NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

OTAC JOVAN KRONŠTATSKI
 
Čudesa oca Jovana Kronštatskog
 
Svrha ovih zapisa je delimično ta da beležim ono što sam lično video ili barem sam čuo od pouzdanih svedoka. ‘Go ću i da zapišem.
Za njegova čuda se znalo po celoj Rusiji. Jedna majka je dovela svog sina koji je imao problema s očima. Zamolila me je da ih sprovedem kod oca Jovana. Otac ih je primio sa mnom zajedno. Majka mu je ispričala o svom desetogodišnjem sinu. Otac Jovan ga je primakao, postavio između svojih kolena i počeo, moleći se u sebi, da miluje njegove zatvorene oči svojim velikim prstima. Kasnije se – govorila je majka – sin više nikada nije žalio na svoje oči.
Drugi događaj mi je ispričao čovek o svojem rođenom ocu. Tu priču sam već objavio u kratkom listiću o ocu Jovanu. Prisećam je se ponovo.
Otac je bio iz bogate trgovačke porodice Šustinih. Sin mu je kasnije pohađao nastavu u bogoslovskoj školi koju sam ja organizovao u Jugoslaviji (u Beloj Crkvi). Bio je to čist i savestan čovek, koji ne bi mogao da prevari. Sada je sveštenik. Evo šta mi je ispričao.
Otac mu se razboleo od tuberkuloze grla. Doktori nisu mogli da mu pomognu. Smrt je već kucala na vrata. Bilo je to negde pred Božić. U ranija vremena bi se spremali za „božićnu jelku“, a sada nikome nije bilo do toga: čekali su kraj svaki dan. Bolesnik više nije mogao da govori glasno.
Pozvali su oca Jovana kao poslednju nadu. A on je bio kum jednog deteta tog trgovca. Otac Jovan je stigao i upitao zašto ga nisu ranije pozvali. Kraj bolesnikove postelje je bio stočić s beskorisnim lekovima. On ga je pomerio nogom, bočice su popadale na pod.
– Veruješ li u Gospoda Isusa Hrista svim srcem?
– Verujem – prošaptao je bolesnik.
– Veruješ li da on može i sada da tvori čudesa?
– Verujem.
– Otvori svoja usta.
Bolesnik je otvorio. Otac Jovan mu je uz molitvu triput dunuo u grlo i rekao:
– Za tri dana dođi kod mene u Kronštat, da se pripremiš za Pričešće i pričestiš.
I onda je otišao. Kako da takvog bolesnika vodimo zimi u Kronštat? Da negde umre?
Ali bolesnik je naredio da ispunimo očevo naređenje. Odvezli smo ga i dovezli…
I posle toga – završno je sin – otac je poživeo još 25 godina.
Treći slučaj se dogodio u Parizu 1933. godine, 2. aprila. Jedne nedelje je bilo zakazano krštenje odrasle Jevrejke. Ona je izrazila želju da to bude posle Liturgije u praznom hramu… Svi su otišli. Ostalo je samo sveštenstvo i kumovi. Osim njih, vidim još dve žene srednjih godina.
„To su verovatno ~ pomislim – poznanice novokrštene“.
Ali za svaki slučaj im priđem i pitam ih da li poznaju Jevrejku.
– Koju?
– Ovu što ćemo sada da je krstimo.
– Mi to nismo ni znale.
– A zašto ste ostali u hramu?
– Imamo nešto da razgovaramo s vama.
– Dobro, onda sačekajte dok završimo krštenje.
Krstili smo je. Uzela je ime Efrosinija. Obukla se. Otišla. Ja sam prišao dvema ženama. I evo šta su mi one rekle. Jedna je bila žena kozačkog generala O. A druga – pukovnikova žena: prezime sam sada zaboravio. Ona je te noći imala neobičan san.
Ranije sam bila vernica, kada sam išla u gimnaziju. Kasnije sam kao starija uz prijatelje postala „neverujuća“, bez posebnih razloga, onako! Zatim sam se udala, došla je revolucija, evakuacija: nije mi ni bilo do vere. Tako da sam jednostavno prestala da se interesujem za to. I nisam se mučila. Ali eto danas sam imala nekakav san. Javio mi se nekakav sveštenik sa zlatnim krstom na grudima, a pored njega starčić, sav u belom.
Sveštenik mi je strašno rekao:
– Ja sam otac Jovan Kronštatski, a ovo je otac Serafim Sarovski.
Zatim mi je strogo rekao:
– Ti si potpuno zaboravila Boga. To je greh! Vrati se veri opet. Inače će ti biti loše! – i obojica su nestala.
Probudila sam se. Ujutro sam otrčala kod moje poznanice generalice O. Ona je verujuća. Pokazala mi je ikonicu Serafima, a onda je pronašla i sliku oca Jovana. Upravo sam njih videla u snu. Molimo vas da sada dođete kod mene u stan i odslužite tamo moleban.
Pozvao sam pojca, brata G. i odmah sam ispunio njihovu molbu.
Osim ovih slučajeva, čuo sam desetine sličnih priča o ocu Jovanu, ali sam ih zaboravio, jer ih svojevremeno nisam zapisao.
Odavno sam čuo priču koju je sam otac Jovan zapisao u svom Dnevniku. Kao što je poznato, on se vraćao iz Sankt Peterburga u Kronštat kasno; ponekad je bilo čak blizu ponoći. Posle molitvi bi legao da spava.
Ako se dobro pomoliš – savetovao je u Dnevniku – uštedećeš dva-tri sata dobrog sna.
Ujutru, pre 3 sata, on je već ustajao da pročita jutarnje pravilo za pričešće. Ta knjiga se kao i sve u njegovom malom stanu – nalazila uvek na određenom mestu. Ali ovaj put kao da je negde nestala.
Dugo sam je i uzalud tražio. Odjednom sam primetio da sam za sve to vreme potpuno zaboravio na Boga. I, zaustavivši se, rekao sam u sebi: „Gospode! Oprosti mi što sam zbog stvari zaboravio Tebe, Tvorca!“ Istog časa sam pronašao knjigu.
Više neću da kopam po svom sećanju u potrazi za čudesima. Čudesa, uostalom, i nisu glavno svedočanstvo o visini ili svetosti čoveka.
Apostol Pavle govori Korinćanima da ako i čuda tvorim, a ljubavi nemam – ništa sam. Tako i ja mogu da kažem: čuda bez svetosti takođe nisu ništa.
Najveće čudo je bio sam otac Jovan! Proživeti takav život, činiti dobro svojim molitvama, živeti neprestano u Bogu – to je najveće čudo!
I pri tom, kako je proživeo? Jednom prilikom sam u Parizu posetio rusku biblioteku u katoličkom manastiru. Tamo sam naišao na Dnevnik oca Jovana. Počeo sam da ga čitam i ubrzo sam nabasao na belešku pred Novu 1898. godinu. On je pisao blagodarenja Bogu za mnogo toga. A na kraju je napisao reči koje mogu svakoga da potresu: on je zahvaljivao Bogu za svoj neporočni život!!! „Za neporočni život!“
Bože, Bože! Ko od nas može da se osmeli čak ne samo da kaže, već i da pomisli tako nešto?! Bukvalno – niko. A on je izrekao i zapisao zauvek… Koliko je tada već imao godina? Već 70!.. Pa to je čudo! Doživeti do starosti u „neporočnosti“.
Čudo je i njegovo bogosluženje, naročito svakodnevne Liturgije. Nije stvar u tome čak što ih je svakodnevno služio, već što je uzrastao duhovno do te crkvene visine – do Liturgije. Liturgija je vrhunac i centar celog hrišćanstva. Liturgija je punota i kraj svih ostalih bogosluženja. I ako je neko došao do tog vrhunca i živeo je tako (a ne samo služio), onda je taj došao do vrhunca Crkvenog života! A to je još veće čudo! Čovek se nije samo sačuvao od grehova, već je i dosegao visinu nebesku, jer je otac Jovan smatrao i nazivao Liturgiju „Nebom na zemlji“.
Da ne znamo ništa više o ocu Jovanu, već samo o ovoj visini njegovog liturgijskog bogosluženja, i tada bismo mogli da kažemo za njega:
„Bio je to sveti služitelj Crkve Božje!“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *