NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…

HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…

 

HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…
 
PACIFIZAM PRAVOSLAVNIH BOGOSLOVA
 
Iz svega rečenog očito je, dakle, da pacifizam pravoslavnih bogoslova nije po svom poreklu i sadržaju nije pravoslavan, već protestantsko-humanistički. I on je, kao i kod protestanata, nastao kao posledica pogrešnog, neblagodatnog, humanističkog a ne teohumanističkog, tumačenja Svetog Pisma, Svetog Predanja i događaja iz sveštene istorije Crkve. Naveli smo već njihovo nepriznavanje bogonadahnutosti knjiga Starog Zaveta, pripisujući događaje opisane u njima kao pedagogiju starozavetnog pisca, a ne volju i promišljanje Božije.
Slično važi i za mesta iz Jevanđelja. Tako je B. Pantelić za apsolutno, bezuslovno razumevanje Hristovih reči, odnosno on je protiv njihove „redukcije“, „koncesije sa državom“ ili „realpolitike“. Za razumevanje Hristove naredbe Ap. Petru da vrati nož u korice (Jn. 18, 11), po njemu su presudni događaji koji slede u stihovima 13 i 14: „I odvedoše ga najpre Ani, jer beše tast Kajafi, koji beše prvosveštenik one godine. A Kajafa beše onaj što dade savet Judejcima da je bolje da jedan čovek umre za narod“. Po njemu, Hristos je stradao zbog kajafijanske logike, koja je izvor i pokretač nepacifističkog delovanja u svetu. Previđa, međutim, da Hristos nije stradao zbog odluke Kajafe, već zato što je hteo da strada, jer je Njegovo stradanje moralo da se dogodi radi spasenja čoveka. Na to upućuje 11. stih, koji on preskače: „Čašu koju mi je dao Otac zar da je ne pijem?“. Kao što smo već govorili, ove reči imaju isti smisao kao i Hristovo nazivanje Ap. Petra satanom, kada on želi da spreči njegovo stradanje (Mt. 16, 22-23). I opet, kao što rekli, Hristova naredba Ap. Petru o vraćanju noža u korice nije zbog toga što je On za bezuslovno neprotivljenje zlu, već protiv sprečavanja Njegovog stradanja. A da je Svemogući Hristos mogao da spreči ostvarivanje Kajafine odluke govore Njegove reči izgovorene pri Njegovom hvatanju, zapisane u drugom Jevanđelju: „ili misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma da ovako treba da bude?“ (Mt. 26, 53-54).
I Hristovo pravljenje biča i izgnanje trgovaca i prevrtanje njihovih stolova, B. Pantelić relativizuje i ublažava nepredanjskim tumačenjem. Pozivajući se na neimenovane „relevantne tumače Novoga Zaveta“, on navodi da je Hristos isterao trgovce iz Hrama, ne fizičkom, već „moralnom snagom“: „Da ovo tumačenje odgovara istorijskoj realnosti, govori nam činjenica da je hram (pod hramom se podrazumeva kompleks od 80.000 kvadratnih metara) obezbeđivala hramovna policija, i da nije postojala mogućnost da neko unutar zidina bičuje trgovce a da ona, čija je dužnost bila da i njih štiti, ne reaguje – a hramovna policija nije reagovala. Pored toga, da je Hristos mlatarao bičem razbežali bi se i prodavci golubova, a ne bi čekali da im se usmeno obrati…“[1]. Sv. Jovan Zlatousti drugačije tumači ovaj događaj: „On ih nije prosto isterao, već je i stolove prevrnuo, i novce prosuo, dajući im da iz toga razumeju da izlažući Sebe opasnosti za dobro činjenje u domu, ne prezire Vladiku doma… Znaj da nije nevažno delo predati Sebe takvoj jarosti trgovaca, ražestiti protiv Sebe neprosvećenu gomilu ljudi bezakonika, posramljujući ih i uvodeći ih u gubitak: to nije svojstveno licemeru, već čoveku koji je spreman da pretrpi sve za blagoljepije doma“[2]. Sv. Teofilakt Ohridski ne govori o „mlataranju“, već o „udaranju“ bičem: „I nije ih isterao prosto, već udarajući bičem od užadi, i prevrnuvši stolove, i rasipao monete ili novce menjača, i odlučio se na veoma opasno delo“[3]. Prema tome, zaključujemo da između Hristovog revnovanja za sveštenost Doma Njegovog Oca i branjenja mačem Njegove Crkve od strane hristoljubive vojske nema nikakve razlike; zato je prvi primer, razumljivo, uzor i izvor drugom.
Ne slažući se sa Svetim Pismom isti autor se ne slaže ni sa Svetim Ocima. Osim gornjeg neslaganja sa Sv. Jovanom Zlatoustim i Bl. Teofilaktom Ohridskim, B. Pantelić navođene reči Sv. Kirila, o tome da hrišćani brane oružjem svoje bližnje od onih koji ugrožavaju njihove živote i njihovu veru, komentariše sa: „U krajnjoj liniji, Sveti Kirilo smatra da treba oružjem sprečiti nominalne hrišćane da promene veru“, i, gradeći se većim i boljim hrišćaninom od Sv. Kirila, dodaje: „Istinski hrišćanin je spreman na mučeništvo i nije mu potrebna nikakva fizička zaštita; o tome najbolje govore martirologiji, a naročito oni iz ranohrišćanskog doba“[4]. Sv. Kirilo zna iz istorije Crkve da nisu svi tako jaki u veri kao B. Pantelić, i da bi se sprečila mogućnost da se sa telom izgube i duše zbog izdaje vere, pravoslavni mač pokušava da ih izbavi iz takvog iskušenja. Poznajući slabost ljudske prirode, Sv. Kirilo snishodi mogućim slabim hrišćanima i, zajedno sa Crkvom, blagosilja njihovu zaštitu mačem, dok je B. Pantelić, ne poznajući ni sebe ni svoje reči, isključiv i maksimalista: „Hrišćanin je ili martir ili nije hrišćanin“[5].
Za istog autora Sv. Jovan Zlatousti nije autoritet, tako da Učitelj vaseljene ponovo nije u pravu: „Pojedini hrišćanski oci i učitelji Crkve (npr. doista veliki bogoslov Sv. Jovan Zlatousti) smatraju da je Hristos zaista učio o neprotivljenju zlu silom i da je to uzvišeni moralni zakon, ali da treba biti realan i prihvatiti činjenicu da u svetu ima zlih ljudi koji ga svojim delovanjem mogu uništiti, te se njihovo delovanje mora silom ograničiti“[6]. Na primeru B. Pantelića vidimo da su za mlade pravoslavne bogoslove „relevantni tumači Novog Zaveta“, najverovatnije protestanti, relevantniji od Svetih Otaca.
Osim nesaglasja sa Svetim Pismom i Svetim Ocima, pristalice pravoslavnog pacifizma odlikuje nesaglasje i sa shvatanjem istorije i eshatologije. Oni prihvataju tezu protestantskih bogoslova da je od vremena Sv. Cara Konstantina Velikog došlo do kvarenja Crkve, do njenog podaničkog položaja u odnosu na Carstvo. Crkva, po njima, pravi kompromis i, za razliku od prva tri veka, kada su Oci bili jednodušni protiv vojničkog poziva za hrišćane, prećutno i servilno prihvata i blagosilja vojsku i ratove pravoslavnog Carstva. Po njima, reč je o izdaja Hrista i Njegovih ideala, praćena ćutanjem bogoslovlja o ratu. Stvarnost i istina su, međutim, potpuno drugačiji. Pravoslavni protestanti, zajedno sa svojim protestantskim učiteljima, previđaju da su hrišćani u prva tri veka izbegavali vojničku službu, ne zbog prolivanja ljudske krvi, već zbog toga što je Carstvo tada bilo bogoboračko i vodilo neblagoslovene, osvajačke ratove, i zato što su bili primoravani da prinose paganske žrtve bogovima ratova. Isto tako previđaju da se od Sv. Konstantina stvar korenito menja: Carstvo postaje svešteno, hrišćansko, od osvajačkih ono prelazi na odbrambene ratove i umesto paganskih, u vojničkim logorima prinosi se Hristova beskrvna žrtva. Previđaju, tj. ne znaju zašto odsustvuje bogoslovlje o ratu tokom srednjeg veka[7]. Sveti Oci nisu bogoslovstvovali o onome što je bilo opšte poznato i opšte prihvaćeno, kao npr. o Sv. Liturgiji. Sveti Oci tokom srednjeg veka nisu imali ni najmanju sumnju u opravdanost ratova koje vodi njihovo Romejsko Carstvo, tj. Carevi. Osim toga, oni o ovoj temi nisu bogoslovstvovali zato što se u ranom Saborskom i poznom periodu, bogoslovstvovalo samo o onim istinama vere koje su bile ugrožene od lažnih učitelja i njihovih lažnih učenja. Tokom čitavog srednjeg i poznog srednjeg veka, sve do Lava Tolstoja, niko nije napisao ni slovo sumnje protiv opravdanosti pravoslavnih ratova. Zato nije ispravno mišljenje jednog od pravoslavnih zagovornika pacifizma: „Kod određene grupe pravoslavnih teologa je ostala misao koja je od 18. do 20. veka bila uvezena među ondašnjom teolozima o tzv. pravednom ratu, misao koja nije svojstvena pravoslavnim ocima Crkve jer u njihovom učenju ne nalazimo nešto što bi moglo da oformi pravoslavnu teoriju pravednog rata“[8].
Isto važi i za poimanje eshatona od strane pravoslavnih pacifista. Po njima, budući da u eshatonu, u Carstvu Božijem, nema ratova onda ih ne treba biti ni u istoriji[9]. Opet previđaju da eshaton neće „pasti“ sa neba; sa neba će doći samo Hristos i ukinuti vreme i smrt, dok se eshaton, tj. večna sudbina svakog od čoveka lije i kuje ovde na zemlji, u vremenu, u istoriji: ono što smo stekli u vremenu biće naš posed u večnosti: ili život sa Hristom u Carstvu Nebeskom, ili život sa satanom i antihristom u paklu. Eshaton se upravo određuje našom borbom protiv zla u sebi i oko sebe; rat duhovni ne isključuje, već podrazumeva i telesni, fizički rat.
Između ova dva stanovišta – istorijskog i eshatološkog, stoje oni koji, ne manje netačno, opisima ratova i nasilja u Svetom Pismu odriču istoričnost i realnost, smatrajući ih eshatološkim, apokaliptičnim alegorijama: „Hrišćanstvo je bilo, i ostaje u suštini, apokaliptična religija, i zato nije slučajno da se njene brojne biblijske beleške o ratu i nasilnom uništavanju uopšteno apokaliptični kodovi, simvoli i ukazuju nešto drugo, uputnice na ‘eshaton’ (sliku kako će svet jednom biti preokrenut i kažnjen opštom pravdom nametnutom od Boga na njegovu neposlušnu i pobunjenu tvorevinu). Biblijski opisi nasilja i rata, u većini od hrišćanskih klasičnih tumačenja njenog biblijskog nasleđa, su, prema tome, eshatološke alegorije, pre nego bukvalni opisi života i vrednosti ‘poretka ovog sveta'“[10]. Zato punoća istine o mestu rata u istorijsko-eshatološkoj antinomiji čoveka, glasi, otprilike, ovako: „Bog nas ratom, njegovim transcendentalnim tragizmom, kao konkretnim opovrgavanjem svake čovekobožne racionalne vizije istorije, spasava od istorijske i duhovne apatije, raslabljenosti i utopizma, na tragičan način nas vraćajući ka duhovnom, večnom i božanskom, ka izvorima našeg nebozemnog identiteta i eshatološkom smislu naše istorije“[11].
Prihvatajući humanistički pacifizam, pravoslavni pacifizmi prihvataju i druge utopije humanizma: progres, socijalni aktivizam sa ekumenizmom, hilijazam, apokatastazu.
Vera da čovek može da, pa i sa Božijom pomoći, ostvari mir u svetu jeste humanistička vera u čovekovo napredovanje, vera u progres: „Mir je, naravno, više od odsustva rata. On nije samo odbijanje sukoba, jedan suštinski elemenat ljudskih odnosa, niti poistovećivanje sukoba sa nasiljem. Nasilje nije jedini način rešavanja sukoba. Mirotvorci neprestano tragaju za načinima kojima ljudi i zajednice mogu rešiti njihove razlike bez fizičkog nasilja. Mir je dinamičan proces a ne apsolut ili tačka. Istinski mir znači progres prema slobodnijem i pravednijem svetu“[12].
Vera u utopiju progresa pokreće pravoslavne na ništa manje utopistički socijalni i politički aktivizam, u koji spada i ekumenizam[13]. Naše svedočanstvo je druge prirode, tako da fraze pravoslavnih na ovu temu zvuče prazno, „kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči“: „Preko potreban međureligijski dijalog i saradnja u promovisanju kulture mira treba da podstakne da se zajednice živih vera usredsrede u obrazovanju ljudskog srca u poštenju, ljubavi, milostivosti, empatiji, solidarnosti, samokontroli i posebno poštovanju prava drugih… Pravoslavna crkva jasno afirmiše da je Božija ikona prisutna u svakom ljudskom biću. Stoga treba tražiti i aktivno sarađivati sa svim snagama na iskorenjivanju svih formi predrasuda… Naš cilj i jeste vladavina Božije ljubavi među svim narodima. Dijalog je deo procesa pomirenja. Hrišćani u javnom sektoru treba da ulože napore i da doprinesu svim mogućim sredstvima da se minimalizuje ili zaustavi nasilje, gubitak života, ljudska patnja i uskraćivanje prava… Mir nije cilj po sebi već je povezan sa najosnovnijim ljudskim vrednostima i praksama kao trajnim dokazivanjem na svim nivoima. Odbrana dostojanstva svake ličnosti i svetosti života se ne može odvojiti od potražnje za veću pravdu i slobodu kao izvor i poreklo istinitog i trajnog mira. Pravoslavni su pozvani ne samo da se mole za mir i veruju da im je Bog odredio da u ovom životu žive i pravdi, miru i jedinstvu već su pozvani da budu mirotvorci na osnovu svoje vere“[14]. Ili: „Mir nema religijske granice. Religijsko opštenje putem međuverskog dijaloga i saradnje mora se truditi da nadvlada nerazumevanje, stereotipe, karikature i druge predrasude, nasleđene ili stečene. Ovi glasovi u korist mira moraju se čuti u javnoj oblasti (politički život, mediji i trgovina) i zajedno moraju davati podstreka onome što podržava pravdu i mir u svetu. Ova univerzalna poruka mira, koju svaka religiozna zajednica zastupa, može obodriti njihove sledbenike i druge ljude da vide jedan drugoga, ne kao neprijatelje, već kao braću i sestre i preko religijskih, nacionalnih, rasnih i kulturnih granica“[15].
Da je ovako nešto u moći čoveka, Sin Božiji ne bi imao potrebu da se ovaploti. Humanisti zaboravljaju da nije čovek, već Bogočovek izvor i davalac mira. Otuda utopistički snovi o „miru među narodima“, „trajnom miru“, čiji snivači zaboravljaju surovu stvarnost nagoveštenu od samog Hrista: „Ako mene goniše, i vas će goniti: ako moju reč održaše, i vašu će održati“ (Jn. 15, 20); „Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba sve to da se zbude“ (Mt. 24, 6); „Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?“ (Lk. 18, 8). Sv. prorok Isaija upozorava: „Nema mira bezbožnicima veli Gospod“ (Is. 48, 22).; Sv. prorok Jeremija potvrđuje: „Mir, mir, a mira nema“ (Jer. 8, 11); Sv. Grigorije Bogoslov opominje: „Bolji je slavni rat nego mir koji odvaja od Boga“[16], a Sv. Nikolaj prorok Srbski zaključuje: „Bezbožan mir je kolevka rata“[17]. Mir je božanska sila koja je svojstvo prirode ili suštine Svete Trojice, a koja se, na slobodan, nenasilan način, prenosi čoveku i anđelima ipostasno, preko Ličnosti Svete Trojice. Mir je, dakle, nestvorena, božanska, blagodatna sila, tako da je Hristovo mirotvorstvo, suštinski, u stvari, mirodavanje: „Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji“ (Jn. 14, 27). Hristos, dakle, nije došao u svet da čoveku stvori mir, već da ga preda, kao izvor mira. Hristos je Car mira (Jev. 7, 1-3), On je „mir naš“ (Ef. 2, 14). On objašnjava Svojim učenicima da Njegov mir nije kao mir koji daje svet; Njegov mir je istiniti, a mir sveta je lažni mir. Prep. Justin Srbski tumači: „Taj mir bogočovečanski, tj. tu slobodu od greha, smrti i đavola, daje samo Bogočovek, i niko drugi; zato je ta sloboda, i mir u toj slobodi, nešto izuzetno Hristovo, nešto što samo Hristos može dati, a nikada svet ili ma ko od ovoga sveta. To i podvlače Spasove reči: ‘Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam kao što svet daje: da se ne plaši srce vaše i da se ne boji’. – Kako svet daje mir? Uvek sa primesom greha ili u samom miru ili u sredstvima kojima se dolazi do mira ili sprovodi mir. Samo je u slobodi od greha – pravi mir (sr. Jn. 8, 32, 34, 36): mir u savesti ljudskoj, u srcu ljudskom, u duši ljudskoj, u umu ljudskom, u društvu ljudskom, u rodu ljudskom. Svaki drugi mir je psevdomir, i roditelj raznovrsnih nemira i zala“[18]. Zato su pastiri u Vitlejemu čuli anđelsku pesmu: „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk. 2, 14). Hristos je Sobom i u Sebi, Svojim Ovaploćenjem i Žrtvom izmirio čoveka sa Bogom i čovekom, i tako na zemlju doneo mir. Prema tome, Hristov mir ne boravi u svetu, već samo u Crkvi Pravoslavnoj, tj. u hrišćanima koji su pravoslavno kršteni. Taj nestvoreni i hristodarovani mir se uvećava molitvom, postom, pokajanjem, ispovešću i Sv. Pričešćem. Zato se izvorno mirotvorstvo, tj. pacifizam, među pravoslavnim hrišćanima, po uzoru na Hrista, svodi na miroumnožavanje i mirodavanje, na sticanje nestvorenog, blagodatnog mira u srcu i na prenošenja tog mira na bližnje, putem molitve za bližnje, zatim, rečima pouke i utehe, delima milosrđa i čovekoljublja. Bilo kakav aktivizam na polju širenja mira među ljude, van okvira Jevanđelja i Crkve, jeste delo humanističkog sekularizma, delo sentimentalističkog moralizma i utopizma, i svodi se, po Hristovim rečima, na mir koji daje svet, a koji, svojom nebožanskim, tvarnim, strasno-palim, čovečijim poreklom samo umnožava nemir i razdore, i konačno, ratove, kao što nepogrešivo svedoče Sv. Nikolaj Srbski i Sv. Justin Srbski. „Čovekovo izmirenje sa Hristom a ne čoveka sa čovekom jeste srž i izvor istinskog mira u svetu. Unutrašnji čovek sjedinjen sa Gospodom Hristom ne može da bude buntovnik, otpadnik, čovek ovoga sveta, već čovek iz koga izvire mir. Utopija ekumenizma stoji u stvari da Gospod Hristos nije borac za mir i blagostanje u svetu, već naprotiv, vera u Njega jeste razlog za ludost, razdor i ratove, za neprestane progone vernih od strane bogobornih“[19]. „‘Mir!…mir!…mir!…’ – čuje se sada sa svake strane: ‘međusobno razoružanje!… miroljubivo sapostojanje!… borićemo se za mir!… svi u odbranu mira!… Kako bi to bile predivno, kakva bi svetla i radosna budućnost bila obećana ljudskom rodu, kada bi samo ovim molbama, imale na umu onaj mir o kome su Anđeli pevali u noći Rođenja Hristovog: ‘Slava na visini Bogu, i na zemlji mir među ljudima dobra volja!‘ (Lk. 2, 14); kada bi to bio onaj mir, koji je Hristos Spasitelj obećao Svojim učenicima na Poslednjoj Večeri, rekavši: ‘Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam‘ (Jn. 14, 27); kada bi samo to bio taj ‘mir Božji koji prevazilazi svaki razum‘ (Fil. 4, 7), koji je na zapovest Gospoda, Apostol predao prvim Hrišćanima, koji su bili naučeni da traže mir (1. Pt. 3, 11) i koji su bili ohrabreni da ga imaju sa Bogom i sa svim ljudima (Rim. 5, 1; 12, 18). Kako bi lepo bilo da se čuju, kada bi ovakve molbe dolazile od ljudi, u čiju iskrenost ne bi mogli imati ni najmanje sumnje, čijim rečima bi mogli verovati u potpunosti, koje bi dolazile od ljudi koji bi zaista bili ubeđeni da najviše dobro u životu jeste upravo taj mir sa Bogom, mir sa sopstvenom savešću i mir sa svojim bližnjim u Ime Božije. Ali avaj! Nije reč o takvom miru, o kome ljudi govore sada! Svi ovi česti neprirodni i pompezni govori, a ponekad i histerični vapaji za mir celog sveta dolaze u sadašnje vreme od najvećeg dela ljudi, koji ili su daleko od Istinskog Hrišćanstva ili su u direktnoj suprotstavljenosti Crkvi, od ljudi koji nemaju mir sa Bogom i sa svojom savešću, već su ispunjeni prezirom u odnosima sa svojim bližnjima. Da li zaista možemo verovati da ljudi zaista rade prema uspostavljanju mira, kada su sa otvorenim i snažnim bogohuljenjem objavili rat Samom Bogu i Njegovoj Svetoj Crkvi?… Da li možemo verovati u iskrenu ljubav prema miru, onih ljudi, koji na rečima presićeno propovedaju ‘Hrišćansku ljubav’ i ‘potpuno praštanje’, dok svojim delima seju nemir i neslogu i širenjem laži i kleveta, stvaraju neprijateljstvo i podele, podstičući ljude protiv svojih bližnjih? Da li neko uopšte može verovati da bilo kakva vrsta sigurnog i pouzdanog mira, može biti uspostavljena na zemlji uz grubo preziranje Istine Božije, uz laži i licemerje koji su tako jasne odlike života savremenog čovečanstva? Gde manjka Istine Božije, ne može biti pravog mira„[20].
Protestantsko tumačenje Starog Zaveta, preko vere u progres i socijalni aktivizam neminovno vodi ka protestantskoj hilijastičkoj eshatologiji „carstva zemaljskog“. N. Milinović piše: „Kod proroka Isaije (9, 6) prorokovani Mesija nazvan je Knezom mira. U imenu Knez mira naglašen je eshatološki ideal vezan za otkrivenje Mesije. Prorok Isaija nešto ranije (2, 4) piše da će rat i nasilje nestati sa zemlje, da narodi međusobno neće podizati mač i da se neće učiti boju. U Knjizi proroka Isaije provejava ideja mira kao stanja kojim se završava istorija (11, 6-9). Prorok Isaija opisuje da će doći vreme kada će vuk boraviti sa jagnjetom a ris sa jaretom. Zemlja će biti ispunjena poznanjem Gospoda kao što je more ispunjeno vodom. Navedeni delovi mogu biti primer pacifizma u Starom zavetu“[21]. Navedene reči proroka Isaije se ne odnose „ideju mira kao stanje kojim se završava istorija“, već na stanje mira koje će nastupiti posle istorije, posle Strašnog suda, kada će na novu, u ognju očišćenoj, zemlju sići Nebeski Jerusalim (2. Pt. 3, 12-13; Otkr. 21). Naprotiv, istorija će, prema svedočanstvu Gospoda Isusa Hrista (Mt. 24; takođe: Otkr. 6, 12-17; 20) završiti pirom zla, nevoljama i ratovima. Zato navedene reči proroka Isaije ne „mogu biti primer pacifizma u Starom zavetu“. Sentimentalnim pacifistima-utopistima ponovo pouka Sv. Nikolaja: „Na smešno pitanje: kako to da Bog milosti i ljubavi popušta na ljude takve strahote kao što su ratovi? može se odgovoriti ozbiljnim pitanjem: kako to da ljudi, kojima je Bog jasno otkrio Svoju volju i Svoj zakon, mogu bez stida i pokajanja neograničeno vređati Boga i gaziti Božji zakon? Gospod Bog je milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom (Moj. 34, 6). Idući rat kao i prošli, već je zaslužen od ljudi. I da nije Božje milosti i ljubavi, taj bi rat bio buknuo. Vaistinu, da nije Božje milosti i ljubavi, po gresima hrišćana mač se ne bi nikako ni spuštao u korice. I ovo malo mira i odaha što sada imamo, nije zbog ljudske pameti ni kulture nego zbog Božje milosti i ljubavi“[22].
Ovde treba ukazati na isto duhovno-humanističko poreklo ekumenizma i pacifizma i istovetni njihov hilijastičko-utopistički cilj stvaranja pogodnog tla za zacarenje jednog svetskog političko-religioznog vladara – antihrista. Tako npr. papistički monah Tomas Merton izjavljuje: „Optimizam pape Jovana zaista je nešto novo u hrišćanskoj misli, jer on odražava nedvosmislenu nadu da svet običnih ljudi, svet u kome mnogi nisu hrišćani i čak ne veruju u Boga, može još da bude svet mira, ako se ljudi budu odnosili jedni prema drugim na osnovu njima Bogom danog razuma i sa punim poštovanjem prema neotuđivim pravima drugih ljudi… Rat mora biti uništen. Mora se uspostaviti svetska vlada… jedna istinska međunarodna vlast je jedini odgovor kritičnim potrebama i očajnim problemima čoveka“[23]. Međutim, utopijski ekumenizam i pacifizam ostaju bez odgovora na sledeće pitanje: „Teško se može poricati, a trezveni pogled na sve promene kroz koje su svet i čovek prošli u poslednjih dva veka samo potvrđuju tu činjenicu, da se rat neprijatelja Božijih pokazao uspešnim; da njihova konačna pobeda, u stvari, izgleda da je preteće blizu. Ali šta ‘pobeda’ može da znači u takvom ratu? Kakav ‘mir’ čeka čovečanstvo koje je toliko dugo učilo lekcije nasilja?“[24].
 


 
NAPOMENE:

  1. Pantelic Blagoje, Jevandelje i (ne)nasilje [II]: O (ne)suprotstavljanju zlu nasiljem.
  2. Svt. Ioann Zlatoust, Tolkovaniя na In. 2:12, http://bible.optina.ru/new:in:02:12#svtioannzlatoust (17. 06. 2015).
  3. Blaž. Feofilakt Bolgarskiй, Tolkovaniя na In. 2:12, http://bible.optina.ru/new:in:02:12#svtioannzlatoust (17. 06. 2015).
  4. Pantelic Blagoje, Jevandjelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata.
  5. Isto.
  6. Isto.
  7. „Za početak treba primetiti protivurečnu činjenicu. Grčka patristika, koja se odlikuje poražavajućom istančanošću svojih rasuđivanja i širinom postavki metafizičkih problema, zadivljujeće se malo zanimala problemom države. Dovoljan materijal daju samo zbornici kanonskog prava, po kojima je moguće vaspostaviti odnos Otaca prema ratu“, Kapten German (svящ.), Problema ocenki spravedlivosti voйn Cerkovью v Vizantii i na Rusi.
  8. Kostic Slavisa, Pravoslavlje kao posrednik mira na zapadnom Balkanu, http://www.religion-and-peace.com/news/pravoslavlje-kao-posrednik-mira-na-zapadnom-balkanu (12. 06. 2015).
  9. Pantelic Blagoje, Jevandelje i (ne)nasilje [II]: O (ne)suprotstavljanju zlu nasiljem.
  10. McGuckin John (rev.), Nonviolence and Peace Traditions in Early & Eastern Christianity, http://www.incommunion.org/2004/12/29/nonviolence-and-peace-traditions/ (29. 05. 2015).
  11. Arsenijević Matej, Pravoslavlje i rat.
  12. Clapsis Emmanuel (rev.), Peace and Peacemaking as an Interfaith and Ecumenical Vocation: An Orthodox View, 58.
  13. Za razvoj zapadnog humanizma od jeresi, preko progresa, do transhumanizma v.: Černыšev Evgeniй, Ot raskola i uhoda v eresь do transgumanizma,.
  14. Kostic Slavisa, Pravoslavlje kao posrednik mira na zapadnom Balkanu.
  15. Clapsis Emmanuel (rev.), Peace and Peacemaking as an Interfaith and Ecumenical Vocation: An Orthodox View, 62.
  16. Sv. Grigorije Bogoslov, Apologija bega u Pont 82, ΕΠΕ 1, 1975, 176.
  17. Sv. Nikolaj Velimirović, Rat i Biblija.
  18. Sv. Justin Popović, Tumačenje Jevanđelja po Jovanu, http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjeJevandjeljapoJovanu/JevpoJovanu14.htm (05. 05. 2015).
  19. Arkašu Nil (jrm.), Morojanu Varvar (jrm.), Ekumenizam.
  20. Taušev Averkije (arhiep.), O savremenom svetu, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/BesedeSvetogAverkija/savremenisvet.htm (23. 07. 2015).
  21. Milinović Nemanja, Pacifizam kao hrišćanski princip, 329. U Utopističku viziju jedinstva svih naroda na kraju istorije veruju i rimokatolici: „Kako svedoči Sveto pismo, Jerusalim nije prepoznao vreme svoga pohođenja, i Jevreji velikim delom nisu primili Jevanđelje, šta više, mnogi su se suprotstavili njegovom širenju. Uprkos tome, prema Apostolu, Jevreji i na dalje ostaju vrlo dragi Bogu, čiji su darovi i poziv neopozivi, Otaca radi. Zajedno sa prorocima i sa istim Apostolima očekuju dan, poznat samo Bogu, u koji će svi narodi jednim glasom prizivati Gospoda i ‘služiti mu jednodušno’ (Sof. 3, 9)“, Deklaracija o odnosu Crkve prema nekrscanskim religijama “Nostra aetate“ (II. vatikanski sabor, 28. X. 1965.). Kao što s pravom tvrdi o. Sergej Karamišev, taj dan se ostvario već na Pedesetnici, a njegova punoća će doći, dodajemo mi, nakon Strašnog Suda; up.: Karamыšev S. (ier.), Francisk Pervый – lučšiй drug Bnaй Brit. U osnovi obe ove utopističke eshatologije, međutim, leži isto tako netačno i utopističko jevrejsko verovanje u sabatni milenijum – hiljadugodišnje carstvo koje će na zemlji ustanoviti njihov mesija, po hrišćanskom verovanju – antihrist; up.: Eschatology, Jewish Encyclopedia.
  22. Sv. Nikolaj Velimirović, Rat i Biblija.
  23. Prema: Janjić Sava (jrm.), Ekumenizam i vreme apostasije, 42, nap. 69.
  24. Rouz Serafim (jrm.), Nihilizam.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *