NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Gospode! Ja sam čudo Tvoje dobrote, premudrosti, svemoći, jer si me Ti priveo iz nebića u biće, jer me Ti do sada održavaš u životu, jer ću, dobrotom, milošću i čovekoljubljem jedinorodnog Sina Tvoga, naslediti život večni, ako Ti ostanem veran, jer sam strašnim sveštenim činom prinošenja Sinom Tvojim na žrtvu Sebe Samog podignut iz užasnog pada, iskupljen od večne pogibelji. Slavim Tvoju dobrotu, Tvoju moć beskonačnu, Tvoju premudrost! Ali učini čuda Tvoje dobrote, svemoći i premudrosti na meni kukavnom i kako god znaš spasi mene, nedostojnog slugu Tvog, i uvedi u Carstvo Tvoje večno, udostoj me života beskonačnog, dana nezalaznog.
* * *
Srce moje treba da se prilepljuje samo za Boga: meni je dobro prilepljivati se Bogu (Ps. 72, 28), a ono se aj, kakvo slepilo i izopačenost! prilepljuje za slasti ovoga veka: za hranu, piće, telesnu slast, za novac, za taj prah, za odeću, za tu trulež, za cveće koje nestaje, za dezene, za krojeve koji mame oko, za raskošno nameštene sobe itd. Čudna stvar! Mene, hrišćanina, nebeskog čoveka, zanima sve zemaljsko, a malo – nebesko. U Hristu sam preseljen na nebesa, dok se u isto vreme svim srcem čvrsto prilepljujem za zemlju i, po svoj prilici, nikada ne bih ni želeo da budem na nebu, već bih radije da uvek ostajem na zemlji, iako me zemaljsko, i pored zadovoljstva koje pričinjava, opterećuje i muči, iako vidim da je sve zemaljsko nepouzdano, propadljivo, da brzo prolazi, iako i znam i osećam da ništa zemaljsko ne može da zasiti moj duh, da umiri i zadovolji moje srce, neprestano uznemireno i rastuživano ovozemaljskom taštinom. I dokle ću ja, nebeski čovek, biti zemaljski? Dokle ću biti telo ja, čedo Božje, koji se ne od krvi, ni od želje Tjelesne, nego od Boga rodih (Jn. 1,13) na svetom krštenju, dokle se sav neću ustremiti ka Bogu? Gospode, privuci srce moje k Tebi, Duhom Tvojim Svetim! Gospode, odvrati srce moje od taštine ovozemaljske. Gospode, bez tebe ništa činiti ne mogu.
* * *
Sve što sija na zemlji jako volimo: zlato, srebro, drago kamenje, kristal, bleštavu odeću – zašto ne volimo buduću slavu na koju nas Gospod poziva? Zašto ne težimo sjaju poput sunčevog? Pravednici će se, rečeno je, zasjati kao sunce u Carstvu Oca svog. (Mt. 13, 43) Zato što smo grehom izopačili prirodu duše svoje i umesto za nebo, prilepismo se za zemlju, umesto za netruležnost za truležnost, zavolesmo zemaljski sjaj, prolazni, propadljivi i obmanjivi. Ali zašto mi tako silno volimo sjaj? Zato što duša naša beše stvorena radi svetlosti nebeske i u početku sva beše svetlost, sva sijanje; njoj je svetlost urođena, urođeno joj je osećanje i želja za svetlošću. Usmerite tu težnju ka traženju nebeske svetlosti!
* * *
Kada vidiš prelepu devojku ili ženu, ili prelepog mladića, istog trena se uznesi ka vrhovnoj, najsvetijoj Lepoti, koja je uzrok svake lepote zemaljske i nebeske, dakle, ka Bogu; proslavi Ga zbog toga što od zemlje čini takvu lepotu; zadivi se u čoveku lepoti lika Božjeg koji sija čak i u našem iskvarenom stanju; zamisli kakav će biti naš lik u stanju našeg proslavljenja, ako ga se udostojimo; zamisli kakva je lepota svetih Božjih, svetih Anđela, Božje Majke, preukrašene Božanskom slavom; zamisli neizrecivu dobrotu lica Božjeg koje ćemo ugledati i ne zanosi se zemaljskom lepotom, tim telom i krvlju. Slatka je pohota, ali je grehovna, razvraća i Bogu je protivna. Ne prilepljuj se srcem za devojačku ili žensku lepotu, već samo za Gospoda Boga Koji je stvorio svaku lepotu Sebe radi, i govori: meni je dobro prilepljivati se Bogu (Ps. 72,28), samo Bogu, a ne prolaznoj telesnoj lepoti.
* * *
Čamotinja koja nas obuzima zbog neuspeha u kakvom delanju, osobito svešteničkom, koje obavljamo radi drugih, i stid na licu, potiču od našeg neprijatelja bestelesnog koji kao lav ričući hodi i svugde nastoji da nas proždere, i koji nas nagoni na svaki neuspeh, na svaki greh. Stoga, da ne bi bilo spoticanja u bilo kakvom delanju, za njega se treba prethodno pripremati njegovim razumnim proučavanjem, spojenim sa uzdržanjem i molitvom; treba težiti savršenstvu u svemu i ne davati mesta đavolu. Ako se desi neuspeh u poslu, ne treba se prepuštati čamotinji, nego se, priznavši pred Bogom svoj greh i svoju nemoć, smiriti pred Njim, odbaciti svoje samoljublje i ne snebivajući se priznati svoj greh i svoju nepromišljenost, lenjost ili slabost, i greh svoj vrgnuti u bezdan milosrđa Božjeg, moleći za Njegovu milost i pomoć za ubuduće radi dobrog i uspešnog obavljanja svoga posla.
* * *
Na molitvi i u svakom delu u svom životu izbegavaj podozrivost i sumnju i đavolsko maštanje. Neka ti oko duševno bude zdravo da bi sve telo tvoje molitve, tvojih dela i tvoga života bilo svetlo.
* * *
Tokom zajedničke molitve celo srce tvoje neka bude u Bogu i neka se nipošto ni za šta zemaljsko ni za tren ne prilepljuje; imaj takođe plamenu ljubav prema dušama ljudskim, zbog ljubavi Božje i staranja o njihovom spasenju; moli se za njih kao za one koji se nalaze u velikoj nevolji. Svi mi, rečeno je, u nevoljama prebivamo, izloženi obmani lukavoga.
* * *
Kad ogladniš, ne navaljuj mnogo na hranu – opteretićeš i srce i telo. Jedi polako, bez halapljivosti, uz razmišljanje, u slavu Božju, sećajući se Boga Hranioca, a osobito Njegove nepropadljive hrane, tela i krvi Njegove, toga kako nam je Samoga Sebe, iz ljubavi, darovao za hranu i piće, i svete reči jevanđeljske.
* * *
Sve što uznemirava i kao da potkopava srce u njegovom temelju, sve što ga muči od đavola potiče, jer je on večito uznemiravanje i mučenje. Gospod je spokoj srca. Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti. (Mt. 11,28) Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam. (Jn. 14,27) Koliko strasti, toliko nemira i mučenja; koliko pristrašća, toliko oštrih strela koje probadaju srce, i toliko pomračenja. Veliki deo života čovek se nalazi u duševnom pomračenju.
* * *
Naiđe li pomisao samohvale, samonaslađivanja, govori: ništa sam; sve dobro u meni čini blagodat Božja. Šta li imaš što nisi primio? (1. Kor. 4, 7) Bez mene ne možete činiti ništa. (Jn. J 5, 5) Ako naiđe pomisao gnušanja prema bilo kom delu tela bližnjeg ili svom, govori: ceo čovek je prekrasno delo ruku Božjih: sve je u njemu veoma dobro stvoreno. Gle, sve dobro bješe veoma. (1. Moj. 1,31).
* * *
Koja je dužnost tvoja, pričasniče božanskih tajni? Ti moraš misliti o onome što je gore gde Hristos sjedi s desne strane Boga (Kol. 3,1.2), a ne o zemaljskom, jer Hristos radi tog na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede.[1] U kući Oca Mojega stanovi su mnogi. Idem da vam pripremim mjesto. (Jn. 14.2) Naše življenje je na nebesima. (Fil. 3,20) Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko. Ako ne bude Pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko. (Mt. 5,3; 20) Pustite djecu neka dolaze k Meni, jer Takvih je Carstvo Božije. (Lk. 18,16) Vidiš li koji je krajnji cilj radi koga je Hristos sišao sa nebesa na zemlju, radi koga nam daje Svoje božanske Tajne – telo i krv? Taj cilj je darovanje nama Carstva nebeskog. Ka njemu teži.
* * *
Gordost je demon; zloba je taj isti demon; zavist je taj isti demon; i bludna gadost je taj isti demon; i prisilna hula je taj isti demon; prisilna sumnja u istinu je demon; čamotinja je demon; razne su strasti, ali u svima deluje isti satana; razne su strasti, ali su zajedno raznolika našaptavanja satanska, i čovek biva jedno, jedan duh sa satanom. Izlažući se zlobnom i žestokom nasilju najrazličitijih strasti i ujedanju đavola pri vršenju različitih dela Božjih, prihvataj ta stradanja kao stradanja za ime Hristovo i raduj se u stradanjima svojim, blagodareći Bogu; jer ti đavo, a da to i ne zna, priprema najsjajnije vence od Gospoda! Amin. Opiri se đavolu bez odlaganja.
* * *
Ne srdi se na ljude koji pokazuju svoju gordost i nadmenost ili zlobu, razmaženost i nestrpljivost u odnosu prema tebi ili drugima, nego se, setivši se da si i sam izložen tim istim, pa i većim grehovima i strastima, pomoli za njih i krotko sa njima postupi. Ako i upadne čoveku kakvo sagrešenje, vi duhovni ispravljajte takvog duhom krotosti, čuvajući sebe da i ti ne budeš iskušan. Nosite breme jedan drugoga (ako te je neko uvredio, ili ti je teško – istrpi), i tako ispunite zakon Hristov. (Gal. 6. 12)
* * *
Obraćate li dovoljno pažnje na stanje svoje duše: da li je zdrava i, budući da je živa, da li je čvrst njen život, i ako je srećan ovdašnji prolazni život, da li je ičim obezbeđen večni život, večno blagostanje, na primer, verom – ima li u duši tvojoj vere žive u Boga, u Spasitelja, u Crkvu dobrim delima, krotošću, smirenjem, nezlobivošću, pravdoljubljem i poštenjem, uzdržanjem, celomudrenošću, milosrđem, trpljenjem, pokornošću, trudoljubljem i dr.? U protivnom, sav tvoj rad je uzaludan, duša čini mnoge, možda i divljenja dostojne stvari, ali će sama poginuti. Kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? (Mt. 16,26)
* * *
Dan je simvol kratkotrajnosti zemaljskog života: dolazi jutro, potom dan, zatim veče, i sa dolaskom noći prođe i čitav dan. Tako će i život proći. Najpre detinjstvo, kao rano jutro, potom dečaštvo i zrelost kao potpuno svanuće i podne, zatim starost, kao veče, ako Bog da, a onda neizbežno smrt.
* * *
Čovek se, ma gde bivao, naposletku uvek vraća kući. Tako se i hrišćanin, ma ko da je, čuven ili običan čovek, bogat ili siromašan, učen ili neuk, ma gde bio, ma kakvu dužnost u društvu vršio, ma šta radio, mora opominjati da nije kod kuće, već u stranstvovanju, na putu, i da se mora vratiti kući ocu, majci, starijoj braći i sestrama; a ta kuća je nebo, otac je Bog, majka Prečista Bogorodica, starija braća i sestre – Anđeli i sveti ljudi Božji: mora imati na umu da su sve zemaljske obaveze, poslovi – sporedna dela, a da je pravo delo spasenje duše, ispunjavanje zapovesti Hristovih, očišćenje srca.
* * *
Kako voleti Boga svim srcem, svom dušom, svom snagom, svim umom? Svim srcem, to jest u potpunosti, bez podeljenosti između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema svetu, i uopšte prema tvari; ako se, na primer, moliš, moli se svim srcem, ne zabavljaj se ispraznim pomislima, zemaljskim pristrašćima, budi sav u Bogu, u ljubavi Njegovoj, svom dušom, to jest ne kakvom jednom silom duše, ne samo umom, bez učešća srca i volje, svom snagom, a ne sa pola snage ili slabo; kada treba ispuniti kakvu zapovest, ispunjavaj je sveusrdno, do znoja i krvi i davanja života, ako zatreba, a ne lenjivo i mrtvo ili preko volje.
* * *
Kako je promenljiv ovaj svet! Ovde veselje, muzika, tamo – zaupokojene molitve, pojanje, plač za umrlim; ovde bogatstvo, raskoš, velelepnost – tamo puko siromaštvo, oskudevanje u svemu, u pristojnoj i dovoljno toploj odeći, teskoba, odvratna prljavština, vlaga. Ovde sve puca od zdravlja, izobilja snage, tamo – bolesti, oronulost, iznemoglost; ovde prosvećenost, obrazovanost, tamo – neznanje, tama; ili: ovde uz svetovnu obrazovanost visoko duhovno prosvećivanje i blagočašće, i u tom sjedinjenju divna i prijatna harmonija, lepota duhovna; a tamo svetovno prosvećivanje i uz njega bezverje, nemoralnost – duhovna nakaznost, disharmonija, disonanca koja razdire dušu; ovde uspeh u svim poduhvatima, tamo – bezuspešnost; ovde se sve lako dobija – i novac i ugled u društvu, počasti, odlikovanja, tamo ma koliko se trudio, ništa ne postižeš ili tek uz ogromne napore postižeš nešto malo. Ko će ukloniti tu očiglednu protivrečnost? Samo Bog. Mi o tome možemo samo da snevamo.
* * *
Ko je drzak prema čoveku, drzak je i prema Bogu, kakvi su mnogi od nas. Poštuj u čoveku veličanstvenu, bescenu ikonu Božju i dugo trpi greške i zablude paloga čoveka da i tvoje Gospod istrpi, jer neprijatelj Boga i roda ljudskog, budući da nije u stanju da svoju zlobu iskali na Bogu, upinje se da je iskali na ikoni Njegovoj – na čoveku, kao što se upinje i da sve svoje nečistote, svoju tamu, svoju gordost, zavist i ostalo iskali na njemu. Pa poštuj čoveka, spasavaj ga; čuvaj i sebe, ne razdražuj se, ne ozlojeđuj se, ne zavidi, ne vređaj, ne laži, ne čini preljube, ne kradi i dr.
* * *
Duša naša je prosta kao misao, i brza kao misao i kao munja. Ona za tren može da bude ranjena grehom, da se prilepi za propadljive stvari; za tren može da otpadne od ljubavi Božje i bližnjeg, zbog jedne pomisli nepravedne, zbog jedne želje strasne, zbog pomisli neprijateljske, i stoga moramo neprestano biti na straži svoga srca da ne skrene u lukave reči ili pomisli, već da vazda prebiva u iskrenosti i čistoti Božjoj, u ljubavi Boga i bližnjeg.
* * *
Najbolji trenuci u životu su oni u kojima mislimo o onome što je gore, uopšte, kada spoznajemo ili branimo istinu, tu nebesku žiteljku, u višnjim obiteljima nastanjenu. Samo tada mi istinski živimo. Znači, suštinske koristi duševne zahtevaju da se što češće uzdižemo visoko iznad zemlje, gore, na nebo gde je naš istinski život, istinska otadžbina naša kojoj neće biti kraja.
* * *
Posmatrajući najrazličitije razonode ljudske, izuzetnu brigu o telu, misliš: imaju li ljudi dušu? A ako je imaju, zašto se ne brinu, ne misle o njenom spasenju, jer ona se odala bezbrojnim gresima koji čine njenu smrt, i to smrt večnu? Postoji li večna muka i večno blaženstvo? A ako postoji, zašto se ljudi tako malo trude, ili se ni najmanje ne trude da izbegnu večno mučenje i naslede večno blaženstvo? I još: zašto ljude ne plaši strašni čas smrti? Ta nećemo večno živeti na zemlji. Jednom će i na nas doći red, i biće nam rečeno: pretvorite se i vi, sinovi ljudski, u prah zemaljski od koga ste stvoreni. O, rasejanosti naše, gordosti naše, pristrašća, prikovanosti za zemlju! Grešnici, mislite li da Bog nema čime da vas kazni? O, ima, ima! To je pakao ognjeni, jezero ognjeno, strašni bezdan pakleni koga se i sam satana plaši, crv koji ne umire i škrgut zuba. Ali zašto se obraćam samo vama?! I sebi, i sebi treba da kažem isto: jer sam prvi među grešnicima kojima behu pripremljene muke paklene, ali od kojih me spase Hristos, u Koga se jedino uzdam. A vi, braćo moja, imate li svi vi veru u Hrista, u Jevanđelje Njegovo? Gde je vaš život jevanđeljski? Ko od vas bar svakodnevno čita Jevanđelje, taj najveći dar Boga i zakon života? Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ga koji čini dobro, nema baš nijednog. (Rim. 3, 12)
* * *
Školovana i nedoškolovana omladina retko ide u crkvu, uopšte se ne bavi svojim duhovnim vaspitanjem, smatrajući ga nepotrebnim i predajući se ovozemaljskoj taštini. Na to treba obratiti pažnju. To je plod gordosti, duhovne učmalosti. Smatraju da je posećivanje hrama i zajedničkog Bogosluženja stvar prostog naroda i žena, zaboravljajući da u hramu sa strahom zajedno sa ljudima služe Anđeli i da to smatraju najvećim blaženstvom.
* * *
Ne potiče li hladnoća prema zajedničkom Bogosluženju otud što ga jedni ne razumeju, a drugi, iako su učili nauku o Bogosluženju, predavana im je suvoparno, bez primera, upućivana samo razumu, dok je Bogosluženje, budući uzvišeno sazrcanje uma, ujedno, i pre svega, sladost i blaženstvo za srce?
* * *
Sveštenik, kao lekar duše, mora biti bez duševnih bolesti, to jest strasti, da bi druge lečio; kao pastir, mora biti napasan na bogatim pašnjacima jevanđeljskim i svetootačkim, da bi znao gde da napasa slovesne ovce; mora biti iskusan u borbi sa mislenim vucima kako bi umeo da ih odgoni od stada Hristovog; mora biti iskusan i jak u molitvi, uzdržanju; ne sme biti sputan pohotama i slastima ovoga života, naročito pohlepom, slavoljubljem, gordošću; jednom rečju, mora biti svetlost da bi prosvećivao druge, so duhovna, da bi druge čuvao od duševnog kvarenja, i ne sme biti iskvaren strastima. U protivnom, svaki duhovni bolesnik mu može reći: Ljekaru, najpre se sam izliječi (Lk. 4,23), a onda ću ti dopustiti da lečiš mene. Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svog. (Mt. 7,5)
* * *
Srce je tanano, lako, duhovno, nebesko po prirodi svojoj – čuvaj ga; ne opterećuj, ne ozemljuj ga, budi krajnje uzdržan u hrani i piću i uopšte u zadovoljstvima telesnim. Srce je hram Božji. Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog. (1. Kor. 3, 17)
* * *
Budi hrišćanin u srcu, to jest budi uvek iskren u molitvi, u ponašanju prema bližnjima, uvek veruj, nadaj se, budi krotak, nezlobiv, prema svima dobronameran, pravedan, negramziv, saosećajan, milostiv, uzdržan, celomudren, trpeljiv, pokoran, hrabar.
* * *
O, kako je skupo procenio dušu našu, spasenje njeno, Gospod naš Isus Hristos, budući da je radi nas sišao sa nebesa, uzeo na Sebe dušu i telo naše, strašno postradao i za nas umro! A kako ja cenim svoju dušu, njeno večno spasenje? O, ne umem da cenim i dosad nisam naučio da budem u skladu sa ljubavlju moga Spasitelja, sav se prilepivši za zemlju, sav se predavši lenjosti i raznim strastima. Kako da u tebi bude ljubav Božja, Carstvo Božje, kad u tvom srcu caruje ljubav zemaljska, slastoljublje, pohlepa i gordost? To je nemoguće dotle dok ne razapneš tijelo svoje sa strastima i željama (Gak, 5,24): jer niko ne može dva gospodara služiti (Mt. 6,24) i prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo je prema Bogu (Jak. 4,4). Ne ljubite, rečeno je, svijet ni što je u svijetu. Jer sve što je u svijetu je pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja. I svijet prolazi i pohota njegova; a onaj koji tvori volju Božiju ostaje vavijek. (1. Jn 2, 15-17).
* * *
Naš Gospod Bog nas, zbog upornog traženja od Njega milosti Njegovih, hvali, videći u našoj upornosti veru našu i uzdanje u Njega; a mi grešni se gnevimo na one siromahe koji svakodnevno i uporno traže od nas milostinju čak i na decu čije je poverenje u ljude naročito veliko, čija vera u dobrotu drugih nema granica, jer su ona još prostosrdačna i dobra, nezlobiva. Budući srebroljubivi, slastoljubivi, gordi, mi ih često gledamo sa prezirom, na njih, ovčice nezlobive, vičemo, gubimo vlast nad sobom, ne želeći da shvatimo da ih na neumorno traženje milostinje od nas prisiljava glad, nedostatak odeće, obuće, uporno zahtevanje gazdarice ili gazde novca za deo sobe koji im izdaju. Zar upravo oni kod proroka Danila ne vapiju na nas ka Gospodu: veoma se ispunismo poniženja; naročito se ispuni duša naša poruge od uživača, i poniženja od gordeljivaca (Ps. 122,3-4). I, svakako, pre ili kasnije njihov žalosni vapaj će stići na nebo. Šta ja to govorim? Već je odavno dopro do ušiju Gospoda Savaota i pokrenuće gnev Njegov na nas i pravednu osvetu.
* * *
Do sada ni u čemu nisam oskudevao, budući milostiv prema drugima, i neću oskudevati ni u buduće jer Gospod je isti juče i danas (Jev. 13, 8). Nije uzalud rečeno: ruka onog koji daje neće osiromašiti. Do sada mi je Gospod prolazna dobra pribavljao, a ne oduzimao. Slavim milosti Gospodnje, bogati promisao Njegov.
* * *
Ti si predstavnik vere i crkve, o jereju, ti si predstavnik Samoga Hrista Gospoda; ti si dužan da budeš primer krotosti, čistote, hrabrosti, čvrstine, trpljenja, uzvišenog duha. Ti delaš delo Božje i ni pred kim ne treba da kloneš duhom, nikome ne treba da laskaš, da se ulaguješ i da svoj posao smatraš višim od svih poslova ljudskih.
* * *
Ko se navikava da polaže račune o svom životu na ispovesti ovde, taj se neće bojati da daje odgovor na strašnom sudu Hristovom. I radi toga je ovde i ustanovljen krotak sud pokajanja da bismo, očišćeni i ispravljeni ovdašnjim pokajanjem, dali nepostidan odgovor na strašnom sudu Hristovom. To je prva pobuda na iskreno pokajanje i pritom neizostavno jednom godišnje. Što se duže ne kajemo, to je gore po nas same, to uze grehovne postaju zamršenije, to je, znači, teže, polagati račune. Druga pobuda je spokojstvo: što je ispovest iskrenija, duša je spokojnija. Gresi su skrivene zmije koje truju srce čovekovo i sve biće njegovo; ne daju mu mira, neprestano mu izjedaju srce; gresi su bodljikavo trnje koje neprestano bode dušu; gresi su duhovna tama. Pokajnici treba da daju plodove pokajanja.
* * *
Pokajanju pomaže svest, sećanje, uobrazilja, osećanje, volja. Kao što grešimo svim silama duše, tako i pokajanje treba da bude od sve duše. Pokajanje samo na rečima, bez rešenosti na ispravljanje i bez osećanja skrušenosti, naziva se licemernim. Svest o gresima se pomračuje, treba je prosvetliti; osećanje se zaglušuje, otupljuje, treba ga probuditi; volja tupi, oduzima snagu za ispravljenje, treba je prinuđivati: Carstvo nebesko s naporom se osvaja (Mt. 11,12). Ispovest treba da bude iskrena, duboka, potpuna.
* * *
Ah, braćo moja! Nećemo li svi ubrzo iščeznuti sa lica zemlje, i biti kao da nismo ni postojali? Ta gde su dela ljubavi? Gde je ispunjenje zapovesti Tvorca? Gde je duh Hristov u nama? Gde je nezlobivost, gde smirenje, gde ljubav prema dušama, gde nepristrašćenost prema prolaznom? Gde je staranje o duhovnim dobrima? Mi ljudi smo bezumni, najgluplji! Unakazili smo ikonu duša naših, unakazili život svoj, preinačili, naglavačke ga okrenuli. Umesto Hristu – đavolu ugađamo.
* * *
Na ovom tihom, prelepom, zvezdama posutom nebu jednoga dana će se pokazati užasan prizor, pred dolazak Gospoda sa nebesa. O, grešnici, poučavajte se svakodnevno prizorom nebeskim, kad već možete da se poučavate. Sunce će se pomračiti, i mjesec svoju svjetlost izgubiti, i zvijezde s neba pasti. (Mt. 24, 29)
* * *
Postoji, braćo hrišćani, život istinski, pravi, i postoji život prividan, lažan. Življenje radi toga da bi se pilo, jelo, odevalo, bančilo, bogatilo, uopšte življenje radi zemaljskih zadovoljstava ili briga, kao i spletkarenje, podvaljivanje, širenje glasina o drugima – jeste život prividan; živeti radi toga da bi se ugađalo Bogu i bližnjima, da bi se molilo za spasenje duša njihovih i na sve načine pomagalo njihovo spasenje znači istinski živeti. Prvi život je neprestana duhovna smrt, drugi – neprekidan život duha.
* * *
Gospod je rekao o Crkvi Svojoj: sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16, 18). To je rečeno kako o pastirima Crkve, ili jerarhiji crkvenoj, i o svima koji istinski veruju, tako i o svim Svetim Tajnama, o svim dogmatima, zapovestima svete pravoslavne vere, i o svim činoposledovanjima Svetih Tajni, na primer liturgije, sveštenstva, braka, krštenja, miropomazanja, jeleosvećenja koji su ustanovljeni za sva vremena i koji su već mnoge stotine i hiljade godina ostali nepromenjeni. Eto kako je čvrsta Crkva koju je Gospod osnovao! Pamti te reči Gospodnje i nimalo se ne kolebaj, vršeći kakvu Svetu Tajnu. Budi čvrst kao dijamant.
* * *
Volim da se molim u hramu Božjem, osobito u svetom oltaru, kraj prestola ili kraj žrtvenika Božjeg, jer se čudesno menjam u hramu blagodaću Božjom; u molitvi pokajanja i skrušenosti sa duše moje spada trnje, spadaju okovi strasti, i postaje mi tako lako; sva draž, sva privlačnost strasti iščezava, ja kao da umirem za svet, a svet za mene sa svim svojim dobrima; ja oživljavam u Bogu i radi Boga, samo radi Boga, i sav se Njime prožimam i bivam jedan duh sa Njim; postajem kao dete koje se veseli u majčinom krilu; srce moje tada je puno nadnebeskog, slatkog mira; duša se prosvetljuje svetlošću nebeskom; sve vidiš jasno, sve gledaš ispravno, prema svima osećaš prijateljstvo i ljubav, prema samim neprijateljima, i rado ih opravdavaš i opraštaš im. O, kako je blažena duša s Bogom! Crkva je uistinu zemaljski raj.
* * *
Šta je za čoveka najstrašnije? Smrt? Da, smrt. Niko od nas ne može bez užasa da zamisli kako će morati da umre i da ispusti poslednji dah. A kako pate roditelji kada umiru njihova mila deca, kada beživotna leže pred njima? Ali braćo, ne plašite se i ne tugujte preko mere. Isus Hristos, Spasitelj naš, Svojom smrću je pobedio našu smrt i Svojim vaskrsenjem postavio temelj našem vaskrsenju, i mi svake nedelje proslavljamo u Hristu Vaskrslome naše opšte buduće vaskrsenje, i otpočinjemo večni život spram koga je ovaj prolazni život kratak, premda tesan i tužan put; a smrt istinskog hrišćanina nije ništa drugo do usnuće do dana vaskrsenja, ili rođenje za novi život. Dakle, slaveći svake nedelje vaskrsenje Hristovo i svoje vaskrsenje iz mrtvih, učite se da neprestano umirete grehu i vaskrsavate dušama od mrtvih dela, obogaćujte se vrlinom i ne tugujte neutešno za umrlima; naučite da smrt dočekujete bez straha, kao presudu Oca nebeskog koja je vaskrsenjem Hristovim iz mrtvih izgubila svoju strahotu.
* * *
Greh je besmislen i poguban. Na primer, pijanac je od suvišne upotrebe alkohola i bolestan, i čini razna nepristojna i sramna dela na koja se stidi i da pomisli i da ih se seti, a ipak nastavlja da se opija; proždrljivi črevougodnik posle prejedanja oseća teret, pomračivanje sposobnosti, vezanost jezika i sam uviđa da postaje kao životinja ili zver, jer je često pun zlobe i mržnje prema onima koji žive zajedno sa njim i jedu zajedno sa njim ili onima koji traže od njega svakodnevnu milostinju – obuzima ga teskoba i tuga, gubi mir i spokojstvo, postaje nesposoban da misli o onome što je gore odnosno da bude istinski hrišćanin, da živi radi najvišeg cilja postojanja, pa ipak nastavlja da se sladi i prejeda; preljubnik vidi da preljubom oskvrnjuje i obeščašćuje svoju prirodu, dušu i telo, da ih izlaže bolestima, da izopačuje životni poredak koji je ustanovio Tvorac, da se sramoti, pa ipak nastavlja da čini preljube; srebroljubac vidi da mu je bogatstvo teret, da ga lišava njegove duhovne slobode i čini svojim robom, da ga odvraća od Boga i od ljubavi prema bližnjem, odvodi od istinskog života i unosi smrt u dušu, oduzima mir duševni i telesni, nameće teške brige, pa ipak on nastavlja da gomila velika bogatstva i dodaje sebi veliki teret dok iznuren brigama ne oboli i ne umre, naudivši duši svojoj sticanjem bogatstva. Takav je svaki greh gordost, zloba, zavist i drugo.
* * *
Treba ubiti u sebi zemaljsku ljubav, ljubav (strast) prema zemaljskoj telesnoj lepoti, prema slastima, sticanju, telu svome, prema časti, i oživeti ljubav prema nebu istinskoj otadžbini, prema duši stanovnici nebeskih obitališta, prema vrlini, treba zamrzeti sve što voli telo i zavoleti sve što ono prezire, čega se ono plaši (na primer, razmišljanje o smrti, o sudu), ili siromahe, bolesnike, stradalnike.
* * *
Neka ti se podsmevaju, protive kada se nalaziš pod uticajem kakve strasti; nimalo se ne vređaj što ti se podsmevaju i protive, jer ti čine dobro; raspni svoje samoljublje i uvidi pogrešku, zabludu srca svoga. Ali gorko žali one koji se podsmevaju rečima i delima vere i blagočašća, pravde, one koji se protive dobru koje činiš i koje želiš da usadiš u druge. Neka te sačuva Bog ozlojeđenosti prema njima, jer oni su jadni i suza dostojni. Slava Tebi Bože, Spasitelju moj, Koji si me izbavio od tiranije strasti, po molitvi mojoj.
* * *
Kada ste u hramu, opominjite se da se nalazite u živom prisustvu Gospoda Boga, da stojite pred licem Njegovim, pred očima Njegovim, u živom prisustvu Božje Majke, svetih Anđela i crkve prvorodnih, to jest praotaca, proroka, apostola, jeraraha, mučenika, prepodobnih i pravednih, i svih svetih. Sećanje i svest o tome imajte uvek kada ste u hramu, i stojte sa strahopoštovanjem, drage volje, srcem učestvujući u Bogosluženju.
* * *
Ja sam moralno ništavilo: bez Gospoda u meni nema zaista istinite misli i dobrog osećanja, i zaista dobrog dela; bez Njega ja ne mogu da odagnam od sebe pomisao grehovnu, strasno osećanje, na primer, zlobe, zavisti, bluda, gordosti i dr. Gospod je savršenje svega dobrog što mislim, osećam, činim. O, kako je beskrajno široka dejstvujuća blagodat Gospoda u meni! Sve je za mene Gospod, i tako jasno, neprestano. Moja je – samo grehovnost, moje su samo nemoći. O, kako treba da volimo Gospoda koji je blagovoleo da nas pozove iz nebića u biće, da nas počastvuje likom i podobijem Svojim, da nas nastani u raju sladosti, pokori svu zemlju, i kad prekršismo zapovesti Njegove, kada se zanesmo obmanom đavola i neizmerno uvredismo Tvorca svoga svojom nezahvalnošću, i primismo u se odlike kušača – gordost, zlobu, zavist, nezahvalnost i sve njegove zle veštine kojima je počeo da nas poučava, kao svoje sužnje – On nas nije zauvek odbacio, već je blagovoleo da nas iskupi od greha, prokletstva i smrti pod koje smo grehom potpali, i Sam se na kraju vekova pojavio na zemlji, primio našu prirodu; Sam je postao moj Učitelj, Iscelitelj, Čudotvoritelj, Spasitelj; Sam je primio za nas pogubljenje, umro je za nas da ne bismo poginuli večno, vaskrsao da bi i nas po smrti vaskrsao, vazneo se na nebo da bi i nas, grehom pale, onamo uzveo, i postao nam je sve: hrana, piće, svetlost, očišćenje, svetinja, zdravlje, snaga koja štiti, spasava, čuva i milosti podaje.
* * *
Ja sam ništa, ali zbog blagodati sveštenstva, davanjem božanskog Tela i Krvi, postajem drugi ili treći vinovnik isceljenja od bolesti; preko mene blagodat Duha preporađa za novi život decu i odrasle, savršava u Svetoj Tajni Evharistije telo i krv Isusa Hrista, sjedinjuje verne sa Božanstvom; preko mene razrešuje i svezuje grehove ljudske, zatvara i otvara nebo, daje dušespasonosne savete, pravila i ostalo. O, kako je poštovanja dostojan sveštenički čin! Braćo, vidite li koliko dobrih dela izliva na vas Tvorac i Spasitelj preko sveštenika!
* * *
Veoma često magla duha zlobe okružuje naše srce i ne da nam da mirno govorimo sa našim bližnjima koji su nas jednom ili nekoliko puta uvredili ili pokazali svoju nedobronamernost prema nama. Treba usrdno moliti Gospoda da On Sam razagna tu maglu zlobe i ispuni srce naše dobrotom i ljubavlju, čak i prema neprijateljima našim, jer oni su zaslepljeni strastima – gordošću, zavišću, lakomošću, zlobom, ponekad ni sami ne znaju šta čine, kao što nisu znali ni neprijatelji Gospoda Isusa Hrista koji su Ga celoga života proganjali i najzad ubili sramnom smrću. Valja se opominjati da se hrišćanska vera sastoji upravo u tome da se vole neprijatelji: Jer ako ljubimo samo one koji nas ljube, šta odviše činimo? Ne čine li tako i neznabošci? (Mt. 5,46-47)
* * *
Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati. (Mt. 6,33) Kako iskati najpre Carstvo Božije? Na sledeći način: recimo, želiš da ideš odnosno putuješ, da ploviš nekuda iz kakve svakodnevne, privremene potrebe. Pomoli se najpre Gospodu da ispravi puteve srca tvoga, a onda i predstojeći telesni put, odnosno da usmeri put života tvoga po zapovestima Svojim i želi to svim srcem, i češće ponavljaj svoju molitvu za to. Gospod će, videći tvoju iskrenu želju i staranje da živiš po zapovestima Njegovim, postepeno ispraviti sve puteve tvoje. Dalje, ako, na primer, želiš da ti u sobi bude čist vazduh, ili ideš da se prošetaš na svežem vazduhu, seti se čistog i nečistog srca. Mnogi od nas vole da provetravaju sobu (i to je divno) ili da šetaju na svežem vazduhu, a ne pomišljaju o neophodnosti čistote duha ili srca (tako reći, duhovnog vazduha, daha života) te, živeći u svežem vazduhu, dopuštaju sebi nečiste pomisli, nečiste pokrete srca ili čak govorenje sramotnih reči i sam telesni blud. Ako tražiš veštastvenu svetlost, seti se svetlosti duhovne koja je neophodna duši i bez koje ona ostaje u mraku strasti, u mraku duhovne smrti. Ja u svijet siđoh kao svjetlost, govori Gospod, da svako ko vjeruje u mene ne ostane u tami. (Jn. 12,46) Vidiš li i čuješ kako bura besni i zavija, čitaš li o brodolomima, seti se bure strasti ljudskih koje izazivaju svakodnevnu huku i pometenost u srcima ljudskim i razbijaju duhovnu lađu duše, ili lađu ljudskog društva, i moli usrdno Gospoda da ukroti buru grehova, kao što je nekada rečju ukrotio buru na moru, i da iskoreni iz srdaca naših strasti naše i vaspostavi stalni mir. Ako osećaš glad ili žeđ i hoćeš da jedeš ili piješ, seti se gladi i žeđi duše (ona je žedna istine, opravdanja u Isusu Hristu, osvećenja) koje ako ne zadovoljiš, duša tvoja može umreti od gladi, pritisnuta strastima, onemoćala, izmučena, i zadovoljavajući telesnu glad, ne zaboravljaj da utoliš, tim pre i najpre, duhovnu glad besedom sa Bogom, čistosrdačnim pokajanjem zbog grehova, čitanjem jevanđeljske istorije i jevanđeljskih pouka, a osobito pričešćivanjem božanskim Tajnama tela i krvi Hristove. Ako voliš da se lepo oblačiš ili kada oblačiš odeću, seti se nepropadljive odeće pravde u koju treba da bude odevena duša naša, ili Hrista Isusa, Koji je duhovna odeća naša, kao što je rečeno: koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3, 27). Strast za lepim odevanjem veoma često potpuno istiskuje iz srca samu misao o nepropadljivoj odeći duše i ceo život pretvara u ispraznu brigu o otmenosti u odevanju. Ako si učenik, student bilo koje školske ustanove, ili činovnik kakvog nadleštva, oficir neke od jedinica, ili tehnolog, slikar, skulptor, fabrikant, radnik kakvog pogona, pamti da je prva nauka svakoga od nas biti pravi hrišćanin, iskreno verovati u Boga triipostasnog, besediti sa Bogom svakoga dana u molitvi, učestvovati u Bogosluženju, pridržavati se propisa i uredaba Crkve, i pre posla, i tokom posla, i nakon posla nositi u srcu ime Isusovo, jer je On svetlost, snaga, svetinja naša, pomoć naša.
* * *
Čudna stvar: ma koliko se brinuli o svom zdravlju, ma kako se čuvali, ma kakva najzdravija u najukusnija jela jeli, ma kakve zdrave napitke pili, ma koliko se na svežem vazduhu šetali, ipak smo na kraju krajeva podložni bolestima i truljenju. A svetitelji koji su prezirali telo, koji su ga umrtvljivali neprestanim uzdržanjem i postom, ležanjem na goloj zemlji, bdenjem, trudovima, molitvom neprestanom, obesmrtili su i dušu i telo svoje; naša tela koja se hrane mnogo i raznim poslasticama, ispuštaju smrad po smrti, a ponekad i za života, a njihova tela miomirišu i zdrava su kako za života, tako i po smrti. Čudna stvar: mi gradeći rušimo svoje telo, a oni su ga rušeći gradili; mi, oblivajući ga miomirisima, ne izbegavamo njegov smrad, a oni su, ne brinući o miomirisu tela, već o tome da duša bude miomirisna Bogu – omiomirisali svoja tela. Braćo moja! Shvatite zadatak, cilj svoga života. Mi moramo da umrtvljujemo mnogostrasno telo ili strasti telesne uzdržanjem, trudom, molitvom, a ne da oživljavamo njega i strasti njegove sladokustvom, prezasićivanjem, lenjošću.
* * *
Dobro je u svakom pogledu udeljivati prosjacima: sem pomilovanja na strašnom sudu i ovde, na zemlji, oni koji daju milostinju često dobijaju velike milosti od bližnjih, i ono što drugi dobijaju za veliki novac, njima daju badava. Zapravo, neće li najčelovekoljubiviji, najpravedniji i preštedri Otac nebeski milostive prema čedima Njegovim nagraditi i ovde, kako bi ih podstakao na veća dela ili makar na nastavljanje tih istih dela milosrđa i na ispravljanje nemilostivih koji se podsmevaju milostivima? Nagradiće i dostojno i pravedno.
* * *
Koliko praznih i neprestanih izgovora nudi nenavidnik roda ljudskog za mržnju prema bližnjima našim, tako da se ili neprestano ljutiš na ljude, ili neprestano osećaš zlobu, živiš po paklenoj sverazrušujućoj volji demonskoj. Ne juri za njegovim utvarama, ostavi svako neprijateljstvo i voli svakog, jer je ljubav od Boga.
* * *
Gospode, Ti neprestano pobeđuješ pakao u meni po molitvi mojoj, i ako do sada još nisam u paklu, to je Tvoja milost, Gospode, Pobeditelju pakla! Slava Tebi, Dobrotvore, Spase naš! Šta bi sa nama bilo bez Tebe? Bili bismo prave zveri i jedno drugo bismo istrebili. Ono što bi bilo sa pojedincima, bilo bi i sa narodima. Kada bi pojedinci i narodi živeli po Jevanđelju Tvome, tada ne bi bilo neprijateljstva, razmirica, ratova. Kada ćemo u potpunosti postati svesni neophodnosti da radi našeg dobra prolaznog i večnog živimo po Jevanđelju? A sada je tako malo i onih koji čitaju Jevanđelje!
* * *
Gospode, ispovedam pred Tobom da nije u letnjikovcu, da nije u šumi život i zdravlje i krepost duhovnih i telesnih snaga, već kod Tebe u hramu, osobito na liturgiji i u životvornim Tvojim Tajnama! O, najveće su blaženstvo Svete Tajne! O, Svete Tajne koje život daju! O, ljubav su neizreciva božanstvene Tajne! O, božanstvene Tajne su čudesno i neprestano promišljanje Gospoda Boga o spasenju i oboženju našem! O, praobraz su večnog života božanstvene Tajne!
* * *
Vladičice moja, Presveta Bogorodice! Tebi se moljah pred liturgiju da mi izmoliš blagodat kako bih je savršio sa velikom snagom, u slavu Božju, na spasenje sveta i moje sopstveno! Ti si sve uredila na dobro. Blagodarim Ti, svedobra Pomoćnice, brza Poslušnice, nado nepostidna!
* * *
Koliko mi je dobročinstava do sada pružila vera Hristova! Ne govoreći o bezbroj drugih dobročinstava, reći ću o jednom: koliko je duševnih nemira, strasti ona progonila i umirivala me! Koliko je krivih težnji srca ispravila! Koliko su puta gresi bili očišćeni i duša spasena od duhovne smrti! I kako je blizu Gospod naš onome ko veruje! On je kao vazduh, kao disanje usta naših, disanje srca našeg, duše naše.
* * *
Kao jerej, moli se naročito za očišćenje, prosvećenje, osvećenje i obnovljenje ljudi Božjih i za svoje obnovljenje, jer iako često piješ krv Novoga Zaveta i jedeš životvorno telo Jagnjeta Božjeg Koje može brzo da te preporodi i obnovi, ipak se zbog svog nemara do sada nisi preporodio i nisi se obnovio, budući da si se u dubini srca predao istim onim strastima koje su u tebi bile i ranije. I prinosi Bogu plamenu molitvu za obnovljenje svoje i ljudi Njegovih. Bogu je to najprijatnija žrtva. Prinosi je sa verom, čvrstom nadom, ljubavlju nelicemernom: jer za Onoga Koji je došao da od stare haljine načini novu i da sipa novo vino u stare mehove, molitva za obnovljenje je miomirisni tamjan i pomoć namerama Vladike o preporodu roda ljudskog, oronulog od greha.
* * *
Ko bez roptanja ispunjava poslušanje ima veliki plod za dušu: što vidimo kako iz primera Gospoda Isusa Hrista Koji je za poslušnost vaznesen, po ljudskoj prirodi, iznad svakoga načalstva, i vlasti, i gospodstva, iz primera svih svetih Božjih koji su za poslušnost Sinu Božjem, Jevanđelju Njegovom, udostojeni neraspadljivih venaca nebeskih i večnog života sa Bogom i sa svetim Anđelima Njegovim. Sem toga, ko je poslušan ima bogat plod i za telo: jer što lenjivci gube, to marljivi i usrdni koji vrše poslušanje stiču. Stoga je poslušnost plodonosna za dušu i za telo i ako nije plodonosna za telo, onda je neizostavno plodonosna za dušu. Dakle, neka svako bude poslušan za dobro, a ne za zlo.
* * *
Biti smiren znači smatrati sebe zbog grehova svojih dostojnim svakog poniženja, uvrede, gonjenja, batina; a biti krotak znači nezlobiva srca podnositi nepravde koje nam se nanose, pogrde i drugo, i moliti se za neprijatelje svoje.
* * *
Sečivo bola koje nehotice zariješ u tuđe srce, ući će i u tvoje srce, po strogom zakonu uzvraćanja po delima našim: kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti (Mt. 7,2). Ako ne želiš bol, ne nanosi ga drugome.
* * *
Ako ljudi tako dugo služe ovozemaljskoj taštini i primoravaju nas da, često uzalud, čekamo kada će sa tim završiti, nećemo li onda mi, služitelji Božji služiti Gospodu Bogu polako, sa zastajanjem, sa razumevanjem, sa osećanjem, sa velikim strahopoštovanjem i usrđem, čitajući molitve razgovetno, jasno? Pa bolje da oni čekaju nas, nego mi njih. Neka to bude, Gospode, pri svakom sveštenosluženju, pri svakom savršavanju Svetih Tajni. I Ti daj sve to: jer bez Tebe ne možemo činiti ništa (Jn. 15,5).
* * *
Pravi hrišćanin nikada ne zaboravlja da je on u ovom svetu zarobljenik đavola i neprestano uzdiše za duhovnom slobodom koju Sin Božji daruje svima koji veruju u Njega i koji ulažu napor da se oslobode od robovanja grehovima; pravi hrišćanin živi oprezno, koristeći se umereno svim zemaljskim stvarima, ne provodi vreme u praznoslovlju i praznim igrama, nije lakom, ne zavidi, neprekidno se moli, kaje se zbog grehova svojih.
* * *
Kažu: nije važno da li se jede mrsno tokom posta, nije u hrani post; nije važno da li se nosi skupa, lepa svečana odeća, da li se odlazi u pozorište, na večernje zabave, na maskarade, da li se nabavlja predivno skupo posuđe, nameštaj, skupe kočije, brzi konji, sakuplja i gomila novac i drugo; ali zbog čega se srce naše odvraća od Boga, Izvora života, zbog čega gubimo večni život? Zar to ne biva zbog stomakougađanja, zbog skupocene odeće, kao bogataš iz Jevanđelja, zbog pozorišta i maskarada? Zbog čega postajemo bezdušni prema siromašnima i čak prema svojim srodnicima? Zar to ne biva zbog pristrašćenosti naše prema slastima, uopšte prema stomaku, prema odeći, prema skupom posuđu, nameštaju, kočijama, novcu i drugom? Može li se služiti Bogu i mamonu (Mt. 6, 24), biti prijatelj sveta i prijatelj Božji, služiti Hristu i velijaru. Zbog čega su Adam i Eva izgubili raj, pali u greh i smrt? Nisu li samo zbog hrane? Pogledajte dobro, zbog čega mi ne marimo za spasenje duše svoje koja je bila tako skupocena Sinu Božjem; zbog čega gresima grehe dodajemo, neprestano upadamo u protivljenje Bogu, u život isprazan, nije li to zbog pristrašća prema zemaljskim stvarima, i osobito prema slastima zemaljskim? Zbog čega grubi srce naše? Zbog čega postajemo telo, a ne duh, izopačujući svoju moralnu prirodu, nije li to zbog pristrašća prema hrani i drugim zemaljskim dobrima? I kako posle toga govoriti da nije važno da li se jede mrsno za vreme posta? To što mi tako govorimo jeste gordost, lažno umovanje, neposlušnost, nepokornost Bogu i udaljavanje od Njega.
* * *
Od kakve duboke gnojne rane, od kakve smrtonosne rane, od kakvog ubistvenog daha greha je došao da nas spase nebeski Lekar, Gospod Isus Hristos! Ko će to do kraja dokučiti? Niko. Samo delimično, iz svog iskustva, neki od nas vide dubinu bezdana u koji smo pali grehom, svu svoju slabost za dobro, svu snagu i bezdan zla ili greha koji se gnezdi u našem srcu. Ali i to nam daje da vidimo blagodat Božja koja prosvetljuje naša pomračena srca. Prirodnim razumom čovek to ne vidi i zato ne može da vidi i oseti potrebu za ispravljanjem, i da ima snage za to ispravljanje i obnavljanje.
* * *
Blagodarim Gospodu, silnom u dobroti i dobrom u kreposti Svojoj, za pomilovanje brzo i veliko, za isceljenje dubokih rana srdačnih, grehom pričinjenih. Što nije mogla da učini kućna dugotrajna molitva, učinio je samo dodir životvornog, slavnog i strašnog prestola Božjeg u hramu svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla: rana srca, nemir, tuga i teskoba su najednom nestale kao da je veliki kamen pao sa srca, i ja sam postao miran, u srcu se javila lakoća, prostor i smelost. Čudesna su dela Tvoja, Gospode! Čudesan si Ti koji sediš na prestolu slave Svoje, u hramovima hrišćanskim, Gospode, Sudijo najpravedniji i Spasitelju mnogomilostivi i Svedržitelju! Slava nepobedivoj dobroti Tvojoj, slava beskrajnoj sili Tvojoj, Care vekova!
* * *
Braćo, među bićima koja je Bog stvorio postoje privremena, prolazna kakva su sva nerazumna živa i neživa stvorenja, organska i neorganska, pa i sam svet koji će proći: jer prolazi obličje ovoga svijeta (1. Kor 7,31), i postoje večna, neprolazna, kakva su: Anđeli i duše ljudske, sami demoni sa njihovim satanom. Čoveku zemaljski život, život u telu, služi samo kao priprema za život večni koji treba da otpočne posle smrti tela. Zato treba bez odlaganja koristiti ovdašnji život, radi pripreme za drugi, i radeći za zemaljski život uglavnom radnim danima, nedeljom i prazničnim danima svecelo služiti Gospodu Bogu, posvećujući ih Bogosluženju, čitanju reči Božje, bogomišlju, dušespasonosnim razgovorima, dobrim delima, osobito milosrđu. Teško sagrešuje onaj ko zapostavlja duhovno delo svog vaspitanja za večni život u gornjem svetu. Kako je moguće zaboraviti svoje krajnje naznačenje? Kako je moguće biti tako neblagodaran pred Tvorcem koji nas je stvorio po Svom obrazu i podobiju za nepropadljivost i radi sjedinjenja sa Sobom i Koji nas je iskupio krstom Svojim i radi nas otvorio vrata Carstva nebeskog? Kako se mnogi od nas mogu izjednačavati sa stokom nerazumnom i postajati joj slični (Ps. 48,13; 21)? Gore imajmo srca. (Vozglas na liturgiji)
* * *
Telo je, kao prolazna odeća duše, truležno, i ne predstavlja pravi život čoveka; istinski život je život duhovni. Ako i pocepaš, uništiš odeću čovekovu, on sam će ostati živ: tako posle ubijanja, posle smrti, raspadanja tela, duša ostaje živa. Stoga se najviše starajmo o duši, o njenom spasenju!
* * *
O, hrame sveti, kako je dobro, slatko moliti se u tebi! Jer gde je plamena molitva, ako ne među tvojim zidovima, pred prestolom Božjim i pred licem Onoga Koji na njemu sedi! Zaista se duša topi od umilenja molitvenog, i suze teku niz obraze kao voda. Slatko je moliti se za sve.
* * *
Divim se veličini i životvornosti božanskih Svetih Tajni: starica koja je pljuvala krv i bila potpuno iznemogla, koja ništa nije jela, od pričešća Svetim Tajnama koje sam joj dao počela je da se oporavlja tog istog dana. Devojka koja je bila na ivici smrti, posle pričešća Svetim Tajnama tog petog dana je počela da se oporavlja, da jede, pije i govori, dok je do tada bila gotovo bez svesti, jako se bacakala i ništa nije jela, ni pila. Slava životvorećim i strašnim Tajnama Tvojim, Gospode!
* * *
Budi veran Bogu uvek i u svemu: govoriš li molitvu Oče naš, izgovaraj svaku reč iskreno, sa strahopoštovanjem, samo ka Bogu upravivši um i srce, ne obraćajući pažnju ni na koga; govoriš li kakvu drugu molitvu, čitaj opet od sve duše, svim srcem, ne obraćajući ni na koga i ni na šta nepotrebnu pažnju. Neprijatelj našega spasenja posebno se upinje da odvuče naše srce i um od Boga kada pristupamo služenju Njemu, i trudi se da preljubnički priveže naše srce i misao za nešto sporedno. Uvek, u svakom trenu, budi sa Bogom, naročito kada Mu prinosiš molitvu: naročito tada Mu budi veran i odan. Ako Ga izneveriš – od života ćeš otpasti, u tugu i teskobu ćeš sebe gurnuti.
* * *
Ka hrani i piću ne hitaj, nego pre ka delu Božjem pohitaj i vršeći delo Božje na hranu i piće ne pomišljaj. Čvrsto se sećaj pred Kim stojiš, sa Kim besediš, Koga pesmom slaviš: sav budi u Bogu, svecelo samo Njemu pripadaj, moli se svim srcem, poj svim srcem, za bližnje služi kao za sebe, toplo, svesrdačno, svim srcem i mišlju. Gospode, pomozi: bez Tebe ne mogu činiti ništa (Jn. 15, 5).
* * *
Ako je srce čisto, onda je i ceo čovek čist; ako srce nije čisto ni ceo čovek nije čist: jer iz srca izlaze zle pomisli, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule… (Mt. 15, 19) Ali svetitelji su svi postom, bdenjem, molitvom, bogomislijem, čitanjem reči Božje, mučeništvom, trudovima i znojem stekli čisto srce i u njih se uselio Duh Sveti, očistio ih od svake nečistote i osvetio ih osvećenjem večnim. Staraj se i ti više od svega o očišćenju srca. Srce čisto sazdaj u meni, Bože! (Ps. 50,12)
* * *
Ne ceni darove Božje cenom srebra i zlata. Badava si dobio, budi spreman da badava i daješ. Nagradu za trudove prepusti dobroj volji onih koji primaju Svetu Tajnu, i za one koji nude ili treba da ponude najmanju platu za duhovni trud tvoj, trudi se sa isto onoliko drage volje sa koliko se trudiš za one koji nude veliku nagradu. Tokom dela Božjeg ne misli o novcu, ne vređaj Duha Božjeg i nemoj prodavati darove Božje, da ne budu novci tvoji s tobom na pogibao. Ah, mnogi zbilja jedni prodaju, a drugi kupuju ili misle da novcem kupe darove Svetoga Duha, poput Simona čarobnjaka.
* * *
Hranu i piće treba koristiti samo radi jačanja svojih snaga, a ne radi sladokustva, i ne jesti kada priroda to ne traži. Mnogi od nas (i ja prvi), ako se ne pokaju i ne isprave, biće osuđeni za to što nisu pravovremeno jeli i pili, te su tako i pored razuma živeli kao nerazumne životinje i pomračivali svoje nerazumno srce. Zabavljali ste se hranom i pićem, i često ste jeli i pili kada nije trebalo da jedete i pijete: teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti (Lk. 6,25). Naslađivaste se na zemlji, uhraniste srca vaša, kao na dan zaklanja. (Jak. 5, 5)
* * *
Eto na tu vašu svakodnevnu radnju, na uzimanje hrane i pića obratite najstrožu i najpomniju pažnju, jer od hrane i pića, od kakvoće i količine njihove veoma mnogo zavisi vaša duhovna, društvena i porodična delatnost. Pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom (Lk. 21,34); a i čaj i kafa spadaju takođe u pijanstvo, ako se neblagovremeno i prekomerno koriste. O, teško nama koji smo siti sada i koji često sa potcenjivanjem gledamo na darove Božje!
* * *
Đavo preko tela našeg i uopšte preko veštastvenosti deluje na nas na štetu našu. Tako on preko vina, čaja, kafe, preko poslastica, uopšte, preko novca, odeće i ostalog raspaljuje naše strasti. Zato se treba dobro čuvati mnogog ispijanja vina, čaja ili kafe ili jedenja poslastica, naročito bez druge bitne, jake i zdrave hrane. A te poslastice treba koristiti na poslednjem mestu, u najumerenijoj količini.
* * *
Evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. (Lk. 22, 31) Evo ko tako silno razvejava naše misli u hramu prilikom Bogosluženja, kod kuće na molitvi; evo ko odvlači naše misli od Boga, od duše naše i duša ljudskih, od nebeskog i večnog; evo ko nas zaokuplja zemaljskim tricama ili zemaljskom ispraznošću, zemaljskim ništavnošću, zemaljskom obmanom: hranom, pićem, odećom, stanovima itd. itd. Treba da se molimo jedni za druge da ne osiromaši vera naša, kao što se Spasitelj molio za Petra.
* * *
Obilno se hraneći postaješ telesni čovek koji nema duha, ili telo bezdušno; a posteći, privlačiš sebi Duha Svetoga i postaješ duhovan. Uzmi nepokvašeni pamuk, on je lagan, i u maloj količini lebdi u vazduhu, ali ako ga pokvasiš, postaće težak i odmah će pasti na pod. Tako je i sa dušom. O, kako dušu treba postom čuvati!
* * *
Ima li koristi od nevoljne, spoljašnje molitve? Nema; ona je Bogu mrska. Isto se odnosi i na učenje. Učenje nevoljno, napamet, ne donosi koristi. Kao što molitvenik koji se nevoljno moli samo prebira reči, a njihovu snagu ne razumeva i ne oseća, i ne prosvetljuje, ne zagreva, ne oživotvoruje njima srce svoje, tako i učenik koji nevoljno uči. Treba navikavati na dobrovoljno učenje, treba učiti razmišljanju o onome što se izgovara.
* * *
Kojim se imenom po veri nazivaš? Hrišćaninom. Šta ono znači? Označava to da sam ud velikog tela Hristovog koje se naziva Crkvom Hristovom, da sam Hristov sluga i poslušnik. Na šta te obavezuje ime hrišćanina? Na to da uvek imam Hrista u mislima i srcu svom, da uvek imam duh Njegov celog života svog, podražavajući Njegovom životu, izvršavajući Njegove svete zapovesti i da mislim o onome što je gore gdje Hristos sjedi s desne strane Boga (Kol. 3, 2; 1), prezirući ono što je dole.
* * *
Šta je svetost? Lišenost svakog greha i punota svake vrline. Tu lišenost svakog greha i vrlinski život dostižu samo malobrojni usrdni hrišćani, i to ne odjednom, već postepeno, dugotrajnim i mnogim tugama, bolestima i trudovima, postom, bdenjem, molitvom, i to ne svojom snagom, već blagodaću Hristovom. Samo je Vladičica Bogorodica od najranije mladosti Svoje od same utrobe majčine osvećena, i potom Ju je u Svetinji nad Svetinjama Gospod osvetio savršenim osvećenjem kroz Njenu neprestanu molitvu, čitanje reči Božje i razmišljanje o Njemu, kroz pouke nebeskih, čistih, bestelesnih Sila, osobito kroz Svoje unutarnje prosvećenje. Svetinja odgovara u prirodi svetlosti sunčevoj i belini snega, a greh tami koja je tuđa svetlosti, i prljavštini ili rđi.
* * *
Gledajući ikonu Božje Majke sa predvečnim Mladencem, zadivi se kako se isto tako Božanstvo sjedinilo sa čovečanstvom, proslavi dobrotu i svemoć Božju i, poznavši svoje ljudsko dostojanstvo, živi dostojno visokog zvanja na koje si pozvan u Hristu, to jest zvanja čeda Božjeg i naslednika večnog blaženstva.
* * *
Zašto Gospod čoveku produžuje dane na zemlji? Da bi čovek imao vremena da se pokaje i očisti od grehova i strasti, i da bi istina i ljubav potpuno prodrle u srce putem obučavanja čula njegovih u pogledu dobra i zla.
* * *
Šta su duše ljudske? To je jedna te ista duša ili jedan te isti dah Božji koji je Bog udahnuo u Adama, koji se od Adama i do sada rasprostire na čitav rod ljudski. Svi ljudi su stoga isto što i jedan čovek ili jedno veliko stablo čovečanstva. Otud zapovest najprirodnija, zasnovana na jedinstvu naše prirode: ljubi Gospoda Boga svojega (prvolik svoj, Oca svojega) svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom, i bližnjega svojega (jer ko mi je bliži od sličnog mi, istokrvnog mi čoveka) kao samoga sebe (Mk. 12, 30-31). Prirodna je neophodnost ispunjavanja tih dveju zapovesti.
* * *
Svakog čoveka koji ti dolazi, osobito sa duhovnim ciljem, primaj ljubazno i veselo, pa bio to i prosjak ili prosjakinja, i u sebi se smiruj pred svakim, smatrajući sebe nižim od njega, jer si od Samog Hrista postavljen da budeš sluga svih, a svi su udovi Njegovi premda, kao i ti, na sebi nose rane sagrešenja.
* * *
U istinu Jevanđelja i onoga što se čita u Crkvi ne sme se sumnjati. Sve što je u Jevanđelju i u Crkvi jeste disanje Duha istine, srebro ražeženo (u ognju), očišćeno od zemlje, pretopljeno sedmostruko (Ps. 11, 7), život, mir i sladost duhovna. Teško onome ko sumnja: duh laži će ga pomračiti, stegnuti i baciti u čamu i tugu. Iskustvo.
* * *
Gospodu, kao najčedoljubivijem Ocu, milo je kada se iskreno molimo za ljude – decu Njegovu, i kao što su roditelji, na molbu dobre i poslušne dece svoje, milostivi prema rđavoj, hirovitoj i zločestoj čeljadi, tako je i Otac nebeski, zbog molitve onih koji su Njegovi (2. Tim. 2,19) ili zbog molitve za narod jereja Svojih odenutih blagodaću, milostiv i prema nedostojnima, kao što je pomilovao i milovao nepokorni i ropćući jevrejski narod u pustinji zbog molitava Mojsejevih. Ali kakva je to plamena molitva bila!
* * *
O slavi presvetog imena Vladike Gospoda Isusa Hrista i Vladičice Bogorodice. Hiljadu puta sam osećao u srcu svom da posle pričešća Svetim Tajnama ili posle usrdne kućne molitve, uobičajene ili povodom kakvog greha, strasti, tuge, i teskobe, Gospod, molitvama Vladičice, ili Sama Vladičica, po dobroti Gospoda, kao da su mi davali novu prirodu duha, čistu, dobru, veličanstvenu, svetlu, mudru, krotku, umesto nečiste, potištene i trome, malodušne, mračne, tupe, zle. Mnogo puta sam se menjao čudesnom, velikom promenom, na svoje sopstveno čuđenje, a često i tuđe. Slava dobroti Tvojoj, Gospode! Slava milostima Tvojim, Gospode, koje pokazuješ na meni grešnom!
* * *
Naš život je ljubav – da, ljubav. A gde je ljubav, tamo je i Bog, a gde je Bog, tamo je sve dobro. Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati. (Mt. 6, 33) Dakle, sa radošću sve hrani i pričinjavaj im zadovoljstvo, sa radošću svima ugađaj i uzdaj se u svemu u Oca nebeskog, Oca milosti i Boga svake utehe. Prinosi na žrtvu ljubavi prema bližnjem ono što ti je dragoceno. Prinosi svog Isaka, svoje srce mnogostrasno, na žrtvu Bogu, kolji ga svojom voljom, raspinji telo sa strastima i pohotama. Sve si dobio od Boga, budi spreman i da daš sve Bogu da bi, pošto budeš u malom veran Gospodu svome, potom bio postavljen iznad mnogih. U malome si Mi bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti. (Mt. 25, 23) Smatraj maštom sve strasti, kao što si se u to hiljadu puta uverio. Amin.
* * *
O kako mudar mora biti hrišćanin u životu! On mora biti nalik na mnogookog Heruvima – sav mora biti oko, sav um i razmišljanje neprestano, izuzev slučajeva u kojima je potrebna vera bez razmišljanja.
* * *
Hrišćanine, pamti i vazda u mislima i u srcu nosi velike reči molitve Gospodnje: Oče naš Koji si na nebesima (Zapamti, ko je naš Otac? Bog je Otac naš, Ljubav naša. Ko smo mi? Mi smo deca Njegova, a među sobom braća. U kakvoj ljubavi među sobom treba da žive deca takvog Oca? Da ste djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova. (Jn. 8, 39) Takva dela mi treba da činimo.) Da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja. Hljeb naš nasušni daj nam danas (hleb naš (sve je zajedničko), a ne moj; samoljublje mora biti izgnano iz srdaca dece Božje: mi smo jedno) i oprosti nam dugove naše (ako hoćeš i voliš da ti Bog oprašta grehove, smatraj uobičajenim opraštanje grehova i ljudima koji se o tebe ogrešuju, znajući da ljubav dugo trpi i da je blagotvorna). Ne uvedi nas u iskušenje (i sam se ne upuštaj u iskušenja; ne daj nozi tvojoj da se spotiče, niti će zadremati čuvar tvoj. Gospod je pokrov tvoj na desnoj ruci tvojoj (Ps. 120,3; 5). No izbavi nas od zloga (sam mu se svojom voljom nemoj predavati, i Gospod te njemu neće dati). Jer je Tvoje carstvo (za jedinog Cara priznaj Boga i jedino Njemu služi) i sila (u Njegovu se svemoćnu silu uzdaj) i slava (o Njegovoj slavi revnuj svim silama i celoga života) u vijekove (On je večni Car, a carstvo satane će brzo proći, kao otimačko, lažno). Amin. Sve to je istinito. Pamti više od svega ovu molitvu i češće je izgovaraj u mislima i razmišljaj šta u njoj znači svaka reč, izraz i moljenje.
* * *
Braćo i sestre, rodili ste se ponovo (nakon rođenja od roditelja) vodom i Duhom, postali ste tada deca Božja, recite da li dostojno takvog visokog zvanja živite? Živite li onako kako treba da žive deca Božja? Da li se iz vaših postupaka vidi da je vaše življenje na nebesima (Fil. 3, 20)? Da li se vidi da očekujete opet sa nebesa Gospoda svoga, kao što nam je On obećao u Svojoj svetoj reči? Prezirete li ono što je dole, težite li svim srcem onome što je gore? Ljubite li svet preljubotvorni i grešni? Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu. Prijateljstvo prema svijetu neprijateljstvo je prema Bogu. Jer sve što je u svijetu je pohota tjelesna, i pohota očiju, i nadmenost življenja. (1. Jn. 2, 15. 16; isp. Jak. 4, 4) Svet je ovaj razapeo i do sada razapinje Sina Božjeg. Braćo i sestre, brinite o tome da li živite po Jevanđelju. Ili suprotno njemu? Čitajte češće prve glave jevanđelja od Mateja.
* * *
Spasi nas, rod Tvoj, Vladičice! Spasi nas, istokrvne Tvoje! Spasi nas, Mati Živoga i Mati svih nas, premda i nismo dostojni nazivati Te Majkom svojom! Očisti, osveti, utvrdi i spasi nas molitvama Tvojim!
* * *
Šta će mi imovina? Da bih od nje živeo ja i moja porodica, i moji srodnici, da bih davao siromasima, a ne da bih je zgrtao. Meri štedro da bi ti štedro odmerio Bog prema žrtvi tvojoj. Pritom su sva imovina ili sredstva za život Božji, a ne naši, a Bog je Načelnik života: On se stara o održavanju našeg života preko nas samih ili preko drugih, ili neposredno. Sami sebe i jedan drugog i sav život naš Hristu Bogu predajmo. (Jektenija) Govorimo: valja nam živeti, a Bog je život naš: znači i sva sredstva za život Bog daje i daće.
* * *
Mnogi svetovni časopisi i novine čiji se broj izuzetno povećao, odišu zemaljskim duhom, često bogoprotivnim, dok hrišćanin ima mogućnost da bude građanin ne samo zemlje, nego i neba, i treba da misli i o nebeskom. Paganska drevna književnost često je, čini se, bila bolja i čistija (Ciceron), uzvišenija po svojim načelima i pobudama nego književnost hrišćanskih naroda. Hrišćanski narodi, koji bi većinom morali biti slovesna, to jest bogopodobna bića, neprestano i silno vređaju Ipostasno Slovo Očevo, Gospoda našeg Isusa Hrista, u usmenoj i štampanoj reči koja se u izobilju uludo troši i čak na sablazan hrišćana koje svetovna literatura odvlači od čitanja reči Božje i dela svetih otaca. Umnožavanjem lažnih reči urednici i izdavači časopisa i novina love i zavode slovesno stado Hristovo. O, Slovo Božje! Kakav ćemo odgovor dati na strašnom sudu Tvome!
 


 
NAPOMENE:

  1. Akatist Sladčajšem Gospodu Isusu Hristu. 8 kondak.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *