НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ДА ЛИ ЈЕ ХРИСТОС ПАЦИФИСТА? – УВОД
 
Мир, мир, а мира нема (Јер. 8, 11).
 
Својим је оваплоћењем Син Божији, Господ Исус Христос, у Својој божанској Личности сјединио Бога и човека, и тиме омогућио сваком човеку, који поверује у Њега и крсти се у Цркви, да у себи сједини човека и Бога. Тако је установљен нови начин постојања, мишљења и стварања за човека – богочовечански. И као што божанска природа и њене силе у Ипостаси Христовој нису поништиле и укинуле, већ обожиле Његову човечију природу са њеним силама, тако ни благодатне, нестворене силе (без Божанске природе, коју човек не може примити), које човек кроз Свете Тајне прима у себе, не поништавају створене силе човекове природе, већ их преображавају, просвећују, обожују. Зато Црква, ево већ 2000 година, као Тело свих оних које је она родила Духом Светим у својој утроби, постоји, мисли, богословствује, моли се и ствара на богочовечански, Христом установљени, начин. Међутим, од како је Црква на Западу, почевши од 11. века, због својих јереси, лажних учења и раскола, престала да буде Црква, лишавајући се Бога и Његових нестворених сила и дејстава, она је неминовно престала да постоји на богочовечански, већ се вратила на прехришћански, човечански начин постојања. Тако је посветовњачена, псевдо-црква на Западу изнедрила хуманизам, којим у последњих шест векова постоји, мисли и ствара читава западна цивилизација, и којим она жели да изнутра подрије и поништи Православну Цркву, да је изједначи са собом, тј. да је учини псевдо-црквом.
Један од изума западног хуманистичког богословља, тачније филозофије, јесте и пацифизам. Његова подела у односу на порекло, на религијско-хришћански и секуларно-хуманистички, је привидна. Оба настају на Западу, у 16. веку, истовремено у реформацији и хуманизму. Ако се има на уму да је, с православне тачке гледишта, протестантизам јерес, онда и пацифизам религиозног порекла треба изместити ван Цркве, у свет, а учење и веру за посветовњачено хришћанско учење. Дакле, наведена подела је само привидна и условна: оба пацифизма су хуманистичка и оба имају за основу посветовњачени, почовечени хришћански морал и учење, односно, за субјективну меру и објекат старања човека. Њихов наследник и следбеник је савремени идеолошко-политички пацифизам, који такође има за основу и циљ права човека. Зато се и он, као и прва два, јавља као хуманистичка идеологија и активизам, који подразумева одбијање примене силе у личној и одбрани заједнице, тј. противљење свим облицима рата, проливању крви и убијању.
Нас, пре свега, занима појава пацифизма међу православнима[1]. Током читавог средњег века, па и у новије доба, код православних се уопште није постављало питање оправданости или неоправданости одбрамбених ратова. Напротив, та хиљаду и седамсто година дуга историја вођења одбрамбених ратова и кажњавање преступника коришћењем физичке силе и смртном казном, сведочи да је православљу стран дух безусловног одбацивања сваке врсте примене физичке силе, одбране, рата и кажњавања[2]. Да бисмо ово доказали најпре ћемо пажњу посветити тражењу одговора на питање постављено у наслову рада, што сматрамо суштинским, јер уколико би Христос био пацифиста, у смислу безусловног противљења примене силе у одбрани од зла, онда би и православни хришћани требало да буду пацифисти. Затим ћемо дати кратак историјско-богословски преглед односа православних хришћана према рату, од доба ране Цркве па до наших дана. На крају ћемо покушати да дамо своје богословско тумачење ове теме, са освртима на нека становишта православних богослова и мислиоца, противника и заговорника пацифизма међу православнима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. За библиографију православних о миру, насиљу и рату в.: Clapsis Еmmanuel (rev.), Peace and Peacemaking as an Interfaith and Ecumenical Vocation: An Orthodox View, Θεολογία 1/2010, 53-55, нап. 1. Такође: Кисляков Спиридон (архим.), Исповедь священника перед Церковью (1916.), Образ и подобие, № 2 (2), 1993, 16-25; Жилле Лев (иером.), Христианское движение против войны, Новый град 3., 1932, 71-74; Ходр Георгий (митр.), Призыв Духа, http://krotov.info/libsec/22h/hod/r03.htm (24. 04. 2015); Марјановић Владимир, Асоцијација православних хришћанских миротвораца, Православље 1093; Pantelic Blagoje, Jevandjelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata,http://www.religion-and-peace.com/news/jevandjelјe-i-(ne)nasilјe-(ne)opravdanost-rata (11. 04. 2015); исти, Jevandelje i (ne)nasilje [II]: O (ne)suprotstavlјanju zlu nasiljem, http://www.religion-and-peace.com/news/jevandelјe-i-(ne)nasilje-[ii]-o-(ne)suprotstavlјanju-zlu-nasilјem (11. 04. 2015); Милиновић Немања, Пацифизам као хришћански принцип, 319-342.
  2. Grozdic Borislav, Kajtaz Ilija, Gostovic Dragan, Complexity of the conception of Pacifism in Orthodoxy, Filozofski godisnjak, 25/2012, 337-338.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *