ga se, i doći ćeš do nebeskog Carstva; ako skreneš na raspuća svojeumlja i bezverja, sam si kriv: zalutaćeš i poginućeš. Ja sam put i istina i život (Jn. 14, 6)
 


 
NAPOMENE:

  1. Vozglas na početku jutrenja
  2. Molitva jereja na Liturgiji pred heruvimsku pesmu
  3. Molitva pred sveto pričešće; prevod oca Justina Popovića, neznatno izmenjen prema izmenama u tekstu svetog Jovana Kronštatskog – prim. prev.
  4. 1 Akatist Sladčajšem Gospodu našem Isusu Hristu, 8. Kondak, prevod oca Justina Popovića.
  5. 2 Tropar na Cveti
  6. Veličanje na jutrenju na Tominu nedelju
  7. Pashalni kanon, 6. Pesma; prevod oca Justina Popovića
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *