NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Kada sa razmišljanjem i sa verom posmatram svete ikone u crkvi i sve što je u njoj, tada dospevam u čudesno sazrcanje: sav hram mi se pokazuje kao sveta istorija u slikama, kao čudesan govor dela Božjih u rodu ljudskom. Tu vidim istoriju u slikama i našeg pada, i vaspostavljanja čudesnim domostrojem Božjim, i naše uzdizanje u ovaploćenju Božjem, naše oboženje i uzvođenje na nebesa; ovde mi se pokazuje Arhangel Gavril koji blagovesti o ovaploćenju od Djeve Sina Božjeg; onde vidim rođenje Bogomladenca, Djevu Majku, jasle vitlejemske; tamo obrezanje, onamo krštenje, dalje Simeonovo sretenje Bogomladenca u hramu, ovde preobraženje i blistavu svetlost tavorsku, onde ulazak u Jerusalim Cara pravednog, krotkog, spasavajućeg, tamo tajnu večeru i ustanovljenje svespasonosne Svete Tajne pričešća, onamo stradanja svespasonosna Gospoda slave; kao da vidim samu Golgotu i Gospoda raspetog zbog grehova sveta; vidim silazak u pakao Pobeditelja pakla i izvođenje zarobljenika pakla, vaskrsenje Njegovo, vaznesenje na nebesa i sve to radi roda ljudskoga i mene radi. U božanskom sazrcanju prebivam u hramu, i blagodarim Gospodu Koji me je toliko zavoleo, toliko počastvovao, tolikim blaženstvima darovao! Ali kad pogledam u sebe – u srce svoje, Bože moj, šta vidim! Bezdan sagrešenja voljnih i nevoljnih, bezdan nemoći, iskušenja, žalosti, teskoba, strahova, lukavstava koja od neprijatelja dolaze, tamu neprozirnu, hiljade padova, hiljade pogibli i smrti, ponekad u sebi vidim pravi pakao.
* * *
Sva snaga i karakter i lukavstvo iskušenja đavolskih prema ljudima sastoji se u tome što je on zaveo i zavodi, što je podsticao i podstiče ljude da vole svet i ono što je u svetu: ispraznu mudrost ovoga sveta, bogatstvo, slavu, ugled, sladosti zemaljske, i da se odvraćaju od Boga i gornjeg carstva, i blaženstva; da vole ništavne stvari zemaljske, da se staraju o što većem izumevanju i sticanju njihovom, i da preziru dušu i njene prave pogrebe; da vole telo, njegovo zdravlje, boju, lepotu, ugojenost, sladostrašće tela i da nenavide dušu, to jest vrlinu, da zaboravljaju besmrtnost duše, njen prvolik Boga, kako ona ni pomislila ne bi na besmrtnost i na put koji vodi ka besmrtnosti, na Boga i na sjedinjenje sa Njim. Blaženi su sveti ugodnici Božji koji prezreše svet i zavoleše Boga, koji prezreše telo i koji se starahu o duši besmrtnoj; kukavni smo i jadni mi koji volimo svet i njegova ništavna dobra, koji negujemo telo a dušu preziremo!
* * *
Ako veru našu pravoslavnu, Svete Tajne njene, hrišćani ponekad ne mogu da prime, to pokazuje samo da su umovi i srca ljudi nečisti i strasni, i da ne mogu podneti čistotu i svetlost njenu, kao što bolesni od očiju ne podnose sunčevu svetlost. To blago nebesko u srca svoja mogu primiti jedino ljudi koji oslobađaju um i osećanja svoja od pristrašća ovozemaljskih.
* * *
Kada bi se svi pastiri, ili sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji, i pastva molili Bogu iskreno i složno, jednodušno, onim molitvama koje nam naglas izgovara ili tajno savršava Crkva, da li bi bilo ičega za šta ne bismo umolili Boga? Koja dobra ne bismo imali, od kakvih grehova i strasti, od kakvih se zala, nevolja i napasti ne bismo izbavili? Takve molitve su najmudrije, najcelishodnije, najbogougodnije, najsnažnije, sposobne da Gospoda nagnaju na svako milosrđe. Neka nam svima da Gospod da Mu se molimo jednodušno, iskreno, snažno, sabrano!
* * *
Oni koji posećuju Bogosluženja pravoslavne Crkve i proučavaju nauku o Bogosluženju treba da svagda imaju na umu da je služenje ovde, na zemlji, priprema za najsveradosnije služenje Bogu na nebu; da, služeći Bogu telom, valja tim pre služiti Bogu duhom i čistim srcem; da se, dok slušamo Bogosluženje, valja učiti služenju Bogu onako kako su služili svetitelji, o čijim životima i delima slušamo tokom Bogosluženja, o njihovoj veri, nadi i ljubavi; da Bogu naročito treba služiti delom i istinom, a ne samo rečima i jezikom. Već samim životom svojim prizvani smo na služenje Bogu: uspravno držanje smo dobili da bismo neprestano gledali ka Bogu, da bismo Mu blagodarili i proslavljali Ga, radi toga nam je dat razum, srce, volja, radi toga posedujemo sva čula.
* * *
Gospode, daj mi da Ti upućujem moljenja za ceo svet i za svu punoću crkve uvek sa ljubavlju sveobuhvatnom, nelicemerno, jer sam, po blagodati Tvojoj, molitvenik za sve ljude i za vlastite grehove. Daj mi, Gospode, Bože Oče, da sazrcavam ljubav Tvoju neizrecivu prema svetu, koja nam je darovala Sina Svog ljubljenog, jedinorodnog. Daj mi, Bože, Sine Božji, da sazrcavam Tvoje samounižavanje u svetu i na krstu radi spasenja našeg; daj mi Bože, Duše Sveti, da sazrcavam blagodat Tvoju koja se preizobilno izlila i izliva na svet zaslugama Gospoda Isusa Hrista, koja tako često ispunjava i moje jadno srce; Trojice Sveta, daj mi da Te neprestano slavim srcem i ustima, a naročito delima.
* * *
Ko odbacuje postove, taj zaboravlja zbog čega se dogodio grehovni pad prvih ljudi (zbog neuzdržanja) i koje nam je oružje protiv greha i kušača pokazao Spasitelj kada je bio kušan u pustinji (posteći četrdeset dana i noći), taj ne zna ili ne želi da zna da čovek od Boga otpada najčešće upravo neuzdržavanjem, kao što beše i sa žiteljima Sodoma i Gomora i sa savremenicima Nojevim, jer od neuzdržanja potiče svaki greh u ljudima; ko odbacuje postove, taj sebi i drugima oduzima oružje protiv mnogostrasnog tela svoga i protiv đavola, silnih u borbi protiv nas – a tome je uzrok pre svega naše neuzdržanje -, taj i nije vojnik Hristov, jer baca oružje i dobrovoljno se predaje u zarobljeništvo svog slastoljubivog i greholjubivog tela; taj je, najzad, slep i ne vidi odnos između uzroka i posledica dela.
* * *
Nikada ne smemo zaboravljati da smo pala bića, nečista, kriva pred Bogom pravde, iskvarena, i da smo dužni da se vazda duboko smirujemo pred Njim i jedan pred drugim. Na to nas navode molitve crkvene koje se svakodnevno čitaju: Bože, milostiv budi meni grešnome… Gospode Isuse Hriste, Sine Božji… Care nebeski… Sveti Bože… Presveta Trojice… Oče naš… molitve jutarnje i večernje i gotovo sve molitve. Stoga i omladina koja se obrazuje neka više od svega zna i ima na umu da je od grešnog korena potekla i da je sklona svakojakim gresima, i neka na tom znanju zasniva sva druga znanja, i neka se, mnogo znajući, ne nadima, nego više od svega stara o očišćenju tela i duha.
* * *
Ljubi otadžbinu zemaljsku i Oca otadžbine: ona te je vaspitala, prosvetila, odgajila, poštovanje ti ukazala, sve ti daruje; ali posebno ljubi otadžbinu nebesku, Oca budućeg veka: ta otadžbina je neuporedivo poštovanja dostojnija i dragocenija od one, jer je sveta i pravedna, nepokolebiva, beskonačna, nepropadljiva, predivna, blažena; jer ti je dala i daje neuporedivo veća preimućstva i dobra nego ona zemaljska; jer Otac te otadžbine nije čovek smrtni i sklon strastima, već Bog prevečni Koji je sve stvorio; ona ti je dala ime čeda Božjeg, naslednika Božjeg i sunaslednika Hristovog; jer će te Otac nebeski učiniti učesnikom svih dobara carstva Svoga, što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srče čovjeku ne dođe (1. Kor. 2, 9). Te otadžbine si udostojen neprocenjivom krvlju Sina Božjeg. Ali da bi postao član te otadžbine, poštuj i ljubi zakone te otadžbine, kao što si dužan poštovati i kao što poštuješ zakone zemaljske otadžbine, jer bez toga nećeš postati građanin tako izvanredne otadžbine; ljubi tu duhovno-vaspitnu školu (crkvu) koja nas obrazuje za članove i građane te otadžbine.
* * *
Bestelesni neprijatelj nas snažno napada tokom Bogosluženja jer se tada vrši, našim posredstvom, blagodaću Božjom, preporod duša naših: zato, nemojmo klonuti zbog podvala neprijateljevih, nego budimo hrabri i čvrsti, srdačnim očima gledajući na Podvigopoložnika Hrista koji nevidljivo pred nama stoji i tajno vrši preporod u dušama.
* * *
Sveti ljudi Božji su cvetovi divni, neuvenljivi, miomirisni. Nemoj se usnama koje smrde od grehova doticati tog cveća, dakle, moli im se čistim srcem i čistim ustima, ne nemarno, ne rasejanih misli, već sa strahopoštovanjem, polako. Oni su slovesna nebesa; oni su na zemlji živeli nebeski, čudesno, u velikim podvizima, u velikoj ljubavi, u velikom smirenju, nezlobivosti, trpljenju, samoodricanju, zavolevši Boga više od svega.
* * *
U crkvi su sve slatke nade i očekivanja naša, mir naš, radost naša, zajedno sa očišćenjem i osvećenjem. Tu se tako često objavljuje istina budućeg vaskrsenja, pobeda smrti. Ko, voleći život, neće zavoleti crkvu svim srcem! Sve najbolje, najuzvišenije, najdragocenije, najsvetije, najmudrije – sve se to nalazi samo u crkvi. U crkvi je ideal čovečanstva; crkva je zemaljsko nebo.
* * *
U crkvi se otrežnjujemo od svetovnog čara i opijenosti ovozemaljskim strastima i pohotama, prosvetljujemo se, osvećujemo, duše svoje očišćujemo, Bogu se približavamo, sa Bogom se sjedinjujemo (preslavnim rođenjem Tvojim Ti si Boga Logosa sa ljudima sjedinila)[1]3. Kako treba da bude poštovan i ljubavi dostojan hram Božji, kako su ga voleli sveti ljudi Božji!
* * *
Ni zbog čega se ne treba žalostiti i razdraživati, jer se kroz to često žalošćenje i razdraživanje stvara veoma moralno i fizički štetna navika razdraživanja, dok se ravnodušnošću prema preprekama stvara dobra i korisna navika da se sve podnosi mirno, strpljivo. U ovom životu može biti mnoštvo slučajeva naših bezbrojnih nesavršenstava u uzajamnim odnosima, i ako bismo se u svakom slučaju žalostili, ne bismo živeli ni nekoliko meseci. A pritom se žalošćenjem i razdraženošću stvar ne popravlja, već se, naprotiv, još niše pogoršava usled našeg neraspoloženja. I bolje je uvek biti miran, staložen, uvek pun ljubavi i poštovanja prema moralno bolesnom čovečanstvu, ili, govoreći pojedinačno, prema bližnjima, prema srodnicima svojim i nama potčinjenima. Ta čovek nije anđeo, a pritom nam je život takav da svakodnevno i gotovo nehotice grešimo, premda to i ne bismo želeli. Dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim (Rim. 7, 19). I Gospod nas je naučio da sa snishodljivošću gledamo na česte ljudske pogreške i padove, rekavši: oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim (Mt. 6,12). I kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk. 6, 31; isp. Mt. 7,12). A ko od nas ne želi da se prema njemu odnose blago i strpljivo u njegovim nevoljama, spoticanjima i padovima, pogreškama, propustima? Zato nas apostol i uči dugotrpljenju i snishođenju. Ljubav, veli apostol Pavle, dugo trpi, blagotvorna je, ne razdražuje se, ne misli o zlu, sve snosi, sve trpi i nikad ne prestaje (1. Kor. 13, 4-8).
* * *
Veru i Crkvu, Bogosluženje, Svete Tajne, obrede – sve to su, vele slobodoumnici i bezbožnici, ljudi izmislili zato da bi narod držali u strahu, potčinjenosti i da bi održavali dobar moral, a možda i da bi prihod od njega ubirali. Eto kako neznalice i slobodoumnici koji su izgubili strah Božji hule na milosrđe Božje i na Njegov čudesni domostroj našeg spasenja, na samo ovaploćenje, na stradanja i smrt radi nas Sina Božjeg. Ali zato pogledajte njihov život, kako žive i žive li dugo? Izgubivši snagu i zdravlje u razvratu i pijanstvu, oni prevremeno stare, tupave, obolevaju i umiru.
* * *
Ljubav hrišćanska više voli da trpi sve spoljašnje neprilike života, skučenost, odsustvo čistog vazduha, gubitke, nego da zbog tih spoljašnjih i sličnih neprilika dozvoli nestrpljenje, neraspoloženje, razdraženost, ozlojeđenost, roptanje na one koji nas dovode u nepriliku iz nužde ili iz obesti, ili iz želje da požive na tuđ račun, na račun tuđeg spokojstva. Ljubav sve trpi i sve podnosi sa štetom po sebe, po svoj materijalni i telesni život: jer gde je ljubav, tamo je blagodat Božja i svako dobro, tamo je spokojstvo, tamo je blagostanje. Hrišćanin podnosi sve samo da se ne liši blagodati Božje, koja je za njega najveće dobro.
* * *
Kakve duhovne bure, uragani, strašni, ognjeni, siloviti vihori često bivaju u životu čovekovom, u životu onih ljudi koji se trude da vode živog hrišćanski i da Bogu služe molitvom, zauzimajući se za sebe i za druge pred neizrecivom milošću Njegovom! Jedino se blagodareći milosti Božjoj ne razbija u paramparčad i ne strada čun u kome, ploveći morem života, stranstvuje naša duša ka večnosti koja je čeka!
* * *
Sveštenik na sve načine mora da se stara da održava u sebi smelost, hrabrost, srčanost uprkos bestelesnom neprijatelju koji neprestano u njemu seje svoju neosnovanu bojazan, svoj besmisleni strah; u protivnom on ne može biti izobličitelj poroka ljudskih, ni istinski služitelj Svetih Tajni. Smelost je veliki dar Božji i veliko blago duše. U zemaljskoj borbi ili ratu smelost ili hrabrost mnogo znači, jer čini prosto čuda; a u duhovnoj borbi tim više.
* * *
Izvor svake istinske radosti, svakog istinskog spokojstva i umirenja savesti, očišćenja, isceljenja duševnog i telesnog, izvor snage i bodrosti duševne teče u hramu, a pozorište i razna kućna svetovna veselja nikada neće moći da zamene ono što istinski hrišćanin dobija u hramu u kome Sam Bog teši duše koje veruju i upravljaju ka Njemu srca svoja, kao što majka teši dete. Od hrama dobijaju radost i utehu, očišćenje od grehova i pomilovanje i pokojni naši. Kako plameno treba voleti hram, kako ga ukrašavati! I to čine svi koji su poznali vrednost njegovu; i za njih se Crkva moli rečima: pomolimo se za one koji sa verom, pobožnošću i strahom Božjim ulaze u njega, i pomolimo se za one koji plodove donose i dobro čine u svetom i svečasnom hramu ovom, ili: osveti one koji ljube krasotu doma Tvog, Ti ih proslavi božanskom silom Tvojom.
* * *
Neizmerno je velik svet, neizmerno je mnogo bića koja ga naseljavaju, ali kakav je red u svem kretanju, u svem životu sveta (prirode)! Neizmerno je velik svet nebeskih umova, Anđela, ali kakav je red u svetu anđelskom, kakvo strogo ispunjavanje volje Božje! Veliki je svet čovečji, ali koliko je u njemu nereda, samovolje, bezobrazluka i otud nesreća – nesreća zbog bolesti, raznih smrti, ratova, gladi, poplava, požara, nesreća od bura i nevremena, nesreća od pijanstva, proždrljivosti, srebroljublja, nepravde, verolomstva, od samoubistva, ubistva! Nema im broja! Teško nama! A šta će biti onde, posle smrti, u vekovečnosti?
* * *
Čovek je čudesno, veličanstveno, premudro, umetničko delo najsavršenijeg Umetnika – Boga; ono je na početku bilo neporočno, neuprljano, netruležno i čisto, ali greh, to nakazno iščadije duha tame, ta prljava, besmislena, zla sila učinila ga je i prljavim i bolesnim, nečistim i truležnim u oba načela njegove prirode, u duši i po telu. Ali, premudri i svemogući, svedobri Umetnik nije dopustio neprijatelju Svom i našem da sasvim pogubi Njegovo umetničko delo, Njegovu predivnu i veličanstvenu tvorevinu, tako da je Sam Sebi stvorio telo poput našeg i pozajmio dušu u utrobi prečiste Djeve Majke; Svojim ovaploćenjem, Svojim učenjem, čudima, stradanjem, smrću i vaskrsenjem, Svojim čudesnim i premudrim domostrojem opet je vaspostavio delo ruku Svojih u pređašnju i čak veću krasotu i slavu, darovao mu ponovo netruležnost, svetinju, čudesnu božansku lepotu i uzveo u prvobitno blaženstvo, oboživši čovečju prirodu i posadivši je sa Sobom na presto Božanstva. Slava Ti, svedobri, premudri i svemogući Umetniče!
* * *
O, nevidljivi Dobročinitelju moj, Kojim neprestano živim! Ti, Koji me čuješ, Koji ispunjuješ dobrima želje srca moga, Koji me spasavaš od grehova mojih, od zlodela nevidljivih neprijatelja, Ti Koji blagoustrojavaš sudbinu moju, prosvećenje moje, pomoći moja, slavo moja, snago moja, utvrđenje moje, kada ću Te ugledati? Kada ću ugledati Dobročinitelja i Tvorca moga licem u lice? Ali ti, neprijatelju moj, đavole, što neprestano plaviš dušu moju grehom, podmukli, zavodljivi, zlobni, što me neprestano ubijaš, pomračuješ, iznuruješ, pokrivaš stidom i sramom lice moje, kada ću se potpuno izbaviti od tebe blagodaću, milosrđem i čovekoljubljem Gospoda moga, Isusa Hrista? Kada će ti biti oduzeta svaka mogućnost da u srce moje izlivaš otrov zlobe svoje?
* * *
Šta mi je potrebno? Ništa mi na zemlji nije potrebno do najneophodnijeg. Šta mi je potrebno? Potreban mi je Gospod, potrebna mi je blagodat Njegova, carstvo Njegovo u meni. Na zemlji, mestu mog stranstvovanja, mog privremenog učenja, nema ničeg mog sopstvenog, sve je Božje i sve je privremeno, namenjeno za moje privremeno korišćenje; što mi pretekne – svojina je bližnjih koji nemaju. Šta mi je potrebno? Potrebna mi je istinska, hrišćanska, živa, delatna ljubav, potrebno mi je srce koje voli, žali bližnje, potrebna radost zbog njihovog blagostanja i sreće, žalost zbog njihovih žalosti i bolesti, zbog njihovih grehova, slabosti, razmirica, nedostataka, nesreća, siromaštva; potrebno mi je saosećanje toplo, iskreno u svim okolnostima njihovog živoga, radovanje sa onima koji se raduju, plač sa onima koji plaču. Dosta je samoljublja, egoizma, nastojanja da se živi samo radi sebe i da se sve grabi samo za sebe: i bogatstvo, i slasti, i slava ovoga sveta, i umirati, a ne živeti, stradati, a ne radovati se, noseći u sebi otrov samoljublja, jer samoljublje, koje u naše srce neprestano doliva velijar, jeste otrov. O, da mi je da sa psalmopojcem uskliknem: šta mi (to) postoji na nebu, i osim Tebe šta htedoh na zemlji? Iščeze srce moje i telo moje, Bože srca moga, i udeo je moj Bog do veka. (Ps. 72, 25-26) Gospode, Ti si vidilac srca moga, pokreta njegovog i ovih redova! Podaj mi to što ištem od Tebe! Meni je samome to zadobiti nemoguće, ali sve je moguće Bogu (Mk. 10, 27). Podaj mi istinski život, razvej mrak strasti, odagnaj silom Tvojom silu njihovu!
* * *
Kakav je odnos između reči i dela? Reč Božja je iz nebića u biće pozvala svet vidljivi i nevidljivi; reč u ustima Boga Logosa je bila delo. Zato reč i delo među sobom treba da budu nerazdvojni kao što su duša i telo nerazdvojni u svom postojanju. Ko poštuje i ispunjava reč Hristovu verno i neprestano, u koga je reč delo, taj i sada čini velika i divna dela, i njegovoj se reči sve pokorava: i demoni se pokoravaju, i bolesti se isceljuju, i moralnost ljudska se izgrađuje.
* * *
Krst u Hristu i Hristos na krstu: krst je simvol raspetog Hrista, Sina Božjeg, zato su i znamenje njegovo i sama senka njegova strašni za demone, kao znamenje Hristovo, kao sena Njega, Raspetog. Zato je veoma važno pogružavanje krsta u vodu i osvećenje njeno; ona usled toga biva lekovita i proganja demone.
* * *
Hrišćanin je Božji sasud, Božji hram, Božji dom. O, kako je poštovanja dostojan pravi hrišćanin, kako on revnosno treba da se udaljava od svakog greha, kako su hrišćani dužni da poštuju jedan drugog!
* * *
Premrski neprijatelj nastoji da uništi ljubav ljubavlju – ljubav prema Bogu i bližnjem – ljubavlju prema svetu, njegovim kratkotrajnim dobrima i njegovim pokvarenim, bogoprotivnim običajima, ljubavlju telesnom, ljubavlju prema bogatstvu, počastima, zadovoljstvima, raznim igrama. Zato na sve načine gasimo u sebi ljubav prema ovome svetu i razgorevajmo ljubav prema Bogu i bližnjem kroz samoodricanje. Svaka lepota u ovome svetu (lepota lica) je slaba, ništavna senka nestvorene lepote, neizrecive dobrote lica Božjeg; svako zemaljsko uživanje ništavno je u poređenju sa budućim uživanjem. Molim se Gospodu da vera Hristova prodre u dubinu srca moga, da dejstvuje u celom životu mom, da jevanđelje Hristovo prodre u sve misli i osećanja, reči i dela, u sve kosti i srž moju – i ne samo u mene, nego i u sve ljude, kao svesvetska istina, premudrost i život večni. Ovo je vječni život da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga i Koga si poslao Isusa Hrista (Jn. 17, 3).
* * *
Kako miomirišu kosti svetitelja! Kakvi su čudesni miomirisi mošti ugodnika Božjih! Kako je veliko dobro sticanje netruležne, miomirisne blagodati Duha Svetoga i sa njom života večnog! Što jurimo za truležnošću? Što zavolesmo smrad grehova, strasti otrovnih?
* * *
Gospode, za molitvu Tebi za nas privodimo svete, te miomire duhovne, to miro miomirisa Tvojih! Primi njihove molitve za nas koje miomirišu ljubavlju i čistotom i izbavi nas od smrada grehovnog, jer su nam srca nečista i usta pogana, i nedostojni smo najslađe besede sa Tobom. Sve je u nama zemaljsko, truležno, pogano, zlo, a oni, Tvoji sveti su miro najčistije, a osobito Tvoja Prečista Mati, Tvoja živa sjajna palata, čistija od sunčeve svetlosti, miomirisnija od svih miomirisa, jer su miomirom Njene svetosti, Njenih božanskih vrlina nebo i zemlja ispunjeni.
* * *
Sa najvećim strahopoštovanjem izgovaraj ime Božje, sećajući se da je Bog sve priveo iz nebića u biće, i da se sve što postoji održava u blagostanju jedino Njegovom dobrotom, svemogućom silom i premudrošću Njegovom. S krajnjim strahopoštovanjem izgovaraj ime Isusa Hrista, Sina Božjeg, kroz Koga je sve postalo i Koji svim upravlja; Koji do sada sve što postoji drži moćnom rečju Svojom (Jev. 1,3); ustrojava godišnja doba i promene leto, jesen, zimu i proleće; čini da proizrastaju svi plodovi zemaljski; naseljava zemlju ljudima, životinjama, vazduh pticama; mora, jezera i reke – ribama; umnožava rod ljudski i snabdeva ga svim dobrima, spašava od grehova i zlih duhova i priprema stanove onima koji Ga vole u Carstvu nebeskom; Koji, gle, i do ovoga dana i časa izvodi svetila da obasjavaju zemlju ili da ublažavaju tamu noćnu, i do ovoga dana i časa razliva toliko životvorni vazduh radi disanja svih živih stvorenja; Koji je stvorio tako čudesno svojstvo vatre koja greje, pali i svetli; zemlju, kadru da se sa lakoćom vazdušnog mehura okreće oko tako ogromnog svetila kakvo je sunce, i oko sebe, kadru da, na reč Njegovu, pusti iz sebe bezbrojne vrste bilja; vodu, koja može da se pretvara u bezbrojno mnoštvo najrazličitijih sokova u neizbrojivom mnoštvu plodova, drveća, žbunja i trava. Bog naš je Bog čuda (Ps. 71, 18; 76, 15), Bog svedobri, svemoćni, premudri, Bog milosti, milosrđa i čovekoljublja. Koji je bog Veliki kao Bog naš? (Ps, 85, 10) Sa strahopoštovanjem izgovaraj i ime Prečiste Majke Gospoda Isusa Hrista, Prisnodjeve Marije, koja nam Ga je rodila za spasenje naše; Njom smo se udostojili bezbrojnih dobara od dobrote Gospodnje: oproštaja grehova, osvećenja, prosvećenja, obnovljenja, izbavljenja od večne smrti, uzvođenja na nebo, usinovljenja Bogu, oboženja i večnog života. Sa strahopoštovanjem izgovaraj imena apostola Hristovih, očevidaca i slugu Njegovih što po celom svetu proneše božansko učenje Njegovo i učvrstiše i raširiše na zemlji spasonosnu veru i Crkvu Hristovu, veru obnovljenja i spasenja; imena mučenika što se krvlju svojom rodiše za život večni; prepodobnih što iznurivanjem tela svojih iznuriše u sebi greh i strasti i dostigoše blaženo obnovljenje i život večni; besrebrenika što nesticanjem svojim stekoše besceno blago duha i večnog života, i svih svetih.
* * *
Upravo to telo koje toliko negujemo, pazimo, kome pričinjavamo zadovoljstvo, koje ukrašavamo, jeste neprijatelj duše naše, veoma podao, opasan; ono se neprestano protivi ljubavi Božjoj, volji Božjoj, zapovestima Božjim i upinje se da ispunjava svoju volju, i ispunjava je gotovo uvek, sem kada snažnu prepreku postavi Gospod Bog u dobrom i premudrom promišljanju Svom o našem spasenju. I to telo sa strastima i pohotama treba uvek raspinjati, a ne negovati; treba ga umrtvljivati postom, bdenjem, molitvom, trudovima, a dušu vežbati u čitanju reči Božje, u bogomisliju, molitvi.
* * *
Radostan sam i toplo mi je na srcu i spokojan sam kada se svecelo dušom svojom okrećem ka mislenom suncu, Suncu pravde, Hristu Bogu mome. I rastapa se led srca moga, otpada nečistota i trulež njegova, nestaje mrak, umiče smrt duhovna, zacaruje se život nebeski, ništa zemaljsko me ne zanima.
* * *
Koji imaju tajnu vjere u čistoj savjesti. (1. Tim. 3,9) Čisto srce zahteva sveta, božanska, nadnebeska vera hrišćanska da bi blagotvorno delovala na sve biće čovekovo, a u nečistom srcu ona ne može da obitava i da vrši blagotvorne promene u njemu: ne može, ako se čovek ne ispravlja od svojih poroka. Eto zašto je i u hrišćanstvu mnogo zvanih, ali je malo izabranih. Mnogi se nazivaju hrišćanima, ali malo je onih koji su zaista takvi, malo je onih koji donose plodove Carstva Božjeg; eto zašto je i u hrišćanstvu mnogo bezbožnika, slobodoumnih, sujevernih, koristoljubivih, slastoljubivih, bludnika, pijanica, lopova i tako dalje. Nije vera kriva što su hrišćani takvi, nego su oni koji nose ime Hristovo krivi za svoju nepažnju prema veri i njenim pravilima, za svoju nečistotu i za svoju pristrašćenost prema zemaljskom, zbog čega u svoje nečisto srce ne mogu da smeste najčistije nebesko blago veru Hristovu, te propadaju kraj samog izvora spasenja. Teško nama nezahvalnima, zloćudnima, lažno umujućima, lakomislenima, slastoljubivima i lenjivima! Gospode, šta da činimo? Pobedi nas Svojom milošću, Svojom ljubavlju, Svojom premudrošću, mudrovanje tela našeg uništi, silom dobrote Tvoje zlobu našu pobedi!
* * *
Svaki čovek na zemlji boluje od grehovne groznice, od slepila grehovnog, obuzet je pomamom greha; a kako se greh najviše sastoji u zlobi i gordosti, to sa svakim čovekom, kao sa onim koji pati od bolesti greha, treba postupati s krotkom ljubavlju – to je važna istina koju često zaboravljamo; mi često, veoma često postupamo suprotno njoj: jednoj zlobi svojom ozlojeđenošću pridodajemo drugu, gordosti se odupiremo gordošću. Tako u nama zlo raste, a ne umanjuje se; ne leči se, nego se još više zaražava. Gospode, pomiluj nas, pomiluj rod ljudski!
* * *
Pošto je u raju okusilo zabranjeni plod, čovečanstvo je dobilo tešku bolest duše – pristrašćenost prema ovom kratkotrajnom životu, prema ovdašnjim dobrima i uživanjima, tu svepogubnu podvojenost srca između Boga i sveta, dobra i zla; a kako zemaljska dobra ne zasićuju dušu, stvorenu za naslađivanje duhovnim, večnim, beskonačnim dobrima, i kako nisu svima ravnomerno raspodeljena, i kako zbog pristrašćenosti i slepe vezanosti za njih jedni grabe veoma mnogo, drugi ih imaju veoma malo, a neki nimalo, to otud proističe večiti greh, neprijateljstvo i smrt zbog posedovanja; otud zavist i mržnja pojedinaca i naroda, otud krvavi ratovi, otud raskoš jednih i krajnja beda drugih, prejedanje jednih i gladovanje drugih, uporno nastojanje jednih da se domognu istaknutih, unosnih položaja i tlačenje drugih, otud krađe, otimanja, svako zlo. Eto do čega je dovelo jedenje zabranjenog ploda: toliko je zla počinilo da ga se ne možeš rešiti. I da se Sin Božji nije ovaplotio, i postradao, i umro radi spasenja našeg, beskonačna nesreća bi zadesila ceo ljudski rod, tegobna, neopisiva nesreća, jer bi svi poginuli u grehovima i u beskonačne vekove kukali, škrgutali zubima u adu, bez ikakve nade na izbavljenje, kao što su sada nepokajani grešnici osuđeni na te iste večne muke.
* * *
Zaokupljeni ispraznošću i ispraznim zadovoljstvima, nemate ni vremena, ni želje da proniknete u duh hrišćanske vere, hrišćanskog Bogosluženja, i da upoznate propise crkvene, cilj praznika pravoslavne Crkve, postova, a naročito značenje svake nedelje ili istorijske uspomene sjedinjene sa svakom nedeljom. Vi ponekad napamet znate koji se komad davao u pozorištu, od koliko se činova ili pojava sastoji, kakav mu je sadržaj uopšte i u pojedinostima, a suštinu hrišćanskih Svetih Tajni ne znate, dok ove onima koji ih dostojno primaju pružaju život večni i neizreciva dobra večnoga života; vi ne znate suštinu Bogosluženja svete pravoslavne Crkve, majke svoje, koja vas hrani, greje, očišćuje, osvećuje i ukrepljuje na svojim svetim materinskim nedrima; vi ne znate sadržaj i značenje ni večernjeg, ni jutarnjeg Bogosluženja, ni liturgije i stalnih pesama, čitanja i obreda crkvenih. Pozorište opravdavaju i nazivaju korisnim i moralno poučnim ili neškodljivim, ili, u najmanju ruku, manjim zlom u poređenju sa pijanstvom i razvratom, i sa tim ciljem nastoje da svuda uvode pozorišta. Čudi me da hrišćani nisu našli bolje sredstvo za provođenje dragocenog vremena od pozorišta koje i po poreklu i po značenju svome do danas čuva karakter paganski, idolopoklonički, karakter ništavnosti, ispraznosti, koje je uopšte najpotpuniji odraz svih strasti i nakaznosti ovoga sveta, pohote tela, pohote očiju i gordosti ovozemaljske, i samo veoma, veoma retko junaštava sinova otadžbine a i tad, naravno, sinova otadžbine zemaljske, a ne nebeske. Sve nebesko, sveto, što nosi pečat hrišćanstva pozorištu je tuđe, a ako kadgod i izlazi na scenu, to kao predmet podsmeha; samo ime Božje, koga se boji sva tvorevina, tu se izgovara jedino u lakomislenosti, ponekad sa smehom, svetogrdno; sveštena zvanja, na primer, monaško – to anđelsko zvanje – ismeva se; poštovanje prema načelnicima, prema roditeljima, prema sveštenim licima podriva se kada se javno ismevaju neki postupci tih lica koji su za osudu, pred licem sveg društva, pred licem lakomislene omladine, čak i dece, za koju imena njihovih roditelja i načelnika treba da budu sveta. Ponekad je dovoljna jedna neučtiva ili nepristojna reč o starijima da se podrije dužno poštovanje prema njima. Jesu li hrišćani postali toliko lakomisleni da ne nalaze bolje sredstvo za provođenje dragocenog vremena od pozorišta i da zbog njega ostavljaju hram Božji, Bogosluženje, i da se dragoceno praznično vreme koje je Bog dao radi poučavanja u reči Božjoj, u spasonosnim razmišljanjima i u delima vrline, bezumno traći na ispraznosti, na prazan smeh i glupa aplaudiranja u pozorištima? Ne, kako vam volja, ali pozorište je bogomrska ustanova. Samo proniknite u njegov duh i složićete se: to je učilište bezverja, izrugivanja, drskog ismevanja svega i – razvrat. Teško onom društvu u kome je mnogo pozorišta i koje voli da posećuje pozorišta. Istina, ponekad je pozorište, za ljude naklonjene zlu, od svih zala možda i ponajmanje. Oslušnite mišljenje naroda, mišljenje onih koji su pozorište mnogo puta posećivali: oni bez ustezanja govore da pozorište vodi razvratu. Samo slepci, u njima bog ovoga svijeta oslijepi razum nevjernika (2. Kor. 4, 4), govore da je pozorište moralno poučno. Ne, hrišćani treba obavezno da se poučavaju zakonu Božjem, da češće čitaju Jevanđelje, da se udubljuju u Bogosluženje, da ispunjavaju zapovesti i propise crkvene, da čitaju dela svetih otaca, duhovne časopise kako bi se ispunjavali duhom hrišćanskim i živeli hrišćanski. To su vaša pozorišta!
* * *
O, koliko su Ti bolni bili gresi moji, Hriste Spasitelju moj, Bože moj, kada su Te šamarali, udarali, pljuvali, trnjem glavu Tvoju probadali i na krst prikovali, kada si u mukama neizrecivim visio na krstu mene radi, izbavljajući me od najtežih, neizrecivih muka paklenih! Ali tog Tvog samounižavanja, tih muka Tvojih trebalo bi češće da se sećam da ne bih činio grehove i da bih usrdno ispunjavao svaku vrlinu, da bih Tebe voleo svim srcem, da bih ispunjavao zapovesti Tvoje spasonosne! A ja često zaboravljam tu strašnu žrtvu koju je za mene podneo Sin Oca nebeskoga jedinorodni, sabespočetni, savečni. Stoga mi daj, Gospode, čisto srce i stalno pokajanje za spasenje, daj mi da Ti ostalo vreme života svoga ugodim!
* * *
Jesi li Me često iskreno prizivao na molitvi, govori Bog grešniku; jesi li često iskrena srca blagodario za moja bezbrojna dobročinstva koja svaki um prevazilaze? Jesi li Mi često prinosio iskrenu žrtvu hvale da bih opet i opet izlivao na tebe Svoje milosti? A šta Ja da činim sa tvojim izopačavanjem, sa tvojom pokvarenošću, sa tvojim izopačenim umom i srcem, sa tvojom voljom koja je svakog časa sklona zlu i poroku? Koga ljubim onoga i korim, bijem svakoga sina koga primam (Jev. 12,6). Dakle, nemoj klonuti, izobličavani, od Mene koreni, nego trpi. Svako karanje ne čini se da je radost, nego žalost, ali poslije daje mirni plod pravednosti. (Jev. 12, 11)
* * *
Za savršavanje Božanske liturgije potrebna je uzvišena duša ili čovek sa uzvišenom dušom, koji nije vezan nikakvim ovozemaljskim pristrašćima, pohotama i slastima, čije bi celo srce bilo obuhvaćeno ognjem Duha Svetoga, plamenom ljubavlju prema Bogu i čovečanstvu, prema svakoj duši čovečjoj, naročito duši hrišćanskoj, kako bi se uvek iskrena srca uznosio ka Bogu u molitvama. Dođoh da bacim oganj na zemlju, i kako bih želio da se već zapalio! (Lk. 12, 49) Taj oganj je nisposlat na apostole u vidu ognjenih jezika. I nama je neophodan taj oganj, za naša zaleđena srca, da ih uvek zagreva, smekšava, pretapa i očišćuje, da ih prosvećuje i obnavlja. Gde naći dostojnog jereja koji bi kao Serafim goreo duhom, ljubavlju, slavoslovljem, blagodarenjem pred Gospodom za takva čuda Njegova prema nama i u nama, dobrote i premudrosti? Ja, prvi među grešnicima, nedostojno savršavam tu nadnebesku Svetu Tajnu, jer mi je vazda srce nečisto, svezano pohotama i slastima. Gospode, Ti vidiš dubine srdaca naših; ali pokropi me isopom, i očistiću se, operi me, i biću belji od snega (Ps. 50, 9). Ako čistoga pomiluješ, to nije ništa čudnovato, i ako pravednika spaseš, to nije ništa naročito, ali na meni grešnom učini čudo milosti Svoje![2]4
* * *
Gospode, blagodarim Ti od sveg srca jer si me bezbroj puta spasavao od beščašća, nasilja, žestine strasti, i gasio u meni ognjene strele nečastivog, i mirom ograđivao dušu moju, i rosom blagodati Tvoje je hladio. Slava Tebi, Mnogomilostivi i Svesilni, jer sam do sada blagodaću Tvojom zdrav i čitav, i pored bezbrojnih podmuklosti prema meni nevidljivih i svezlobnih neprijatelja koji traže da me prožderu. Znam, Gospode da ćeš me i od svih lukavstava i podvala njihovih izbaviti i spasti, na samo Tebi znane načine, za Carstvo Svoje nebesko, i ne samo mene, nego i sve koji blagočastivo žive i kojima podvaljuju duhovi zlobe: jer je Tvoje da budeš milostiv i da spasavaš one koji žele a čak i one koji ne žele spasenje. Hteo ja ili ne, rečeno je, spasi me.[3]5
* * *
Za spasenje duša naših Gospodu se pomolimo. Ko iskreno pazi na sebe, neprestano primećuje da duša propada u svakovrsnim gresima, da spava grehovnom smrću, da neprestano biva porobljavana od đavola i da nosi teške okove strasti, primećuje to i usrdno uzdiše i moli se Gospodu za spasenje duša, iskupljenih bescenom krvlju Hristovom. Tako se duše naše svakodnevno survavaju u pogibao u zlobi, zavisti, osuđivanju, pohlepi, sladokustvu, prejedanju i prepijanju, u bludu, u lenjosti i nemaru, u čamotinji i roptanju, u neznanju, govorenju sramotnih reči, praznoslovlju, lakomislenosti, slobodoumlju, nepokornosti, drskosti i svojevoljnosti i ostalim strastima. Za višnji mir: jer nema mira u kostima našim od lica grehova naših (Ps. 37, 4).
* * *
Svojim bogosluženjem pravoslavna Crkva nas vaspitava za žitelje nebeske, učeći nas svakoj vrlini pokazanoj životom Bogomajke i svih svetih, očišćujući, osvećujući i obožujući nas u Svetim Tajnama, darujući snage za život i pobožnost (2. Petr. 1, 3). Zato treba bez odlaganja, razumno, pobožno i rado posećivati Bogosluženje, naročito u praznične dane, učestvovati u Svetim Tajnama pokajanja i pričešća. A oni koji se udaljavaju od crkve i Bogosluženja postaju žrtve svojih strasti i propadaju.
* * *
Sa kakvom materinskom ljubavlju, ili bolje rečeno, božanskom, Crkva svakodnevno kao da nas nosi u naručju svome, uznoseći za sve nas neprestane molitve Gospodu, uveče, u ponoć, ujutro i oko podneva; poučava nas, očišćuje, osvećuje, leči i ukrepljuje Svetim Tajnama i na sve načine nas na najnežniji i najkrotkiji način rukovodi ka spasenju i večnom životu. Blaženi su oni sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji koji razumeju tu ljubav i tu brigu Crkve za spasenje dece njene i koji se trude da usvajaju duh njen, da žive tim duhom, da dišu tim duhom i u crkvi i van nje, i koji sa srdačnom pažnjom i sa strahopoštovanjem savršavaju molitve, pesme i sveštenodejstva crkvena, opominjući se da se svim tim spasavaju i oni sami i pastva njihova.
* * *
Uzvišeno je biće čovek, čudesno stvorenje Božje, po ikoni Njegovoj sazdano! Ako je on u stanju pada sposoban za mnoga divna dela koja je učinio i čini, kao što to neprestano vidimo i u istoriji i u nama savremenom svetu, za šta je onda tek kadar u stanju svetosti i savršenstva? Ali u njemu najviše pažnje, divljenja, strahopoštovanja, svesrdne blagodarnosti zaslužuje to što može da se upodobljava svome Sazdatelju Bogu, što je predodređen za besmrtnost, za večno blaženstvo u Bogu i sa Bogom, što će jednoga dana zasjati kao sunce, u Carstvu Oca svog nebeskog! Proviđajući tu slavu vernih izabranika Svojih, Gospod govori: tada će se, u drugom dolasku, pravednici zasjati kao sunce u Carstvu Oca svog (Mt. 13, 43).
* * *
Na proskomidiji se simvolično, sabrana oko Jagnjeta (Agnec) Koje uzima na Sebe grehe sveta, predstavlja cela Crkva, nebeska i zemaljska, crkva prvorodnih, na nebesima zapisanih, i crkva koja vojuje sa neprijateljima spasenja, na zemlji. Veličanstveni prizor koji ushićuje i dira dušu! Znači, i ja sam u tom društvu svetih, i ja sam iskupljenik Jagnjeta Božjeg, i ja sam sunaslednik svetih, ako ostanem do smrti veran Jagnjetu! Znači, i svi moji bližnji su članovi te nebeske, svete zajednice i sunaslednici budućeg carstva! O, kako treba da se raširi srce moje da bi smestilo u sebe svakoga, da bi sve volelo, za svakog se staralo, za spasenje svih se brinulo kao za svoje sopstveno! Evo mudrosti i premudrosti! Budimo jednostavni, postupajmo u prostoti srca sa svima! Opominjimo se svoga visokog prizvanja i izbora i stremimo ka njegovom ispunjenju nepokolebivo, radi nagrade nebeskog prizvanja Božjeg u Hristu Isusu! Mi smo deca Božja i naslednici Božji, sunaslednici Hristovi (Rim. 8, 16-17).
* * *
Ne gledaj na tuđe grehove i ne ponašaj se neprijateljski prema onome ko greši, ni u sebi, ni spolja, nego imaj pred sobom svoje grehove i usrdno se kaj zbog njih, smatrajući sebe zaista gorim od svih; moli se sa ljubavlju za one koji greše, znajući da smo svi skloni svakom grehu.
* * *
Pravi hrišćanin u ovom životu postupa tako da on bude priprema za budući, a ne život samo radi ovdašnjeg veka; on pri delanjima svojim ne misli o tome šta će o njemu reći ovde, nego šta će reći tamo, na nebu; on sebe uvek zamišlja u prisustvu Boga, Anđela i svih svetih i opominje se da će oni jednoga dana biti svedoci njegovih pomisli, reči i dela.
* * *
Po ljubavi prema Bogu i bližnjem ja pripadam nebu, nebeski sam žitelj, a po brigama, posebno ovozemaljskim pristrašćima – zemlji, zemljan sam, demonski. Gospode i Vladaru života moga, duh ljubavi daruj mi, slugi Tvome!
* * *
Ljubi; sa ljubavlju u srcu prema Bogu i bližnjem sve ćeš imati i nećeš oskudevati, jer gde je ljubav, tamo je i Bog; a Bog je sve za nas, a pre svega život naš, mir, sladost, blaženstvo. Neobično je i žalosno videti zbog kakvih ispraznih razloga nas đavo lišava ljubavi prema Bogu i bližnjem: zbog zemnog praha, u pravom smislu reči, nemerljivog i nogama gaženog, zbog novca, zbog hrane i pića, odeće, stana, počasti, onoga što prolazi zajedno sa materom svojom – zemljom, i sa našim mnogobrižnim telima – od praha.
* * *
Opominji se Ljubavi koja je položila život svoj za ljude; i sam ne žali život svoj za brata, te nemilosrdno raspinji svog telesnog čoveka koji se odvraća od žrtvovanja za brata.
* * *
Nezasita, pohlepna tvrdice! Da li ti je novac, da li ti je hleb dao život? Nije li Bog? Nije li reč Njegova dala postojanje i život tebi i svim ostalim stvorenjima? Zar Sin Božji ne drži svemoćnom riječju Svojom (Jev. 1, 3)? Da li se samo novcem i hlebom, vodom i vinom održava život tvoj? Zar čovek ne živi o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih (Mt. 4, 4)? Nisu li prah novac i hleb? Nije li nam hleb najmanje potreban za održavanje života našeg? Sve je Logosom stvoreno i održava se. Logos je izvor živoga i čuvanje njegovo.
* * *
Oca, Sina i Svetoga Duha Boga u Trojici proslavljaju sva stvorenja Njegova: angelski sabori koji neprestano kliču trisvetu pesmu i sveta Crkva Hristova, sveti apostoli, mučenici, arhijereji, prepodobni, pravedni i svi sveti, ceo svet vidljivi, svi istinski hrišćani koji sada žive – ceo svet. Istina trojičnosti Božanstva je poput vazduha koji nas sa svih strana okružuje, koji udišemo i kojim smo svecelo ispunjeni. Može li se posle toga sumnjati u Božanstvo Sina ili Duha Božjeg? Koliko dela vidimo koja se vrše u ime Oca i Sina i Svetoga Duha? Koliko smo sila Duha Božjeg na sebi osetili i osećamo? Duh Sveti je duhovni vazduh razumnih bića. Što je vazduh za fizička tela, to je Duh Sveti za razumna i slobodna bića. On ih ispunjuje, oživljava, osvećuje, umudruje, ukrepljuje; Sin Božji je za nas put, istina, život (Jn. 14, 6), odmor – odmoriću vas (Mt. 11, 28), radost – vidjeću vas, i radovaće se srce vaše (Jn. 16, 22). Mi smo to sami na sebi osetili i osećamo. I koga ćemo ko na suprotno nagovara posle toga slušati? Da li unutarnja našaptavanja zlog duha, tog mračnog duha koji odiše lažju, zlobom, čamotinjom, teskobom i ognjem, koji kao dim, kao prah iščezava od imena i krsta Gospodnjeg? Hoćemo li tog maštara slušati i uznemiravati se zbog njegovih lukavstava? Pouzdano znaj da je on čisto poricanje istine. Ako rečem da Ga (Oca) ne znam, biću laža kao i vi. Nego Ga Ja znam. (Jn. 8, 55) Već i samo to što on uvek ubija dušu, dokazuje da je on laž, smrt, a ne istina, ne život. Mi znamo jedinog vinovnika smrti – đavola. Amin.
* * *
Ako svetitelje budemo prizivali sa verom i ljubavlju, oni će nas odmah čuti: sjedinjujuće načelo s naše strane je vera, a sa njihove, kao i sa naše – ljubav, jer su i oni u Bogu, i mi smo u Bogu Koji je ljubav (1. Jn. 4, 16).
* * *
Zašto je potrebna dugotrajna molitva? Da bi se dugotrajnošću usrdne molitve zagrejala naša hladna, u dugotrajnoj taštini otvrdnula srca. Jer je čudno misliti, tim pre zahtevati da srce koje je okorelo u ovozemaljskoj taštini može brzo da se ispuni toplinom vere i ljubavi prema Bogu tokom molitve. Ne, za to je potreban trud i trud, vreme i vreme. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju. (Mt. 11, 12) Carstvo Božje ne dolazi brzo u srce kada od njega ljudi tako usrdno beže. Sam Gospod izražava volju Svoju da se ne molimo kratko kada kao primer pokazuje udovicu koja dugo dolažaše sudiji i dodijavaše mu molbama svojim (Lk. 18, 2-6). A Gospod, Otac naš nebeski, pre no što zaištemo zna šta nam je potrebno (Mt. 6,8), u čemu oskudevamo, a mi Ga pak ne poznajemo kako bi trebalo, i svetovnoj smo taštini veoma predani, a ne Ocu nebeskom; i evo, On po premudrosti i milosrđu Svom naše potrebe pretvara u izgovor za naše obraćanje Njemu. Obratite se, zabludela čeda Moja, makar sada Meni, Ocu vašem, svim srcem svojim, ako ste ranije i bili daleko od Mene, makar sada zagrejte prema Meni verom i ljubavlju srca svoja koja ranije behu hladna.
* * *
Služenje Gospodu u hramu dostojno, srdačno, blagočastivo, sa verom živom jeste izvor mira, radosti i blaženstva za dušu našu. Dakle, blagočastivi sveštenik, savršavajući službe, Svete Tajne, molitvoslovlja, u samom delu svom nalazi za sebe uživanje i blaženstvo.
* * *
Reč Gospodnja je delo, život, postojanje, od Onoga Koji jeste ono što jeste, od Života život, od Istine istina. Od đavola, palog zbog maštarske gordosti, koji požele da prisvoji nemoguće i otpalog od života i istine, potiče maštanje, laž, od smrti smrt.
* * *
Čovek je, kažu, slobodan, on se ne sme ili on sebe ne sme prinuđivati ni u veri, ni u učenju. Gospode, pomiluj! Kakva đavolska misao! Ako se čovek ne bude primoravao, šta će onda biti od ljudi? Deder, šta će biti od tebe, glasniče novoizmišljenih pravila, ako sebe ne budeš prinuđivao ni na šta dobro, nego ako budeš živeo onako kako ti nalaže da živiš tvoje poročno srce, tvoj gordi, kratkovidi i slepi razum, tvoje grešno telo? Kaži, šta će od tebe biti? Zar se ni na šta ne prinuđuješ, ako ne na dobro u pravom smislu reči, a ono makar na neophodno i korisno? Kako je moguće biti bez samoprinuđivanja? Kako je moguće i hrišćane ne pobuđivati i ne prinuđivati na ispunjavanje propisa vere i blagočašća? Nije li u Svetom Pismu rečeno da se Carstvo nebesko s naporom osvaja, da ga podvižnici zadobijaju (Mt. 11, 12). A kako ne prinuđivati naročito dečake na učenje, na molitvu? Šta će od njih biti? Zar neće biti lenjivci, obešenjaci? Zar se neće naučiti svakom zlu?
* * *
O sadašnjim dobročinstvima. Ti se potpuno naslađuješ zemaljskim dobrima, podaješ siromasima, ali sebi više ugađaš, znači činiš dobra dela bez iole samopožrtvovanja. Nisu velika dela tvojih dobročinstava. A sem toga? Kako su dobročinstva prividna! S dobrotvornim ciljem prave zabave, to jest pre svega žele svesno da posluže svom grehovnom telu, đavolu, a tek potom bližnjem i Bogu. Ali to, gospodo, uopšte nije dobročinstvo! Samo nosi naziv dobročinstva. Nećemo činiti zlo da dođe dobro (Rim. 3, 8). Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti. Teško vama koji se smijete sada, jer ćete zaridati i zaplakati. (Lk. 6, 25)
* * *
Kada se moliš Gospodu i izmoljavaš od Njega za sebe ili za druge dobra duhovna, nebeska, veštastvena, zemaljska, tada radi potpune uverenosti da ćeš dobiti ono što išteš ili uopšte dobro koje nam je po sudu premudrosti i dobrote Božje najpotrebnije, imaj u umu i u srcu sledeće reči Spasiteljeve: ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se. Ili koji je među vama čovjek od koga ako sin njegov zaište hljeba, kamen da mu da? Ili ako ribe zaište, da mu da zmiju? Kada, dakle, vi, zli budući, umijete dare dobre davati djeci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji Mu ištu? (Mt. 7, 7-11)
* * *
Prilikom čitanja poznatih istina ne govori: ovo nije novo, ovo znam, ovo sam isto tako rekao. Sve to je gordost đavolska; usled takvog nastrojenja javlja se sledeće mudrovanje: ja sve znam, dobro i zlo. To gotovo da ovo znači: ja sam sveznajući. A mnogi ne čitaju propovedi i duhovne knjige zato što navodno sve znaju, zato što je tamo sve jedno te isto što oni odavno znaju, dok svetovne knjige u kojima je upravo jedna te ista najispraznija ovozemaljska taština, čitaju rado i više puta. O, nečiste muve, koje se hranite crkotinom!
* * *
Gospod nas sve poziva u zajednicu božanske prirode Svoje. a mi smo dužni da brižljivo među sobom čuvamo jedinstvo Duha svezom mira, kao udovi tela Hristovog, kao udovi jedan drugome. Jer smo udovi jedan drugome. (Ef. 4, 25)
* * *
Posle dostojnog savršavanja službe i Svete Tajne uvek od sve duše blagodari Gospodu kratkom molitvom što te je udostojio da od sveg srca sa verom i ljubavlju poslužiš Njemu, Njegovim najčovekoljubivijim namerama i delima, jer služenje naše Gospodu, Tvorcu i Iskupitelju našem, jeste najveći dar i dobročinstvo nama grešnima, veoma plodno kako za one koji preko nas primaju osvećenje i spasenje Božje, tako i za nas same, zato što umiruje, oživotvoruje i raduje. Treba uvek blagodariti Gospodu što je blagovoleo da nas, grešne i nedostojne sluge Svoje, učini svojim saradnicima kao što veli apostol: Jer mi smo Božiji saradnici (1. Kor. 3, 9), slugama Svojim i upraviteljima Tajni Svojih: tako da nas ljudi smatraju kao sluge Hristove i upravitelje tajni Božijih (1. Kor. 4, 1). A šta pak čine mnogi od nas? Službu, Svete Tajne i molitvoslovlja savršavaju nerado, mrtvo, nemarno, užurbano, sa izostavljanjima, želeći da brže završe sveto delo i pohitaju ka ovozemaljskoj taštini. Kakva strašna obmana i kakav teški greh! Nehotice se pritom sećaš strašnih reči Gospoda nemarnim izvršiteljima Njegovog dela: proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje (Jer. 48.10)! Rekoh: kakva strašna obmana! Da, strašna obmana, jer mi usled slepila svoga prenebregavamo reči Svetoga Duha, koji diše u molitvoslovljima Svetih Tajni i službi, prenebregavamo upravo ono što bi za nas pri pravom staranju i usrđu služilo kao izvor preslatkog mira, radosti u Duhu Svetome i čak kao izvor zdravlja telesnog, jer reči molitava, prilikom službi i Svetih Tajni, koje se čitaju sa verom, blagočašćem, strahom Božjim, mirno, plamtećeg duha, imaju nesumnjivo i čudesno svojstvo da ujedno sa dušom oživotvoruju, ukrepljuju i isceljuju i samo telo naše. To je poznato iz iskustva. Teški greh, kažem, zato što nemarno savršavajući Svete Tajne skrnavimo svetinju Gospodnju. A šta treba činiti da bi se Svete Tajne i službe savršavale dostojno, brižljivo, plamtećeg duha? Treba uvek imati živu veru da je Bog naš Kome se u Trojici klanjamo, Otac, Sin i Sveti Duh, uvek sa nama, da nas gleda i da je na prvu našu reč iskrene molitve za pomoć spreman da nam pomaže u svetom delu, jer nam je molitva vere, kao disanje telu našem, sasvim neophodna dok živimo na zemlji; što je disanje za telo, to je molitva vere za dušu. Opominjući se da je Svedržitelj uvek sa nama, i zaista Ga imajući u mislima svojim, odbacujući od srca svoga svakojake pomisli, sumnje ovozemaljske, brige i pristrašća, uvek ćemo dostojno savršavati delo Božje.
* * *
O licemernoj molitvi. Da li su fariseji za sebe mislili da se licemerno mole? Nisu tako mislili; smatrali su da su u pravu u samom licemerju. Ono je kod njih prešlo u naviku, postalo, tako reći, njihova priroda, i oni su mislili da Bogu prinose službu svojom molitvom. Misle li sadašnji hrišćani licemeri da se licemerno mole i licemerno žive? Ne misle. Oni se mole svakodnevno, možda i dugo, mole se po navici, usnama, a ne srcem, bez srdačne skrušenosti, bez čvrste želje za ispravljanjem, samo da se ispuni uvedeno pravilo – i misle da Bogu službu prinose (Jn. 16, 2), dok molitvom svojom navlače na sebe samo gnev Božji. Svi mi smo manje ili više grešni zato što se licemerno molimo i za to ćemo primiti veliku osudu. Smiruj se, smatrajući sebe travom koja je ništa u poređenju sa vekovnim hrastovima, ili bodljikavom trnjem koje je ništavno, beznačajno u poređenju sa velelepnim miomirisnim i nežnim cvećem, jer ti si trava, ti si bodljikavo trnje zbog strasti svojih.
* * *
Kada podaješ onome ko traži, ko nije siromašan, ko je zdrav i po svoj prilici ne zaslužuje milostinju, zbog čega će srcu tvome biti žao udeljene mu milostinje, pokaj se zbog toga, jer i nama božanska Ljubav podaje dobra svoja iako ih i bez toga imamo dovoljno. Ljubav prema bližnjem ovako treba u tebi da zbori: iako ima, nije loše ako uvećam njegovo blagostanje (a istinu govoreći jedna ili dve-tri kopejke neće mnogo uvećati i popraviti njegovo blagostanje). Meni Bog podaje, pa zašto da i ja ne podam onome kome je potrebno? Kažem: kome je potrebno, jer ko će pružati ruku bez potrebe? Ako bi ti samo po zaslugama dobijao od Boga darove Njegove dobrote, možda bi morao da prosjačiš. Bog prema tebi nije štedar po zaslugama, a i ti sam želiš da On bude štedar. Ta kako onda ne želiš da budeš štedar prema braći svojoj, imajući i suviše?
* * *
Na sve u svetu gledaj kao na prolaznu senku i ni za šta se srcem ne prilepljuj, ništa ne smatraj velikim, ni u šta se ne uzdaj. Prilepljuj se samo za netruležnog, nevidljivog, premudrog Boga. Nama, koji ne Gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, vječno. (2. Kor. 4, 18)
* * *
Lečenje duševnih bolesti (strasti) potpuno se razlikuje od lečenja telesnih bolesti. Kod telesnih bolesti treba se zadržati na bolesti, isprati bolesno mesto blagim sredstvima, toplom vodom, toplim oblogama i drugo, a kod duševnih bolesti nije tako: ako te je snašla bolest, ne zadržavaj na njoj pažnju, ne povlađuj joj, ne grej je, nego je tuci, raspinji je; čini potpuno suprotno onome što ona traži; obuzme li te mržnja prema bližnjem, što pre je raspni i odmah zavoli bližnjeg; obuzme li te škrtost, što pre budi darežljiv; pritisne li te zavist, što pre želi dobro; zaokupi li te gordost, brzo se ponizi do zemlje; obuzme li te srebroljublje, što pre uznesi hvalu nesticanju i porevnuj za njega; muči li te duh neprijateljstva, zavoli mir i ljubav; savlađuje li te stomakougađanje, što pre porevnuj o uzdržanju i postu. Sva umetnost lečenja bolesti duha sastoji se u tome da se na njima nimalo ne zadržava pažnja i da im se nimalo ne povlađuje, nego da se odmah odsecaju.
* * *
Kada je reč o ispunjenju onoga što u molitvi išteš od Boga, veruj da kao što je tebi lako da izgovaraš reči, tako je Gospodu lako i neuporedivo lakše da ispuni svaku reč tvoju, i ako postoji reč, postoji i delo, jer u Gospoda nema reči bez dela, ne vraća se Njemu reč prazna, po kazivanju Njegovom (Isa. 55, 11). Na molitvi stalno se opominji da je Bog Onaj Koji jeste – od Njega je sve: i misao o čemu bilo, i reč o čemu bilo, i delo, i sve, da je premudar, svemoguć, svedobar.
* * *
Kako mnogo gube ljudi u kućnom razgovoru koji vode tek da bi o nečemu pričali, time što ne govore o Bogu! Kako bi živ, plodan i raznovrstan bio njihov razgovor! Kod verujućih bi tada iz utrobe njihove potekle reke spasonosnih reči (Jn. 7, 38). Koliko bi takvi razgovori pružili pouke, smirenja, istinske sladosti! Dok se sada, ne govoreći u kućnim krugovima o Bogu, već o svetovnoj taštini, ljudi brzo iscrpljuju u razgovoru, dosađuju i potom ubijaju dragoceno vreme u glupim igrama ili plesovima. Neprijatelj roda ljudskoga zapazio je tu slabost u ljudima da se bave ispraznim, tričavim razgovorima i uopšte da provode vreme u ispraznim zabavama; on je izvukao i izvlači za sebe iz te slabosti ogromnu korist: osnovao je pozorišta, cirkuse – pravo ovaploćenje taštine, pravo ismevanje ljudske taštine, i bezumni među ljudima, skloni taštini, lenjosti i neradu, rado posećuju ta pozorišta i cirkuse, ne nalazeći za sebe boljeg zanimanja koje bi pružilo spokojstvo i prijatnost njihovom duhu. Taština nad taštinama – sve je taština. Boga se boj, i zapovijesti Njegove drži, jer to je sve čovjeku. (Prop. 1,2; 12,13)
* * *
Bolestan si, i bolest tvoja je veoma mučna: klonuo si duhom, potišten si; obuzimaju te misli jedna mračnija od druge; tvoje srce i usta tvoja spremni su za roptanje, hulu na Boga. Brate moj, primi od mene iskren savet: hrabro trpi bolest svoju i ne kloni, naprotiv, ako možeš, raduj se svojoj bolesti. Ta čemu da se raduješ, upitaćeš, kada te lomi uzduž i popreko? Raduj se tome što te je Gospod kaznio prolaznom kaznom kako bi očistio dušu tvoju od grehova, jer koga ljubi Gospod onoga i kori (Jev. 12, 6); raduj se što sada ne udovoljavaš onim strastima kojima bi udovoljavao da si zdrav; raduj se što nosiš krst bolesti i, znači, ideš uskim i tužnim putem koji vodi ka carstvu. Bolesti, po našem mišljenju, predstavljaju samo bol, neprijatnost, užas: retko ko je od nas tokom bolesti svestan koristi koju duši našoj donosi bolest; ali u premudrog i svedobrog Promislitelja Boga ni jedna bolest ne ostaje bez koristi za dušu našu. Bolesti su u rukama Promisla isto što i gorki lekovi za dušu našu koji isceljuju njene strasti, rđave navike i sklonosti. Nijedna bolest koja nam je poslata neće ostati beskorisna. Stoga treba imati u vidu korist od bolesti da bi se lakše i spokojnije moglo stradati. Ko postrada tijelom, prestao je da griješi (1. Pt. 4, 1), rečeno je u Svetom Pismu.
* * *
Ljubav Gospodnja veća je od ljubavi majčinske. Majka me je nosila u utrobi i donela me na svet Božjim ustrojenjem, potom je počela da me doji, miluje, nosi u naručju; a kada sam počeo da hodam, prestala je da me nosi u naručju svome, a još ranije je prestala da me doji. I Gospod me uvek, tako reći, nosi u utrobi Svojoj: koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu (Jn. 6, 56), ili: pošto nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta Svojih (Otk. 3, 16); uvek me nosi u naručju Svome: na dlanovima sam te izrezao; zidovi su tvoji jednako preda Mnom (Isa. 49, 16); Koji drži sve moćnom riječju Svojom; On je snaga moja, spokoj moj, sladost i radost moja, svetlost uma i srca moga; On me stalno hrani, kao što mati doji, raznovrsnim proizvodima zemlje. On je moja hrana jaka i piće neiscrpno.[4]6 Roditelji nas, pošto odrastemo, ostavljaju, kao i mi njih, jer je rečeno: ostaviće čovjek oca svojeg i mater, i prilijepiće se ženi svojoj – Mt. 19,5 – (ili doslovno shvaćenoj, ili u prenesenom značenju Hristu, Koji je najviša i najsvetija ljubav, veća od ljubavi žene koja voli). I Gospod nas od početka našeg postojanja do smrti naše ni jednog trena ne ostavlja (zidovi su tvoji jednako preda Mnom), svakog časa promišljajući o nama, kao kvočka o svojim pilićima. On je nada i u smrti našoj, On je život po smrti našoj, On uteha naša na sudu Njegovom, On nas ni tada[5]7 neće postideti, i uvešće nas u večne stanove Carstva nebeskog.
* * *
Braćo i sestre koji postite! Pobojmo se okamenjenog neosećanja grehova naših; pobojmo se gordosti svoje srdačne koja govori: meni nije potreban oproštaj grehova, ja nisam kriv, nisam grešan; ili: moji su grehovi laki, ljudski, kao da treba da budu demonski; ili: nije mi loše da živim i u grehovima mojim. To je satanska gordost, i sam satana u našem srcu uporno ponavlja te iste reči. Osetimo duboko, duboko, svim srcem bezbrojna bezakonja svoja, uzdišimo zbog njih iz dubine duše, prolijmo zbog njih suze skrušenosti i umilostivićemo razgnevljenog Vladiku. Nemojmo sebe nimalo opravdavati, kao fariseji, licemeri, jer se, rečeno je, neće opravdati pred Bogom niko živ (Ps. 142, 2), već samo iskrenim pokajanjem zbog grehova možemo umilostiviti Boga. Ostavimo ravnodušnost i hladnoću, plamtećim duhom služimo Gospodu; nemojmo zaboravljati da smo sada došli da za dugi period bezakonog života umilostivljujemo Vladiku života našeg i pravednog Sudiju našeg. Zar je tad vreme za hladnoću i ravnodušnost koje se ne odobravaju ni u društvu u odnosima sa ljudima; ne treba li cela duša naša da se pretvori u oganj duhovni i izlije u suzama čistosrdačnog kajanja? O, Bože naš, Bože naš, bezakonja naša se u pravom smislu umnožiše više od vlasi na glavama našim, više od peska morskog, a mi ih ne osećamo, ravnodušni smo prema njima, čak ne prestajemo da ih volimo. Šta ako Ti na sva bezakonja naša budeš gledao. Gospode?… Ko će tad opstati pred Tobom, Gospode! (Up. Ps. 129, 3) Daruj svima nama, Gospode, duh skrušen i srce smireno da bismo Ti prineli istinsko pokajanje. Amin.
* * *
Kada vera tvoja u Gospoda za života i blagostanja tvoga ili u bolesti i prilikom odlaska iz ovoga života oslabi, kada se bude gasila usled ovozemaljske taštine ili zbog bolesti i zbog užasa i tame smrti, pogledaj tada umnim očima srca na mnoštvo praotaca, patrijaraha, proroka i pravednika (na Simeona Bogoprimca, Jova, proročicu Anu i druge), apostola, arhijereja, mučenika, prepodobnih, besrebrenika, pravednih i svih svetih. Vidi kako su oni i za života neprestano upravljali pogled ka Bogu i prilikom odlaska njihovog iz ovoga života umirali u nadi u vaskrsenje i život večni, i budi im podražavalac. Ti živi primeri, tako mnogobrojni, kadri su da učvrste kolebljivu veru svakog hrišćanina u Gospoda i u budući blaženi život. Mnogo gube u pogledu blagočašća i hrišćanske nade one hrišćanske zajednice koje ne poštuju svete i ne prizivaju ih u molitvama. Oni sami sebe lišavaju velikog ukrepljenja vere primerima nama sličnih ljudi.
* * *
Kada klone duh tvoj u bolesti i sa užasavanjem počne da zamišlja smrt, umiri tad i uteši uznemireno, preplašeno i žalosno srce svoje sledećim rečima: Ti, Gospode, dubinom mudrosti čovekoljubivo sve ustrojavaš i svima što je korisno podaješ. I veruj da će nam On neizostavno ustrojiti na dobro: bilo da je život, bilo da je bolest, ili iskušenje, bilo da je tuga, ili smrt, tako da bolje nećeš moći ni da poželiš. Ne govori: još mi je rano za umiranje, još bih da poživim u slavu Božju, na korist srodnicima, bližnjima; još bih da vidim sveta, da se nauživam dobara zemaljskih. Budi zahvalan Bogu i za to što si se do sada koristio Njegovim dobrima, milostima, štedrostima Njegovim. Sada se pokori Njegovoj volji, Njegovom pozivu, a ipak u isto vreme ne gubi nadu i u produženje ovdašnjeg života.
* * *
U srce svoje mogu da smestim i Boga i ljude verom i ljubavlju, molitvom vere i ljubavi. Kako je duboko i prostrano srce čovekovo! Kako je velik čovek!
* * *
Pravi pastir i otac svoje pastve živeće u zahvalnom sećanju njihovom i po smrti svojoj: ona će ga proslavljati i što se on manje bude brinu o svom proslavljenju ovde, na zemlji, uz svoje usrdne trudove za spasenje njihovo, to će više zasjati slava njegova po smrti: on će ih i mrtav terati da govore o njemu. Takva je slava onih što se trude na korist opštu!
* * *
Ti si dobrovoljno palo, grehom iskvareno biće: eto gde ti je najsnažnija pobuda za molitvu; svakodnevno dobijaš najveće milosti od Boga: eto gde ti je snažna pobuda za blagodarenje Bogu; svakodnevno sazrcavaš dela svemoći, premudrosti i dobrote Božje: eto gde je podsticaj za svakodnevno slavoslovlje.
* * *
Projavljivanje u ljudima satanske gordosti. Gordost se najčešće pokazuje u tome što onaj ko je njome zaražen čini sebi jednakima sve ili bar mnoge koji su iznad njega po uzrastu, po vlasti, po sposobnostima, i ne trpi da bude ispod njih. Ako je gord čovek potčinjeni, on ne poštuje kako dolikuje načelnika, ne želi da mu se nakloni, ne poštuje njegove naredbe, izvršava ih nerado, iz straha; on izjednačava sebe sa svim obrazovanim ljudima i u poređenju sa sobom ne daje prednost nikome ili veoma, veoma malom broju ljudi; ako je učen ili čak neuk, sin ili kći, ne ukazuje dužno poštovanje roditeljima i dobročiniteljima, naročito prostim i grubim, smatrajući ih sebi jednakima i čak nižima od sebe. Treba se izuzetno čuvati poređenja sebe sa drugima u bilo kom pogledu, i sebe smatrati nižim od svih, makar ti i zaista u nečemu bio bolji od mnogih ili ravan veoma mnogima. Sve dobro u nama je od Boga, nije naše. To nije od nas, dar je Božiji; ne od djela, da se ne bi ko hvalisao. (Ef. 2, 8-9) Sve ove darove dijeli jedan i isti Duh… (Isp. 1. Kor. 12, 4; 11) I kako se tuđim dobrom gorditi i izjednačavati sa onima koji su Samim Bogom i društvenim poverenjem postavljeni iznad mene? Dakle, ne sjedaj u začelje, da ne bude neko ugledniji od tebe. Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se. (Lk. 14, 8; 18, 14)
* * *
Kada govorimo o Bogu slave, o volji Njegovoj, zakonu Njegovom, tada treba potpuno da zaboravimo na sopstvenu slavu i da se potpuno pogruzimo u sazrcavanje slave Božje ili premudre, svedobre volje Njegove; tada ne treba da mislimo na svoje nedostatke koje đavo ubacuje u svest našu i u osećanje naše da bi nas unizio u našim sopstvenim očima, gurnuo u lažni stid, čamotinju i očajanje. Treba pamtiti da nema savršenstva na zemlji ni u čemu, pa tako ni u slavi: jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo (propovedamo) – 1. Kor. 13, 9. I ko se stidi i crveni zbog svog nesavršenstva, taj se stidi privida koji mu se pokazuje u njegovoj sopstvenoj uobrazilji, taj se gordi svojim umišljenim savršenstvima.
 


 
NAPOMENE:

  1. Molitva Presvetoj Bogorodici na povečerju
  2. Isp. Molitva večernja svetog Jovana Damaskina: prevod oca Justina Popovića.
  3. Molitva večernja svetog Jovana Damaskina: prevod oca Justina Popovića.
  4. Akatist Sladčajšem Gospodu Isusu Hristu. 10. ikos; prevod oca Justina Popovića.
  5. Akatist Sladčajšem Gospodu Isusu Hristu. 5. ikos; prevod oca Justina Popovića.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *