NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Gde je sada čitanje u kućama bogonadahnutog Psaltira koji uliva tako veliku veru u Boga, tako čvrsto pouzdanje u Boga u iskušenjima, u bolestima, u nevoljama i tugama, i takvu plamenu ljubav prema Bogu? Gde je čitanje bogonadahnutih psalama koji su bili omiljeno štivo naših predaka, ne samo običnog naroda, nego i velikaša i samih kneževa? Nema ga: zato u mnogima nema vere, nade hrišćanske i ljubavi prema Bogu i bližnjem, a ima bezverja, očaja, mržnje. Nema plamene molitve, nema čistote življenja, nema duha skrušenosti zbog grehova i umilenja, nema pravde, mira i radosti u Duhu Svetome. Većina hrišćana je prožeta duhom sveta, duhom časopisa, novina i uopšte svetovnih pisaca koji su sami sa svoje strane prožeti duhom paganskim, a ne hrišćanskim, duhom poricanja bogonadahnutosti svetog Pisma i uzdizanja sebe samih, svog gordog i nadmenog razuma, duhom ovozemaljske taštine.
* * *
Sve što nam Crkva stavlja u usta i u uši jeste istina, disanje ili pouka Duha Svetoga. Imaj strahopoštovanja pred svakom mišlju, svakom rečju Crkve. Pamti da je oblast misli i reči Božji posed, kao i sav svet, vidljivi i nevidljivi. Ništa ti svoje nemaš, čak ni misao, ni reč. Sve je Otac naš, sve je Bog. Slij se u opšti poredak, kao što se zlato lije u određene kalupe, ili kao što je priroda sastavljena u jednu skladnu celinu. Ne živi sebičnim, odvojenim životom.
* * *
Pucanje leda na morima i rekama je slika oslobađanja duše naše od tela. Oslobodivši se leda, vode se nalaze licem u lice sa vazduhom koji počinje da ih talasa, i sa suncem koje počinje u njima da se kupa: tako i čiste duše, oslobodivši se tela, bivaju licem u lice sa Hristom, On ih osvežava i On ih obasjava. Dok su pokrivene ledenim omotačem, vode kao da se nalaze u tamnici, u okovima, nemaju neposredni kontakt sa vazduhom i sa sunčevom svetlošću: tako i duše naše, dok žive pod telesnim omotačem, nemaju neposredno opštenje sa Bogom i sa svetima, već samo putem svog omotača, delimično, a kada spadne omotač telesni, tada ćemo ugledati Gospoda licem u lice, kao što su vode nakon pucanja leda neposredno okrenute ka suncu i dolaze u neposredni dodir sa vazduhom.
* * *
Naše je srce prosto, jedno, jedinstveno, i stoga ne može služiti dvama gospodarima: Bogu i mamonu (Mt. 6,24), to jest bogatstvu; znači, ne može se iskreno služiti Gospodu i ujedno imati pristrašćenost prema zemaljskim stvarima, jer sve to spada u mamona. A i nedostojno je čoveka robovanje bogatstvu, jer je ono zemlja i prah. Sve zemaljske stvari, ako se za njih privezujemo srcem, čine ga grubim, zemljanim, i od Boga, i od Majke Božje i svih svetih, od svega duhovnog, nebeskog i večnog nas odvraćaju i privezuju nas za zemaljsko, truležno, prolazno, a takođe i od ljubavi prema bližnjem odvraćaju. Da bi se dovršilo sve što je rečeno, treba još kazati da duh privezanosti za zemaljsko, popustljivosti i sažaljenja prema zemaljskom jeste duh đavolski i da se đavo sam useljuje u čoveka preko njegove privezanosti za zemaljsko; on često ulazi u naše srce, kao bezočni pobednik, preko trenutnog pristrašća prema zemaljskom koje nije odmah odbačeno, pomračujući, pritiskajući, ubijajući duh naš i čineći ga nesposobnim za bilo kakvo delo Božje, zaražavajući ga gordošću, hulom, roptanjem, preziranjem svetinje i bližnjeg, protivljenjem, čamotinjom, očajanjem, zlobom.
* * *
Nas radi Gospod se ovaplotio, stradao, raspet bio, i umro, i vaskrsao. Nas radi On je i Majku Svoju Prečistu Djevu Mariju svim vrlinama blagoukrasio i svim božanskim silama snabdeo da bi nam Ona, premilosrdna i svesavršena, posle Njega bila sve. Dakle, da za nas ne bude beskorisna blagodat Božja kojom je ispunjena Vladičica naša. Da svi pritičemo sa smelošću i nadom ka čudesnom, i svesilnom, i prečistom pokrovu Djeve. Tište li nas gresi – pomolimo Joj se da nas isopom molitava Svojih očisti od svake nečistote tela i duha.
* * *
Od čega potiče hula i prezir prema duhovnoj reči? Od gordosti srca našeg, od nadmenosti, sitosti našeg razuma.
* * *
Neprestano primećuješ da Bog nikakvu, ni najmanju trenutnu nečistotu ne trpi u tebi, i da te odmah pošto u srce pustiš kakvu nečistu pomisao, napušta mir a ujedno i Sam Bog, i da postaješ smestište đavola ako odmah ne odbaciš greh, tako da o svakoj pomisli grehovnoj, tim pre o reči i delu grehovnom, treba reći: to je đavo; a o svakoj pomisli svetoj i dobroj, kao i o reči i delu, treba da kažemo da je to Bog ili da je to od Boga. I zamisli sad kakva je preukrašena, čista i nepokolebiva palata Svedržitelja presveta duša i prečisto telo Bogomajke u Čiju se utrobu uselio Bog Logos i u Njoj obitavao kao Božanstvo, dušom i telom prečistim? Zamisli kakva je Ona večna, beskonačna, nepromenjiva svetinja! Zamisli kakvog je strahopoštovanja i proslavljanja Ona dostojna! Zamisli ko smo mi – trske koje povija vjetar (Mt. 11,7) đavolski; dunuo đavo svojom hulom u naše srce, i sada se od njegove hule povijamo, smućujemo, klonemo, dok treba prezirati sva njegova huljenja ili ne obraćati pažnju na njih, kao na maštanja.
* * *
Kao što su u Bogu Otac, Sin i Sveti Duh nerazdeljivi, tako i u molitvi, i u životu našem misao, reč i delo treba da budu takođe nerazdeljivi. Išteš li štogod od Boga, veruj da će biti, da će se desiti ono što tražiš, kako Bogu bude ugodno; čitaš li reč Božju – veruj da je sve o čemu se u njoj govori bilo, jeste i da će biti, ili da se desilo, da se dešava i da će se desiti. Tako veruj, tako govori, tako čitaj, tako se moli. Velika je stvar reč. Velika je stvar duša koja misli, govori i dela, obraz i podobije Trojice svemoguće. Čoveče, poznaj ko si, i ponašaj se u skladu sa svojim dostojanstvom.
* * *
Dobra Vladičice, pokaži i uvek pokazuj vlast Tvoju nada mnom i nad ljudima Tvojim, bogobojažljivim i krotkim – izbavljajući nas, po molitvi našoj, od nečistih, zlih i hulnih pomisli, od svih grehova i strasti, i od svih lukavstava demonskih, kao dobra Majka Božja.
* * *
Vladičici Bogorodici, svetim Anđelima i svim svetima moli se kao Samom Duhu Svetom, a osobito kao Svetoj Trojici Koja njih osvećuje i u njima obitava. Oni će u nama jedno biti. (Jn. 17,21) Svet jesi, Bože naš, i u Svetima obitavaš. (Vozglas) Amin.
* * *
Svi mi živimo u nekom prelasnom pomračenju srca i uma, ali Gospod Isus Hristos je prosvetljenje naše. Svetitelji nas uvek vide blagodaću Božjom, jer su oni u Bogu i Bog je u njima; oni su jedan duh s Gospodom (1. Kor. 6,17), a Gospod sve vidi, sve čuje. Stoga, gledajući u crkvi, na primer, ikone svetih Božjih, veruj da te oni vide, a osobito srce tvoje.
* * *
Ma čime, ma kakvim strastima te neprijatelji napadali, trpi bez čamotinje, bez ozlojeđenosti, sa krotošću i smirenjem, i ne dopusti u srcu pokret nestrpljenja, zlobe, roptanja i hule.
* * *
Sva tvar svedoči o beskonačnoj dobroti i pravdi Tvorca, sam satana i njegovi anđeli svojim sramnim bitisanjem i svezlobnim lukavstvima prema ljudima dokazuju neizmernu dobrotu i pravdu Tvorca; jer ko su ranije bili satana i njegovi anđeli? Kakve svetlosti, kakve riznice kolikih dobara, i čega su se lišili zbog svoje odlučno dobrovoljne nezahvalnosti, gordosti, zlobe i zavisti prema Gospodu? Nisu li pali potpuno smišljeno i namerno, sa ciljem da večno vojuju protiv Tvorca i Njegovih stvorenja, razumno slovesnih ljudi? Sudeći po zlobnim dejstvima satane u svetu, po mnoštvu i snazi njihovoj, možemo slutiti kakav je veliki, moćan duh bio satana, negdašnji Denica (jutarnja zvezda, zornjača, zvezda danica – ime lucifera, načalnika palih angela, dato mu zbog blistavih savršenstava kojima je bio obdaren od Boga, prim prev.). Sudeći po obilju pomračenja i obmane njegove u ljudima rasutim po celom svetu (koji zavodi svu vaseljenu – Otk. 12,9), može se slutiti kako je nekada bio svetao i prepun istine! Bio si u Edemu vrtu Božijem; pokrivalo te je svako drago kamenje. (Jezek. 28,13) Sudeći po svelukavim telesnim i nečistim željama koje izaziva, može se zaključiti koliko je u dobroti svojoj, koju beše dobio od Tvorca, bio prijatan, mio! Sudeći po podmuklosti i zlim lukavstvima, može se slutiti kako je pametan bio i koliko je dobra mogao doneti, kako bi mogao mnogo da posluži Tvorcu Svome u Njegovom promišljanju o nižim duhovima ili o ljudima. Po tom zlom, ogromnom kolosu, satani, sudite kako je veličanstveno, dobro, preukrašeno, presvetlo, moćno, umno stvorenje nekada bio satana. Koliko je darova Tvorčevih posedovao i čega se lišio zbog svog zlog i hotimičnog bezumlja! Po zlobi njegovoj u ljudima sudite koliko je nekada bio dobar; po zavisti sudite o njegovoj pređašnjoj dobronamernosti; po bezgraničnoj njegovoj pohlepi i škrtosti u ljudima sudite o njegovoj štedrosti, po njegovoj gordosti – o njegovoj, od Boga dobijenoj, veličini; po njegovoj čamotinji u ljudima, dosadi, tuzi koja ponekad biva neizdrživa – o njegovom negdašnjem blaženstvu. Jer on negda beše onoliko dobar, koliko je sada zao! On služi kao večna lekcija smirenja i pokornosti za sve Anđele nebeske i za sve dobromisleće ljude: jer ma koliko Anđeli bili savršeni ili ma koliko ljudi bili pametni i uopšte ma koliko u nečemu bili savršeni, oni sve to imaju jedino od dobrote Tvorca, a ne sami od sebe, i treba za sve da blagodare Tvorcu i da mole za sve sa nesumnjivom verom u Njegovu dobrotu i svemoć, u nadi da će sve dobiti od Njega. Zli dusi su pali sa gordosti i zlobe: to je lekcija za sve ljude da se smiruju pred Tvorcem, da sebe smatraju za ništa i da sve pripisuju Tvorcu, i da žive samo Tvorcem i ispunjavanjem Njegove volje, i – čudesna su dela Tvoja, Gospode – ono što nije mogao i nije želeo da stekne danica uza svu svoju mudrost, stekla je Djeva iz roda propadljivog i ujedno duhovno besmrtnog; Presveta Djeva Marija je stekla Sebi smirenje neuporedivo, stekla je najvišu svetinju. Raduj se, blagodatna! Gospod je s Tobom! Pogleda Gospod na smjernost sluškinje svoje. (Lk. 1, 28; 48) Tako se i svi mi, kao oni koji su sami po sebi prava ništavnost, kao oni koji sve imaju od Boga, sem greha, moramo neprestano i duboko smirivati pred Tvorcem, u svemu pribegavajući Njegovom milosrđu.
* * *
Bez blagodatne pomoći ne možeš pobediti nijednu strast, nijedan greh – zato vazda traži pomoć od Hrista Spasitelja svoga. On je radi toga i došao u svet, radi toga je postradao, umro i vaskrsao da bi nam u svemu pomagao, da bi nas spasavao od greha i od nasilja strasti, da bi nas čistio od grehova naših, da bi nam Duhom Svetim davao snagu za činjenje dobrih dela, da bi nas prosvećivao, ukrepljivao, umirivao. Govoriš: kako se spasti kad je na svakom koraku greh i svakog trena grešiš? Odgovor na to je jednostavan: na svakom koraku, svakog trena prizivaj Spasitelja, sećaj se Spasitelja i spašćeš i sebe i druge.
* * *
Koristite se Mojim darovima ne pojedinačno, kao samoljupci, već kao deca Moja kod koje sve mora biti zajedničko, ne žaleći da drugima zabadava nudite plodove Moje, dela ruku Mojih, sećajući se da ih Ja vama dajem zabadava, zbog Moje očinske dobrote i štedrog čovekoljublja. Ovako biva u porodici. Kada otac ili majka ili brat donesu poklone, otac ih dariva svoj deci svojoj, ili brat svojoj braći, i ako deca, braća i sestre, svi žive u uzajamnoj ljubavi, onda ona nisu zadovoljna i srećna ako otac ili brat nekome od njih ne daruje poklone i ako makar jednom od njih ne da ono što je dao drugima. A zašto? Zato što se blagodareći uzajamnoj ljubavi osećaju kao jedno telo, zato što svi oni kao da su jedno, isto lice. Neka tako postupa i svako od vas. A Ja znam kako da vas nagradim za ljubav koja Mi je toliko ugodna. Ako sam milostiv i prema onima koji ne ispunjavaju Moje zapovesti (u jednoga bogatog čovjeka rodi njiva – Lk. 12, 16), kako onda neću biti milostiv prema istinskim čedima Mojim kojima sam zapravo i namenio sve Moje milosti? Da, biću milostiv. Sažaliću se na koga se sažalim. (Rim. 9,15 (2. Moj. 33, 19))
* * *
Svaki put kad padneš, ustani i spašćeš se. Grešnik si, neprestano padaš, nauči da ustaješ; pobrini se o zadobijanju te mudrosti. Evo u čemu se ta mudrost sastoji: nauči napamet psalam Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj, na koji je cara i proroka Davida nadahnuo Duh Sveti i izgovaraj ga sa iskrenom verom i nadom, skrušena i smirena srca: posle tvog iskrenog pokajanja, izraženog rečima cara Davida, istog trena će ti od Gospoda zasjati oproštaj grehova, i ti ćeš osetiti mir duševnih sila svojih. Glavno je u životu – revnovati o uzajamnoj ljubavi i nikoga ne osuđivati. Svako će za sebe dati odgovor Bogu, a ti u sebe gledaj. Zlobe se čuvaj.
* * *
Pravoslavni hrišćani su kao porodica, deca Isusa Hrista, a u dobroj porodici majka uvek uživa veliko poštovanje (Majka Božja), kao što i mlađa braća uvažavaju i poštuju stariju koju podražavaju. Luterani i anglikanci! Zašto kod vas toga nema? Zašto kod vas Majka Božja ne uživa dužno strahopoštovanje i svečano uvažavanje i poklanjanje? Zašto sveti Anđeli i sveti Božji ljudi ne uživaju svečano poštovanje i poklone? Zašto ne želite da im podražavate? Ili vi samo Boga poštujete, samo se Njemu klanjate? Ali vi morate imati na umu da su Majka Gospoda Isusa Hrista, sveti Anđeli i sveti ljudi čiste ikone Božje, prijatelji Božji, kao što je i Avram nazvan prijateljem Božjim. Pa kako se ne klanjati živim ikonama Božjim, čedima i prijateljima Božjim?
* * *
Svet je dom. Graditelj i domaćin toga doma, Tvorac i Otac ljudi hrišćana koji u njemu žive jeste Bog. Majka u tome domu jeste Presveta Bogorodica. Hodi uvek u prisustvu svoga Oca u ljubavi i poslušnosti prema Njemu; kao i u prisustvu naše zajedničke Majke Presvete Bogorodice – u svetoj ljubavi, strahopoštovanju i poslušnosti prema Njoj. U svojim duhovnim i telesnim potrebama, u tugama, iskušenjima i bolestima obraćaj Joj se sa verom, nadom i ljubavlju. Budi svet, kao što je svet Gospod Bog, Tvorac i Otac tvoj, kao što je sveta Vladičica, Majka Božja i po Spasitelju Majka naša. Ženo, eto ti sina! Evo ti majke! (Jn. 19, 26; 27) Da ne bismo posumnjali da preuzvišenu Majku Boga Višnjeg, presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu treba da nazivamo svojom Majkom, predvečni, Božanstveni Sin Njen, Gospod Isus Hristos, otklonio je našu sumnju, neposredno dozvolivši nama ili onima od nas koji revnuju za svetinju da Je nazivamo svojom Majkom: evo ti Majke. Jer u licu svetog Jovana Bogoslova to je rečeno i nama hrišćanima. Da, Ona je i zaista najnežnija, dobropromisliteljna, svesveta Mati naša koja ka svetosti upravlja nas, čeda svoja.
* * *
Veoma jasno vidiš da ti je izuzetno teško, a bez blagodati Božje i usrdne molitve i uzdržanja nemoguće je promeniti se na bolje; osećaš u sebi delovanje mnoštva strasti: i gordosti, i zlobe, i zavisti, i pohlepe, i srebroljublja, i čamotinje, i lenjosti, i preljube, i nestrpljenja, i nepokornosti, i ostaješ sa njima, i često njima bivaš svezan, a dugotrpeljivi Vladika te trpi, očekujući tvoje obraćenje i ispravljenje, i obdaruje te svim darovima Svoje dobrote. Stoga budi blag, strpljiv i pun ljubavi i prema mnogostrasnim ljudima koji sa tobom žive, pobeđujući svako zlo dobrim, i glavno, moli se za njih Bogu da ih ispravi, da obrati srca njihova ka Sebi, Izvoru svetinje. Ne pomaži đavolu u širenju njegovog carstva. Sveti svojim delima ime Oca nebeskog, pomaži Mu u širenju carstva Njegovog na zemlji: jer mi smo Božiji saradnici (1. Kor. 3, 9), revnuj za ispunjenje volje Njegove i na zemlji kao što je na nebu… opraštaj dugove dužnicima svojim sa radošću, kao što se dobri sin raduje što ima priliku da ispuni volju ljubljenog oca svoga.
* * *
Kako ti je drago, kako si veseo kada nađeš kakvu izgubljenu neophodnu i dragocenu stvar! Skakao bi od radosti. A zamisli kako je drago Ocu nebeskom kada vidi čedo Svoje koje beše izgubljeno – čoveka grešnog, ali koje se nađe, kada vidi nekad na smrt postradalu, a sada oživelu ovcu svoju, kada vidi izgubljenu i nađenu drahmu svoju, to jest tu živu ikonu Božju čoveka? Ta radost se ne da opisati. Radost Oca nebeskog zbog bludnog sina Svog koji beše izgubljen i nađe se tako je velika da na radost pokreće sve ljubavlju i dobrotom ispunjeno nebo: jer biva radost na nebu zbog jednog grješnika koji se kaje (Lk. 15, 7; 10). Braćo i sestre koji se u bezdan pogibli survavate, vratite se sa puta pogibli Ocu nebeskome. Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko. (Mt. 3, 2)
* * *
Svaki čovek treba da zna i da ima na umu prostotu duše svoje koja je Božji dah: Bog je jedan i jedinstven, i duša je jedna i jedinstvena. A budući da je jedna i jedinstvena, duša nikako ne može voleti dva suprotna predmeta – Boga i bilo šta svetovno, čoveka i bilo šta veštastveno što veoma prija našem telesnom čoveku. Da bismo Boga voleli svim srcem, treba neizostavno sve zemaljsko da smatramo za trice i ničim da se ne zanosimo; da bismo voleli bližnjeg kao sebe treba da preziremo novac, da se ne zanosimo poslasticama, lepom odećom, počastima, činovima, pohvalama ili mišljenjem ljudi. Prostotu duše treba čuvati naročito tokom zajedničke i kućne molitve, tokom čitanja reči Božje i dela svetih otaca, i uopšte pri svakom važnom poslu. Niko ne može dva Gospodara služiti. (Mt. 6, 24)
* * *
Hrišćanin treba tako vatreno i silno da voli Boga i ikonu Njegovu, bližnjeg, da uvek može reći: ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove i bližnjeg, žalost ili tjeskoba, ili golotinja, ili opasnost, ili mač (Rim. 8, 35), ili novac, ili uživanje u jelu i piću, ili bogata kuća, ili briga o odeći, ili razna ovozemaljska zadovoljstva? Ali sve te zemaljske stvari smatram tricama, zadovoljstva ovozemaljska pukom maštarijom. Pogreške bližnjih pripisujem iskvarenosti prirode, delovanju ili lukavstvima zlih duhova, nedovoljnom ili rđavom vaspitanju, nepovoljnim životnim okolnostima, svojstvima roditelja i vaspitača… Sam znajući svoju grehovnost, svoje strasti, svoju zlobu, lakomost, nečistotu, nemoć svoju, ne mogu nenavideti meni slične ljude koji imaju te iste slabosti i poroke: jer sam dužan da volim bližnjeg kao sebe, a sebe volim premda sam i svestan svojih bezbrojnih grehova; najzad, dužan sam da volim zato što smo jedno telo.
* * *
Pažljivo slušaj: za očišćenje svoga srca od grehova dobićeš nagradu neizmernu – videćeš Boga, svedobrog Sazdatelja svoga, Promislitelja svoga. Težak je podvig očišćenje srca jer je vezan za velika odricanja i tuge, ali zato je nagrada velika. Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti. (Mt. 5, 8)
* * *
Kažu: Bog je milosrdan; On će nas pomilovati. U Boga je, svakako, beskonačno mnogo milosti. Ali ako je Bog beskonačno milostiv prema nama i štedar, zašto Ga onda svojevoljno vređamo svojim bezakonjima? Što nas On više obasipa dobročinstvima, utoliko više treba da Ga volimo, da Mu blagodarimo i da se pokoravamo Njegovim svetim zapovestima ili naredbama. A gde je ta ljubav, ta blagodarnost, to pokoravanje?
* * *
Zao i gord čovek uvek je spreman da u drugima vidi samo gordost i zlobu, i raduje se ako o nekom od njegovih poznanika, posebno onih koji žive srećno i bogato, ali mu duševno nisu bliski, drugi govore loše, i što lošije govore, on se više raduje što su drugi loši i što je on u poređenju sa njima savršenstvo, i spreman je da u njima vidi samo zlo i da ih poredi sa demonima. Aj, zlobe! Aj, gordosti! Koliko odsustvo ljubavi! Ne, ti i u zlom čoveku nađi nešto dobro, i zaraduj se zbog tog dobra, i sa radošću govori o njegovim dobrim osobinama. Nema čoveka u kome ne bi bilo bar nečeg dobrog; a zlo koje je u njemu pokrivaj ljubavlju i moli se za njega Bogu da Bog rđave dobrotom Svojom obrati u dobre (Molitva jereja na Liturgiji Vasilija Velikog). Sam ne budi bezdan zla.
* * *
Hrišćanine ta Načelnik tvoje vere, Hristos, bio je raspet i ostavio ti je krst. Kako onda živiš u raskoši, komociji, u uživanju, u dokolici? On je pretrpeo beščašće i tebi zapovedio da radi imena Njegovog ne izbegavaš beščašće, a ti išteš časti. Češće gledaj na Raspetog i poučavaj se svojim obavezama. Koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama. (Gal. 5, 24)
* * *
Ni dlaka s glave vaše neće propasti (Lk. 21, 18), to jest ni sveta misao uma vašeg neće propasti ne samo za Boga, nego ni za ljude. Jer vidimo da su se svete misli i osećanja svetih Božjih do danas sačuvali u celosti, zapisani u starostavnim rukopisima.
* * *
Koje uzročnik svega vidljivog i nevidljivog? Bog. A Bog je nevidljiv. Imaj, dakle, strahopoštovanje pred nevidljivim Bogom, teži ka nevidljivom Bogu. Bog je Duh večni, svesveti, svedobri, sveznajući, svepravedni, svemogući, svudaprisutni, neizmenjivi, samodovoljni i sveblaženi. A ti si ikona Božja; pa budi duhovan, prezirući telo dom privremeni; budi svet, dobar, iskusan, pravedan, bodar i srčan, postojan u dobru i svime zadovoljan.
* * *
Ko je sebi sagradio dom, taj s pravom u njemu treba i da živi. Mi smo domovi Sazdatelja našeg; On nas je sazdao za Sebe: jer On sve učini Sebe radi; On i treba da živi u nama, a ne đavo, taj ubica, lopov, otimač, taj obmanjivač; Gospode, dođi i useli se u čas (Molitva Svetom Duhu). Njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti. (Jn. 14, 23) Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? (1. Kor. 3, 16)
* * *
Imaj strahopoštovanja pred svakom rečju, pred svakom mišlju reči Božje, dela svetih otaca, kao i raznih molitava i pesama koje čujemo u crkvi ili koje kod kuće izgovaramo, jer sve to su – disanje i reči Duha Svetoga: to je tako reći, Sam Duh Sveti koji se moli za nas i preko nas uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26).
* * *
Velika jektenija koja se svakodnevno izgovara u crkvi je premudra jektenija, jektenija ljubavi; u njoj se svi hrišćani, živi i sveti, pokazuju kao jedno veliko od udova sastavljeno telo Isusa Hrista. Ona se divno završava poslednjim vozglasom: Pomenuvši Presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svim Svetima, sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo. Suguba i prozbena jektenija su takođe divne. Navikli smo na njih, ali zamislimo da ih čujemo prvi put, stavimo se u ulogu došljaka.
* * *
Moleći se Bogu, treba uvek zamišljati Njegovo neizmerno veličanstvo, poklonjenje Njemu hiljadi hiljada i mirijada mirijada Anđela nebeskih i svetitelja, kao i Njegovu svudaprisutnost i sveznanje, Njegovu beskrajnu dobrotu, pravdu i svetost. Kada u molitvi Presvetu Djevu Bogorodicu nazivaš presvetom, prečistom, preneporočnom, predobrom, zamišljaj da je samo biće Njeno svetost večna, nepokolebiva, nepromenjiva, nezamisliva, nesagledna i za anđelske oči[1]2. To isto pomišljaj i o svim Anđelima i svetima, to jest da je biće njihovo svetost i dobrota, blagodaću Isusa Hrista. Uvek velikom srećom smatraj molitveni razgovor sa Gospodom ili sa Prečistom Gospođom Bogorodicom, ili sa Anđelima, ili sa svetim ljudima, i uvek Im se moli sa radošću, ali i sa trepetom strahopoštovanja, pamteći sa Kim ti, nečisti i ništavni crv, besediš.
* * *
Jer je Tvoje carstvo i sila i slava, a ne naša. Mi bismo hteli da sami carujemo sa svojim strastima, to jest da sve radimo po svome: da se uzdamo u svoju, a ne u Tvoju snagu, da tražimo svoju, a ne Tvoju slavu; ali ta želja u nama je demonska. Treba sve da pokorimo Tvojoj volji, da u svim delima ištemo Tvoju snagu i da sve činimo radi Tvoje slave. Sve na slavu Božiju činite. (1. Kor. 10, 31)
* * *
Sa krstom, kao i u krsnom znamenju, Gospod Isus Hristos je, kao živ i životvoran, uvek sa nama i uvek deluje različitim silama na spasenje naše, verom u Njega, našeg Boga i Spasitelja. Slava za to Gospodu našem Koji je uvek sa nama! Evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin. (Mt. 28, 20)
* * *
Pričasnici božanskih Tajni, poznajte kako udeoničarite u Gospodu ako se dostojno pričešćujete. Kakvu smelost imate prema Gospodu i Bogorodici! Kakvu čistotu treba da imate! Kakvu krotost, smirenje, nezlobivost! Kakvo nepristrašće prema zemaljskom! Kakvu vatrenu želju nebeskih, najčistijih, večnih naslada!
* * *
Čineći krsno znamenje, veruj i neprestano pamti da su na krstu tvoji gresi prikovani. Kada padaš u greh, odmah sebe iskreno osudi i osenjuj se krsnim znamenjem govoreći: Gospode, koji si grehove naše na krst prikovao, prikuj za krst Tvoj i ovaj moj greh i pomiluj me po velikoj milosti Svojoj (Ps. 50, 3) – i očistićeš se od greha svoga. Amin.
* * *
Najrazličitiji grehovi i strasti su spremni da provale u dušu i svakog trena nastoje da u nju provale. Ali hrabro i budno se bori sa njima do poslednjeg daha, smatrajući ih za puku uobrazilju, za maštariju koja dolazi od duhova zlobe.
* * *
U Gospodnju blizinu tebi budi tako uveren da možeš da osetiš kako se Boga, moleći Mu se, dotičeš ne samo mišlju i srcem, nego i ustima i jezikom. Blizu ti je riječ, u ustima tvojima i u srcu tvome (Rim. 10, 8), to jest Bog.
* * *
Sledeće ubeđenje neka vazda bude prisutno u srcu tvome: svi mi, ljudi, jedno smo (braća), i svima nam je sve – Bog, svedobri, svemoćni, nepresušni Izvor; ali i u svima takođe može delovati i deluje đavo, neprijatelj roda ljudskog, čije zlo koje se izaziva u ljudima treba pobeđivati dobrom, trpljenjem, krotošću, blagošću.
* * *
Ne poistovećuj čoveka – tu ikonu Božju – sa zlom koje je u njemu, jer zlo je samo slučajna nesreća njegova, bolest, mašta demonska, dok suština njegova ikona Božja ipak ostaje u njemu.
* * *
Ako u čemu sagrešiš pred Bogom (a mi premnogo grešimo svakoga dana), tog istog trena govori u srcu svome, sa verom u Gospoda koji čuje vapaj srca tvoga, sa smirenom svešću i osećanjem svojih grehova, psalam Pomiluj me, Bože, po velikoj milosti Svojoj, i izgovori srdačno ceo psalam; ako nije delovao jedanput, učini to drugi put, samo ga izgovori još srdačnije, još osećajnije, i tada će ti odmah zasjati od Gospoda spasenje i mir duši tvojoj. Tako se vazda skrušavaj: to je pouzdano, provereno sredstvo protiv grehova. A ako ne dobiješ olakšanje, sam si kriv; znači, molio si se bez skrušenosti, bez smirenja srca, bez čvrste želje da od Boga dobiješ oproštaj grehova; znači, slabo te je ranio greh.
* * *
Sagrešim li Gospod je očišćenje moje; ako sam utučen, turoban posle greha, zbog uniženja od neprijatelja – Gospod je Onaj Koji utučenost moju briše i smelost moju oživljuje. Sve mi je Gospod. O, slava Tebi Koji si vaistinu Vladika!
* * *
Duh Sveti, poput vazduha, sve ispunjava i sve prožima; koji si svuda i sve ispunjavaš. Ko se usrdno moli, privlači u sebe Duha Svetoga i moli se Duhom Svetim.
* * *
Gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima. (Mt. 18, 20) Zašto se pre svega dvoma ili troma obećava saprisustvo Božje? Zato što je tamo gde se sabralo dvoje ili troje u ime Hristovo – Crkva, jedinstvo vere i ljubavi, tamo je uzajamna ljubav. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom. (Jn. 13, 35)
* * *
Duše istine, to jest svega što se misli istinito. Sve istinite misli su disanje Duha Svetoga. Istina je tako jednostavna, laka, blagoprijatna i životvorna za čoveka, kao misao, kao disanje.
* * *
Veruj i nadaj se da je veri tvojoj lako da dobije od Gospoda sve duhovne darove, kao što je tebi lako da udišeš vazduh i živiš od njega ili da jedeš i piješ, i još lakše. Molitva je disanje duše, molitva je duhovna hrana i piće.
* * *
Tebi, pastiru ljudi, Gospod je dao da vidiš kako je svirep misleni vuk, kako bi se ti i sam svim snagama spasavao od njegovih kandži i čeljusti i kako bi spasavao ovce koje ti je Bog poverio. Pa od sada počni da ih poučavaš sa naročitom snagom, kao što je Gospod učio, i pokazuj im kako ih neprestano lovi taj misleni vuk i preko čega ih lovi, kako laska našoj čulnosti, da bismo tako lakše i radije grešili, kako mnogi ne razumeju njegove obmane, kako mu rado služe, na primer u stomakougađanju, prejedanju, gordosti, sujeti, zlobi, zavisti, u svetogrđu, lenjosti, govorenju sramotnih reči, praznoslovlju, smehu, pristrašćenosti prema lepoj odeći, prema plesu, u pristrašćenosti prema pozorištu, prema kartama i drugo.
* * *
O lepoj, čistoj telesnoj odeći svi se staramo, svi se trudimo da se odenemo elegantno i otmeno, a o nepropadljivoj odeći koja je sva uprljana gresima i u kojoj svi treba da se pojavimo pred Bogom Sudijom, ko pomišlja? Ko je ubeljuje suzama pokajanja, delima milosrđa, ko je ukrašava postom, molitvom, bdenjem, bogomislijem?
* * *
U sve dane naše uzveselismo se, i obradovasmo se za dane u kojima videsmo zla. (Ps. 89, 14-15) Pošto nas kazni, milosrdni Gospod nas potom miluje milošću prolaznom i večnom. Nekog bolesnika dugo muči bolest, kao zli tiranin, ali zato se u toj bolesti duša kao zlato očišćuje, i taj čovek dobija slobodu dece Božje i udostojava se večnog mira i blaženstva.
* * *
Bez provere i obično gvožđe izgleda kao čelik, i mesing i lim kao srebro, ili legura srebra kao čisto srebro, i bronza kao zlato, ili mešavina zlata i zemlje kao čisto zlato, i obično staklo kao dijamant, ali provera pokazuje njihovu pravu vrednost. Tako je i sa ljudima. Spolja gledano, mnogi izgledaju kao krotki i smireni, milostivi, dobri, prostodušni, celomudreni, verujući i drugo, a stavljanje na probu često pokazuje da su i zli i gordi, i tvrda srca, i nečisti, škrti, pohlepni, zavidni, zlopamtivi, lenji i drugo. A kušanja bivaju kroz lišavanja i gubitke, tuge, bolesti, beščašćenje, i onaj ko izdrži kušanje dostojan je Carstva Božjeg, a koji ne izdrži nije dostojan, jer u njemu ostaje velika primesa zla.
* * *
Živite (i ti živi) kao udovi jednog tela, kao čeda Božja, u ljubavi i slozi, u miru i tišini, jedno drugo poštujući, jedno drugom snishodeći, kao što Gospod nama snishodi. Ne gordite se, ne zavidite, ne zavađajte se, telesne pohote obuzdavajte, budite celomudreni, uzdržavajte se od svake prekomernosti, ne budite lenji za molitvu, poslove svakodnevne uvek otpočinjite kratkom molitvom, dan i započinjite i završavajte usrdnom molitvom Bogu, Carici nebeskoj i Anđelu čuvaru; za sve se molite kao za sebe, svima želite dobro kao sebi i nikome ne želite i ne činite zlo.
* * *
Kada na tvoje oči ljudi padaju u razne grehove protiv tebe, protiv Gospoda, protiv bližnjih i protiv sebe samih ne ozlojeđuj se na njih, jer je i bez tebe mnogo zlobe u svetu, nego ih iskreno žali i opraštaj im kada te vređaju, sam sebi govoreći: Oče, oprosti im, jer im greh smeta, ne znaju šta čine! (Lk. 23, 34)
* * *
Sve zemaljsko, materijalno, kada se srce za njega prilepljuje, jeste pometenost, tuga, teskoba, smrt za našu dušu; telo naše je i samo za sebe i po sebi trulež i prah i dim. Jedino što je potrebno našoj duši jeste pravda, svetost, istina, ljubav, milosrđe, krotost, nezlobivost, mir, sloboda duhovna ili blagodat Božja u srcu. Ta blaga su životvorna za celo biće naše, večna. Svim snagama ćemo se potruditi da ih nađemo i, našavši ih, da ih čuvamo u sebi, umnožavamo i ukrepljujemo, jer zbog grehovnosti naše sve dobro kao da brzo ispari.
* * *
Gospode, daj mi uvek srce krotko, pogled jasan, otvoren, krotak. Amin! Slava, Gospode, promeni koja je u meni učinjena desnicom Tvojom, blagodarim Ti, jer si uklonio od mene oštro trnje strasti mojih i teskobu moju, i sramotu moju, i nemoć moju, a darovao si mi mir, tišinu, slobodu, snagu, smelost. I učvrsti to što si učinio u meni. Slava snazi vere, snazi molitve: jer sve što ištem od Tebe u molitvi verujući, dobijam po reči Tvojoj (Mk. 11, 24). Blagodarim Ti, Gospode, jer me iz mrtvih toliko puta podižeš (2. Kor. 1, 9), i smrtno, grehovno carstvo u meni razaraš.
* * *
Hrišćanin mora misliti o onome što je gore, gde je Hristos, i ne sme se prilepljivati za propadljiva dobra ovoga sveta: to neznabošci čine. A mi smo pristrašćeni prema svim zemaljskim uživanjima i stvarima. Izopačili smo svoj život, udaljivši se od primera Gospoda, apostola, mučenika, prepodobnih, besrebrenika i svih svetih; oni nisu bili od ovoga sveta, a mi smo od ovoga sveta, mi vodimo nekakav drugačiji, a ne hrišćanski život. Zavist, gordost, osuđivanje, neprijateljstvo, mržnja, zloba, nepravda, telesna nečistota nisu prognani iz naših srca, nego se čvrsto i uveliko gnezde u njima.
* * *
Ni jednog trena ne ispunjavaj svoju volju, već volju Božju koja je ljubav prema svima, i prema neprijateljima, i svetost naša. A naša volja je greh raznoliki, samoljublje (a ne bogoljublje), zloba, mržnja, gordost, zavist, gramzivost, slastoljublje, prejedanje, pijanstvo, lopovluk, srebroljublje, blud, lukavstvo, lenjost, nemilosrdnost i ravnodušnost prema stradanjima bližnjeg, zluradost zbog njegovog neuspeha, zlopamćenje, roptanje, hula, svetogrđe.
* * *
Velike su ove reči: daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno ime Tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha (Vozglas na Liturgiji). O, kada bi tako uvek bilo, srca ne bi bila razdvojena, ne samo kada je reč o odnosima među ljudima, nego i o raspolućenosti u nama samima!
* * *
Ako nekoga prezirem, mrzim, to znači da sebe bezakono uzvišavam, bezakono volim, to jest po telu. Neprestano nam laska srce naše, tajno nas uzvišavajući, a bližnje unižavajući. Ali treba neprestano sagledavati vlastite bezbrojne grehe da bismo sebe osuđivali, oplakivali kao duhovnog mrtvaca. Tada nećemo imati vremena da primećujemo tuđe pogreške i da zbog njih osuđujemo bližnje ili da ih preziremo, tada ćemo ih poštovati, jer ćemo uvideti da su u mnogo čemu neuporedivo bolji od nas.
* * *
Hram je odista zemaljsko nebo, jer gde je presto Božji, gde se strašne Tajne savršavaju, gde Anđeli služe sa ljudima, gde je neprestano slavoslovlje Svedržitelja, tamo je zaista nebo i nebo nad nebesima. Dakle, da ulazimo u hram Božji, naročito u Svetinju nad svetinjama, sa strahom Božjim, čista srca, ostavivši strasti i svu svakodnevnu brigu i da stojimo u njemu sa verom, strahopoštovanjem, razumno, pažljivo, sa ljubavlju i mirom u srcu, da izlazimo obnovljeni, nebeski, da živimo u svetinji, svojstvenoj nebu, ne svezujući se ovozemaljskim pohotama i slastima.
* * *
Post je dobar učitelj: 1. on svakome ko posti brzo stavlja do znanja da je svakom čoveku potrebno veoma malo hrane i pića i, uopšte, da smo žedni i da jedemo, pijemo daleko više nego što je potrebno, to jest više nego što traži naša priroda; 2. post dobro pokazuje ili iznosi na videlo sve nemoći naše duše, sve njene slabosti, nedostatke, grehove i strasti, kao što mutna, stajaća voda koja počinje da se čisti pokazuje kakvih sve gmizavaca u njoj ima ili kakvo je smeće u njoj; 3. on nam pokazuje svu neophodnost da svim srcem pribegavamo Bogu i da od Njega ištemo milosti, pomoći, spasenja; 4. post iznosi na videlo sva lukavstva, podmuklost, svu zlobu bestelesnih duhova kojima smo ranije, ne znajući, služili, čije se podmuklosti, sada kada nas je obasjala svetlost blagodati Božje, jasno pokazuju i koji nas sada zlobno proganjaju zbog napuštanja njihovih puteva.
* * *
Sva tela u prirodi teže ka centru zemlje, a sve duše ljudske prirodno streme ka svom duhovnom centru ili prvoliku – Bogu: samo što je greh iskrivio i iskrivljuje tu prirodnu usmerenost. Vatra i dim teže ka sebi srodnim elementima.
* * *
Vaša duša ište istinski život, sebi srodnu hranu, hranu za um – istinu, za srce – mir i blaženstvo, za volju – normalno usmerenje ili zakon. Odlazite u crkvu: ona će vam sve to pružiti u izobilju; ona sve to poseduje preizobilno. Ona je stub i tvrđava istine (1. Tim. 3, 15), zato što je u njoj reč Božja koja pokazuje početak svih stvari, početak ljudskog roda, stvaranje čoveka po liku i podobiju Božjem, pad njegov, vaspostavljanje njegovo preko Spasitelja ljudi, sredstva za spasenje, veru, nadu i ljubav. Ona nam pruža mir i blaženstvo kroz svoje Bogosluženje i osobito kroz Svete Tajne, ona poziva: hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti (Mt. 11, 28); ona nas uči pravom putu koga naša volja treba stalno da se drži i koji će nas privesti večnom životu: to je put zapovesti Božjih.
* * *
Gospod mi je dao najveće, neotuđivo bogatstvo – lik i podobije Svoje, dao mi je Sebe Samog, kao što je rečeno: dao si nasleđe onima koji se boje Tebe, Gospode (Prokimen na večernju /Ps. 60, 6/). I kakvo mi je posle toga zemaljsko bogatstvo potrebno? Kakva čast? Nema veće časti do biti hrišćanin i ud Hristov, čedo Božje u Hristu. Nema nikog bogatijeg od onog čoveka koji u srcu svome vazda nosi Hrista i blagodat Njegovu. Šta li (to) postoji na nebu, i osim Tebe šta htedoh na zemlji? Iščeze srce moje i telo moje, Bože srca mog, i udeo je moj Bog do veka. (Ps. 72, 25-26) A mi smo gramzivi, gomilamo, škrtarimo, gordimo se, zavidimo. Kakva zabluda, besmisao! Čoveče, budi bogat Bogom: sve ti dolazi od Boga.
* * *
Gledajući sveće kako gore i kandila u crkvi, uzdiži se mišlju od ognja veštastvenog ka neveštastvenom ognju Duha Svetoga: Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29); videći i mirišući tamjan miomirisni, uznosi se mišlju ka duhovnom miomiru Duha Svetoga, miomir smo Bogu (2. Kor. 2, 15), kao i po suprotnosti – ka duhovnom smradu koji je greh i trudi se da se ispunjavaš ognjem Svetoga Duha i da proganjaš hladnoću srca koja od đavola, od tela i od sveta dolazi, i miomiriši pred Bogom miomirom vrlina: krotosti, nezlobivosti, smirenja, poslušnosti, uzdržanja, celomudrenosti, trpljenja i dr. Udaljavaj se od zaudaranja strasti, zlobe, zavisti, gordosti, neposlušnosti, neuzdržanja, bluda i dr.
* * *
Zvuk crkvenih bogoslužbenih štiva, pesama, molitava i molbi glas je duša naših koji je izraz shvatanja i osećanja naših duhovnih potreba i nasušnih neophodnosti; to je glas celog čovečanstva koje shvata i oseća svoju nevolju, svoju nesreću, svoju grehovnost, potrebu za Spasiteljem, potrebu za blagodarenjem i slavoslovljenjem za bezbrojna dobročinstva i beskrajna savršenstva Božja. Divne su te molitve i pesme; one su disanje Duha Svetoga!
* * *
Krsno znamenje sveštenika ili arhijereja izraz je blagoslova ili blagovoljenja Božjeg čoveku u Hristu i zbog Hrista. Kakav radostan, kakav značajan, mnogocen obred! Blaženi svi koji sa verom primaju ovaj blagoslov! Kako moraju biti pažljivi sveštenici pri davanju blagoslova vernima! Prizovite ime Moje na sinove Izrailjeve, i ja ću ih blagosloviti. (4. Moj. 6, 27)
* * *
Zar uzalud svakodnevno po nekoliko puta čitamo Trisveto i „Oče naš“ i druge molitve jutarnje i večernje? Zar se pomoću njih ne očišćujemo od grehova naših, nečistota naših, zar se ne izbavljamo od iskušenja, nevolja i napasti? Zar je uzaludno osenjivanje krsnim znamenjem? O, ne: ono neprestano blagotvorno deluje na nas i na one koje sa verom njime osenjujemo. naročito sveštenički blagoslov. Dakle, neprestano ćemo slaviti milosrđe i silu Gospoda našeg Isusa Hrista koji nas čuje i spasava nas nedostojne po milosti Svojoj, radi imena Svoga svetoga.
* * *
Sve reči crkvenih molitava i slavoslovlja su velike reči; ali ove reči: jer si Ti vaskrsenje i život i pokoj… i dr, koje su tako velika uteha za naš smrtni rod i koje predstavljaju nadu hrišćana, naročito su velike. Zato ih treba izgovarati sa posebnom snagom, sa posebnim naglašavanjem.
* * *
O, vero sveta! Kakvim rečima, kakvim pesmama da te proslavim za bezbrojna dobra duši i telu mome koja su mi tobom darovana, za sva čuda koja si u meni učinila i činiš, za dobra mira i oduzimanje nemira, za dobra slobode i oduzimanje gorke teskobe, za dobra duhovne svetlosti i odagnanje tame strasti, za dobro smelosti i oduzimanje malodušnosti i straha, za dobro duhovne vlasti i duhovne veličine i oduzimanje ropstva grehovnog i niskosti duha, za dobro svetinje i oduzimanje grehovne nečistote, za oduzimanje zlobe, zavisti, samovolje i svojeglavosti, lakomosti, bluda i svake duhovne iskvarenosti?! Slava Tebi, Bogu, Dobročinitelju mome, u vekove vekova! Neka Te poznaju, Gospode, u veri Tvojoj, svi ljudi Tvoji i sva plemena zemaljska, neka Te svi proslave jednim ustima i jednim srcem od istoka do zapada sunčevog. Amin, amin!
* * *
Lekari koji imaju razvijenu praksu, koji dobijaju mnogo novca od bolesnika, treba za dušu svoju da udeljuju štedru milostinju, ako veruju da imaju besmrtnu dušu; bogati sveštenici koji dobijaju štedru nagradu za svoje trudove molitvene, takođe treba da udeljuju bogatu milostinju da ne budu osuđeni sa Judom izdajnikom što za srebrnjake prodade Gospoda slave; trgovci koji imaju velike dobiti treba neizostavno da upražnjavaju milostinju i ukrašavanje i opskrbljivanje hramova Božjih; činovnici koji dobijaju veliku platu takođe ne treba da smatraju svojom ličnom svojinom štedru nagradu za trudove srazmerne njihovim moćima, i takođe su dužni da se sećaju siromašne braće svoje, kako bi primili nagradu od Gospoda i čistili duše svoje. Svi su dužni da se opskrbljuju jelejem milostinje i dobrih dela, da se ne bi prazni pojavili pred Sudijom na dan strašnog ispita, da se ne bi pojavili nagi na toj svesvetskoj pozornici.
* * *
Blagodarim svesvetoj, svedobroj i premudroj majci mojoj Crkvi Božjoj, koja me spasonosno rukovodi u ovom prolaznom životu i vaspitava za življenje nebesko; blagodarim joj za sve činove molitava, Bogosluženja, Svetih Tajni i obreda; blagodarim joj za postove, za mene toliko blagotvorne u duhovnom i telesnom pogledu (jer sam zahvaljujući njima zdrav duhom i telom, spokojan, bodar, lak; bez posta bi mi bilo izuzetno teško kao što se vidi u vreme kada nije post); blagodarim neporočnoj majci mojoj, Crkvi Božjoj, koja me uznosi nebeskim služenjem svojim, odnosi gore, ka nebu duh moj, koja prosvećuje um moj nebeskom istinom, koja mi pokazuje puteve života večnog, koja me izbavlja od nasilja i beščašća strasti, koja mi život čini blaženim.
* * *
Čitav svet, nebo i zemlja i sve što je na njima, more i sve što je u njemu jeste izliv beskonačne dobrote Božje, Njegovog razuma i beskonačne sile i moći, dobrote prema stvorenjima koja je On sazdao radi radosti i blaženstva, naročito – dobrote prema ljudskom rodu. Svet je ogledalo dobrote, razuma, premudrosti i sile Božje. Dakle, ne za svet, nego za Boga treba da se prilepljujemo. Šta mi (to) postoji na nebu, i osim Tebe šta htedoh na zemlji? Iščeze srce moje a telo moje, Bože srca moga, a udeo je moj Bog do veka. (Ps. 72, 25-26)
* * *
Hrišćaninu je post neophodan da bi razbistrio um i podstakao i razvio osećanje, i na dobro delanje pokrenuo volju. Te tri čovekove sposobnosti pomračujemo i gušimo najviše prejedanjem i pijanstvom i brigama ovog života (Lk. 21, 34), a time otpadamo od izvora života Boga, i padamo u trulež i taštinu, izopačujući i osvkrnjujući u sebi lik Božji. Prejedanje i slastoljublje nas prikivaju za zemlju i, takoreći, odsecaju krila duši. A pogledajte kako su visoko leteli svi isposnici i podvižnici uzdržanja! Oni su kao orlovi lebdeli na nebu; oni, zemnorodni, živeli su umom i srcem na nebesima i tamo su čuli neizrecive reči, i tamo su se naučili božanskoj premudrosti. I kako čovek ponižava sebe stomakougađanjem, prejedanjem i pijanstvom! On izopačuje svoju prirodu, stvorenu po liku Božjem, upodobljava se stoci beslovesnoj i čak postaje gori od nje. O, teško nama zbog pristrašća naših, zbog bezakonih navika naših! One nas sprečavaju da volimo Boga i bližnje i da ispunjavamo zapovesti Božje; one ukorenjuju u nama prestupno telesno samoljublje koje vodi u večnu pogibao. Tako pijanac radi telesnog zadovoljstva i omamljenosti ne žali mnoštvo novca, a žao mu je kopejki za prosjake; pušač rasipa desetine i stotine rubalja, a za prosjake žali kopejke koje bi mogle da mu spasu dušu; oni koji vole da se raskošno odevaju ili ljubitelji modernog nameštaja i posuđa na odeću, nameštaj i posuđe troše ogroman novac, a pokraj prosjaka prolaze hladno i sa prezirom; oni što vole dobro da pojedu za ručkove ne žale desetine i stotine rubalja, a žao im je novčića za siromahe. Hrišćaninu je post neophodan i zato što je sa očovečenjem Sina Božjeg ljudska priroda oduhotvorena, obožena, i mi hitamo ka višnjem carstvu koje nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim. 14, 17); jela su za stomak i stomak za jela, ali će Bog i jedno i drugo ukinuti. (1. Kor. 6, 13) Jedenje i pijenje, to jest pristrašćenost prema čulnim zadovoljstvima, svojstveno je samo paganstvu, koje ne znajući za duhovne, nebeske naslade, smatra da se sav život sastoji u udovoljavanju stomaku, prejedanju i prepijanju. Zato Gospod često u Jevanđelju izobličava tu pogubnu strast. A i da li je razumno da čovek neprestano živi u želudačnom dimu, u želudačnim isparenjima koja se iznutra dižu zbog neprestanog varenja hrane i njenog vrenja? Zar je čovek samo hodajuća kuhinja ili pokretni dimnjak sa kojim se, pošteno govoreći, mogu uporediti svi koji neprestano puše? Kakvo je zadovoljstvo živeti u neprestanom isparenju i dimu? Na šta će ličiti stanovi naši? Zašto da vazduh zaražavamo smradom i da ga udišemo, a tim pre da pomračujemo i gušimo dušu, da ubijamo njene poslednje duhovne snage?
* * *
Mnogome su naučeni učenici u školama, ali često ne znaju jedino što je potrebno – Boga i sebe same, svoje grehove, svoju nemoć duhovnu, svoju ništavnost bez Boga i pred Bogom. Setite se molitve svetog Jefrema Sirina: Gospode, daruj mi da sagledam svoja sagrešenja. Viđenje svojih grehova u njihovom mnoštvu i u svoj njihovoj gnusobi zaista je dar Božji koji se daje blagodareći usrdnoj molitvi. Gore rečeno se može primeniti i na veoma mnoge učene, bogate i ugledne ljude: oni mnogo toga znaju. mnogo toga imaju, ali često ne znaju i nemaju ono suštinsko. Sakrio si ovo od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima. Da, Oče, jer je tako bila blaga volja tvoja. (Mt. 11, 25-26) Čudesne stvari! Blagodat Božja očigledno nije isto što i dobra ovoga sveta, i pristrašćenost prema njima nespojiva je sa Božjom blagodaću.
* * *
Velika je ljubav Tvoja, Gospode: Sebe si ponizio iz ljubavi prema meni. Gledam krst i divim se Tvojoj ljubavi prema meni i prema svetu, jer krst je očigledan odraz Tvoje ljubavi prema nama. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje. (Jn. 15, 13) Tvoje životvorne Tajne, Gospode, služe kao neprestani gromoviti dokaz ljubavi Tvoje prema nama grešnima, jer se to božansko Telo Tvoje za mene, za sve nas lomilo; ta Krv se za mene, za sve nas prolivala. Gospode, slavim čuda Svetih Tajni Tvojih nad vernima Tvojim kojima sam ih davao; slavim bezbrojna isceljenja čiji sam svedok bio; slavim njihovo spasonosno dejstvo u meni; slavim milosrđe Tvoje prema meni koje mi se u njima i kroz njih pokazuje, silu Tvoju životvornu koja u njima dejstvuje. Gospode, zbog tolike ljubavi Tvoje prema meni daj mi da Te volim od sveg srca svoga, i bližnjeg kao sebe, da volim neprijatelje svoje, a ne samo one koji mene vole.
* * *
Gospode, nauči življenju u uzajamnoj ljubavi i ukrepi Duhom Tvojim Svetim; porive strasti koji ometaju ljubav nebesku, jevanđelsku, ukroti i srca naša učini mrtvima za slasti zemaljske. Daj mi, Gospode, da uvek više od svih zemaljskih dobara volim blagodat Tvoju, mir Tvoj, pravdu i svetinju Tvoju i da u njoj vazda prebivam, u sve dane života, do poslednjeg daha!
* * *
Neobrazovanost, bezosećajnost, otvrdlost i neispravljanje srca hiljadu su puta krivlji od neobrazovanosti uma: jer čovek neobrazovan umom je neuk, dostojan snishođenja i sažaljenja, a obrazovan, ali predan strastima i porocima, zlobi, gordosti, preziru, zavisti, stomakougađanju, prejedanju, pijanstvu, lakomosti, bludu i drugim strastima, i pored svog velikog znanja, kao i znanja volje Božje, jeste čovek tvrda srca, mrtav za Boga, jer ne primenjuje pravila koja su mu poznata na delu, ne ispunjava volju Božju i narušava je još sa većom neustrašivošću i smelošću od neobrazovanog. U neobrazovanom čoveku prostota srca, krotost, nezlobivost, smirenje, ćutljivost, trpljenje vredniji su pred Bogom od svih naših znanja, od sve naše spoljašnje uglađenosti, svih naučenih izraza, svih sladunjavih učtivosti, svih dugotrajnih molitava, sve krasnorečivosti; čak su i sami gresi, kao gresi iz neznanja, oprostiviji. Stoga poštuj prostodušnu neobrazovanost i poučavaj se od nje onome čega nema kod prividno obrazovanog, to jest prostodušnosti, nezlobivosti, trpljenju i ostalom. Neobrazovani su deca u Hristu kojima Gospod ponekad otkriva tajne Svoje.
* * *
Od svijeta nisu, kao ni Ja što nisam od svijeta (Jn. 17, 16) reči su Gospoda Isusa Hrista o apostolima. To im je velika pohvala. A u čemu se ona sastoji? U tome što je apostolima svet, iako su u njemu živeli, bio tuđ, strano im je bilo pristrašće prema njemu, nisu u njemu tražili sebi ni slavu, ni bogatstvo, ni slasti, ni spokojstvo, već su bili kao bića iz drugog sveta, nebeskog; o nebeskom su mislili i brinuli se, nebesku, netruležnu slavu su tražili, nebesko, nepropadljivo bogatstvo, nebeske sladosti i nebeski mir u Bogu i sjedinjenje sa Njim. A mi grešni smo od ovoga sveta, zato što tražimo slavu ovoga sveta, bogatstvo materijalno, zdravlje, dug život zemaljski, uživanja u ovdašnjim dobrima, u ovdašnjem spokojstvu, u ovdašnjim radostima. Ali od pristrašćenosti prema svetu i njegovim dobrima dolaze sve naše nevolje, strasti, iskušenja, svi neuspesi u hrišćanskom životu.
* * *
Zašto je potrebno i moliti se kod kuće, i ići u crkvu na Bogosluženje? A zašto jedeš i piješ, i ideš na svež vazduh svakoga dana, ili radiš svakoga dana? Da bi održavao život tela i jačao ga. I moliti se valja neprestano da bi se održavao i podsticao život duše, da bi se krepila duša koja boluje od grehova, da bi se čistila, kao što i hranu i kakvo piće koristiš radi očišćenja od škodljivih tečnosti ili nečistota. Stoga, ako se ne moliš, veoma nerazumno i nerazborito postupaš, telo na sve načine održavajući, zadovoljavajući, ukrepljujući, a dušu zanemarujući. Znaj, svaki čovek je jedinstvo dvaju načela, budući da se sastoji od duše i tela.
* * *
Bolje je ne prenositi prekorne reči koje neko izriče o drugome, već ih prećutati ili preneti, premda lažno, reči ljubavi i blagonaklonosti, tada će duh naš ostati miran. A prenositi reči neprijateljstva i zavisti je veoma štetno; one u nestrpljivim i samoljubivim ljudima na koje se odnose često izazivaju duševnu buru, podstiču ugašeno neprijateljstvo i izazivaju razdor. Treba imati hrišćansko trpljenje i mudrost zmije.
* * *
Zašto se dešava da jedna zla reč, reč klevete, na nas ostavlja najneprijatniji utisak, potresa do dubine duše, dok, naprotiv, ponekad hiljade dobrih reči, na primer o Bogu i Njegovim delima u svetu, uopšte ne dopiru do srca i nestaju u vazduhu? Dolazi đavo i odnosi reč posejanu u srcima ljudi, a sam, s druge strane, seje i gaji u našim srcima semena zlobe i ne propušta ni najmanju priliku da u nama poseje neprijateljstvo i zavist prema bližnjem. Dovoljan je samo pogled bližnjeg, često nevin, ali koji nam se učinio podozrivim, da bi u nama posejao osećanje neprijateljstva prema njemu. Dakle, nećemo primati k srcu nikakvo zlo koje nam je bližnji pričinio namerno ili nenamerno, znajući njegovog vinovnika i to da svijet sav u zlu leži (1. Jn. 5, 19) od svog početka, nego ćemo biti dobrodušni pri svakoj nanetoj uvredi, moleći se za one koji nas vređaju kao za dobročinitelje, jer se i u samoj uvredi njihovoj često čuju reči dobronamerne, premda i ne potiču iz dobrog srca. Neka ih Gospod urazumi i neka im to ne uzme za greh, a mi ćemo biti obazriviji, da ne bismo dali mesta đavolu.
* * *
U ovom veku neprestano padamo u sagrešenja, a toliko smo samoljubivi da ne želimo da trpimo nikakvo izobličavanje, naročito pred drugima; ali u budućem veku naša sagrešenja će biti izobličena pred celim svetom. Sećajući se tog strašnog suda, podnosimo u smirenju i nezlobivosti ovdašnja izobličavanja, i ispravljajmo se od svih naših nedostataka i grehova; posebno podnosimo izobličavanja od načelnika, a njih neka urazumi Gospod da ne izobličavaju sa zlobom, već sa ljubavlju i duhom krotosti.
* * *
Ljubi pravedna i nepravedna izobličavanja od ljudi da bi se ovde ispravio i da ne bi bio izobličen na strašnom sudu, pred celim svetom, pred svim Anđelima i ljudima. O, nepodnošljivog straha i stida od strašnog suda Tvoga, Gospode!
* * *
Treba žaliti svakog zlog čoveka, a ne osećati zlobu prema njemu, i tako ne ugađati satani; jednostavno i na svakog neprijatelja gledati kao na stvorenje Božje, kao na stvorenog po ikoni Božjoj i kao na ud svoj, i ne ispunjavati se zlobom prema njemu, to jest ne biti đavo, jer čovek koji oseća zlobu jeste đavo onda kada je oseća. Treba uvek biti krotak, nezlobiv, dobrodušan, trpeljiv, kao da ne primećuješ zlobu u drugima, treba pobeđivati dobrim – ljubaznošću, dobročinstvom – zlo (Rim. 12, 21), ili zle ljude. Neka izbavi Bog od zle podozrivosti pri kojoj ljudi sve u bližnjem okreću na zlo: pokret, gest, pogled, glas, korak, svaku reč.
* * *
Blagodarim Ti, Gospode, jer mi svaki put kada sa suzama pokajanja i blagodarenja savršavam božansku liturgiju i pričešćujem se prečistim i životvornim Tajnama Tvojim daruješ novi život. Tvojim svetim Tajnama dugujem zahvalnost za to što sam još živ, za neporočnost puteva mojih i dobru slavu među ljudima Tvojim. Dakle, da se sveti Tvoje veliko ime sve više i više u meni i u svim ljudima Tvojim koji se svetim imenom Tvojim imenuju, i u celom svetu Tvome; da dođe carstvo Tvoje, carstvo pravde, mira i radosti u Svetom Duhu, u sva srca naša, kao što si Ti rekao: useliću se u njih, i živjeću u njima, i biću im Otac, i oni će biti Moji sinovi i kćeri (2. Kor. 6, 16), i da bude volja Tvoja sveta, premudra, svedobra, svesavršena, sveblaženotvorna, i na zemlji kao što je na nebu, u svim ljudima Tvojim, i u meni grešnom, jer je sopstvena volja naša sklona omaškama, kratkovida, grehovna, pogibeljna, okamenjena u neosetljivosti, zla, zavidna, gordeljiva, lenja, pristrašćena raskoši, srebroljubiva, škrta.
* * *
I beda siromašnih je uporna u traženju, ponekad drska, i strasti naše su takođe uporne i istrajne, drske i bezobzirne, na primer škrtost, pohlepa, blud, zloba, zavist, gordost, lopovluk, jeres, raskol, sujeverje, idolopoklonstvo. Ali razborito ćemo popuštati na uporne molbe potrebitih siromaha i stradalnika; to će poslužiti našem spasenju i večnom blaženstvu. Kao što nas prosjaci i stradalnici nagone na sastradanje, tako ćemo se i mi uzajamno primoravati na milostinju; prinuđivaćemo se na dobro, dok ima vremena, kao što nas greh neprestano nagoni da neprestano grešimo i gnevimo Boga, i da sami za sebe umnožavamo hranu ognju paklenom koji već ovde munjevito počinje da se razbuktava u srcima našim i koji nam unapred pokazuje večni plamen u kome je večni plač i škrgut zuba. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici Ga zadobijaju. (Mt. 11, 12) I u pakao neprijatelj takođe na silu želi da ugrabi i uvuče sve neoprezne, neverujuće, i nepokajane, i pristrašćene prema ovdašnjim dobrima.
* * *
Zašto se kroz svakih šest dana praznuje dan odmora? Kako bismo se neprestano opominjali da će nakon trudova ovdašnjeg života nastati dan večnog odmora; jer narodu Božijem, po apostolu, tek predstoji počinak (Jev. 4, 9). A nedelja ukazuje na dan opšteg vaskrsenja, posle koga će nastati dan odmora za sve koji su se dobro potrudili u ovdašnjem životu, u Hristu Isusu.
* * *
Sve žrtve i milostinje koje se podaju prosjacima neće zameniti ljubav prema bližnjem ako je nema u srcu; zato se pri udeljivanju milostinje uvek valja starati o tome da se ona podaje sa ljubavlju, iskrena srca, rado, a ne zlovoljno i žalosno. Sama reč milostinja pokazuje da ona treba da bude delo i žrtva srca, i da treba da se daje sa umilenjem ili žaljenjem zbog mukotrpnog stanja prosjaka, i sa umilenjem ili skrušenošću zbog svojih grehova, radi čijeg očišćenja se podaje milostinja; jer milostinja, po Svetom Pismu, očišćuje od svakog greha (Tov. 12, 9; naš prevod). Ko daje milostinju nerado i zlovoljno, škrto, taj nije poznao svoje grehove, nije poznao samoga sebe. Milostinja je činjenje dobra pre svega onome ko je daje.
* * *
Ne daj da te zlo bližnjih pobijedi, nego pobijedi zlo dobrim (Rim. 12, 21) pre svega – molitvom za one koji čine zlo. Sami sebe, jedan drugog i sav život naš, sa svim nedostacima, uzajamnim uvredama, Hristu Bogu predajmo. Sami se nikome nemojmo svetiti, ni jednom zlom pomišlju ili namerom, nego ostavimo Bogu da se za nas sveti. Moja je osveta, Ja ću vratiti (Rim. 12, 19 /5. Moj. 32, 35/), govori Bog. Treba ljubiti i neprijatelje: ta njih đavo uči i podstiče na neprijateljstvo.
* * *
Pozorište uspavljuje hrišćanski život, uništava ga, pridajući životu hrišćana karakter paganskog života. Zadrijemaše sve, i pospaše (Mt. 25, 5); uzgred budi rečeno, taj pogibeljni san u ljudima izaziva i pozorište. I šta još? Nauke koje se predaju u paganskom duhu, prekomerne svakodnevne brige, pohlepa, častoljublje, slastoljublje. Pozorište je škola ovoga sveta i kneza ovoga sveta – đavola; a on se ponekad pretvara u anđela svetlosti (2. Kor. 11, 14) kako bi lakše zavodio nedalekovide, ponekad, verovatno, ubaci i kakav moralni komad da bi se neprestano ponavljalo, trubilo o pozorištu kako je ono veoma moralno poučno i kako ga treba posećivati ne manje nego crkvu, a možda i više: zato što je, tobože, u crkvi sve jedno te isto, a u pozorištu postoji raznovrsnost i komada, i dekoracija, i kostima, i lica koja učestvuju u radnji.
* * *
Da bi proverio voliš li bližnjeg po Jevanđelju, obraćaj na sebe pažnju onda kada te ljudi vređaju, ruže, kada ti se podsmevaju, ili ti ne ukazuju dužno poštovanje koje uživaš u društvu, ili kada se potčinjeni ogrešuju o službu i bivaju nemarni. Ako si tada miran, ako se ne ispunjavaš duhom neprijateljstva, mržnje, nestrpljenja, ako nastavljaš da voliš te ljude isto kao i ranije, pre njihovih uvreda, nemarnosti, onda voliš bližnjeg po Jevanđelju, a ako se razdražuješ, ljutiš, uznemiravaš, onda ne voliš. Ako pozdravljate samo braću svoju, kakva vam je hvala? (Isp. Mt. 5, 47: Lk. 6, 32)
* * *
Budući da smo stranci i prolaznici i putnici ka gornjem Carstvu, ne treba da se opterećujemo brigama o svakodnevnom, da se pristrašćujemo prema zemaljskim dobrima, bogatstvu, slastima, počastima kako nas te brige i pristrašćenosti ne bi spoticale u trenutku smrti i kako je ne bi učinile sramnom. Hrišćanin još ovde, na zemlji, treba da se navikava da živi nebeskim životom: u postu, nesticanju, u molitvi, ljubavi, krotosti. nezlobivosti, trpljenju, hrabrosti, milosrđu. Kako je u trenutku smrti teško čoveku kome je u ovom životu idol bio novac ili hrana i piće, ili zemaljske počasti! Tada mu ništa od toga neće koristiti, ali u isto vreme srce je čvrsto za njih vezano i ne poseduje istinsko blago koje mu daje život, to jest vrlinu. Dakle, da bi se lakše umiralo, a svima nam valja umirati, ne treba voleti ništa u svetu. Kad imamo hranu i odjeću, budimo ovim zadovoljni. (1. Tim. 6, 8)
* * *
U crkvi sam zaista kao na zemaljskom nebu; tu vidim ikone Gospoda, Prečiste Bogorodice, svetih Anđela; tu je presto Božji, tu krst životvorni, tu jevanđelje večno, ta reč Božja kojom je sve stvoreno; tu su ikone svetih; osećam da sam u očiglednom prisustvu Božjem, Njegove Majke, nebeskih sila i svih svetih. To je pravo nebo zemaljsko: tu shvataš i osećaš da si uistinu ud tela Hristovog i Crkve Njegove, naročito u vreme nadnebeske liturgije i pričešća Svetim Tajnama tela i krvi Hristove. O, kako treba da živim, mislim, osećam, govorim da bih dostojno prebivao na ovom zemaljskom nebu! Treba da živim dostojno tako visokog zvanja u koje sam prizvan milošću Boga, čije je dobrotvorstvo neizmerno. Kako treba da živim, u kakvoj krotosti, nezlobivosti, smirenju, čistoti, uzdržanju da bi dostojno nazvao svojom Vladičicom Presvetu Bogorodicu, svojim Vladikom Gospoda slave! Gospode, udostoj me takvog življenja! Hoću da živim dostojno zvanja hrišćanskog, ali snage za to u sebi ne nalazim; greh neprestano zavodi i napada dušu moju.
* * *
Prizivaj bez sumnje, u prostoti srca, Gospoda Boga, kao i Anđele i svete koji zbog blagodati Božje, i zbog opštenja ili sjedinjenja sa Bogom i zbog prostote svoga bića, izuzetno brzo, poput munje, i čuju i ispunjavaju, po volji Božjoj, molitve naše.
* * *
Ljubiti Boga svim srcem znači nemati pristrašćenost ni prema čemu u svetu i dati sve srce svoje Gospodu Bogu, tvoreći u svemu volju Njegovu, a ne svoju; svom dušom prebivati, to jest sav um imati uvek u Bogu, sve srce utvrđivati u Njemu i svu volju svoju predavati volji Njegovoj u svim životnim okolnostima, radosnim i tužnim; svom snagom, to jest ljubiti tako da nikakva protivnička sila ne bi mogla da nas otrgne od ljubavi Božje, nikakve životne okolnosti: ni žalost, ni teskoba, ni gonjenje, ni visina i dubina, ni mač (Isp. Rim. 8, 35; 38; 39); svom mišlju, to jest uvek misliti o Bogu, o Njegovoj dobroti, dugotrpljenju, svetosti. premudrosti, svemoći, o Njegovim delima i na sve moguće načine se uklanjati od ispraznih misli i ružnih sećanja. Ljubiti Boga znači ljubiti svom dušom pravdu i mrzeti bezakonje, kao što je rečeno: zavoleo si pravdu i omrznuo bezakonje (Ps. 44,8); ljubiti Boga znači mrzeti sebe, to jest svog starog čoveka: ako hoće ko za Mnom ići i ne mrzi život svoj, ne može biti Moj učenik (Mt. 16, 24; Lk. 14, 26). U nama, u našim mislima, u našem srcu i u našoj volji postoji zla sila, izuzetno živa i delotvorna, koja se uvek, svakodnevno, svakoga časa, upinje da nas udalji od Boga, usađujući nam isprazne misli, želje, brige, namere, poduhvate, reči, dela, podstičući strasti i nagoneći na njih silom, i to na zlobu, zavist, pohlepu, gordost i častoljublje, sujetu, lenjost, neposlušnost, tvrdoglavost, obmanjivanje, neuzdržanje. Ljubiti Boga – znači ispunjavati zapovesti Njegove. Ako Me neko ljubi, riječ Moju držaće. Ko Mene ne ljubi, riječi Moje ne drži. (Jn. 14, 23-24)
* * *
Kakvo je u Gospoda bogatstvo svetlosti, vazduha, vode, zemlje, vatre – tih pet stihija materije, od kojih je sastavljeno naše telo, od kojih ono živi! Kako je veliko bogatstvo svega što proizrasta iz zemlje i obitava u vodama, i svim tim se pre svega koristi čovek, car tvari! Blagodarim Ti, Sazdatelju našem! Slava Tebi, Promislitelju i Iskupitelju našem, Koji si nas stvorio po liku i podobiju Svome i blagovoleo da primiš na Sebe prirodu našu!
* * *
U čemu se sastoji pravo bogatstvo čovekovo? U liku i podobiju Božjem, a ne u posedima, u novcu, u raznim zemaljskim znanjima i umetnostima, ili u svakovrsnoj imovini, u mnoštvu slugu, u gomili odeće, uopšte, zemaljskih dobara, jer je sve to propadljivo i prolazno a duša ikona Božja je večna i njeno bogatstvo su vrlina, svetost, smirenje, nezlobivost, uzdržavanje u svemu, vera, nada i ljubav.
 


 
NAPOMENE:

  1. Akatist Presvetoj Bogorodici, 1. ikos; prevod oca Justina Popovića
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *