NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava VI
Staranje o bolesnicima, siromasima i nevoljnicima
 
Od prvog dana na parohiji on je, posle bogosluženja, najveću brigu poklanjao bolesnicima i nevoljnicima. Čim bi saznao za nekog bolesnika, hitao je da ga poseti, ne čekajući da ga pozovu. Posećivao je sve, pa i one obolele od zaraznih bolesti. Pored utehe i moralnog potkrepljenja, pružio im je blagodatnu pomoć, a često i materijalnu, ako je ova bila potrebna. Znajući iz svetog Evanđelja da su gresi najčešće uzročnici telesnih bolesti, on je nastojao da se bolesnik pokajanjem prvo izmiri sa Bogom, potom se molio za njegovo ozdravljenje i sve to zapečaćivao svetim Pričešćem. Za svoj trud on ne samo da nije zahtevao nikakvu nagradu nego je odbijao da primi ponuđeno. On se držao reči Spasiteljevih: „Na dar ste dobili (blagodat moju), na dar i dajite“ (Mt. 10, 8). A Bog, koji je spor na gnev a brz na milost, izlivao je preko njega blagodat i milost Svoju na bolesnike, te su ozdravljali. Glas o čudesnim isceljenjima po njegovim molitvama brzo se razneo po njegovoj parohiji, zatim po celom gradu, potom Petrogradu i, najzad, po celoj Rusiji, pa i van njenih granica. Kako je došlo do toga, otac Jovan je izneo u svome razgovoru sa sveštenicima u Sarapulu 1904. godine. Pošto ćemo taj razgovor kasnije navesti, to ga ovde nećemo citirati.
Njega su počeli da zovu bolesnici prvo iz Kronštata, a potom u Petrograd, Moskvu i druge gradove i krajeve. Drugi su mu se obraćali pismima i telegramima, proseći njegove molitve za bolesnike. Oni koji nisu bili bolešću vezani za postelju hrlili su Andrejevskom hramu, u kome je on služio. Slava velikog molitvenika i čudotvorca privukla je mase zdravog sveta, koji je želeo njegov blagoslov, pa su radi toga ne samo ispunjavali hram u kome je služio nego su ga pratili svuda, gde god bi se pojavio: u privatnim domovima, na ulici, na železnici, lađi. Zbog navale mase da mu priđe na ulici nekoliko puta život mu je bio u opasnosti da ga uguše, svale na zemlju i izgaze. Pa i kad je zbog ovoga bio prinuđen da se ulicama kreće u kolima (fijakeru), masa je opkoljavala kola, „kao pčele košnicu“, navaljivala na kola, pela se na papuče, vešala se na njih, samo da bi ga videla, dobila njegov blagoslov, ili mu poverila svoje nevolje, predala mu svoje pismene molbe, novac. Isto se događalo na železničkim i parobrodskim stanicama. Zbog toga je policija često bila prinuđena da interveniše, da obezbeđuje njegov život i krči mu put kroz mase. Pa i tada mase naroda često su probijale kordon policije i tada je nastajala neopisiva gužva. Pravo je čudo kako je u takvim slučajevima izvukao čitavu glavu. Blagodat Božija ga je štitila – to je jedino objašnjenje.
Radi njegovog udobnijeg putovanja do Moskve, njemu je, po odluci ministra saobraćaja, u brzom vozu uvek stavljen na raspolaganje jedan kupe I klase, a za putovanja dalja od Moskve i čitav vagon, koji se dodavao redovnim kompozicijama u pravcu njegovog putovanja.
Njegova slava velikog molitvenika i čudotvorca bila je za njega veliki i težak krst: otkako se pročuo u narodu, on više nije imao svog ličnog života; narod mu nije davao mira ni danju ni noću, ne samo u crkvi, na ulici i na putovanjima nego i u njegovom domu; od naroda nije imao ni sna ni odmora. Za veliko je čudo kako je on taj preteški krst nosio – punih pet decenija! On je taj krst shvatio kao volju Božiju i bez roptanja se povinovao. A blagodat Božija krepila ga je i davala snage da istraje u podvigu. (I, 98-99; II, 40-49, 56-58, 60-67)
Posle bolesnika, predmet njegove osobite brige bili su siromasi i nevoljnici, ali ne i neradnici, nego oni koji su bez svoje krivice zapali u težak materijalni položaj. Prosvećen Duhom Svetim, on je uvideo da se siromaštvo ne može iskoreniti samo davanjem novčane pomoći nego je potrebno neko radikalnije sredstvo. A ovo sredstvo on je video u podizanju „Doma trudoljublja“, u kome bi nezaposleni mogli da nađu posao, jeftinu hranu i prenoćište. Kako je za ostvarenje ove zamisli bilo potrebno dosta materijalnih sredstava, a on ih nije imao, bio je prinuđen da učini javni apel na sve ljude dobre volje da ga u tome pomognu. On sastavi dva apela i objavi ih u listu „Kronštatski vesnik“, broj 3 i 18, za 1872. godinu.
Prvi apel glasi: „Kome nije poznato mnoštvo siromaha u Kronštatu: muškaraca, žena i dece raznog uzrasta? Ko nije video da među siromašnim ima mnogo mladih i zdravih ljudi, koji sobom predstavljaju veoma žalosne slike svojom krajnje prljavom i pocepanom odećom, drhteći pred ulazima u hramove ili u dućane i pored ograda, u očekivanju milosti od nekog dobrotvora? No da li se svaki domišlja koji je pravi uzrok takvog mnoštva bednih u Kronštatu? Verovatno nisu imali vremena da proniknu u pravi uzrok ovog zla, zato što svako istražuje svoje sopstvene životne ciljeve, svoja zadovoljstva, ili se mnogi zadržavaju na toj misli da je siromaštvo neizbežno zlo svih gradova, ne isključujući čak ni sela. Mnogi građani, verovatno, nisu ni imali priliku da vide potpunu sliku kronštatske siromaštine – sliku nimalo radosnu. Zato mi dozvolite, uvaženi građani, da uputim Vašu visoku pažnju i na stvarne uzroke siromaštva i na ovu sliku sirotinje. To je potrebno svima nama. Kako li da ne znamo ono što nam je tako blizu, s čime mi živimo, što, tako reći, sačinjava svakodnevnu pojavu našeg života, mada često i neprijatnu.
Glavni uzroci kronštatske nemaštine i mnoštva sirotinje ovo su: siromaštvo od rođenja, siromaštvo od nemaštine, siromaštvo od raznih nesrećnih slučajeva, na primer, od požara, krađe; siromaštvo od nesposobnosti za rad zbog starosti, ili bolesti, ili osakaćenja, ili zbog nedoraslosti, ili zbog gubitka mesta, ili od lenjosti, ili od strasti opijanja, a u najviše slučajeva od nedostataka rada i nedostataka sredstava, sa kojima bi se rad mogao početi: uljudna odeća, obuća, nasušni hleb, potreban alat. Ali otkuda je naročito mnogo siromašnih baš u Kronštatu? U to se takođe treba udubiti.
Želite li da se uverite u mnoštvo ubogih u Kronštatu? Izađite izjutra, oko 9 i 10 časova, u subotu, i zapazićete ih mnoštvo na bazaru i po svim ulicama. Toga dana oni skupljaju milostinju, kao u dan za to određen, kada im se daje po četvrt kopejke (najsitnija moneta), retko po groš (moneta od dve kopejke), i uverićete se u umesnost rečenog. Ali to ni blizu nije još sve: koliko ih ima bolesnih, starih i mladih, koji ne mogu ići u prošnju! A da bi se upoznalo stanje kronštatske sirotinje dobro bi bilo navesti njihov broj! No da li je ugodno kronštatskoj publici da vidi nemilu sliku bede naših siromaha? Vi se unapred odričete da je vidite, okrećete lice da ne gledate! Ne gnušajte se, jer su to udi naši, to su braća naša, mada neprijatna po spoljašnjem izgledu. Evo te slike: zamislite vlažne, duboko u zemlju upale odaje nekih ulica, u kojima se većinom smeštaju naši siromasi: tu se smešta po 30, 40 i 50 osoba u stan, često zbiveni kao sardine u kutiji; tu su stari i odrasli, mala deca i dojenčad, u vlazi, u blatu, u golotinji, a često i gladi. Ko se interesuje može i sam da proveri istinitost ovih reči. Ali zašto ja ovakvom slikom zamaram maštu čitalaca, naviklih na lepše okolnosti? Razume se, ne zato da bi čitalac rekao: hvala Bogu što se ja nisam rodio u nemaštini ili što ne živim u siromaštvu; hvala Bogu što imam rentu te sam osiguran; hvala Bogu što ja živim u komforu i imam sve; ili: ja svoju paru prilažem sirotinjskom domu, i do drugih siromaha nije mi stalo. Ne, gospodo, to se tiče svih nas stanovnika grada, kako onih koji se izdržavaju od svojih plata tako i trgovaca, i drugih, koji imaju kakvu bilo imovinu. U čemu je stvar? – zapitaćete. U tome da se pri svakoj crkvi formiraju starateljstva ili bratstva, sastavljena od sveštenika, vojnih i građanskih činovnika, trgovaca i građana, po primeru starateljstva i bratstva koja postoje u drugim gradovima, među onima i u Petrogradu, i udruženim silama da se postaramo da za siromahe pronađemo zajedničke stanove, dom za rad i izučavanje zanata.
Ne plašite se, gospodo, težine preduzetog dela; dobro delo Bog će pomoći, – a gde je Bog, tamo će se ubrzo sve pojaviti kao iz ničega. Uprava grada, svakako, pomoći će to, i, po mogućnosti, ustupiti bratstvu jednu ili dve državne zgrade, koje državnim organima nisu neophodne, na primer, prazan magacin za so preko puta doma Kasatkinova, ili jednu od pustih zgrada pored kanala blizu Letnje bašte, pošto će se bratstvo upravljati po planovima gradske uprave o uvođenju rada i životnih potreba siromaha. Jedna pamet je dobra, a dve – bolje; svaki po konac – siromahu košulja; ko čime može, time će i pomoći. Ako je gradu bilo po volji da primi toliko mnoštvo siromašnih meštana, onda je on, svakako, dužan da preuzme na sebe i dužnost da bilo čime zaposli ove besposlene ljude, da im pruži stalno prebivalište; inače će se pojaviti i umnožiti neizbežno zlo, krađa i otimačina, i mirni građani biće izloženi opasnosti svuda i svagda. Vreme je da se nešto odlučio preduzme za kronštatsku sirotinju ili podići za njih radnički dom i za decu zanatsku školu, ili neku krajnju meru – jedan deo njih prebaciti u neko drugo mesto.
Zato, braćo, ko se god interesuje za dobro čovečanstva, da se okupimo i udružimo u zajedničko društvo i svoje slobodno vreme žrtvujemo na prikupljanju moralne i materijalne pomoći sugrađana radi podizanja doma za trudbenike i snabdevanje ovoga potrebnim stvarima, a isto tako i za uređenje zanatskog učilišta.“
U svom drugom apelu on govori: „Mravi prave mravinjake, u kojima im zimi biva toplo i siti su; zveri -legla; pčele – satove i košnice; ptice – gnezda; pauci paučinu, a ljudi kuće, magazine, žitnice i skladišta za raznu robu, crkve, pozorišta, mostove, železničke pruge, ubojne lađe, parobrode, tvrđave i drugo. Svakom živom biću dana je od Boga, urođena njegovoj prirodi potrebna veština da zaštiti sebe od škodljivih delovanja stihija ili od živih neprijatelja; a čoveka, biće bogopodobno (u moralnom idealu), cara vidljive tvari, Bog je obdario razumom, pomoću koga je on izumeo razne korisne nauke i veštine (umetnosti), i pošto je čovek stvoren za život u zajednici, i sve mnoštvo ljudi, po planu Božijem, sačinjava jedno telo, a pojedinci udove, to radi blagostanja i zadovoljstva, za udovoljavanje mnogobrojnih potreba čovečanstva ili ljudskih zajednica, premudrost Božija i nauka od Boga dana, pružila je svakom čoveku, sem opštih, i posebne darove (talante), sposobnosti i veštine: jednome vlast, umešnost, moć upravljanja ljudima, drugome umešnost i vlast da uči i nazidava druge; jednome da izmišlja i sastavlja planove i projekte, a drugima da ih privode u delo; jednome veštinu da napada neprijatelja ili da se zaštićuje od njega, a drugome umešnost da vodi trgovinu; ovome da izrađuje fabričke alatke; jednome dar da kuje ili izliva, drugome da vlada dletom, sekirom i testerom: jednom da izrađuje cipele, a drugome da šije haljine; ovome da prede, tka ili veze, a onome da kuva i peče. Što se kronštatskog društva tiče, ono je tako raznovrsno i naseljeno, da u njemu, po milosti Božijoj, ima ljudi svake vrste, svakog posla, svake umešnosti ili veštine: i ljudi vlasti i kapitala, po čijoj želji i inicijativi mogu se vršiti svakovrsna dobra dela; ima i inženjera i arhitekata, i šumara, i stolara, i majstora za peći, i limara, i kovača, i livaca, i obućara, i pekara i kuvara. Ali ruka ruku mije: Jaki su dužni nemoći slabih nositi (v. Rimlj. 15, 1).
Kod takve raznovrsnosti snaga našeg društva, kod takve obdarenosti, kod takvog mnoštva ljudi i obrazovanih, i sposobnih, i veštih, i imućnih, iako ne mnogo bogatih, bilo bi i pred Bogom grešno i pred ljudima sramno ostavljati tako mnoštvo naših uda (naših meštana) izdvojenih i izolovanih od društvenog tela i njegovog blagostanja. Zašto da ih ne pripojimo društvenom organizmu, stvorivši za njih smeštaj i davši im hleba i svega nužnog? Ja se opet obraćam društvu sa najpokornijom molbom da obratimo aktivnu pažnju na kronštatske siromašne meštane, koje je vlast uputila ovamo, a oni ovde nemaju stalno prebivalište, da pronađemo ili stvorimo za njih zajedničko smestište, i svakome prema njegovim moćima damo posao, kojim bi se on mogao hraniti i odevati. U ime hrišćanstva, u ime čovekoljublja, humanosti vapijem: pomozite ovim bednim beskućnicima; podržimo ih moralno i materijalno; ne odreknimo se solidarnosti sa njima, kao sa ljudima i sabraćom i dokažimo da je osećanje čovekoljublja još živo u nama i da nas sebičnost još nije progutala. Pošto je ovde pre svega potrebna materijalna pomoć, to ja činim prvi pokušaj i u kasu društva, koje će na sebe da primi brigu po toj stvari, unosim svake godine sedamdeset rubalja, s tim da se siromasima ne bi davalo po ulicama i u crkvi.
Braćo, u ime Hrista i Krsta podižem svoj glas: i šta još da kažem? Hoćemo li mravima i pčelama dati preimućstvo pred sobom? Mnogim gradovima Rusije sad je poznata kronštatska sirotinja; oni očekuju da mi nešto učinimo za njeno otklanjanje. Posetioci Kronštata, i naši i stranci, čude se i mnoštvu, i velikoj golotinji i prljavštini naše sirotinje; „nigde nismo videli tako mnogo sirotinje, i tako žalosnog izgleda. kao u Kronštatu“, govore oni.
Kako bi dobro bilo da se zbog svega ovoga podigne Dom trudoljublja! Tada bi mnogi od njih mogli da se obraćaju tome domu sa zahtevom da za izvesnu nagradu urade ovo ili ono. Tako bi naši meštani živeli, radili i zahvaljivali Bogu i svojim dobrotvorima. I moralno mnogi bi se podigli. A ako bi neko, zdrav budući, odbio da radi, njega napolje iz grada: Kronštat nije rasadnik onih koji džabe jedu hleb.
Prijatelji i braćo! Primite ovaj apel srcu, i bliže, kao svoju sopstvenu stvar. Neki neće da čuju za radnički dom, „zato što je to, vele oni, osuđenički zavod, a mi nemamo prava da osuđujemo“.
Kakav osuđenički zavod? To je pravi dobrotvorni zavod: zar nije dobro, nije humano delo spasavati ljude od lenjosti, nerada, apatije i džabojedstva? Ako je spor o nazivu, umesto Radničkog doma nazovite ga Mravinjakom, Pčelinjakom kako god hoćete, samo ne odlažite u nedogled dobro delo koje vapije za brzim ispunjenjem…“
Pastva oca Jovana u Kronštatu dobro je shvatila da je u njihovom gradu zasijao veliki svetilnik Hristov. Stanovnici Kronštata i gradska Skupština zavoleli su svoga dobrog pastira i široko se odazvali na njegov apel.
U Kronštatu je izraslo prostrano i prekrasno uređeno četvorospratno zdanje – prvi u Rusiji Dom trudoljublja. Osvećenje temelja bilo je 23. avgusta 1881. godine a otvaranje 12. oktobra 1882.
Ko god je želeo, mogao je u Domu trudoljublja da dobije rada, na primer: da lepi kese, trli konoplje itd. i za sve to dobije zdravu i situ hranu, izvesnu novčanu nagradu i skromno ali čisto prenoćište.
U sastav Doma trudoljublja ulazile su sledeće ustanove: 1. Radionica za obradu konoplje, u kojoj je u toku godine radilo 25.000 radnika; 2. Ženska radionica, koja je imala tri odeljka: modno, za izradu veša i vezova; 3. Obućarska radionica, u kojoj su se pod rukovodstvom iskusnog majstora dečaci obučavali obućarskom zanatu; 4. Narodna kuhinja, u kojoj su se za neznatnu cenu izdavali obedi, a prazničnim danima servirali besplatni obedi za nekoliko stotina osoba; 5. Noćno utočište koje je izdavalo prenoćište za 3 kopejke; 6. Besplatno prihvatilište siromašnih žena; 7. Besplatno ambulantno lečilište; 8. Nedeljna i praznična predavanja – tumačenja Evanđelja i ruske istorije; 9. Besplatna narodna osnovna škola; 10. Večernji kursevi ručnog rada; 11. Kurs ženskog rada; 12. Besplatna dečija biblioteka pri osnovnoj školi; 13. Besplatna narodna čitaonica; 14. Nedeljna škola; 15. Crtački kursevi; 16. Utočište za siromašne i dečje obdanište; 17. Drugo utočište za maloletne oba pola; 18. Vangradski Dom milosrđa, koji je nosio ime oca Jovana i služio za utočište deci u toku leta; 19. Dom Andrejevskog parohijskog starateljstva, u kome se svake godine na ime pomoći sirotinji izdavalo nekoliko hiljada rubalja.
Uređena je bila i knjižara a takođe i skladišta za snabdevanje povrćem raznih ustanova Doma.
U Domu trudoljublja bila je i domaća crkva, posvećena svetom Aleksandru Nevskom. Pre nego što je uredio ovu crkvu, otac Jovan je kao i pri podizanju Doma trudoljublja, doživeo mnoge i svakojake neprijatnosti od strane svojih neprijatelja i smetnje sa raznih strana, ali Gospod je nagradio njegovo trpljenje i nova crkva uskoro je postala veoma bogata riznica dragocenosti i bogoslužbenih predmeta. I prilozi su stalno pristizali.
Godine 1888. otac Jovan je uspeo da podigne za prenoćište trospratni dom od kamena. A 19. maja 1891. položen je kamen temeljac treće velike četvorospratne zgrade za prijem stranaca, koji dolaze u Kronštat radi molitava i saveta.
Dom trudoljublja sa ovim zgradama – to je čitav grad, pun žive, raznovrsne i smišljene aktivnosti. Starateljstvo Doma trudoljublja sastojalo se od lica iz svih društvenih klasa, od najviših do najnižih. Među njima nije bilo nikakve podele. Ovde su se svi slivali u jednu porodicu i svi zajedno radili. Beda i nemaština kod svih ljudi su isti.
Starateljstvo je vršilo veliko, sveto delo dobrotvorno-prosvetne pomoći ne rukovodeći se nikakvim partijskim ciljevima ni računima. Ono je činilo dobro svima: i obrazovanim i neobrazovanim, pravoslavnima i inovernima. Ruka koja daje ne pita nevoljnika kakvih je pogleda i verovanja nego ga pomaže. Pomoglo je i mnoge koji se nisu dobro odnosili prema Pravoslavlju. (I, 27-34)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *