NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

MOJ ŽIVOT U HRISTU (II TOM)

 

MOJ ŽIVOT U HRISTU II
 
Ti uznosiš slavu Bogu rečima, ali je ne uznosiš i delima. Slavi Boga više delima: uzdržanjem, trudoljubljem, ljubavlju, milosrđem, smirenjem i trpljenjem. Ne sumnjaj ni u koju istinu; malovjerni, zašto posumnja? (Mt. 14, 31) Teško nama zbog naše sumnje i sujete.
* * *
Sveta Tajna Jeleosvećenja je duhovni med, živonosno piće. Kakvo bogatstvo nade! Kakve molitve! Ekstrakt sveg Jevanđelja.
* * *
Kako je malo potrebno čoveku, a kako nam Gospod izobilno podaje darove Svoje da bismo nahranili i napojili braću našu, Mi iz reke podajemo jedan krčag, a i to je Božje, nije naše. I pored toga škrtarimo, tvrdičimo, strepimo, uznemiravamo se kao da nam preti oduzimanje života. O, nedostatka hrišćana! O, uzaludne, slepe nade u hranu i piće! O, lukavstva tela! O, nedostatka prostote hrišćanske!
* * *
Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu. (Jn. 6, 56) Kao što dete u utrobi majke svoje živi od nje, tako i hrišćanin koji se pričešćuje telom i krvlju Hristovom, prebivajući u Hristu kao dete u utrobi majke, sav živi Isusom Hristom. Kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene a on će živjeti zbog Mene. (Jn. 6, 57) Jasno. I u šta se još sem u Hrista tvoga uzdaš, pričesniče Božjih Tajni, i naročito ti, svešteniče? Za šta se prilepljuješ? U čemu još išteš život svoj? Da li u novcu koji je Judu doveo do bešenja? Ili u hrani i piću? Ali evo tvoje nepropadljive hrane – tela Hristovog koje tako često primaš. Šta mi (to) postoji na nebu, i osim Tebe šta htedoh na zemlji, Bože srca moga, i udeo je moj Bog do veka. (Ps. 72, 25-26)
* * *
Zloba neprijateljeva. Što je ko blagočastiviji, to nas đavo više prinuđuje na zlobu prema njemu, kao Saula prema blagočastivom Davidu; što je ko svetiji, to na njega podiže veću hulu, kao na primer, na Časniju od Heruvima i neuporedivo Slavniju od Serafima; prostosrdačne pobuđuje na nadimanje, prostotu njihove vere pa i same predmete njihove vere i pobožnog poklanjanja prezire.
* * *
Reč Božja kazuje: ne opijajte se vinom (Ef. 5, 18), a vi, što iz krčmi ne izbijate, govorite: opijajte se vinom, i izgradiste sijaset krčmi na sablazan braći svojoj. A još i u crkvu idete, pojete i kod kuće se molite, jezicima svojim dvoličahu. Sudi im, Bože, da odstupe od zamisli svojih; po mnoštvu bezbožnosti njihove izbaci ih, jer Te preogorčiše, Gospode! (Ps. 5, 10-11)
* * *
Sve dobro za mene i u meni je Gospod; ja sam moralno ništa, i više od toga – zlo, kao što i Gospod moj govori: bez Mene ne možete činiti ništa – Jn. 15, 5 – (to i svakom svetom govori Gospod). Ali ako je za mene i u meni sve dobro Gospod, onda je takođe i u svetima, jer su i oni ljudi kao i ja. Na primer, sveti se mole za nas po blagodati koja im je od Boga data (vidi Otkrivenje 5,8; 8,3; 4). Kada im Gospod ne bi dao blagodat da se mole za nas, oni to ne bi ni mogli činiti.
* * *
Nesumnjiva vera, nesumnjiva nada, nesumnjiva ljubav. Usadi te reči u srce i pokaži ih u životu.
* * *
Budi u ovom svetu jedno, po uzajamnoj ljubavi i služenju, sa svima; i sa tobom će biti jedno – svi Anđeli i sveti ljudi, i Sam Bog, i ovde, i tim pre tamo – u budućem veku, kada Bog bude sve u svemu (1. Kor. 15, 28). Čoveče, dostiži jedinstvo: na sve načine izbegavaj duhovnu podeljenost posredstvom samoljublja, gordosti, zavisti, srebroljublja, sujete, maloverja. Da svi jedno budu, kao Ti Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu. (Jn. 17, 21) Jedinstvo je Bog. Podela je đavo. Podela crkava je delo đavola; jeresi, raskoli delo su đavola.
* * *
Ako budeš sa proždrljivošću mnogo jeo i pio, bićeš telo, a ako budeš postio i molio se, bićeš – duh. Ne opijajte se vinom, nego se ispunjavajte Duhom. (Ef. 5, 18; up. 1. Sol. 5, 6-8) Posti i moli se: i učinićeš velika dela. Sit čovek nije sposoban za veliko delo. Imaj prostotu vere i učinićeš velika dela: jer sve je moguće onome koji vjeruje (Mk. 9, 23). Imaj revnost i usrđe: i učinićeš velika dela.
* * *
Ako biva radost na nebu zbog jednog grješnika koji se kaje (Lk. 15, 7: 10), kakvo je onda radosno vreme za dobre Anđele Božje naš veliki post, naročito dani pokajanja i pričešća: petak i subota? I kako mnogo toj njihovoj radosti doprinose sveštenici koji brižljivo, očinski ispovedaju svoju duhovnu decu! Ali, s druge strane, za demone nema žalosnijeg vremena od vremena posta, jer oni sa osobitom snagom besne tokom posta i sa osobitom surovošću napadaju sveštenike koji potpomažu iskreno pokajanje ljudi Božjih zbog grehova, i sa osobitom snagom ugnjetavaju u hramu i kod kuće blagočastive hrišćane koji revnuju o molitvi, postu i pokajanju. Ko od blagočastivih sveštenika i mirjana ne zna demonsku jarost koja se na njih ustremljuje tokom samog savršavanja Svete Tajne pokajanja? Dovoljan je i najmanji propust od strane sveštenika-duhovnika, i najmanji nepravedni pokret srca – i oni sa svom svojom demonskom svirepošću ulaze u srce sveštenikovo i dugo, dugo ga muče, ako ih, nezvane goste, najusrdnijom molitvom pokajanja i žive vere ubrzo ne izagna.
* * *
Post Mojsejev – zbog neuzdržanja Izrailjci. Stradanja svetih – zbog naše razmaženosti; njihovi postovi i lišavanja – zbog našeg neuzdržanja i raskoši; njihove plamene molitve – zbog nas lenjih za molitvu. Post Gospoda našeg Isusa Hrista – zbog našeg neuzdržanja. Njegove pružene ruke na krstu – zbog našeg pružanja ruku ka zabranjenom drvetu i svemu što zabranjuju zapovesti Božje. Primanje naših molitava za druge – kao opravdanja onih za koje se molimo; primanje naših podviga i dobrih dela za druge, na primer – molitve i milostinje za umrle i za žive. Tako su suzne molitve Avgustinove majke za njenog sina spasle Avgustina.
* * *
Dok ispovedaš, ne štedi sebe, ne žuri se, ne žesti se, ne gnevi se na decu duhovnu koja dolaze k tebi. Govori sebi: zadovoljstvo mi je da podrobno ispovedam decu svoju, ovce Gospoda moga. Time prinosim ugodnu žrtvu Gospodu mome koji je za nas položio dušu Svoju, i donosim veliku korist samim duhovnim čedima, pa i sebi, jer dobrovoljno ispunjavam svoje važno delo i imam mirnu savest.
* * *
Zbog čega Svemogući nije stvorio svet odjednom, već za šest dana? Zbog toga da samim delom nauči čoveka da svoja dela vrše postepeno, bez žurbe, uz razmišljanje. Ako se moliš, moli se bez žurbe; ako čitaš, na primer, Jevanđelje, ili, uopšte, svete knjige ili svetovne, čitaj ne žureći, sa razmišljanjem i pravim pogledom na stvari; učiš li lekciju, ne žuri da što pre završiš, već se valjano udubi, prouči; ili ako šta drugo činiš – radi bez žurbe, sa rasuđivanjem, spokojno. Ni svet nije stvoren za tren, već za šest dana. Gospod nam u svemu pokazuje primer da bismo išli Njegovim stopama.
* * *
Karakter ljudi druge polovine 19. veka – samoobožavanje, samozakonje (autonomija), materijalizam u životu i duhovni skepticizam (bezverje).
* * *
Obećao sam vam anđelski život, naručje Avramovo, obećao da ćete zasjati kao sunce, a vi ste prezreli Moja obećanja, reči usta Mojih u kojima nikada nije bilo laži.
* * *
Zašto će za svaku praznu riječ ljudi dati odgovor u dan Suda (Up. Mt. 12, 36)? Zato što svaka prazna reč nanosi štetu i duši čoveka koji praznoslovi i onima koji slušaju njegovo praznoslovlje, jer ih ono udaljava od Boga-Slova Koji je prost. Zato mi i molimo Boga tokom posta da sluh naš bude zatvoren za prazne reči. Duh praznoslovlja ne daj mi. (Molitva svetog Jefrema Sirina)
* * *
Trpi sa blagopokornošću volji Božjoj svaku tugu, svaku bolest i nemoć, svaku muku, svaku uvredu i neprijatnost, govoreći: da bude volja Tvoja (Mt. 6, 10; Lk. 11, 2), i znajući da dobrota Božja sve vodi ka najboljem za tebe, i da svaku neprijatnost Gospod lako može pretvoriti u sreću i radost.
* * *
Zdravlje i stomak su oni idoli, naročito kod ljudi sadašnjeg veka, među kojima sam i ja mnogogrešni, radi kojih živimo i kojima neprestano služimo, do zanemarivanja dela svog hrišćanskog zvanja, na primer, čitanja reči Božje koja je slađa od meda i saća, molitve, te preslatke besede s Bogom, i sastavljanja propovedi reči Božje. Mnogo šetanja radi zdravlja i radi podsticanja boljeg apetita, jedenje sa apetitom – eto predmeta želja i težnji mnogih od nas. A vidiš da je zbog naših čestih šetnji, zbog našeg pristrašća prema hrani i piću i ovo nepovratno propušteno, i ono nije učinjeno, i ovo ne pada na pamet; jer da li ti je do ozbiljnog dela posle ukusnog ručka ili večere? Ti bi se i latio posla, ali stomak, napunjen hranom i pićem, odvlači te od njega, prinuđuje na odmor; dremaš za poslom. I kakav je to onda posao? Ostaje samo da ako je posle ručka legneš da se odmoriš, ako je posle večere da jedva se pomolivši (sit ne može ni da se moli kako treba), da legneš u postelju i spavaš – žalosna posledica preopterećenja stomaka do sledećeg jutra. A ujutru, gle, opet je spremna žrtva tvom stomaku – ukusan čaj. Ustao si, pomolio se, naravno ne od sveg srca, od sveg srca mi umemo samo da jedemo i pijemo, bančimo, čitamo romane, sedimo u pozorištima, plešemo na večerinkama, da paradiramo u omiljenoj lepoj odeći, dakle, pomolio si se po navici, nemarno, ispunio si formu molitve, samo formu, bez suštine, bez žive vere, bez snage, bez vatrenosti u moljenju, slavoslovlju i blagodarenju Gospodu Bogu za Njegove nebrojene milosti, i brže bolje se laćaš hrane i pića. Najeli smo se, napili, pa sada jedva se mičući možemo i na posao, samo ako i taj posao nije pre besposličenje, na primer, trgovanje kakvom ovozemaljskom taštinom, uz obilje zaklinjanja Bogom, laži i obmane. Eto tako kod mnogih, mnogih prolazi ovaj život, iščezavaju u sujeti dani naši (Up. Ps. 77,33), a o najvažnijem delu na zemlji – o spasavanju duše svoje – malo se brinemo. Život naš uglavnom prolazi u klanjanju dvama krhkim idolima – zdravlju i stomaku, a zatim – odeći; kod nekih, međutim, više odeći, zato što mnogi zbog odeće, zbog klanjanja modi, žrtvuju zdravlje i hranu, i dospevaju u drugu krajnost; dalje – novcu, tom velikom bogu, tom jupiteru ovoga veka; radi tog idola mnogi žrtvuju i svoje zdravlje, radi njega oni ponekad noći provode bez sna, radi njega se lažno kunu, narušavaju pravila prijateljstva, postaju hladni prema svojim srodnicima, samo da bi kakvim bilo sredstvima sakupili više novca. Postoje srebroljupci koji bi, kada bi to bilo moguće, sve pretvorili u novac i njime živeli, poput Jude iskariotskog koji je hteo u novac da pretvori i ono dragoceno miro kojim je blagočastiva žena, što beše svom dušom zavolela Gospoda svoga, pomazala noge Njegove i potom ih otirala kosom glave svoje. Hrišćanine, ne treba da se staraš o zdravlju i stomaku, niti o lepoj odeći i novcu, nego o ljubavi prema Bogu i bližnjem, jer to su dve glavne zapovesti Božje. Koji voli u Bogu prebiva i Bog u njemu. (1. Jn. 4, 16)
* * *
Sve je moguće onome koji vjeruje, zato što je verujući jedan duh sa Gospodom. Ako je verujućem koji živi na zemlji sve moguće, iako nije sasvim savršen, onda je tim pre onome koji živi na nebu u prisnom sjedinjenju sa Bogom i koji je savršen. Za svete je Bog sve u svemu, tako da su sveti Božji uistinu bogovi. Ja (odn. Sam Bog, Čija je reč istina) rekoh: bogovi ste. (Ps. 81, 6; Jn. 10, 34)
* * *
Pazi na svaki pokret srca; gledaj je li ugodan Trojici i nije li, naprotiv, pokret tvog starog strasnog čoveka.
* * *
Dela ruku Gospodnjih – svet vidljivi i nevidljivi – svedoče o postojanju Gospoda, o Njegovoj premudrosti, dobroti, svemoći. Zato se i poje često u crkvi: Blagoslovite, sva dela Gospodnja, Gospoda (Dan. 3, 57). A kako neki odbacuju Gospoda, ne videći Ga u delima Njegovim.
* * *
Veruj i uvek imaj na umu da ma gde da se pojaviš sa krstom Gospodnjim – na molebnima ili u drugim prilikama, on uvek osvećuje vazduh i sve koji ga se dotiču.
* * *
Veruj takođe da prilikom svih molitava, molebana, osobito pri Bogosluženju crkvenom, a najviše na liturgiji, Gospod prebrzo izliva blagoslove Svoje, po molitvi tvojoj ili drugih sveštenika, na sve koji se iskreno mole i miluje ih Svojom Božjom, Carskom milošću / Kada, dakle, vi, zli budući, umijete dare dobre davati djeci svojoj, koliko će više Otac vaš nebeski dati dobra onima koji Mu ištu? (Mt. 7, 11)
* * *
Sveštenici koji se na zemlji mole za ljude simvol su i slika nebeske Crkve koja se moli za nas na nebu i Samog Posrednika Hrista Boga. Sveti su bolji nego što mislimo, i brže nego što mislimo nam dolaze u pomoć po molitvi našoj.
* * *
Nerado, sa malodušnošću, roptanjem i hulom na Gospoda trpimo duboke tuge svoga srca, ne videći korist koje mora biti zbog dobrodušnog, blagopokornog podnošenja njihovog. Mi ne želimo da vidimo da je srce naše ogrubelo i zaraženo raznim strastima, da je i gordo, i preljubotvorno, i zlobno, i lukavo, i pristrašćeno prema zemaljskom, i da se nikako drugačije ne može očistiti i smiriti, i postati dobro i blagopokorno Bogu, do dubokim, ognjenim tugama, do velikom teskobom.
* * *
Utvrdi, Bože. ukrepi, Bože, pomozi, Bože! O Gospode, spasi! O Gospode, povedi dobro! (Ps. 117, 25)
* * *
Brineš se o ljudskom mišljenju, o ljudskoj slavi: delatno se lati isceljenja te duševne boljke. Pomišljaj i revnuj samo o slavi Božjoj. Smatraj za ništa ljudsko beščašće. Kada treba ukazati poštovanje siromašnom ili neobrazovanom i grubom ocu, ili takvoj istoj majci, ili srodniku, ili prijatelju, ili poznaniku pred slavnima i obrazovanima ovoga veka, ili stati u odbranu kakve istine među onima koji se istini izruguju: tada na umu imaj samo Boga i zapovesti Njegove, i roditelje, srodnika, prijatelja ili poznanika i istinu Božju, i stani u odbranu poštovanja prema njima čvrsto, bez malodušnosti i stida, nimalo se ne stideći svih onih koji su pred tobom i pored tebe ili prepirača.
* * *
O uzdanju u Promisao Božiji. Može li žena (majka) zaboraviti da se smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi Ga i zaboravila, Ja neću zaboraviti tebe, govori Gospod (Up. Isa. 49, 15). Dali je iko nežniji i dali se iko brine kao majka o deci svojoj? Koja će majka zaboraviti da nahrani čedo utrobe svoje? Ali neka među ljudima ima i takvih majki koje napuštaju svoju decu, a Ja te, veli Gospod, neću zaboraviti i neću te napustiti, kao što čine neke telesne majke. Kakvo poverenje, kakvo pouzdanje u Promisao uliva tim rečima Gospod Koji se neprestano o nama brine i nijednog od nas ne ostavlja! Ti se ponekad brineš o tome šta ćeš jesti i piti i čime ćeš se odenuti, i veliku tugu srcu svome pričinjavaš ako se sa žaljenjem, sa bolom rastaješ od svog novca, kada ga treba dati drugome, iako ti ostaje mnogo, i uzdaš se u prah zemaljski. Pa zašto se brineš, zašto se prilepljuješ za prah? Prilepni se za Oca nebeskog: On te neće zaboraviti i neće te napustiti; neka te prah napušta; treba da ti bude lakše bez njega: jer što više novca imaš, što se više tog smeća priljubilo uz srce tvoje, to je teže, to je više tuge za tvoje nezemaljsko srce. Postoji u narodu poslovica da novac ne predstavlja smetnju, ma koliko ga imali. Neistina. On mnogo smeta našoj duši da se vaznosi naviše, ili da misli o gornjoj otadžbini, i što ga je više, to snažnije vuče našu dušu ka zemlji i podstiče je da čini razne zemaljske pothvate: građevine, bogato pokućstvo u stanu, bogatu odeću, raskošna jela i pića, i tako oduzima i svetu revnost i dragoceno vreme od duše naše koja ovde treba sebi da kupuje večno blaženstvo.
* * *
Ljudska duša u svom telu živi kao u malom svetu. Kao što je nekoć, zbog bezakonja koja su se razlila po zemlji Gospod iz samog sveta izveo kaznu na ljude, i voda, koja se nalazila na svojim mestima, izlila se iz njih i potopila svu zemlju, tako i za kažnjavanje svakog čoveka zbog grehova njegovih On kaznu izvodi iz njega samog, zapovedajući bujicama krvi ili vode (vodena bolest, krvarenja) da se ustremljuju iz svojih mesta i potapaju mali svet ljudskog tela. Svakoga trena nam je spremna kazna od Vladike, i naše sopstveno telo, kao i duša, kriju u sebi samima mnoštvo kazni za narušioce zapovesti Boga – Svetvorca i Sudije. Tako nas Bog za grehove naše kažnjava preko nas samih: u kazne te vrste spadaju tuge i bolesti. Čime čovjek griješi, time biva kažnjen. (Prem. 11, 16)
* * *
Kada se moliš Gospodu, srdačnim očima gledaj unutar sebe, dušu svoju: Gospod je tamo, u mislima tvojim i u istinitim pokretima srca tvoga, kao što je i van tebe i na svakom mestu. Blizu ti je On, u ustima tvojima i u srcu tvome (Rim. 10, 8), a ne samo na nebesima ili u bezdanu.
* * *
Prazne priče ili, kako kažu, presipanje iz šupljeg u prazno sa gostima, odnose iz srca živu veru, strah Božji i ljubav prema Bogu; gosti su rana za blagočastivo srce. Imam u vidu takve goste koji umeju samo da pretaču ili presipaju iz šupljeg u prazno. Ali drugo su gosti ozbiljni, religiozni.
* * *
Presitost iz srca odnosi veru i strah Božji: prezasićen čovek ne oseća srcem prisustvo Božje; daleko je od njega srdačna, topla molitva.
* * *
Sagradili ste sebi kuću ili obnovili svoj stan sa namerom da udobnije i prostranije, čistije, radosnije i veselije poživite; postali ste bogati ili makar samo imućni, sve okolnosti vašeg svakodnevnog života su divne, raduju vašu dušu. Čini se da ostaje samo da uživate u životu; ali ne: čim ste počeli da uživate u plodovima svojih zemaljskih briga, u vašoj duši se otkriva dotad neviđen izvor nevolje (žalosti) koja vas snažno pogađa, najednom vas lišavajući srdačnog mira i radosti za kojima toliko žudite, sve prestaje da vas zanima, sve kao da prestaje da postoji; osećate da ste pod bremenom teške tuge i ubistvene žalosti. Šta to znači? Kakve se to zlobne, zavidne sile ustremljuju na nas tek što počnemo da živimo bezbrižno? Zašto naša duša tuguje i žalosti se upravo onda kada bi, po našem mišljenju, trebalo da se veseli? Poslušajte mene, učenika Hristovog: smerali ste da živite na zemlji u spokoju i zadovoljstvu, dok zemaljski put treba da bude tužan i tesan; smerali ste da nađete svoje spokojstvo i zadovoljstvo u propadljivim stvarima, a ne u Hristu Koji je za naše duše jedini spokoj i večno blaženstvo, i, evo, Gospod Koji ne želi da živimo ovde u spokoju i uživanju i da tako zaboravimo jedino potrebno – spasenje duše svoje i svoju nebesku otadžbinu, ali Koji želi da samo u Njemu tražimo spokoj i blaženstvo, dopušta vašem i Božjem neprijatelju đavolu da vas iskušava, da pogađa dušu vašu tugom i žalošću, iako vas sve vaše spoljašnje okolnosti pozivaju na uživanje, zadovoljstvo i spokoj. Iz iskustva znate da je svako zemaljsko uživanje – taština i žalost duha i da smo bez Boga, uz sve pogodnosti za spoljašnji srećan život, jadni i bedni ljudi; da je Hristos u srcu – naše bogatstvo, naš predivni, svetli stan, naš ukras, naš spokoj i naša radost. Dakle, podnesite vašu tugu u trpljenju i neka srce vaše bolje nauči lekciju kojoj vas Gospod poučava vašom tugom. Ne budite malodušni i ne gubite nadu u milost Božju: posle kratkotrajne tuge opet će zasjati radost. Jer Gospod je mnogomilostiv i zna da smo prah; da su kao trava dani čovekovi, da je on kao cvet poljski – tako precvetava (Up. Ps. 102, 14 -15), i neće dopustiti Gospod da budemo iskušavani više nego što možemo, nego će nam u iskušenju ostaviti izobilje snaga da ga možemo podneti (Up. 1. Kor. 10, 13).
* * *
Iskreno veruj da čega god se dotakne Duh Božji životvorni Koji se sa Ocem i Sinom poštuje i slavi, On sve može da oživi i oduhotvori (da oživi zemlju, pšenicu, hleb, drvo, kamen). Tako On od hleba i vina tvori samo prečisto Telo i samu prečistu Krv Gospoda našeg Isusa Hrista Koji uvek jeste u Ocu i Duhu. Kako je Duh prost, nesložen, svesavršen, to se On, poput misli, za tren, i brže od toga, useljava u čoveka ili u ono što Mu je blagougodno, i nema tako male stvari ili atoma koji bi bio suviše mali za Njega: za Njega je i beskonačno veliko i beskonačno malo u tvorevini – podjednako majušno.
* * *
Postoje u tvom životu hrišćanina vremena teške tuge i bolesti u kojima ti se čini da te je Gospod potpuno ostavio i napustio, jer u duši nema ni najmanjeg osećanja prisustva Božjeg. ‘Go su vremena kušanja vere, nade, ljubavi i trpljenja hrišćanina. Ubrzo će za tebe opet doći od lica Gospodnjega vremena utjehe (Dap. 3, 20), ubrzo će te Gospod opet obradovati kako ne bi podlegao iskušenju.
* * *
Na velike praznike neprijatelj i zavidnik naš – đavo vređa nas, rastužuje i baca u krajnju čamu, ili bolestima telesnim koje duh čine utučenim i potištenim, ili svojim duhovnim ognjenim strelama, ili krajnjom bezosećajnošću i hladnoćom. Ubrzo postaje očigledno da je neprijatelj u tebi činio lukavstva, a ne da je uzrok tvoje tuge i bolesti bilo mračno, prirodno raspoloženje duha.
* * *
Što se više uvećava spoljašnji imetak blagočastivih, to više protiv njih besni satana i ustaje na njih iskušenjima (lukavstvima), kao na Jova. Zato, bogoljupci, kada se uvećava blagostanje doma vašeg, očekujte snažne napade od satane: on će se bacati čas na jednog, čas na drugog u porodici i mučiće ga.
* * *
Na molitvi ne dopuštaj da te pobeđuje telo i neprijatelj, koji preko tela deluje; ne slaži jezikom svojim, nego govori istinu u srcu svome (Ps. 14, 2-3); sam misli i osećaj onako kao što govoriš u molitvi, a ne tako da ti na jeziku bude med, a na srcu – led; ako te neprijatelj pobedi, posle ćeš već morati da braniš sebe, svoju slobodu od njega kao komad zemlje koji je osvojio neprijatelj, a od Gospoda će odstupiti srce tvoje. Ništa ne potcenjuj u duhovnom životu, ništa ne smatraj malim, nedostojnim velike pažnje: preko malih grehova đavo vodi ka velikim. Glavno je: staraj se da uvek budeš istinit u srcu svome. Kada je teže boriti se sa telom, upravo tada pokaži svoju čvrstinu, upravo tada ne gubi snagu u borbi, kao dobri vojnik Hristov.
* * *
Kada srcem osećaš da Gospod Se čini da hoće dalje da ide od tvog srca, od tvojih pomisli, ubedi Njega Milosrdnog, iskreno govoreći: ostani sa mnom, jer je dan mog duhovnog života nagnuo i blizu je veče, i ući će da ostane s tobom (Lk. 24, 28-29): jer On je milosrdan i dozvoljava da Ga ubeđuju.
* * *
Ne sedaj za sto sa duhom uzburkanim kakvom strašću, kako ti neprijatelj ne bi okrenuo na štetu hranu i piće, na bolest, a ne na zdravlje: jer neprijatelj preko svega čini lukavstva i nastoji da naudi čoveku. Za trpezu uvek sedaj s mirom, blagodareći Gospodu, i hrana i piće će ti biti na dobro i na zdravlje: jer blagoslov Božji će počivati i na hrani i na tebi samom!
* * *
Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga (Up. Mt. 16, 25), to jest ko hoće da spase svog starog, telesnog, grehovnog čoveka, taj će upropastiti život svoj: jer istinski život se sastoji u tome da se raspne i umrtvi stari čovek sa delima njegovim i da se obuče u novog koji se obnavlja prema liku Onoga Koji ga je sazdao (Up. Kol. 3, 9-10). Bez umrtvljivanja telesnog, starog čoveka nema istinskog živoga, nema večnog blaženstva. Što je snažnije i mučnije umrtvljivanje starog čoveka, to je savršenije obnovljenje i preporod njegov, to je veće očišćenje njegovo, to je celosniji život njegov i veće blaženstvo njegovo u budućem veku. Umrtvljuj se i oživećeš. Ah, ja sam osećam da kada sam potpuno zdrav i ne opterećujem se i ne iznurujem naporima, tada umirem duhom, tada nema u meni Carstva Božjeg, tada mnome vlada telo moje i sa telom đavo.
* * *
Zbog nemoći u veri srca tvoga ne obesnažuj svesilnu silu krsta Gospodnjeg, tim pre životvornih Tajni tela i krvi Gospoda Isusa Hrista: one su uvek jedna te ista životvorna sila, jer one su – Sam Hristos, večna sila koja je sve stvorila, koja sve održava i sve oživotvorava; isto tako je i krst uvek silan silom Raspetog na njemu, uvek je životvoran zbog Života Koji je na njemu bio raspet.
* * *
Neka ti telesna sladost bude kao gorčina; gubitak, kao dobitak; skupo kao jevtino; zdravo i hranljivo, kao nezdravo i nehranljivo, zato što ono lako može biti nezdravo i štetno za dušu. Neka ti jedina sladost bude Hristos, jedina nada On koji je stvorio sve iz nebića.
* * *
O, kada bismo se svi mi srećno iskrcali na obalu nebeskog otačastva!
* * *
A oni ostaviše mreže i pođoše za Njim. (Up. Mt. 4, 20) Apostolima nisu požalili da ostave radi Gospoda mreže svoje, možda jedino imanje svoje, za njih dragoceno, jer ih je ono hranilo; i mi treba radi Gospoda da ostavimo sve što nas sprečava da Ga sledimo: sve mnogobrojne mreže kojima nas neprijatelj obavija u ovom životu. Ali nije dovoljno ostaviti, treba ići za Hristom, kao što su i apostoli ostavili i pošli. A ko hoće da ide za Hristom i stigne onamo gde je On stigao, taj mora da se odrekne sebe i da uzme krst svoj (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23), poput Hrista i apostola, i da za Njim, Hristom Bogom, ide, po zapovestima Njegovim, da ne žali sebe za podvige u slavu Božju i na spasenje svoje. Primenjujući na nas tu jevanđeljsku priču o ostavljanju mreže, i nehotice, sve zemaljsko, počev od tela našeg do poslednje stvari koja nas zanima, zamišljaš kao mrežu koja se lako kida.
* * *
Nemoguće je ne diviti se prostosrdačnosti, nepristrašću prema zemaljskim dobrima galilejskih ribara i njihovoj bezuslovnoj pokornosti glasu Gospoda. Nekoliko reči Spasiteljevih – i oni ostavljaju mreže svoje, jedino bogatstvo, svoje najbolje blago, i idu za Njim ne razmišljajući kuda i radi čega. Kakva prostosrdačnost! Kakva nevezanost za zemaljska dobra! Kakva detinja poslušnost! Kakav lak pristup (ulazak) reči božanskog Mesije u prosta srca! Rečeno – učinjeno! Takvi su i mnogi jednostavni ljudi koji žive u trudovima (tegobama) i sa malo sreće; ali bogataši nisu takvi: šta vidimo na primeru jednog od njih kome je Gospod ponudio da proda imanje i da pođe za Njim? Nije pošao za Njim, već za bogatstvom svojim… Otide, kazano je, žalostan. (Mt. 19, 22)
* * *
Dobro je paliti sveće pred ikonama. Ali je bolje ako kao žrtvu Bogu prinosiš oganj ljubavi prema Njemu i prema bližnjem. Dobro je ako zajedno biva i jedno i drugo. A ako pališ sveće, a ljubavi prema Bogu i bližnjem nemaš u srcu: tvrdičiš, ne živiš u miru sa ljudima – onda je uzaludna i žrtva tvoja Bogu.
* * *
Nemoj se uznemiravati zbog zlobe drugih, nego vazda trijumfuj nad njom veličinom svoga duha: neka se ona saginje i pada pred tobom na zemlju, a ne ti pred njom. Tako i treba. Zlo je samo po sebi pad, a ismevana vrlina, iako je ismevaju, uvek je na svojoj visini, samo da sama ne padne, pobeđena zlom.
* * *
Kada čulom mirisa osećamo nešto neprijatno i nezdravo u vazduhu, nastojimo da izađemo iz te nezdrave sredine, ili kako bilo uništavamo te štetne elemente koji su ušli u čist vazduh: isto tako, kada osećaš u srcu svom bilo šta što ga uznemirava ili steže, nastoj da istog časa odstraniš taj štetni element koji uznemirava našu dušu, na primer, strasti, znajući da je on iz bezdana paklenog. Telesni i duhovni život meću sobom imaju mnogo sličnog, i mudri hrišćanin ima isto toliko izoštreno duhovno čulo kao telesni čovek telesna čula. A i smešno je na sve načine izoštravati telesna čula, a duhovna čula zanemarivati. Duhovno Čulo ili čulnost nalazi se u srcu. Treba ga na sve načine izoštravati i čistiti kako bi se odvraćalo i od najmanjeg zaudaranja grehova i strasti, istog trena ih od sebe odstranjujući.
* * *
Ne boj se ljudskih glasina i podsmevanja tebi. To je đavolski strah, nego pomišljaj šta će o tebi reći Gospod Bog, šta će o tebi reći Anđeli i sveti.
* * *
Pri sukobu i ophođenju sa ljudima, imaj u srcu reč „ljubi“ i, slušajući je, sa svima razgovaraj sa ljubavlju i blagonaklonošću srca. Nikad iz srca ne ispuštaj tu reč pri sukobu sa bližnjim: ona snažno doprinosi utvrđivanju srca u ljubavi. Tu ljubav, razume se, treba nositi u srcu ne odvojeno, ne samostalno, nego zajedno sa srdačnom verom u Gospoda Isusa Hrista.
* * *
Ti, grešniče, koji si pao u dubinu zala, kada uvidiš mnoštvo grehova svojih i zapadneš u očajanje i ozlojeđenost, seti se da je Otac nebeski radi tvog spasenja od grehova i od večne osude za njih poslao u svet jedinorodnog Sina Svog Gospoda našeg Isusa Hrista. Priteci sa verom tom Posredniku Boga i ljudi, preklinjući Ga iz dubine duše da sveočišćujućom krvlju, za nas na krstu prolivenom, spere i tvoja bezakonja, priteci usrdno pokajanju, govoreći pred jerejem Njegovim, kao pred Njim Samim, bezakonja svoja kako bi se opravdao, pristupi i svetoj Čaši, ako te služitelj Svete Tajne smatra spremnim, i očistićeš se od grehova svojih: i, kao reka biće mir tvoj i bićeš Oca nebeskoga sin koji bješe mrtav, i oživje; i izgubljen bješe, i nađe se (Lk. 15, 24; 32).
* * *
Ne ljuti se na onoga ko je zao prema tebi i često ti zadaje bol raznim neumesnim zamerkama, nego saosećaj sa njim, voli ga, govoreći: ta to nije on ili nije ona zla prema meni, nego đavo preko njih besni na mene, a oni su, siroti, zavedeni; proći će obmana vražja i oni će opet biti dobri. Svi mi smo često žaljenja dostojna oruđa bestelesnog neprijatelja. Treba žaliti čovečanstvo koje vrag snažno progoni.
* * *
Ponekad u duši biva takva okamenjena neosetljivost da ne vidiš i ne osećaš grehove svoje; ni smrti, ni Sudije, ni suda strašnog se ne bojiš, ni za šta duhovno ne mariš. O lukavo, o gordo, o zlobno telo! Ne žale se bez razloga i sveti: dremež lenjosti me obuzima i san grehovni pritiska srce moje. Dušo, dok još možeš da se pokaješ, teški san lenjosti otresi i brzo pobdij. Ponekad u duši biva takva užasna lenjost i neosetljivost da te obuzima potpuno beznađe da ćeš prognati tu lenjost i neosetljivost. Bolje je, izgleda, biti bolestan, nego osećati lenjost.
* * *
Da bude volja Tvoja. Na primer: kada hoćeš da budeš i svim snagama se trudiš da budeš zdrav, i uprkos tome si i dalje bolestan, govori: da bude volja Tvoja; kada se nečeg poduhvataš, a poduhvat ne uspeva, govori: da bude volja Tvoja; kada drugima činiš dobro, a tebi vraćaju zlom, govori: da bude volja Tvoja; ili kada, na primer, hoćeš da spavaš, a muči te nesanica, govori: da bude volja Tvoja; uopšte, nemoj se razdraživati kad štogod ne biva po tvojoj volji i nauči da se u svemu pokoravaš volji Oca nebeskog. Ti bi hteo da nemaš iskušenja, dok te neprijatelj svakodnevno njima muči, raspaljuje, na sve načine te ugnjetava – nemoj se razdraživati, nego govori: da bude volja Tvoja.
* * *
Nestrpljivog čoveka sve razdražuje, ljuti; kada dim od sveće ide na njega, i to razdražuje, jer je veoma samoljubiv i mnogo brine o blagostanju telesnog čoveka, koga ne bi bilo zgoreg da češće raspinje na različite načine. Duša se ponekad čađavi gresima i strastima, i videći to – ne vidi, znajući ne zna, osećajući kao da ne oseća; a kada se čađavi lice, odmah primećuje, i Bog zna odakle se pojavljuje osetljivost, žaljenje sebe, iako nema nimalo razloga za brigu, jer dim ne tuče, ne ranjava, ne ozlojeđuje, već kao povetarac bije u lice.
* * *
Ako želite da budete dugovečni na zemlji, ne žurite da živite telesno, da se prejedate, opijate, pušite, bludničite, da živite raskošno, da uživate: u telesnom načinu života je smrt, zbog čega se telo naše i naziva u Svetom Pismu smrtnim ili starim čovjekom, koji propada u željama varljivim (Ef. 4, 22). Ako želite da živite dugo, živite duhom: u duhu je život: ako Duhom djela tjelesna umrtvljujete, živjećete (Rim. 8, 13), i ovde i tamo na nebesima. Držite se umerenosti i jednostavnosti u hrani i piću, čuvajte celomudrenost, ne traćite bezumno balzam svog života, ne jurite za bogatstvom, za raskoši, trudite se da budete zadovoljni i malim; čuvajte mir sa svima i nikome ne zavidite, svakog poštujte i volite, a osobito se trudite da uvek Hrista u srcu nosite – i u miru i blagostanju ćete proživeti mnoge godine.
 
* * *
Brate i sestro koji revnujete o blagočašću, dešavaće se da čuješ, i možda često, više od svojih ukućana, da si težak, nepodnošljiv čovek; videćeš snažnu neblagonaklonost prema sebi, neprijateljstvo zbog svog blagočašća, iako oni koji ga gaje neće pokazivati da se upravo zbog blagočašća ponašaju neprijateljski prema tebi – ne uznemiravaj se zbog toga i ne padaj u očaj: zato što đavo zaista može do ogromnih razmera da preuveliča neke tvoje slabosti kojih ni ti, kao čovek, nisi lišen, ali priseti se reči Spasiteljevih: neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt. 10, 36), i nedostatke ispravljaj, a blagočašća se čvrsto drži. Poveravaj savest svoju, život svoj i dela svoja Bogu Koji zna srca naša. Ali gledaj na sebe nepristrasno: nisi li zaista težak po svom karakteru, naročito za ukućane svoje; možda si natmuren, hladan, nedruževan, nerazgovorljiv. Raširi svoje srce za druželjubivost i ljubaznost, ali ne i za povlađivanje; u prekorima budi krotak, nerazdražljiv, nezajedljiv. Sve da vam biva u ljubavi (1. Kor. 16, 14), veli apostol. Budi trpeljiv, ne prekorevaj za sve, nešto istrpi ćutke, i gledaj na to kroz prste. Ljubav sve snosi i sve trpi. (1. Kor. 13, 7) Ponekad zbog prekora, izgovorenog u nestrpljenju, nastaje neprijateljstvo, zato što prekor nije bio učinjen u duhu krotosti i ljubavi, nego u duhu samoljubive težnje da drugog pokorimo sebi.
* * *
Ponekad ti ljudi mlađi od tebe ili tvojih godina, ili stariji, daju putem nagoveštaja pouke koje ne trpiš, srdeći se na svoje učitelje. Treba trpeti i sa ljubavlju saslušati sve što je korisno od koga god to bilo. Naše samoljublje skriva od nas naše nedostatke, a drugima su oni vidljiviji; upravo oni nam i skreću pažnju. Pamti da smo udovi jedan drugome (Ef. 4, 25) i da smo dužni da uzajamno ispravljamo jedni druge. Ako ne podnosiš pouke i srdiš se na nastavnika, znači da si gord, znači da u tebi zaista postoji onaj nedostatak na koji ti nagoveštajima ukazuju ne bi li se od njega ispravio.
* * *
Budući da je Bog Duh svepravedni, zakoni i zapovesti Njegove su isto što i On Sam: u njima se izražava pravda Njegova. Zato i govori Gospod: Ako Mene ko ljubi, riječ Moju (zapovest Moju) držaće. Ko Mene ne ljubi, veli, riječ Moje ne drži. Ako Me ljubite, zapovijesti Moje držite. (Jn. 14, 15; 23-24)
* * *
Za pokojne se moli kao da ti se duša nalazi u paklu, u plamenu, a ti sam se mučiš; osećaj njihove muke svojim srcem i vatreno, vatreno se moli za njihovo pokoj u mestu svetlom i prijatnom, u mestu odmora.
* * *
Svete prizivaj sa verom nepostidnom i ljubavlju nelicemernom, ako hoćeš da te čuju i ispune molitvu tvoju. Pamti: sličan traži slično. Sveti su ugodili Bogu verom i ljubavlju, i od tebe žele to isto. Sa verom i ljubavlju sjedini još strahopoštovanje koje im dolikuje.
* * *
Samoljubivom čoveku je žao da daje sebe za dobro drugih. I grla mu je žao za poučavanje drugih, ako je učitelj ili sveštenik; i celog srca mu je žao zato što, tako reći, sa pola srca služi bližnjima, a često i sasvim bez srca; i fizičkih snaga mu je žao, on je plašljiv kao zec i boji se da se ne razboli od napora, i odmara se.
* * *
Vera u Gospoda, kao Onoga Koji jeste, izvor je života za dušu. Kako zamisliti Onoga Koji jeste? Sve vidljivo i nevidljivo smatraj za ništa i zamisli da postoji samo Gospod.
* * *
Kada treba moliti cara ili bilo kog uglednog čoveka, ili koga bilo, treba doći do njega, videti ga i naći se sa njim lice u lice. Ali tu često postoji rastojanje između ljudi, rastojanje između mesta: ponekad treba sresti mnoge ljude, preći mnoga rastojanja. Da bi se došlo do Cara nebeskog, ili Carice Bogorodice, ili Anđela ili svetih, treba mimoići i odstraniti gomilu neverja, dušu osloboditi od strasti, za saputnike uzeti živu veru, usrđe i ljubav: i tada smo došli do njih i smelo možemo moliti Gospoda ili Prečistu Majku Božju ili Anđele ili svete.
* * *
Nijedno umno delo ne biva bez prethodno sastavljenog plana, po ugledu na Gospoda Svetvorca Koji je prvo zamislio svet, plan njegov i potom stvorio vaseljenu kroz Sina Svoga i dovršio je Duhom Svetim. Pisati delo bez plana je isuviše samouvereno. Ko od vas ljudi, kad hoće da zida kuću, ne sjedne najprije da proračuna izdatke, da li može dovršiti? (Up. Lk. 14, 28) Treba umnim očima srca prethodno videti sve svoje delo, sa svim glavnim mislima njegovim. Činiti suprotno znači ići nepoznatim putem, dobrovoljno vezavši sebi oči.
* * *
Moli se Gospodu za pokoj umrlih praotaca, otaca i braće svoje svakodnevno izjutra i uveče da bi bilo živo u tebi sećanje na smrt i da ne bi zgasla u tebi nada u budući život posle smrti, da bi se svakodnevno duh tvoj mirio sa mišlju o kratkotrajnom životu tvome.
* * *
Prizivaj takođe svakodnevno u molitvi svete proslavljene da bi ti obasjavali molitvama svojim puteve tvoje, da bi posredovali za oproštaj grehova tvojih i da bi pamtio da po smrti postoji večno proslavljenje i blaženstvo za dela dobra i večna osuda za dela zla.
* * *
Tokom molitve ponekad osećaš neku odbačenost od Boga i očajanje, ne treba se predavati tom osećanju – ono je od đavola, nego treba govoriti u srcu: ne očajavam kukavan za svoje spasenje, nego, uzdajući se u Tvoje bezmerno milosrđe, pristupam, i vapijem: ako postoji nada na moje spasenje, ako čovekoljublje Tvoje pobeđuje mnoštvo bezakonja mojih, budi mi Spasitelj.[1]27
* * *
Kada tokom usmene molitve đavo bude podrivao reči bujicom najlukavijih misli, govori: sila i vlast Spasiteljeva sadržana je u svakoj reči i glasu.
* * *
Nisi poznao da sam Ja u Ocu i Otac u Meni. (Jn. 14, 9-10) Zar ne znaš da su za vreme molitve Otac, Sin i Duh Sveti u tebi i ti u Njima?
* * *
Kada ti tokom čitanja kanona i akatista Spasitelju i Božjoj Majci i kanona Anđelu čuvaru i prilikom čitanja molitava đavo bude našaptavao i ubacivao u srce: to nije istina, u to ne možeš verovati, nije tako, i kada ti bude otimao od srca snagu (istinu) molitvenih reči, tada budi kao gluv koji ne sluša, lud i bezuman (Up. Ps. 37, 14; 1. Kor. 3, 18), ni za tren se ne saglašavajući sa lažju neprijatelja i ne mudrujući njegovom paklenom lažnom mudrošću, i veruj čvrsto istini sve punote crkvenih molitava i pesama, znajući da je to govor Duha Svetoga Koji je ustima svetih ljudi objavio hvale koje priliče Spasitelju, Božjoj Majci, svetima – i naše nemoći i bedu. Pamti da je Crkva stub i tvrđava istine (1. Tim. 3, 15).
* * *
Svaki sveštenik je apostol u svom selu ili parohiji (ili u gradskoj crkvi), i zato on treba da ide po kućama blagovesteći Carstvo Božje, poučavajući neuke, nemarne, bezbrižne, one koji u strastima i pohotama žive podstičući na hrišćanski život, blagočastive i trezvene bodreći i podstičući podsećanjem na buduće nagrade, onima koji izgubiše mir duševnih sila svojih pružajući utehu i sokoleći ih. Litije na praznike treba da imaju naročito taj cilj. Mi obično, idući sa krstom, pijemo i jedemo. Ne treba tako. Treba blagovestiti sa krstom u rukama o tome da Bog radi toga na zemlju siđe, da nas na nebesa uzvede[2]28 i da se ne treba vezivati ni za šta zemaljsko, da treba ceniti vreme za sticanje večnosti, čistiti srce svoje od svake nečistote strasti i činiti što je moguće više dobrih dela. Jelo je Moje da vršim volju Onoga Koji Me je poslao, i izvršim Njegovo djelo. (Jn. 4, 34)
* * *
Šta znači težak san lenjosti i okamenjena neosetljivost srca tokom molitve, ili pri sastavljanju propovedi, ili pri predavanju veronauke? Znači da nas ostavlja blagodat Božja, po premudrim i dobrim namerama Božjim, radi ukrepljenja našeg srca za slobodna sopstvena duhovna delanja. Ponekad nas blagodat nosi kao decu, ili kao da nas vodi i pridržava za ruku, tada nam je lako da činimo dela vrline, a ponekad nas prepušta same našoj nemoći ne da bismo bili lenji, nego da bismo se trudili i trudom zasluživali darovanje blagodati: eto, upravo tada treba, kao slobodna bića, dobrovoljno da pokažemo svoje ispravljenje i svoje usrđe prema Bogu. Roptati na Boga, na naše lišavanje blagodati bilo bi bezumlje: jer Gospod kada hoće, tada i uzima blagodat Svoju od nas palih i nedostojnih. Tada se treba naučiti trpljenju i blagosiljati Gospoda: Gospod dade blagodat Svoju, Gospod i uze: kako Gospod izvole, tako i bi. Da je blagosloveno ime Gospodnje.[3]29
* * *
Pri lenjosti i okamenjenosti srca ljudi se ponekad zbog malodušnosti i nestrpljivosti ponašaju familijarno prema Bogu na molitvi i sebi dopuštaju razne neobičnosti u glasu i pokretu koje označavaju: nestrpljivost, nezadovoljstvo, roptanje i čak drskost prema Bogu. Treba se na sve načine čuvati toga i savladavati svoju lenjost. Treba pobeđivati neprijatelja i svoje strasti.
* * *
Ako hoćeš da budeš smiren, smatraj se dostojnim svake zlobe i mržnje drugih i svakog ogovaranja, i ne ljuti se i ne osećaj zlobu prema onima koji su zli prema tebi i ogovaraju te, ili te nepravedno osuđuju. Govori: da bude, Oče Sveti, volja Tvoja! Sećaj se reči koju Gospod reče: nije sluga veći od gospodara svojega; ako vas mrzi svijet, znajte da je Mene omrznuo prije vas (Jn. 13, 16: 15, 18). Ako je Najpravednijeg, Svedobrog svet omrznuo, šta ima neobično u tome ako tebe, grešnika i zlog, drugi mrze?
* * *
Kada moliš Gospoda da prosvetli um tvoj i zagreje srce tvoje kako bi sačinio propoved, ili pismo roditeljima, rođacima, poznanicima, i Gospod, po svoj prilici, ne čuje, i ti ostaješ u tami i hladnoći, nemoj biti malodušan, ne kloni, nemoj negodovati, ne ropći na nepažnju Gospoda prema tebi: Gospod proverava tvoje trpljenje, tvoju veru i nadu, tvoju privrženost Njemu, Svedržitelju. Pamti da Mu je lako da te za tren prosvetli (ozari) i da za nekoliko trenutaka možeš da napišeš predivnu propoved ili pismo, prožeto toplim osećanjem, ispunjeno svetlošću i uzvišenim mislima.
* * *
Htjedosmo doći k vama… nekoliko puta, i spriječi nas satana. (1. Sol. 2, 18) Vidiš ko nas sprečava da se ponekad viđamo ili dopisujemo sa našim rođacima, prijateljima ili poznanicima – satana. Kako je čovek sam po sebi nemoćan! Kako je ograničen! Nije da samo Bog ne dopušta čoveku da učini ono što hoće, nego i satana zabranjuje.
* * *
Telesno zadovoljstvo, okamenjena neosetljivost prema svemu duhovnom, svetom jeste teskoba vražja, iako je telesni čovek ne smatra teskobom zato što pristaje na nju; ali oni koji žele da žive duhovno smatraju je teskobom zato što ona ne dopušta da Bog uđe u srce naše, ne dozvoljava da se u srce izlije blagodat Božja koja oživljava i prosvetljuje našu dušu, onemogućava dušu našu da čini dela vere, nade i ljubavi. Postaješ nekakav plotski čovek koji nema duha. O, kako su raznolika gonjenja! Kad od srca požališ zbog te okamenjene neosetljivosti, kad proplačeš pred Gospodom, ona će proći; i srce će se zagrejati i smekšati, i postaće sposobno za duhovna sazrcanja i sveta osećanja.
* * *
 
Kada se naglas ili u sebi moliš za druge, na primer, za ukućane svoje ili za tuđe, iako to od tebe nisu tražili, moli se za njih sa istom toplinom i usrđem kao što se moliš za sebe. Sećaj se zapovesti zakona: ljubi bližnjeg svojega kao sebe samoga (Mt. 19, 19 (22, 39); Up. 3. Moj. 19, 18). U svakoj prilici se toga pridržavaj, to jest bližnjeg kao sebe ljubi. Ne postupaj neiskreno pred Gospodom Koji ispituje bubrege i srce (Jer. 11, 20 /Otk. 2, 23; Ps. 7, 10/) da ne bi prezreo molitvu tvoju kao praznu i lažnu.
* * *
Ljubav ne trpi samoopravdavanje, ne gordi se, ne nadima.
* * *
Kada prvi put ili retko čitamo kakve molitve, tada ih zbog novine njihove rado, sa uzvišenim osećanjem čitamo, ali potom što ih češće ponavljamo, to manje osećamo želju za njima; one prestaju da nas zanimaju i mi s mukom savladavamo sebe kako bismo ih čitali sa ranijim osećanjem. Evo šta protiv toga, u pogledu molitava, treba činiti. Treba zamišljati da prvi put čitamo predivne molitve na koje smo navikli i koje su nas tako silno zanimale u prvo vreme kada smo počeli da ih čitamo; pronicati srcem u svaku reč i ceniti svaku reč. Ta pojava u našoj duši posledica je prvorodnog greha – posledica naše prvobitne nepostojanosti u istini. I do danas mi ne možemo da se nepokolebivo ustalimo u istini: čim se podignemo, ubrzo se u njoj pokolebamo. Tako često biva u pogledu molitve, tako biva i u pogledu vere, prijateljstva sa ljudima, ljubavi prema Bogu i bližnjem, uopšte u pogledu vrline: svuda se pokazujemo kao nepostojani u istini.
* * *
Tokom molitve se dešava i to da se srce naše bogoprotivno stidi pred ljudima reči molitve ili Samog Gospoda Boga, mlako, ne od srca izgovarajući reči molitve. Treba savladati taj bogoprotivni, čovekougađački, đavolski stid i strah, i izgovarati molitve od srca i gromoglasno, prostosrdačno, zamišljajući pred sobom samo Boga i na sve druge gledajući kao da ne postoje. Ko se postidi Mene i Mojih riječi u rodu ovome preljubotvornom i grješnom, i Sin će se Čovječiji postidjeti njega kad dođe u slavi Oca Svojega sa svetim anđelima. (Mk. 8, 38)
* * *
Ako štogod od vidljivog smatraš velikim, pored Gospoda Boga, i Njega jedinog Koji jeste, jedinog Velikog potcenjuješ, onda si najkukavniji gordeljivac. Sve smatraj za ništa u poređenju sa Gospodom i samo se za Njega prilepljuj.
* * *
Čovek je dragocen Gospodu, sav mu je svet pokoren; Sam Sin Božji je sišao s nebesa na zemlju radi spasenja njegovog od večnih muka, radi pomirenja njegovog sa Bogom. Svakojaki plodovi, razna tela životinja data su mu za hranu, razna pića su mu data radi pričinjavanja zadovoljstva njegovom ukusu, ali ne radi pristrašća, ne samo radi uživanja. U hrišćanina su uživanja uzvišena, duhovna, božanska; upravo tim uživanjima treba svagda potčinjavati telesna, umanjivati ih ili sasvim prekidati kada sprečavaju duhovna uživanja. Znači, hrana i piće se zabranjuju ne radi žalošćenja čoveka, ne radi ograničavanja njegove slobode, kako govore u svetu, već da bi mu se pružilo istinsko zadovoljstvo, trajno, večno, i mrsna jela i alkohol se zabranjuju (tokom posta) upravo zato što je čovek veoma dragocen za Boga i da se srce njegovo umesto za Boga ne bi prilepilo za propadljivo, koje ga nije dostojno. A čovek iskvaren grehovima lako se prilepljuje za zemaljska zadovoljstva, zaboravljajući da je istinsko uživanje njegovo, istinski živog njegov – Bog večni, a ne prijatno draženje tela.
* * *
Kod onih koji se ne mole usrdno, od sveg srca, postepeno otupljuje sluh srca i razuma njegovog; oni gledajući ne vide, i čujući ne razumiju (Lk. 8, 10) reči molitve. Oni se licemerno mole dugo i ne misle, nesrećnici, da će zbog preumnožavanja reči svojih biti još većma osuđeni (Mk. 12, 40).
* * *
Podsmevaš li se nedostacima bližnjeg, prezireš li ga ili zbog njih gajiš mržnju prema njemu? Ljubav sve snosi. Pamti to i podnesi (pokri) nedostatke i sagrešenja brata svoga da i tvoje Bog oprosti. Trpi nemoćne udove; mi smo svi jedno telo u Gospodu.
* * *
Srcem proživljavaj reči Spasove molitve Ocu: kao Ti, Oče, što si u Meni i ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu (Jn. 17, 21) – na sve načine se upinji da se sjediniš sa Bogom i da druge sjediniš sa Njim; održavaj na sve načine uzajamno blagočastivo jedinstvo, ne štedeći sebe i ništa svoje radi održavanja jedinstva ljubavi: jer Bog je naš Životodavac svemoćni i svedobri Davalac svega; On će i život naš održati u trudovima za dobro bližnjih, ako bude potrebno, i sve neophodno će dati, ako radi održavanja uzajamne ljubavi nemilice potrošimo svoju imovinu.
* * *
Kao što je u svakom najmanjem delu tela i krvi Hristove – sav Hristos, tako je u svakoj misli, u svakoj reči dobroj – sav Hristos.
* * *
Ako zaista hoćeš da budeš smiren, žudi za svakojakim uvredama i ugnjetavanjima, kao što gladan žudi za hranom: jer si po pravdi Božjoj toga dostojan.
* * *
Ako hoćeš da budeš istinski smiren, smatraj sebe nižim od svih, prahom koji svi gaze: jer ti svakodnevno, svakoga časa gaziš zakon Gospoda i, znači, Samoga Gospoda.
* * *
Kada na srce tvoje udari neprijatelj koji se gnezdi u tebi i izaziva u tebi nemir, teskobu i klonulost duha, ne govori tada propoved da ona umesto koristi ne bi donela sablazan, da umesto da bude hrana duhovna ne bi izazvala duhovnu vrtoglavicu i mučninu; tada nemoj ni prekorevati: prekori će samo da razdraže, a ne da isprave. Uopšte, kada se neprijatelj gnezdi u duši, tada treba više ćutati, jer tada smo nedostojni reči koja je dar Reči Ipostasne. Prognaj neprijatelja, useli mir u srce i tada govori.
* * *
Jedan prost Duh u trima Ipostasima, jedna Premudrost u trima Licima je sve iz nebića u biće privela. Jedna triipostasna Mudrost je Bog.
* * *
Neki smatraju da se sve njihovo blagostanje i ispravnost pred Bogom sastoji u iščitavanju svih predviđenih molitava, ne obraćajući pažnju na spremnost srca za Boga, na unutarnje ispravljanje svoje: na primer, mnogi tako čitaju pravilo za pričešće. Dok tu pre svega treba gledati na ispravljanje i spremnost srca za primanje Svetih Tajni; ako se srce uspravilo u utrobi tvojoj, po milosti Božjoj, ako je spremno da sretne Ženika, onda slava Bogu, iako nisi stigao da pročitaš sve molitve. Carstvo Božije nije u riječi nego u sili. (1. Kor. 4, 20) Dobra je poslušnost majci Crkvi u svemu, ali sa razboritošću i ako se može, ko može primiti – dugotrajnu molitvu – neka primi. Ali ne mogu svi primiti tu riječ (Mt. 19, 11); a ako je dugotrajna molitva nespojiva sa vatrenošću duha, bolje je učiniti kratku, ali vatrenu molitvu. Priseti se da je jedna reč, vatrena srca izrečena, opravdala carinika. Bog ne gleda na mnoštvo reči, već na raspoloženje srca. Glavno je živa vera srca i iskrenost pokajanja zbog grehova.
* * *
Jaki mrazevi i iznenadna jaka jugovina pokazuju očigledno u malom da je Gospod sve složio, svu vaseljenu, i da On sve može da razloži kada Mu je ugodno. To isto pokazuje pokrivenost ledom mora, jezera i reka i lomljenje leda na njima; to isto – cvetanje i rastenje zemnog bilja u proleće i leto i razlaganje u jesen: to isto – rađanje i smrt čoveka. Gospod nas je složio, On nas i razlaže.
* * *
Molitva sveštenikova za ljude ima veliku snagu kod Boga, samo ako je sveštenik od srca, s verom i ljubavlju uznosi Gospodu. Daj Bože da bude više sveštenika koji se Bogu mole plamena duha: jer ko će se pomoliti za ovce slovesne Gospodu sa takvom snagom, ako ne sveštenik koji je za to dobio blagodat i vlast od Samoga Boga?
* * *
Kada se suzno sa ljubavlju pomoliš za ovce Gospodnje, i pomisli počnu da ti tebe samog hvale, reci im: to se nisam ja molio za ljude Božje, nego se u meni Sam Duh molio za njih uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26); i Duh me je tada zarobio u slatko ropstvo ljubavi Svoje i umilenja srdačnog. Da je to istina, vidi se iz toga što slatka molitva i ljubav brzo mogu da me napuste.
* * *
Za istinitost Tajni Hristovih jamči Sam Hristos. Istiniti su svetovi vidljivi i nevidljivi koje je On stvorio i koji postoje, očišćenje od grehova, mir i radost srca nakon pričešća.
* * *
Ljubav se ne razdražuje, a ti se razdražuješ. Pazi: neprijatelj te obmanjuje, jer se u srcu pri gnevu gasi vera u Boga i gubi smelost pred Bogom.
* * *
Raznežuju, raslabljuju i smućuju dušu prizori ovozemaljske taštine koje smo gledali sa punim zadovoljstvom i saosećanjem srca; lišavaju čistote srca i smelosti pred Bogom; zato je dobro ne ići u pozorišta, ne posećivati svetovne, vesele, raskošne skupove, ne gledati uskovitlane plesove, ne gledati svetovne predstave koje prikazuju raznoraznu taštinu ovoga sveta. A dobro je neprestano se prilepljivati srcem samo za Boga (Up. Ps. 72, 28); a u svetu je toliko primamljivosti da se okom ne mogu sagledati.
* * *
Da se sveti ime Tvoje! Evo prve naše želje i prve molbe, da se sveti u nama i preko nas ime Božje. Prisetimo se da smo stvoreni po obrazu i po podobiju Gospoda Boga, po podobiju Njegove svetinje, ali, avaj, sagrešismo, izgubismo svetost, i sada se u gresima i bezakonjima rađamo, u gresima i bezakonjima živimo, kao kopilad a ne sinovi (Jev. 12, 8). I o čemu sada u palom stanju treba da brinemo, ako ne o upodobljavanju Ocu nebeskom, svom Prvoliku? Sam Gospod to traži: budite sveti, jer sam Ja svet, Gospod Bog vaš (1. Pt. 1, 16/3. Moj. 19,2/). To treba da bude prva naša želja i cilj sveg našeg života. Druga molba je objašnjenje prve.
* * *
Srce naše svakodnevno umire duhovnom smrću. Topla suzna molitva je njegovo oživljavanje, početak njegovog disanja. Bez svakodnevne molitve sa toplinom duhovnom lako se i brzo duhovno umire.
* * *
Prilikom molitve razum se gordi nad rečima molitve i one se u njega ne smeštaju zbog njegove telesnosti i lažnosti; ali reči molitve su duh i istina, srebro ražeženo poteklo iz duše koja gori plamenom vere i ljubavi, očišćeno od zemlje, pretopljeno sedmostruko; naokolo njih bezbožnici hode (Up. Ps. 11, 7; 9), ali u dubinu njihovu neće pronići.
* * *
Neosećanje srcem istinitosti reči na molitvi dolazi od srdačnog neverovanja i nemanja osećaja vlastite grehovnosti, a to sa svoje strane potiče od skrivenog osećanja gordosti. Po osećanjima svojim na molitvi čovek saznaje da li je gord ili smiren; što je osećajnija, plamenija molitva, to je smireniji; što je bezosećajnija, to je gordiji.
* * *
Koji sav zakon održi a sagriješi u jednome, kriv je za sve (Jak. 2, 10) to važi kako u moralnom, tako i u dogmatskom pogledu. Ko svim istinama zdravo uči, a pogreši u ma kojoj od njih, taj je kriv za sve ili u odnosu na jednu, u biti svojoj nerazdeljivu Istinu, u odnosu na Gospoda Isusa Hrista Koji je rekao: Ja sam istina (Jn. 14, 6). Zašto? Zato što je Bog prosto, premda beskonačno Suštastvo. Mrska je Gospodu ma i jedna misao zla. (Prič. 15, 26) Koji greši u istini dogmata, ogrešuje se o Onoga Koji je za sebe rekao: Ja sam istina.
* * *
Nikada ne gubi nadu u milost Božju ma kakvim gresima bio svezan zbog iskušenja đavolskog, nego se moli svim srcem sa nadom u pomilovanje, kucaj na vrata milosrđa Božjeg – i otvoriće ti se. Ja, grešni jerej, sam ti primer: ma kako da ponekad sagrešim zbog dejstva đavolskog, na primer – ponekad se zbog nečeg neprijateljski ponesem prema bratu, makar to bilo i zbog pravedne stvari, i sav se oneraspoložim, i brata na sebe podignem, i Svetu Tajnu savršim nedostojno, ne zbog hotimične nemarnosti, već zbog nespremnosti i dejstva đavolskog, međutim, zbog pokajanja, sve, sve Vladika oprašta, osobito zbog dostojnog pričešćivanja Svetim Tajnama: kao sneg ili vuna pobelećeš od krvi Hristove; svet nadnebeski će obitavati u srcu tvome; i lako, lako će ti biti na srcu, postaćeš blažen. Zaboravićeš sve uzburkanosti, nemire i teskobu đavolsku, postaćeš sasvim nov i kao da ćeš iz mrtvih vaskrsnuti. Ne očajavajte, braćo, ma kakve grehe da ste počinili, samo se srcem skrušenim i duhom smirenim pokajte. Slava milosrđu Tvome Gospode! Slava dugotrpljenju Tvome Gospode!
* * *
Od čista srca ljubite jedni druge iskreno. (1. Pt. 1, 22) Pamti te reči apostolove i postupaj po njima. Opraštaj dužnicima svojim, i znaj da kao što neprijatelj tebe smućuje i pobuđuje na neprijateljstvo protiv drugih, tako i njih smućuje i podiže protiv tebe. Ljubi i žali sve neprijatelje svoje, kao zabludele; ne vraćaj zlo za zlo, uvredu za uvredu; naprotiv, blagosiljaj, znajući da si na to pozvan da naslijediš blagoslov (Up. 1. Pt. 3, 9).
* * *
Budi umeren u svim religioznim delima, jer je i vrlina sa merom, u skladu sa tvojim snagama, okolnostima vremena, mesta, prethodnim radom – razboritost. Dobro je, na primer, moliti se čista srca, ali ako molitva nije u skladu sa snagama (energijom), različitim okolnostima, mestom, i vremenom, prethodnim radom, ona već neće biti vrlina. Zato apostol Petar govori: projavite u vrlini znanje (to jest, ne budite poneseni samo srcem), a u znanju uzdržanje, u uzdržanju trpljenje (2. Pt. 1, 5-6).
* * *
Koji ne sabira sa Mnom, govori Gospod, rasipa (Lk. 11, 23). Treba ići napred u duhovnom životu, uspinjati se sve više i više; uvećavati sve više i više zalihu dobrih dela; a ako stojimo na istoj tački moralnog savršenstva, na istom stepeniku lestvice hrišćanskog ushođenja, to je isto kao da idemo unazad; ako ne sabiramo, to je isto kao da rasipamo.
* * *
Neka ti tokom molitve ne bude žao da zapališ voštanicu pred Gospodom: imaj na umu da je pališ pred Onim Koji živi u svetlosti nepristupnoj i Koji tebe od svetlosti Svoje prosvetljuje. Tvoja svećica je kao žrtva svespaljenica Gospodu; i neka ona bude dar Bogu od sveg srca. Neka te podseća na to da i sam treba da budeš svetiljka koja gori i svetli. On bješe, kazano je o Jovanu Preteči, svjetiljka koja goraše i svijetljaše (Jn. 5, 35).
* * *
Gospod je i pored beskonačnosti Svoje tako prosto Suštastvo da je sav u jednom imenu Trojica, ili u imenu Gospod, u imenu Isus Hristos.
* * *
Ko je od smrtnika dostojan Vladike? Onaj za koga je sve ništavno osim Tvorca, za koga je Tvorac sve. O, čoveče, neka srce tvoje ne bude privezano ni za šta sem za Tvorca. Prilepljuj se za Njega prosta srca. Ni hrana, ni odeća, ni lice ljudsko, ni bogatstvo, ni udobnosti života, ni slava ovoga sveta, ništa svetovno neka te ne privlači.
* * *
Prinosim Gospodu, Vladičici ili Anđelu i svetome svetlost veštastvenu da bi mi njihovim molitvama Vladika podao svetlost blagodatnu, duhovnu, da bi me od tame grehovne u svetlost poznanja Božjeg i vrline uzveo; prinosim oganj veštastveni da bi on oganj blagodati Duha Svetoga zapalio u srcu mom i da bi oganj strasti oslabio u srcu mom jadnom; prinosim svetiljku sa željom da i sam budem svetiljka koja gori i svetli svima koji su u domu Crkve. Eto zbog čega ja palim sveće pred ikonama, eto šta pomišljam kada stavljam svetiljku na svećnjak. Priznajem, ja palim sveće pred ikonama u nadi da ću dobiti dobra duhovna od onih svetih i svesvetih lica koja su naslikana na ikonama, priznajem svoje duhovno koristoljublje. Ali, zakon uzvraćanja se sastoji u očekivanju dara za dar: kakvom mjerom mjerite, rečeno je, onakvom će vam se i mjeriti (Mt. 7, 2). Ja sam čovek nemoćan, telesan, grešan, to ne krijem; ne budući uvek u stanju da prinesem Gospodu svom, ili Prečistoj Majci Njegovoj, ili Anđelu Božjem, ili svetom srce koje gori verom i ljubavlju, prineću bar, kao čovek telesni, veštastveni, na dar nebesima i dar veštastveni – sveću koja gori. Neka pogleda Vladika sa nebesa na mali dar mog usrđa i neka mi zauzvrat poda više: On je jedini Koji je bogat i Koji obogaćuje svakoga, a ja sam siromašan; On je bogat, ja sam ništ i ubog; On je u svetlosti nepristupnoj, ja sam u tami: ja sam maloveran: neka mi poda dar vere; ja oskudevam u ljubavi: neka obogati srce moje tim neprocenjivim blagom nebeskim; ja sam slab za svako dobro: neka mi poda snagu. S moje strane postoji želja za nebeskim dobrima, i veštastveni zalog njihovog zadobijanja; i neka mi mnogoštedri Gospod, molitvama Prečiste Majke Svoje, Anđela i svetih Svojih, poda ispunjenje sviju spasonosnih molbi.
* * *
Kada kogod bude kudio nesavršenstva i nedostatke tvojih dela, smireno poznaj pravednost tih pokuda i reci: da, zaista sam grešan i pregrešan, dela svoja ne činim sa doličnim staranjem i usrđem i voljom. Pomoli se, brate, za mene (reci onome koji te kudi) da me Gospod urazumi i pomogne mi blagodaću Svojom da sa doličnim staranjem i voljom ispunjavam svoju dužnost i vršim delo zajedničkog služenja koje mi je povereno. A ako prezru tvoje sposobnosti, reci: nisam sam sebi dao takve, a ne druge sposobnosti, one su Božji dar; kuditi moje sposobnosti, znači kuditi Tvorca Koji ih je darovao. Kada te tvoji budu kudili i pred drugima iznosili tvoje slabosti, reci im: da, ja sam zaista takav, ali vi nemate nikakve koristi od toga što sam ja baš takav i što ćete me ružiti i ismevati pred drugima: ismevanje nemoći ili slabosti bližnjeg nerazumno je i nečovečno, bolje je pokriti nečiju nemoć, zato što je moja nemoć – vaša nemoć, moja sramota je vaša sramota: ta ja sam ud vaš, a i vi niste bez nemoći; i pomolimo se da Gospod isceli nemoći naše: jer svi smo zaraženi gubom bezakonja. Ljubav, rečeno je, sve snosi (1. Kor. 13, 7), a ne izlaže slabosti javnoj sramoti.
* * *
Veliki su naša nemarnost i lenjost na molitvi: mi smo uvek skloni da se molimo i često se molimo kako bilo, samo da što pre završimo, brzamo, skačemo po površini, a u dubinu srca ne zagledamo. Zato je i molitva naša kao vetar: zašumi, prohuji, i to je sve.
* * *
Kada te jadnog prekrije tama – sumnja, čamotinja, očajanje, nemir, tada samo svim srcem prizovi najslađe ime Isusa Hrista, u njemu ćeš naći sve: i svetlost, i ukrepljenje, i nadu, i utehu, i mir, obrešćeš u njemu istinsku dobrotu, milost, štedre darove, sve to ćeš naći sadržano u jednom imenu, kao u kakvoj bogatoj riznici.
* * *
Od Gospoda sam sve dobio i dobijam: pa kako da se samo Njemu ne obraćam sa molitvom za sve što mi je potrebno? Kako da se ne nadam da ću samo od Njega sve dobiti? Dobio sam od Njega život i sve. Samo On može da mi poda sve što mi je potrebno za moje prolazno i večno blagostanje. Njegov je posao, tako reći, da mi podaje sve što je neophodno: takvo je Njegovo dobro i štedro biće.
* * *
Obavezno veruj i nadaj se da ćeš od Gospoda dobiti sve što je dobro za nazidanje bližnjeg ili sve što je na spasenje. Ne predomišljaj se (ne kolebaj se) i ne posumnjaj ni na tren u mogućnost dobijanja traženog. Sve je moguće Bogu, i sve je moguće onome koji vjeruje, i nada ne postiđuje. (Up. Mt. 19, 26; Mk. 9, 23; 10, 27; Rim. 5, 5) Samo nas neverje, nenadanje našeg srca postiđuje.
* * *
Povikavši otac djeteta sa suzama govoraše: Vjerujem, Gospode, pomozi mojemu nevjerju! (Mk. 9, 24) Kakav jad! Odasvud teskoba: i sina žao, i vere u srcu nema. Kako ne zaplakati. I evo sa suzama govori: vjerujem, Gospode, pomozi mojemu nevjerju! Tako je i sa nama: nevolja preti, a vere koja sprečava nevolje nema u srcu; kako da gorko ne zaplačeš u svojoj dvostrukoj nevolji! A mnogi imaju kameno srce i ne osećaju potrebu za verom radi svog izbavljenja od nevolje.
* * *
A on se snuždi zbog ove riječi, i otide žalostan; jer bijaše vrlo bogat. (Mk. 10, 22) Kako se i mi često snuždimo srcem i telom od jedne reči kojom od nas prose milostinju Hrista radi, a do tada smo bili i više nego vedri!
* * *
Zbog čega se pred pretvaranje svetih Darova peva Vjeruju? Zbog čega i sveštenik u oltaru tada u sebi čita Vjeruju? Zato da bi oni koji pred njim stoje verovali i pamtili da pri pretvaranju svetih Darova učestvuje Sveta Trojica i da je tajna Evharistije delo Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha; zato da bi i sveštenik bez osude, sa nesumnjivom verom u dobrotu i svemoć Oca i Sina i Svetoga Duha savršio Svetu Tajnu i potom se blagovremeno njome pričestio, jer je naročito tada svešteniku potrebna velika vera budući da se prvenstveno u to vreme neprijatelj upinje da udari na um i srce sveštenika hladnoćom i neverjem, ili da uznemirava sumnjom.
* * *
Čudo nad čudima je što je Gospod i Tvorac moj od greha istrulelu prirodu moju obnovio, preobrazio, pretvorio kao što hleb i vino pretvara u telo i krv Svoju, kao što je oganj u rosu pretvorio.
* * *
Onoga kome hoćeš da se moliš pre molitve zamoli u srcu da te udostoji da mu prineseš srdačnu molitvu, pohvalu ili blagodarenje, jer mi samo uz ukrepljenje od Duha Svetoga možemo da se molimo, uz ukrepljenje od onih svetih ugodnika preko kojih želimo da se molimo Spasitelju. Uznesi Mu, pre molitve i slavoslovlja, srdačni glas da ti daruje blagodat iskrene molitve, da jaram Svoj blagi i breme Svoje lako položi na srce tvoje, da đavolsku gordost i protivljenje uma i srca razveje. Ako hoćeš da se moliš Vladičici: pozovi Je od srca da te udostoji da Joj nelicemerno svim srcem prineseš moljenje ili pohvale i blagodarenje. Ako bi se molio Anđelu: pozovi Gospoda da te udostoji da mu dolično prineseš molitvu, ili da pesmom proslaviš njegovo dobročinstvo, svetlost i dobrotu njegove prirode; molio bi se svetome: pozovi Duha Svetoga Čijom su svetošću oni osvećeni da bi ga dostojno prizvao ili mu uzneo hvale i blagodarenje, jer svi mi samo uz ukrepljenje od Duha Svetog životvornog možemo dostojno i životvorno da se molimo. Sveti Božji su čista disanja Duha Svetoga: Duh diše gdje hoće – Jn. 3, 8 – (to jest u kojoj duši hoće u onoj i diše). Sveta Vladičica je preizobilno osvećena i očišćena Duhom Svetim. Anđeli su osvećeni Duhom Svetim i Njime žive i dišu, kao što mi po telu živimo i dišemo zahvaljujući vazduhu. Molitve u svom istinskom obliku nisu ništa drugo do disanje Duha Svetoga. Sam Duh se, rečeno je, moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26).
* * *
Sada su učeni ljudi postavili i postavljaju ogromnog idola i svima zapovedaju da mu se klanjaju, a i sami mu se klanjaju. Taj idol je dekadentna literatura; nečisti duh koji nas pokreće je gordi, bogoprotivni, neverujući razum. Đavo je lukav – o, kako je lukav! On je i u hrišćanstvu izumeo suptilno idolopoklonstvo, u skladu sa usmerenjem i duhom veka, i stupnjem njegovog intelektualnog razvoja. Kakav zli lisac! Kako on manipuliše sirotim čovečanstvom koje se udaljilo od iskrene vere u Hrista! Kako snažno vuče ljude u pakao, užetom ispletenim i neprestano pletenim od tih istih ljudi! Bože moj, Bože moj! Ta, našim razumom koji je trebalo da nas vodi ka živom, večnom Bogu, on nas pogubljuje! Ta, našim vedrom nam zahvata mrtvu vodu ovoživotnog, veštastvenog, ispraznog mudrovanja, podaje je nama i drugim ljudima da je pijemo umesto žive vode reči Božje! A mi pijemo li pijemo ne sluteći da je to mrtva voda.
* * *
Pamti da je čovek uzvišeno, dragoceno biće za Boga, ali to uzvišeno stvorenje je, nakon pada u greh, nemoćno stvorenje, sklono hiljadama slabosti; voli ga, poštuj, ali u isto vreme podnosi njegove nemoći, slabosti, strasti, postupke. Ljubi bližnjega svojega – grešan grešnog – kao sebe samoga. (Mt. 19, 19) Slabosti slabih nosi, i tako ćeš ispuniti zakon Hristov. (Up. Rim. 15, 1; Gal. 6, 2) Velike su te reči: razmisli o njima dublje. One znače isto što i reči molitve Gospodnje: mi opraštamo dužnicima svojim.
* * *
Veliko je i poštovanja dostojno telo Crkve svete kojoj je glava Sam Isus Hristos. Pamti da si ti u tom velikom i poštovanja dostojnom telu – majušni, nemoćni ud, i da sve dobijaš od Glave tela Crkve Hrista i da te oživljava Duh Njegov. Pamti da u telu Crkve ima milion snažnih udova koji su od Duha Svetoga dobili velike i raznovrsne darove duhovne, svaki prema svojoj zasluzi i mogućnosti da ih primi. Svakog hrišćanina uvažavaj kao ud Hristove Crkve i hram Duha Svetoga, nikoga, iz gordosti, ne smatraj neukim u istinama vere, lišenim dara Duha: jer je sve i u svemu Hristos (Kol. 3, 11), i svima Gospod, u svakom iznutra, projavljuje Sebe, sve prosvećuje prema mogućnosti svakoga da primi, svakome bez pristrasnosti dodeljuje darove Svoje. I ovako govori u sebi: ja sam mali ud u velikom poštovanja dostojnom telu Crkve; ja treba sa ljubavlju i poštovanjem da se odnosim prema svim ostalim udovima, kao prema voljenim, dragim udovima Hrista moga.
* * *
Kada nas zbog nečeg drugi prekorevaju, to ne treba da nas razdražuje i baca u čamotinju, već da nas smirava, kao ništavne u naravstvenom pogledu, i da nas okreće ka Bogu sa usrdnom molitvom da On ono što je bolesno u nama isceli i ono što nedostaje nadopuni blagodaću Svojom. Razdraživati se, naročito onda kada nas prekorevaju zbog stvarnih slabosti, znači bolesti dodavati bolest, strasti strast, znači bolovati od dobrovoljnog slepila samoljublja koje ne želi da vidi svoje tamne strane i dobrovoljno gine. A padati u čamu je sasvim nerazumno: jer hrišćanin uz pomoć blagodati Božje, ako zaželi, uvek može da se izmeni na bolje. Pa Gospod nam izobličitelje i šalje zato da bi nam oni otvorili oči srdačne, da bismo videli grdobu dela svojih, i da bismo se videći je popravljali, a ne da bi nas bacio u čamu. Čamotinja je greh i delo đavola. Izobličavanja treba da u nama izazivaju žalost po Bogu koja podstiče na pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10).
 


 
NAPOMENE:

  1. 1. i 4. molitva pred Sveto Pričešće; prevod oca Justina Popovića
  2. Up. Akatist Isusu Sladčajšem, 8. kondak; prevod oca Justina Popovića
  3. Jov 1,21: Stih: kako Gospod izvole, tako i bi naš je prevod. Tog stiha nema u Daničićevom prevodu. Na crkvenoslovenskom glasi: jako Gospodevi izvolisja, tako bist – Prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *