NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

ŽIVOTOPIS I ČUDA IZ ŽIVOTA SVETOG JOVANA KRONŠTATSKOG (IZBOR)
 
Glava V
Crte karaktera
 
Otac Jovan je retka pojava među ljudima, duhovni gorostas, čije crte karaktera obično ljudsko oko nije u stanju da sagleda niti jezik da opiše, kao što ni mravu u prašini nije moguće da opiše let orla u nebeskim visinama. Pa ipak, iz onoga što je on u odnosu prema ljudima projavljivao, mogu se uočiti neke osobite crte njegovog karaktera. To su:
Molitvenost. Otac Jovan je bio veliki molitvenik. U svojim molitvama on se obraćao Bogu, kao što se sin obraća svome ocu: sa velikom slobodom i čvrstom verom da će dobiti ono što moli, skoro uvek molio se klečeći i najčešće svojim rečima, naglašavajući neke od njih, prema prilikama i potrebama. Molio se pribrano, vatreno, svim svojim bićem i snagom, da su mu često graške znoja oblivale lice i suze kapale iz očiju. Za vreme molitve on je duboko ponirao u duh i smisao svake reči i kroz ove izražavao svoja unutrašnja osećanja. Na taj način njegova molitva nije bila šablonsko i mehaničko ređanje reči već izliv srca i duše, celog bića njegovog. Molitva mu je bila duhovna hrana, bez koje on nije mogao ni danju ni noću. Često je dobar deo noći provodio u šetnji po bašti, pevušeći poluglasno psalme i molitve. Pored svakodnevne jutrenje i večernje, služio je svakog dana i svetu Liturgiju. Za vreme bogosluženja, osobito svete Liturgije, on je duhom svojim prosto goreo, kao oganj. Lice mu je sijalo nebeskom svetlošću i zračilo svetlost i toplotu. On se tada duhom svojim uznosio na nebo pred presto Svevišnjega, u društvo anđelskih sila. Ovakva blagodatna izmena kod njega nastupala je obično posle čitanja Simvola vere na Liturgiji i reči: „Stojmo pravo, stojmo sa strahom…“ Svojom molitvom i ovakvom blagodatnom izmenom on je veoma snažno, često i potresno delovao na prisutne: njima se kosa podizala uvis i žmarci strujali kroz telo, gledajući ga i slušajući njegove plamene molitve. (I, 55-64; II, 41-42)
Istina, bivalo je i slučajeva kad molitva nije išla lako. „Osećam često, govorio je on, kako se molitva lako uzdiže, a ponekad se teško po zemlji razastire i ne može uvis. To je delo satane, on sprečava.“ (II, 192)
Njegovo učenje o molitvi izložićemo kasnije, a ovde da navedemo dve njegove karakteristične molitve: „Dobri Čovekoljupče, Koji si svu tvar jednom rečju stvorio i od nje čoveka sazdao, poseti neiskazanim Tvojim čovekoljubljem paloga slugu svoga, da ne bi potpuno poginulo delo ruku Tvojih…
Gospode! Ime Ti je – Ljubav: ne odbaci mene zabludelog čoveka. Ime Ti je – Sila: ukrepi mene iznemoglog i palog. Ime Ti je – Svetlost: prosveti dušu moju, pomračenu životnim strastima. Ime Ti je Mir: umiri uzburkanu dušu moju. Ime Ti je Milost: ne prestaj da me miluješ.“ (I, 139)
Na početku 1898. godine on je Bogu uputio ovu molitvu:
„Na novu 1898. godinu blagodarim Ti, Svemilosrdni Gospode, što si mi podario još jednu godinu dobrote Tvoje! Obnovi, Gospode, duh pravi u utrobi mojoj, i srce čisto sazdaj u meni radi Tvoga useljenja u mene. Zahvaljujem Ti za neizbrojna dobročinstva Tvoja, koja si izlio i neprestano izlivaš na mene mnogogrešnog. Zahvaljujem Ti na dugotrpljenju Tvome prema meni, koji sam Te mnogim gresima razgnevio, i na milosrđu Tvome nepobedivom i koje sve pobeđuje. Zahvaljujem Ti na darovanom mi zdravlju duševnom i telesnom, jer iako sam starac po godinama, mlad sam duhom i telom. Zahvaljujem Ti na svakodnevnom opravdanju Tvome časnom Krvlju Tvojom. Zahvaljujem Ti na suznom umilenju pri vršenju Liturgije i na svagdašnjim utehama Duha Tvoga Svetoga, na svetinji Njegovoj, koja se izliva iz najsvetijeg i neiscrpnog bića Njegovog, koje je jedno s Tobom. Zahvaljujem Ti na nezadrživom privlačenju k meni ljudi Tvojih – dece, omladine, odraslih i starih, koji sa svih strana trče k meni, gde god se pojavim u gradovima i selima. Zahvaljujući Ti što svuda moćno i snažno zasađuješ veru pravoslavnu i pobožnost, osobito u ženskim manastirima. Zahvaljujem Ti što mi daješ slobodu da se molim za sav svet i sve ljude i za izvođenje njihovo iz zabluda i privođenje u jedinstvo vere i pobožnosti. Zahvaljujem Ti što nepravednu jarost nepravoslavnih naroda neprijateljski raspoloženih prema nama, pravoslavnima, ukroćuješ i razumevanju istine privodiš. Zahvaljujem Ti što sve privlačiš jedinstvu – da budu jedno, kao što si Ti Jedan u Trojici slavljeni Bože. Zahvaljujem Ti što moćnoga u snazi đavola svakog dana pobeđuješ i posramljuješ u njegovim lukavim i nasilnim spletkama. Zahvaljujem Ti što si mi podario da stojim u istini i pravdi Tvojoj. Zahvaljujem Ti što si mi podario reč mudrosti i sile, da objavljujem ljudima ime Tvoje rečju Evanđelja Tvoga. Zahvaljujem Ti što me svuda proslavljaš, iako sam ja mnogo grešan i nedostojan. Zahvaljujem Ti i za neporočni život moj, iako me svakog dana greh privlači k sebi i muči me – i ako me Ti ne bi čuvao, kao zenicu oka – učinio bih svaki greh. Nema broja Tvojim milostima prema meni. Gospode, i za sve ti zahvaljujem, i nemam reči da Ti dostojno zahvalim, Gospode! Amin“. (I, 118-119)
Umerenost u jelu. U jelu je bio veoma umeren: jeo je vrlo malo. Osim supe od kokošije iznutrice, nikakvo meso nije jeo. Umesto mesa, u njegovoj se kući za vreme mrsa upotrebljavala riba: haringa, mladica, moruna i čorba od ikre. Nekoliko kašika čorbe ili supe i dva-tri parčeta ribe – njemu je bilo dovoljno. I kad je na stolu više jela, on ih se nije doticao. Sredom i petkom ni ribu nije jeo i sve postove strogo je držao. Za vreme Uskršnjeg posta ribu su zamenjivale pečurke. (II, 44-45, 184-185)
Na strogo držanje postova on se navikao još u roditeljskoj kući. O tome svedoči jedan doživljaj iz njegovog života u Duhovnoj akademiji. Kao student on se jedne godine u toku Uskršnjeg posta teško razboleo. Lekari su mu savetovali jaču hranu, naročito mleko, ali on nije hteo da ih posluša, dok za to ne dobije blagoslov od svoje matere. On će joj pisati, pa kako ona odluči. Kako je rekao, tako je i učinio. Ali ondašnji saobraćaj, bez železnice i parobroda, bio je veoma spor, usled čega su njegovo pismo i odgovor majke dugo putovali. U svome odgovoru majka mu šalje svoj blagoslov, ali da ga razreši od posta i odobri mrsnu hranu – ona ne može.
Eto kakva je čvrsta vera bila u te žene, koja je dala svetu tako veliko svetilo Crkve Hristove, kakav je bio otac Jovan. Svaka druga majka, u strahu za život i zdravlje svoga sina, rekla bi: radi svoga zdravlja, poslušaj lekare. Ona se setila reči Svetog Pisma: „Pravednik će od vere živ biti“ (Avak. 2, 4; Rimlj. 1,17; Gal. 3, 11; Jevrej. 10, 38) i nije se pobojala za život sina. Njoj je više bilo stalo da se održi zapovest Božija o postu nego preporuka lekara.
Kad su lekari doznali za odgovor majke, rekli su Jovanu da će bez jače, mrsne hrane umreti. On je na to odgovorio: „Neka bude volja Božija. Zar vi mislite da ću ja radi života pogaziti blagoslov matere i zapovest Božiju: poštuj oca svoga i mater svoju?“ Predskazanje lekara nije se ispunilo i Jovan je i bez mrsne hrane ubrzo sasvim ozdravio. Iz ovog slučaja sagleda se još jedna crta njegovog karaktera:
Bezgranična ljubav, poštovanje i poslušnost prema svojim roditeljima. (I, 82)
Siromaštvo. On se rodio kao siromah i takav je i umro, iako su u toku njegovog života milioni rubalja prošli kroz njegove ruke. Sve što je od svojih poštovalaca i zahvalnih za iscelenje dobijao, odmah je razdavao siromasima i nevoljnicima oko sebe, ili pomagao dobrotvorne ustanove i zidanje crkava i manastira. (II, 69)
Da navedemo samo nekoliko slučajeva razdavanja tek primljenih paketa sa novčanicama.
U Vologodi neka bedno odevena žena prišla je ocu Jovanu i zatražila milostinju. On iz džepa mantije izvadi koverat sa novčanicama i pruži joj. Malo posle ona se vrati i uzbuđeno mu rekne: „Baćuška (oče) vi ste se verovatno prevarili, ovde je hiljadu rubalja.“ – „No, pa šta je s tim? Odgovori on. To je tvoja sreća, idi i zahvali Bogu.“ (II, 65)
Prilikom posete Kijevu, 1893. godine, njemu je posle svete Liturgije u dvorskoj crkvi supruge velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča Starijeg uručen paket sa novčanicama, a on ga je odmah dao mladoj devojci pred sobom. Ona se zbunila i rekla: „Ja sam vam prišla radi blagoslova a ne radi novca.“ Na to joj je on odgovorio: „Uzmi, tebi će to uskoro biti potrebno.“ I zaista, ona se ubrzo verila i novčana pomoć dobro joj je došla. (II, 48)
Istom prilikom, okružen masom naroda, dobio je od jedne gospođe koverat sa novčanicama, a on ga odmah predao ženi do sebe. Darodavka se prepala i uzviknula: „Oče Jovane, tamo je velika suma novca!“ Na to je on odgovorio: „Ti si dala meni, a ja dajem kome hoću. Ako ti je žao, uzmi svoj paket natrag i odlazi!“ Ona se trgla i počela se izvinjavati.
Tada je i jevrejskoj opštini podario 100 rubalja. (II, 48)
Za vreme jedne opšte ispovesti u Andrejevskom hramu u Kronštatu jedna žena predala je ocu Jovanu koverat sa novčanicama, a on ga odmah dao ženi pred sobom. Darodavka je ovim njegovim gestom bila veoma iznenađena, pa je pokušala da spreči oca Jovana u tome, da uhvati njegovu ruku i zadrži je, uzviknuvši: „Baćuška, pa tu su tri hiljade rubalja!“ A on joj je mirno odgovorio: „Njoj je baš toliko i potrebno.“ (I, 39)
Jedan bogataš predao je ocu Jovanu paket sa 15.000 rubalja. U tom trenutku prišla mu je devojka i zamolila pomoć za spremu, a on joj pruži tek primljeni paket, ne znajući koliko je u njemu. Videvši to, bogataš mu je rekao da u paketu ima 15.000. Na to mu je otac Jovan mirno odgovorio: „Njoj je potrebno.“ (II, 214)
Prilikom posete jednom bogatom trgovcu u Petrogradu, ovaj je ocu Jovanu na rastanku tutnuo u ruku koverat sa novčanicama. U tom trenutku, pre nego što će se popeti u kola, pred njegove noge pao je neki stari siromašak i zatraži milostinju. Bez ikakvog kolebanja i premišljanja otac Jovan mu je pružio tek primljeni koverat. Trgovac, zaprepašćen, uzviknuo je: „Oče, šta učiniste, pa tamo je 2.000 rubalja!“ – „To je njegova sreća“, odgovorio je mirno otac Jovan.
A drugi neki bogati trgovac iz Petrograda poklonio je ocu Jovanu skupocenu šubaru od dabrove kože, da bi mu čuvala glavu od mraza prilikom putovanja morem između Petrograda i Kronštata. Za vreme jedne jake vejavice i mraza ocu Jovanu pristupi neka skitnica i zatraži milostinju. Kad je ovu dobio, on munjevitom brzinom zgrabi šubaru sa glave oca Jovana i pobegne. Otac Jovan na to nije ni prstom reagovao. Kad su prisutni, koji su se tu zadesili, počeli da negoduju i osuđuju skitnicu zbog njegovog tako drskog postupka, a ujedno i da se čude ocu Jovanu što nije reagovao i skitnicu nije osudio, on im je sasvim mirno odgovorio: „Šubara mu je sigurno bila potrebnija nego meni.“ (II, 255-256)
Kad su ga jednom prilikom učenici gimnazije videli u staroj i pohabanoj krznenoj bundi i zapitali gde mu je nova, on im je ispričao kako su ga lopovi presreli i oduzeli je i na kraju nezlobivo rekao: „Neka im Bog oprosti!“ (I, 54)
Otac Jovan primao je svakodnevno i sa svih strana veće i manje svote novca za njegove dobrotvorne svrhe. A bilo je i takvih koji su mu redovno davali i poštom slali određene sume. Sve je on to, do poslednje pare, razdavao na sve strane. Tako je činio ne samo sa onim sumama koje je od drugih primio nego i sa svojim prihodima.
Pred njegovu smrt u levičarskoj štampi bila se podigla hajka protiv njega i „sekte“ njegovih pristalica nazvanih „Jovanitima“ (o kojima će kasnije biti govora). Bilo je i aluzija na velike novčane sume koje su mu slate iz svih krajeva prestonice Rusije i postavljalo se pitanje šta je sa tim novcem. Kad je otac Jovan sklopio svoje oči i preselio se u večnost, protivnici su mislili da će se u njegovoj ostavštini naći milioni. Ali, na njihovu sramotu, pokazalo se da je otac Jovan ostavio ovaj svet kao puki siromah, iako su mu u toku života milioni prošli kroz ruke. (II, 69)
Smirenje, krotost, ljubav. Iako je bio obdaren velikim darovima Božijim, on je bio veoma smiren i krotak i pun ljubavi prema Bogu i ljudima. Uvek pristupačan i ljubazan u ophođenju i pun saosećanja prema svima nevoljnicima i paćenicima, on je vazda bio gotov da pritekne svakome u pomoć čime god može, danju i noću, ne štedeći nimalo sebe. Njegova ljubav nije pravila razlike među ljudima nego je obuhvatila i dobre i zle, i prijatelje i neprijatelje.
Kad su mu neki prebacivali što oko sebe trpi rđave ljude, on je odgovarao: „Ako Spasitelj nije terao od Sebe preljubočince i grešnike i pored sebe trpeo Judu izdajnika, zar ja nedostojni da ne sledujem Njegovom primeru. Ja sam isto tako grešan čovek, kao i vi. Grešan sam i kajem se… Čuvajte se gordosti…“
Kad su mu govorili da su pojci i crkvenjaci nepošteni ljudi, kradljivci, i da ih treba zameniti drugima, on je odgovorio: „I drugi će isto tako krasti, pa je zato bolje da greše jedni te isti nego da i drugi greše.“ Treba primetiti da njegovog pojca i crkvenjaka Bog nije ostavio bez kazne: kći prvoga imala je suvu ruku, a unuk drugoga bolovao je od tuberkuloze kostiju.
Jedan fabrikant somota odvojio je jedno osobito lepo parče i po crkvenjaku poslao ocu Jovanu za mantiju. Ali crkvenjak to ne preda ocu Jovanu nego da svojoj ženi da napravi sebi haljinu. Kad je taj fabrikant kasnije došao u Kronštat i posetio oca Jovana, bio je veoma iznenađen kad je na crkvenjakovoj ženi video haljinu od somota poslatog ocu Jovanu. On je ceo slučaj ispričao ocu Jovanu, ovaj je mirno odgovorio: „Vidim ja to, ali neka.“ (I, 114-115)

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *